Poslednjih korporacijskih dana bila sam potpuno divlja u srcu. Biće mi je vrištalo da se sklonim. Osećala sam potpuno nepripadanje. Nisam razumevala reči koje ljudi iz mog poslovnog okruženja govore. Niti zašto ih govore. Na sastanke i na službena putovanja nisam nosila ni vizit-kartu. Čupava u čipkastim nadgaćama u moru sivih boja. Bilo je to nepripadanje mog života. A bilo ih je.
U to vreme sam mnogo putovala po seminarima i raznim evropskim dešavanjima iz oblasti lokalne samouprave. Militantno mučeništvo svoje dobre mučenike nagrađuje putovanjima. Našvrćkala sam se za te dve godine, iako nisam bila dobar mučenik. Mrvice sa carskog stola. Seminari, radionice, treninzi, okrugli stolovi, forumi, radne grupe… Beskrajni EU eksperti čitaju neke predosadne prezentacije, bez ideje i bez poruke. I tako svaki dan, po ceo dan. Veče je slobodno. Tek da protrčite gradom. I kupite nešto. Kakvo grandiozno i ušminkano traćenje vremena i života. Da izvinu svi dobri predavači i ljudi koji su imali nešto da kažu. Uwe Krapitz i njegov partner Georg. Tačka. To bi bilo to, što se eksperata tiče. Tada sam počela da verujem da nema besplatne škole.
Ovi fensi kokošinjci su vrlo zavodljivi. Moji prijatelji su bili presrećni što sam postala važna. Neki su me već bili trajno i bespovratno otpisali. Radovali su se ne samo što sam uspela, nego se sad i švrćkam svetom. Po ekspertskim skupovima. Čak sam i sama u jednom momentu pomislila da sam važna. Ne sebi. Nego lokalnoj samoupravi. Jurcam sa aviona na avion. Operem veš, prosušim gaće, pa dalje. U svet. Na nepripremljene i nepovezane priče o ničemu. Na ušminkanim mestima. Bez svetla i bez vazduha. Pa posle večera. Uh. Nema besplatne škole.
Između dva takva fensi putovanja, desio mi se peh. Jedan od najvećih blamova mog života. Zapušila mi se WC šolja. Bili su mi hitno potrebni otpušivači. Ne mogu da je ostavim punu, dok sam ja nekoliko dana u Beču. Uh. Zamislite mene kako dočekujem majstore i pokazujem im punu, zapušenu WC šolju. Uh. Ne želim toga ni da se setim. Sakrila sam u sobu pitajući se šta se sada radi. A onda se desila ljubav. Jedan stariji i jedan mlađi majstor. Mlađi je uz to i vrlo zgodan. Kao iz viceva. Bio je fudbaler. U Grčkoj i na Kipru. Novac, žene, kocka, ovo-ono… Nije znao da se nosi sa tim zahtevnim paketom, pa ga je život vratio na početak. Od kanalizacije. Stariji svašta zna, a nadopunjavaju se kao neki uigrani filmski par. Brzo sam prevazišla uvodni blam i osvanula sa njima. Božanstven, metafizički razgovor. Vozili su me na aerodrom. Za Beč.
U Beču sam bila smeštena u vrlo otmenom hotelu. Važni ljudi, važne teme, lepo smešteni. Na tom zamračenom ekspertskom trabunjanju naučili su me da vam svako takvo putovanje da po neku magičnu reč. Pa, reč po reč… Ovaj put, to je bila reč proces. Posle je napišete u mejl, u projekat, pa oni koji čitaju shvate da ste bili tu. Da ste „njihovi“. Iz tri rečenice mogu da vam daju trajektoriju kretanja. Pa vam odobre projekat. I pozovu vas na još jedno putovanje. Po neku novu reč.
Moje biće je vrištalo. Od ministarke lake konverzacije, kakva sam nekada bila, postala sam neko ko se na pauzama sklanja u WC. Samo da ne pričam te predosadne i trivijalne teme. Samo da ne izgovaram te reči. Počela sam da verujem da ću, ako izgovaram iste reči kao ti ljudi oko mene, postati ista kao oni. Danas ne samo da u to verujem, nego to znam. A Crni Bik i svi njegovi živopisni likovi postajali su mi svakim danom sve draži, veći, pametniji i duhovitiji. Još uvek sam bila puna utisaka na magičnu noć sa otpuštivačima WC-a.
