Poslednjih dana militantnog mučeništva nisam imala energije da preživim ni ceo jedan dan. Kada sam se već do podne osećala potpuno isisano i dezintegrisano, rekla sam sebi: „E, sad je bilo dosta.“ Za 36. rođendan počastila sam sebe odlaskom iz sveta koji je od mene tražilo da postanem ono što nisam. Nisam imala ni 100€ ušteđevine. Danas znam da sam sebi sačuvala i život i zdravlje i integritet i još štošta. Jedna od najboljih odluka mog života.
Baš je lako… oooo… tako lako… kad izađemo iz čistilišta. Ovaj osećaj sam više puta doživela. Odjednom više nema bukagija na nogama. Odjednom vas više ništa ne guši. Niko vam ne sisa krv. Dišete. Živi ste. Letite.
Mislila sam da za dve godine mučeništva nisam naučila ništa. Ipak, osim neprocenjivo vrednih životnih lekcija, dobila sam još svašta nešto. Naučila sam da imam veliku sliku. Razumela sam projekte i donatore. Razumela sam kako se ideje transformišu u stvarnost. Kada tome dodam japanske lekcije, moju matematiku, teoriju igara, zdrav razum i rezon… Iiihaaaaj…. Lepo mi je Dušan rekao da sam na programu ubrzanog sazrevanja. Ninja od Japana sa Balkana je bila spremna za put. Pustila sam se daljem istraživanju misterija života.
Imala sam ideju. Uvek sam je imala. Oko svoje ideje okupila sam Družinu Pere Kvržice, kojoj sam takođe oduvek bila sklona. Još od prvog razreda osnovne škole, kada sam organizovala svoju prvu nevladinu organizaciju Crna ruka. Tada smo istraživali misterije po susednim tavanima. Sada su te misterije bile donatorski fondovi i uklapanje mojih ideja u njih. Te davne 2005. godine, želela sam da festivalom hrane i običaja sveta na Kališu otvorim vrata stvaranju svog sveta. Tada sam svoj svet zamišljala kao oazu raznih stvaralaca, koji znaju da od ničega naprave nešto. Da pravimo organske kuće koje dišu, da sami proizvodimo energiju, zdravu hranu i da pokazujemo ljudima kako se to radi.
Sada, dok ovo pišem, cerekam se svom beskrajnom optimizmu, entuzijazmu i idealizmu. Donatori definitivno nisu imali cilj da moju družinu podrže u projektu eko komune. Onda je uleteo moj dragi prijatelj Siniša, koji nam je omogućio prostor u Avijatičarskom klubu. U najdivnijoj zgradi na svetu u Uzun Mirkovoj. Cecka, Pop Ninja i ja kao stalni članovi GAIA-e. A bilo je bogami i dosta pridruženih. Živahni , neumorni, pun ideja, energije i volje da napiše projekat i sa svojih 65 godina Bora. Orlovići, Vera… Projekat, donatori. Projekat, donatori. Dan, noć, šest meseci. Zamalo. Sve je bilo zamalo. Onda je u jednoj nedelji stiglo odbijenica ne zna im se broj. Pun sandučić. Pun mail. Svaki telefonski poziv javljao je „Žao mi je“. Razbio se i stakleni sto na kojem sam radila. Pored odbijenica, stizali su i računi. Dakle, razbijen sto pun odbijenica i neplaćenih računa. Sve mi je bilo jasno.
Ninja od Japana sa Balkana, odnosno ja i Pop Ninja, centralni dvojac epizode romantičnog idealizma „Stvaranje kreativne komune pokraj Beograda“ pozdravili smo se nindžeći. Zamalo da nam je ovaj poduhvat uspeo. Ali ipak nije. Morali smo još nešto da naučimo. Došlo je vreme da idemo dalje. Ubrzano sazrevanje. Što valja, ostaje. Što ne valja, odmah propada. Kakva ušteda vremena. Idem dalje. Samo, gde idem, to još nisam znala.