Nego da se ipak vratim u Beč. Jaka zima, termometar čita -26 stepeni. Nakon prezentacija i ključne reči „proces“, sledilo je veče. Preporučljivo bi bilo da se socijalizujem. Uh. Ne. Kada su me pozvali na večeru i na druženje, rekla sam im: „Hvala vam lepo. Ja jedem sa prijateljima.“ Da. Ja jedem sa prijateljima. To je postao moj moto. Nisam više mogla da zamislim da skrnavim najdivniju hranu po tim fensi mestima, beslovesnim pričama. Iz Nepričave. U militantno-mučeničkom svetu, i danas kažu da me spominju sa ovom rečenicom. Kažu i da često požele da je izgovore.
Eh! Osećala sam se kao kraljica. Što mi se može. Taj osećaj „može mi se“ čini da moje biće peva. Uvek kad ispoštujem sebe, svoje misli i emocije, ja se sebi mnogo sviđam. Kada kažem šta imam. Može mi se. Danas znam da je to deo „jebe mi se“ filozofije, koju upravo pretačem u radionicu. Može mi se.
U okovanom Beču na -26 stepeni celzijusa bila sam smeštena u najraskošnijem apartmanu u kojem sam ikad bila. Osećala sam se kao kraljica. Dve sobe, salon, prvi đakuzi koji sam doživela. I dok su eksperti večerali, ja sam se banjala, sedela po svim tim foteljama i sladila se svojom slobodom. I odlukom da iz ovog sveta odlazim. Kad smo ujutru razmenjivali uobičajene reči kurtoazije, ja sam se hvalila kako sam se banjala u đakuziju i gostila u svom salonu. Sama. Bez njih. Bez onih reči od kojih se poružni. Ispostavilo se da sam jedina ja imala apartman. Oni su imali diplomatske pasoše. Ali ne i apartman. Imali su obične sobe. Nije im bilo pravo. Pitali su se po kojim sam kriterijumima dobila suite. Proces je to dragi moji, rekoh ja. Apartman je sertifikat koji vam daju recepcioneri i ljudi kod kojih pasoši, diplome i slične svetovne zajebancije ne prolaze.
Apartman je bio nastavak moje ljubavne priče sa otpušivačima, konobarima, recepcionerima. Videla sam ih. I uvažila sam ih. Kao ljude. Na odlasku, ekipa hotela mi je predala jedan raskošan paket. Dve Illy oslikane šoljice za espreso. Jedna od njih je imala oslikanu japansku sobu. I tekst. Za mene. Na drugoj su pisale reči o snovima. A nisam im ništa rekla. Znali su.
Posle nekoliko godina razbila sam moju japansku šolju. Ako ikada spazite Illy šolju sa oslikanom japanskom sobom, na kojoj rukopisom piše neki tekst, kupite mi je. Ne pitam šta košta.
Možda najznačajnije učenje koje mi je undergorund Crnoga Bika podario jeste da vidim ljude. Posebno „male ljude“. Roditelji i njihovi roditelji su me učili da uvažavam sve ljude, da nije važno ko šta radi i blablabla. Ali dok na svojoj koži nisam osetila šta znači biti „mala“ i nevidljiva, nisam to zaista razumela. Razumela sam tek kad sam i sama bila „mala“, u podrumu. Dok sam tako „mala“ pratila kako gornji svet u cipelama i štiklama prolazi. Često me ljudi za šankom nisu videli. Videli su samo svoje pivo. Ili svoju muku. Stručnim slengom, to se zove „kontejner“. I često sam se tada pitala: „Kako je moguće da me ne vide?“ „Pa kako da te vide, kad su u svom kontejneru“, šapnula bih mlađoj sebi sada.
U Biku sam naučila da koliki god da je kontejner, ljudi sa kojima se srećem su neuporedivo lepši i veći. A onda me je posle nekoliko godina provedenih u Biku, zaista video Emil Fejzulahi. I danas kažem: „Faljen bio Emil Fejzulahi.“ Emil me je iz undergrounda Crnog Bika uveo u taj veliki, glamurozni svet o kojem sam u podrumu sanjala. Emil je baš faca. Može mu se. Da ne kažem, jebe mu se. Mene, matematičarku iz kafane, postavio je da mu budem savetnica. Od onda više ništa nije bilo isto.
Tada sam se verovatno nesvesno zavetovala da ću i ja da nastavim ovaj divan običaj. Da vidim „male ljude“. Da predam dalje. To je moj hobi. To spada u najveće lepote i radosti mog života. Svi ti portiri, spremačice, vozači, piljarice na pijaci koje zovem „majkama“, konobari, trafikantkinje, kasirke, taksisti. I otpušivači, naravno. Sećam se jedne medene scene. Pre par godina sam posle neke predstave šetala Beogradom sa Beograđanom koji već dugo živi u Londonu. Pričali smo neke zanimljive priče. On me je pratio. Nije znao gde stanujem. Svako malo, on me pita: Da li stanuješ ovde? Ne, kažem mu ja. Idemo dalje, ćakulamo. Baš se nešto lepo zapričamo. Opet me pita: Ovde stanuješ? Ne! Sad već ne razumem. Opet me pita. Zbunjena sam. Pomislila sam da se smorio. Ali nemoguće, divno pričamo. Zašto me to pitaš? Pa javljaš se ljudima na ulici, poznaješ kraj, pa sam pomislio da tu živiš. Onda je shvatio da poznajem i sledeći kraj. I sledeći. U njegovom svetu to nije uobičajeno. Pitao me je zašto se ne kandidujem za gradonačelnicu? Cerekam se.
Svi ti „mali ljudi“ čine moj svet božanstvenim mestom. „Mali za vojnike, veliki za junake“, pesma iz Boška Buhe mog odrastanja. I kada mi se ni sa kim ne priča, umesto da se sakrijem u WC, ja odem u šetnju. Izađem iz kontejnera. Među ljude. Prođem Kalenićem, a ti moji ljudi mi napune korpu, samo ’nako. Iscele me u trenu. Koliko puta su me samo istretirali kao kraljicu. Kada imam upitanost, postavim sebi pitanje, pa na Kalenić. Na konsultacije. Moj Ji Đing. I danas se sećam jedne svoje upitanosti: „Šta da radim sa jednim odnosom koji mi više nije prijao?“ A majka objašnjava ćeri: „Slobodno otkini list. Otkineš jedan. Izraste deset novih.“ Pa da. Mislila je na bosiljak. A ja na moj odnos. I niklo je novih deset.
Kada sam jednom prilikom sa „visokom delegacijom“ iz Beograda došla na sastanak u Izvršno veće, u svoju nekadašnju firmu u koju me je Emil doveo, vozači ispred Veća, portiri, spremačice po hodnicima i konobari usput, priredili su mi potpuno spektakularnu paradu ljubavi. Kao bečki recepcioneri sa Illy šoljama. Ova parada je i konačno zacelila sve moje rane iz undergrounda Bika. I transformisala ih u darove. Vredeo je svaki dan u Biku. Hvaljen bio Emil Fejzulahi.
I dok je moj senzibilitet za „male“ ljude rastao, sve sam ga manje imala za „velike“. Sa njima sam imala temu od kada znam za sebe. Beskrajan niz lažnih autoriteta bez pokrića. Maskiran u odela. Kravate. Maskiran u ozbiljnost. Turobnost, sumornost, beživotnost i beskrajno sivilo. U bombaste i prazne reči. U “poslovnost” koja ne pušta emociju. Koja mumificira.
Znam da sam se kao klinka često pitala: „Ima li uopšte neko normalan u ovom svetu?“ Tu negde mi je Univerzum na pitanje odgovorio filmom „Ima li pilota u avionu?“
Ovaj niz „lažnih careva Šćepana malih“ počeo je mojim vaspitačima. Nastavio se učiteljicom, kojoj sam u prvom razredu rekla da je blesava. Mnogim nastavnicima i profesorima. Lekarima. Političarima. O svetu rada da i ne govorim. Sve do ovih evropskih eksperata. Stručnim jezikom to se zove „imprint“. Trauma. Otisak. Utisak. Moje biće je isključivalo ton svakome ko je od sistema bio priznat kao veličina, ko je ozbiljan, siv, ko govori velike reči, ko je profesor, lekar, političar. Mislila sam da nemaju šta da mi kažu. Pa ih nisam videla. Ni čula. Svaka priča koja nije imala neku emociju, koja me nije grejala, me je hladila.