I koliko god mi je Beograd pre dve godine delovao kao grad budućnosti Južne Evrope, toliko su mi tada sva vrata bila zatvorena. Šetala sam i vozila beskrajne đirove gradom i Adom, čekajući čudo da se desi. Vrlo je čudan taj osećaj, kad vidite da svi negde jure i žure. A vi nigde. Čekate čudo. Niti žurite, niti idete. Za koji dan više ni ne stanujete. Da, bilo je to grandiozno zatvaranje u u gradu budućnosti.
Moji najmanji planovi bili su od 100 hiljada eura, malo veći oko milion. A nisam znala da zaradim ni 100 evra. Ma ni 10. Ponovo na nultoj tački. Sličan osećaj imala sam kada sam posle bombardovanja odlučila da neću više da predajem matematiku. Ni u školi, ni privatno. Ni dan, ni čas. Pozvala sam fakultetsku biblioteku i zamolila ih da u roku od 24h sata neko dođe po moju godinama nakupljanu matematičku biblioteku. Inače…. Ostavila sam samo Larusovu Matematiku, koju sam dobila od oca, pradavno.
Nakon što sam dala sve svoje matematičke knjige i bacila sve svoje sveske, bila sam bez zanimanja. Tada ponovo. Nula. Šta se sada radi? Bace se sve odbijenice, pokupe računi, očisti srča od stola, spremi stan, okupa se, obuče se u najlepše haljine. I obavezno se stavi crveni karmin. Digne se glava gore i radi se sve ono što može da se radi. Život uvek ima neki predlog. Uvek negde sija sunce. Ili gori svetlo. Ili se čuje muzika koja vam se svidi. Uvek.
Sva sreća, u to vreme sam već uveliko bila Ninja. Sa nindžećim pristupom životu. Bile su tu i Ninje: Milan Vasić i Pop Nija. Mnogo sam ponosna na svoju epizodu preživljavanja sa Ninjama u Kokinom Brodu. To je bilo pravo preživljavanje. Obožavam scenu u kojoj smo se 16 mladih, snažnih muškaraca, jedna devojka i ja uputili Raketa autobusom do Kokinog broda. Naša balkanska nekrofilska priča u punom izrazu. Na vratima autoprevoznika zalepljena je umrlica. Stoji već duže vreme uramljena. Autobus se raspada. Nakon što ga je Švaba proizveo i poslao u Raketu, niko tu nije ni šraf dotegnuo. Sve tandrče i ostaje u ruci. Nas 18 Ninji, u maskirnim odelima, puni oružja i opreme za šest dana preživljavanja. Momci pitaju majstora da li je u redu da malo dotegnu bus? Razmilele se Ninje autobusom. Za pola sata sve radi. Kao novo. Verujem da je popravljen autobus inspirisao majstora da se i on okupa i presvuče. Ninje sa Balkana, po japanski. Ja bih ovako ceo Balkan zatezala. Veliko spremanje. Zatezanje. Izbacivanje svega što ne treba. A onda… život već udesi ostalo.
Na Ninja preživljavanju sam se spremila za sve brodolome koji su usledili. A bilo ih je preko nekoliko. Što simboličnih, što pravih. Uključujući i uragan Deni na prekookeanskom brodu Gloryju. I još.
Jedno od najkorisnijih učenja mog života. Razumela sam kako mozak uči. Ono što mu treba za život. Za preživljavanje. Momentalno sačuva. Potpuno razumem i zašto odbija da zapamti sve stvari koje mu ne trebaju. Uvidela sam zašto je moj um odbijao da, i posle 200 čitanja Zakona o lokalnoj samoupravi, zapamti i slovo. Da izvinu sve lokalne samouprave. I zakoni. Do mene je.
Druga najomiljenija mi Ninja epizoda dešava se poslednjih dana preživljavanju. Smrznuta, mokra, umorna, gladna, posrćem. I kao u svim dobrim pričama, pitam sebe: „Šta mi je ovo trebalo?“ Mislila sam da ne mogu više ni minut. A tada je sve tek počinjalo. I mogla sam. To je veliko učenje. Počinjao je noćni marš u kojem sam trebala da idem sama u šumu, u tamu, u orijentiring, međ’ zveri, sa nešto malo hladnog oružja, bez telefona, komunikacije. Samo sa sobom. O tome se radi. Kada me je učitelj Milan Vasić pitao da li mogu da uradim ovaj zadatak? Sećate se da je „ne znam“ moje prvo japansko učenje. Japancima, čak i Ninjama, je vrlo u redu da kažu da ne znaju. Da ne mogu. Da nisu spremni. Ninje procene svoje snage i kažu: DA ili NE. Bez objašnjavanja. Umesto DA ili NE, rekla sam: „Daću sve od sebe.“ Učitelj Ninja mi je objasnio da nikada ne smem da dam sve od sebe. Jer mi ništa neće ostati. „Daću sve od sebe“ je neuspeh u najavi, rekao mi je. Ima sakriveno i nevidljivo „jebiga“. „Dala sam sve od sebe, ali ako ne uspem, dala sam sve od sebe. Jebi ga.“ Tako balkanski. Tako militantno mučenički. Da. I krajnje luzerski. Em ništa ne uradiš. Em te nema. Rekao mi je: Ideja je da sa što manje energije postigneš što više. Još od kada je Arhimed izmeo polugu. I tako. Na engleskom se ovo kaže „I’ll do my best.“ Uradiću najbolje što znam. Danas to kažem: „Podariću svoju najbolju izvedbu.“ Sebi ili drugima. Sasvim dovoljno. Prava mera. Veliko učenje. To je ono što na brdovitom Balkanu nismo najsrećnije preveli od zapadnog sveta. To je kad smo veći katolici od pape.
Ninđucu me je naučio da procenim svoje snage pre nego što krenem. I da uradim najbolje što mogu. Naučila sam i da brzo procenjujem. Ako dugo procenjujem, neću nikada krenuti. Valja krenuti trenutak-dva pre nego što smo potpuno spremni. Jer nikada nećemo biti potpuno spremni. Pa onda šta bude. Uradila sam punog srca svoju najbolju izvedbu. I onda je predam Univerzumu u ruke. Ne njega je red. Ne mešam mu se u posao. A šta naiđe, tom sam rada. Još od Njegoša.
Malo li je? Za šest dana učenja. Bez hrane i kreveta. Možete da zamislite kako je ovo kontrastiralo mojim učenjima iz „ekspertskog“ sveta. Tamo se za šest punih šeratonskih pansiona dobija jedna reč. Proces je to. Kaizen.
Obožavam Japan. Obožavam Ninjucu. U stvari, obožavam heroje. Ja kontam da je život ili jedna divna i velika herojska priča. Ili nije ništa. Dezintegracija na kauču. Sa daljinskim. Do propadanja u underground. Ili kod komšije. Heroji nisu ugodni sistemu. Jer ne kupuju TV. Današnji svet stvara šampione. Šampion se bori sa drugima. Šampion mora da ih pobedi. Heroj se ne takmiči sa drugima. Samo sa sobom. Svakoga dana. U svakom pogledu. Zato sam svoj opus i nazvala Putovanje heroja. U kojem se prožimaju sva moja učenja. Uključujući i Ninjucu. I uključujući i sva moja putovanja heroja. A bilo ih je. Preko nekoliko.
Na Ninja preživljavanju naučila sam da se ne bojim preživljavanja u džungli na asfaltu. Kada sam preživela onaj noćni orijentiring, preživeću sve. I danas tu fotku snimljenu tren nakon podviga, na kojoj isijavam svu snagu, radost, ponos, sam život, momenat pred ulazak u još jedan Raketa bus koji valja dotegnuti, držim na mom ličnom oltaru. Da se svakoga dana podsetim. Na kaizen.