Često sam poželela da prodrmam ljude iz tog njihovog transa utripovanosti u veličinu, da ih pitam: „Kako bre možete tako da se ponašate? Zar ne kapirate da je život mnogo više od toga? Nije dozvoljeno tako ga traćiti.“
Obožavala sam Rambovu pesmu „Prijatelju počeo si sebe ozbiljno da shvataš… Mislim da si zreo za penziju.“
A onda mi je pre par godina život poslao neke ljude u fensi odelima, na seksi pozicijama. Međutim, ovi ljudi su imali šta da mi kažu. Ne znam ni sama kroz koju pukotinu su prošle njihove misli do mene. Verovatno preko srca. Pa sam preispitala ovo svoje uverenje. Da čike u sivim odelima nemaju šta da mi kažu. Počela sam da ih vidim i čujem. I svet mi se odjednom proširio. Kao da sam otišla u Japan. Tako nekako.
To ne znači da bih izabrala da prijateljujem sa nekima iz ovog plemena stegnutih usta. Ipak, moja sloboda, emocija u meni i želja da ih zaista vidim i čujem, nekako stignu do njihovih stegnutih kravata. Obožavam taj momenat kad vidim da otpuštaju kravatu. Ili kad dopuste sebi mali osmeh u uglu usana. Pa se sa nekima od njih i sprijateljim. Lepo Japanci kažu: Nijedan čovek nije moj prijatelj, niti moj neprijatelj. Svaki je čovek moj učitelj. Nema malih i velikih ljudi. Nema ni malih ni velikih poslova. Ima samo malih i velikih ljudi. I svaki je moj učitelj.
Postala sam kolekcionarka Riznice magičnih transcedentnih iskustava. Često o njima pričam. Nedavno je Duliška počela da nama, ekipi svojih družbenica, priča o Francuskoj, iz koje se upravo vratila. Ovaj doživljaj ispričala je u dve rečenice. A onda je krenula da priča o iskustvu koje je doživela u kolima. Od peštanskog aerodroma, do specijalnog rezervata prirode Zasavica. Na aerodromu su sačekali profesora Radulovačkog, velikog čoveka, dobrotvora, učitelja i prijatelja. Krenuli su da obilaze sva mesta na kojima je ovaj veliki čovek zakazao sastanke. Bilo je to hodočašće, na kojem je Duliška dobila neka od najdragocenijih učenja svog života. O njima nam je pričala. I pričala, i pričala. O Francuskoj ni reči. O tome se radi. Za nekoliko dana Duliška nam je javila da je to bilo poslednje obraćanje i testament velikog čoveka. Koji je ona dobila na putu za Zasavicu. I onda smo tu našu Riznicu magičnih transcedentnih iskustava krstile po tom velikom čoveku, profesoru Radulovačkom. On the Way to Zasavica.
Da. Kad sam počela da malo bolje razumem Univerzum i njegove beskrajno inteligentne i duhovite igrarije, shvatila sam da je bečki visoki skup ipak bio učenje za mene. I to ne ma kakvo. Vrlo fensi i seksi učenje. Tih ledenih i okovanih bečkih dana sam odlučila da je proces odlaska iz sveta kojem ne pripadam završen. Caput! Uvidela sam da ni Šeraton ne pomaže. Da nema pilota u avionu. I da je došlo vreme da preuzmem avion. Nisam ga baš odmah najbolje vozila. Bilo je i propadanja. Ali sam naučila. Zanimljivo. I ništa strašno. A vredelo je svakog truda. Pričaću vam. Razumela sam i da ne dobijam tamo gde očekujem, nego kada i gde se najmanje nadam. To me čini otvorenom za ljude i situacije. Nikad se ne zna gde me čeka neko blago. A nalazi se na sve strane. Možda u Francuskoj. A možda i na putu za Zasavicu. Ja sam tu, otvorena da ga primim.
A i dalje jedem samo sa prijateljima. Može mi se.
Beograd, 22.11.14.
Tekst posvećujem Emilu Fejzulahiju, koji me je video i dao mi ruku da izađem iz undergrounda. I dao mi blagoslov da idem dalje.