Ako sam preživela militantno mučeništvo, Ninja preživljavanje, pa mogu valjda da preživim i ovaj momenat u Beogradu. Kada svi negde jure i žure. Jedino ja nigde. Čak ni ne stanujem. Svetlo i ljubav stigli su mi od Majuške. Iz njene kuće u Mihala Babinke u Novom Sadu. U kojoj su tada živeli Vrebalovi. I oko koje se naše pleme uvek okupljalo. I koja je bila moj dom. Čak i kada nisam imala stan. Stigla sam u pratnji svog vernog prijatelja, crnog japanskog kofera, u koji su mi stale sve stvari.
Ninja od Japana sa Balkana, ponovo u Panoniji. Znala sam da je to samo rekuperiranje. Vratila sam se da završim šta imam. U matericu. Matakashu, na sanskritu. Čitala sam Murakamija. Probudila sam gejšu u sebi. Revitalizovala sam i zaokružila neke stare ljubavi. Prestala da duvam. To je takođe bio poduhvat mog života. Možda sam se zato i vratila u Novi Sad. Radila sam u investicionom fondu. Kod prijatelja koga od milošte zovem Veliki Gecbi. I koji je jedan od retkih lidera koje sam srela. Gecbijeve zadatke sam rado i nindžeći izvršavala. U Novom Sadu sam ostala nekoliko meseci. Tokom jednog dana znala sam da i tri puta obiđem ceo grad. Mnogo mi je spora energija Panonije.
A najviše me je umaralo da hiljadu puta objašnjavam kako nisam uspela. Ljudi su me toliko pomno ispitivali o svim mojim neuspesima, da sam se lansirala na Karibe. Da napravim još jedan. Danas bih sazvala miting ili barem napravila parti „Sve moje nule“. Zero Point Field Conference, za donatorsku zajednicu. Tada sam tako snažno i jasno osetila zašto neki ljudi ostanu na kontinentu koji ne vole. U branši koju ne vole. U braku koji više ne vole. U životu koji ne vole. Samo da ne objašnjavaju svoje nule.
Morala sam da odem iz Novog Sada. I da se odmorim od Balkana, uključujući i njegove obode. Dok mi se ne otvore neka vrata. Pustila sam život da mi osvetli neke nove puteve. Lansirala sam se na brod Glory koji je krstario karipskim morima. Život mi je ponovo ponudio sličan milje kao u Japanu. Život sa ljudima od svukud. Iz svih zemalja u razvoju. Ovaj put imala sam priliku da budem „šefica“ nekoliko stotina „malih ljudi“ na brodu. Brodskom iskustvu ću ipak dati jednu zasebnu priču. Na brodu sam stigla u robovlasništvo. A ja sam bila unajmljena kao gonič robova. Eh! Ninju da stave u službu ovakvim aktivnostima, koje su pri tom obrnute njegovim vrednostima. Ne može! Odmah sam krenula u akciju u drugom smeru. U svom smeru. Puno sam pričala sa „malim“ ljudima, budila ih i podsticala. Pevali su mi Santaninu „Maria, Maria“. Svi ti moji mali veliki ljudi iz jugoistočne Azije, Afrike i centralne Amerike. Poslednjih dana nosili su me na rukama. U međuvremenu sam slučaj robovlasništva prijavila svetskoj zdravstvenoj organizaciji i krenula u konačni obračun sa robovlasnicima. Sama. Brodovlasnici stotinak brodova baš i nisu bili oduševljeni mojim aktivnostima. Zero tolerance, rekli su mi. Za to se leti sa broda. Uh… Usledile su jake borbe. Tu se desio i uragan Deni, koji je zbrisao nekoliko luka u Meksiku. Kapetan je maestralno proveo brod kroz ovaj hir prirode, dok su naši gosti istovremeno i jeli i povraćali i bunili se za svoja prava. U prospektu nije pisalo da će im se desiti Deni. Jebiga. I onda smo se obreli u Hondurasu. I sad se sećam tog momenta, kad sam sebe u Hondurasu zapitala: „Da li ja stvarno treba da budem ovde? Od svih mesta na svetu?“ Ponovo kao u nekom vicu. U pratnji dva velika muškarca koji su nosili moje stvari, pasoš i novac, brodovlasnici su me ispratili sa broda. I iz Sjedinjenih Država. Do Mančestera. Sistem ne želi Ninje. Pa neka pravim reda u Evropi. Od brodske kompanije Carnival dobila sam sertifikat da imam snagu da pokrenem revoluciju na brodu. Jedini živi svedok da ovu svoju karipsku priču nisam sanjala ili halucinirala je Milja. Da. Milja je moja drugarica iz vojske. Samo ona može da razume ovu epizodu. Sasvim dovoljno.
Na brodu sam ponovo došla u svoju obrnutost. U svoj negativ. Sve što nisam. I osvestila tako jasno sve što jesam. Crvena. Čupava. Slobodna. Na biciklu. Tamo sam gde je sve po mom. Sa mojom Družinom. U Hondurasu sam shvatila koliko volim Balkan. I četiri godišnja doba. Uključujući i februar. Doselila sam se u Balkansku ulicu. U Beograd. Sve ovo što sam vam ispričala stalo je u 11 meseci. Beograd- Novi Sad-Karibi-Beograd. Dragan, čovek koji me je selio, rekao je da nikada nije prisustvovao tako zvezdastom seljenju. Tih dana sam srela svog prijatelja Čontu. On je pričao o svom životu u Kanadi. Ja sam pričala o svom. Počela, radila, nisam uspela, zatvorila, otvorila, došla, otišla, počela, radila, prepočela, raspočela, zatvorila, selila, odselila… I dok sam tako uzbuđeno i brzo pričala, Čoni Boy me je gledao onako kul sa svojim žutim očima, slušao i rekao mi: „Znači kod tebe sve po starom“. E da. Što bi rekli: Touche. Prosvetljenje. Da. Ništa novog nema, sve po starom ide. Nekako sam se malo i postidela. I smejala. I sada se cerekam. Kao i uvek, kada se setim ove epizode. Da, zato na putovanju heroja imam poglavlje: Ono što te je dovelo ovde, neće te odvesti tamo.
Nule su okej. Vrlo okej. Preporučljive. Ali ponavljanje istih nula nije.
Radeći sa ljudima, vidim i osluškujem koliko se boje nule. I koliko su dragocena ova moja iskustva nule. Zato o njima i pišem. Srela sam se sa većinom svojih najgorih strahova. Da ne radim. Da nemam prihod. Da nisam platila stan. Da nemam adresu. Kada su me u Orlandu dvojica muškaraca koji su me pratili do Mančestera pitali koju adresu da napišu na moj japanski kofer, pošto ću putovati tamo-vamo, nisam znala. Nisam krenula nigde posebno. I onda, kao i uvek kada ne znam adresu, rekla sam im: Mihala Babinke 16. Novi Sad. Kod Majuške. To je taj pun krug. Kao nula. Nakon kojeg idete na sledeći nivo. Ali nije nula, nego spirala. Ceo jedan život. Nova ja. Zatvorila sam stare krugove. Družila se sa svojom Družinom. Prestala da duvam. Savladala sam osnovne postulate rada u investicionom fondu. Naučila kako funkcioniše brod. Ceo jedan segment u turizmu: housekeeping iliti domaćinstvo. Videla sam da mogu da dignem revoluciju, ako želim. Videla sam i da ne želim. Videla sam da mogu sve.
Naučila sam da se pustim nuli. Ništa strašno. Naprotiv. Krijepi dušu. Daje snagu. U svim situacijama u kojima bih se nekada grčila u stanju malo iznad nule, samo se pustim i kažem: Pa ako sam mogla ovo, onda mogu valjda i ….
Nula je lekovita. Nula je magična. Svi hoće da su izmislili nulu. Naslućuje se da su već Majanci znali za nulu. Neki kažu da je izmislili Vavilonci, a da su je stari Grci zabranili. Da ju je Hindu tradicija obožavala. Crkva ju je proglašavala demonskom. Od prosvetitelja, nula je postala najznačajnije oruđe matematike. U Evropi nulu uvodimo tek oko osmog-devetog veka nove ere. I u ovom obliku uvode je Arapi. Oni su je i krstili. Viša matematika počiva na nuli. Obožavam nulu. Zato sam joj i posvetila tekst. A možda i veliki deo života.
Najčudniji od svih brojeva u Univerzumu. Centralni sto u Crnom Biku zvali smo Nula. Za nulom niko nije sedeo, osim naše ekipe, družine Pere Kvržice. Bez nule nema nijednog budžeta. Zero point field, kao polje, kao Univerzum. Nula je krug. Tačka u kojoj se sreću prošlost i budućnost. Negativno i pozitivno. Sada je nula. Since zero. Nedavno sam ušla u prodavnicu koja me je očarala svojim nazivom. Since now. Ušla sam. I našla svoju novu riznicu za Ninja Plesače. Izašla napolje i videla plakat za Sašin koncert: Beyond Zero. Ma da!
Sistem je demonizaovao nulu. Baš zato što zna da nula daje snagu. U nuli se dešava transformacija. Nula stvara heroje. Svog života. Sistem ne želi heroje. Vidim tolike ljude kako levitiraju zgrčeni nad nulom. Bez nule nema oslonca. Nema skoka. Ispod nule je opasno. Tamo više ne bih išla. Ali nula… Nula je lekovita. Isceliteljska. Transformacija. Beskrajna. Bez nule nema ni više matematike. Ni velike, herojske priče.
Ljudi često ostanu tako zgrčeni, levitirajući nad nulom. U životu koji ne vole, samo zato što se boje nule. Ili se boje šta će reći ljudima kada ih ovi budu propitivali o nulama. Ljudi, nula je božanska kategorija. Nula je sam Bog.
I Mika Antić je pisao o nuli.
“Preci su nule onima, koji
im se na kraju pridruže kao nula.
Staneš li im na čelo, kao broj koji nešto vredi,
nule će postati broj. Broj koji se ne da izbrojati
nijednom pameću.”
Upravo ovako ja doživljavam veliku priču. Herojski život. Kao fuziju svih naših ličnih promašaja. Fuziju svih naših nula. Pitanje je samo šta ćemo uraditi sa njima. Ako im stanemo na čelo kao broj koji nešto vredi, nule će postati broj. Broj koji se ne da izbrojati nijednom pameću.
To je centralno pitanje. Šta ćete uraditi sa svim vašim nulama? Mene su moje nule vodile baš u ovaj divni čas. Dok pišem ove reči. Vama. Vama, dok čitate ovo. A znam da smo vi i ja iz istog plemena. Iz iste Družine. Inače ne biste čitali ovo.
Sve me je vodilo k vama. Sada. Odlazak od kuće. Odlazak iz škole. Odlazak iz undergrounda. Emil. Japan. Odlazak iz militantnog mučeništva. Ninje. Odlazak na brod. Uragan. Dolazak u Beograd. Epizoda Družina Pere Kvržice.
Od ideje družine Pere Kvržice, kao i od ideje da napravimo pleme koje će od ničega praviti nešto, naravno da nisam odustala. O njemu ću vam pisati u sledećoj priči.
I što bi nam rekao Rumi:
Izvan ideje o dobrom i lošem, nalazi se polje.
Vidimo se tamo.
Beograd, 25. novembar 2014. godine