Balkane moj, deo četvti: Družina Pere Kvržice

Možda ste pomislili da sam sa brodolomima i nulama završila u Hondurasu. Ali nisam. Bilo ih je još. Nešto manjih. Baš kao što se i priroda smiruje. Veliki talas(i), pa onda još nekoliko manjih. Kao poslednji trzaji stare svesnosti. Nakon što mi je Čonta oči otvorio idejom da je cela moja lutnja jedna vrlo predvidiva i repetitivna rutina, rešila sam da pređem u neke nove ritmove. Da malo iznenadim i samu sebe.

U Balkansku ulicu doplesala sam u lirskom ritmu. Beogradsku kapiju otvorili su mi prijatelji iz Skoplja. Družina Pere Kvržice. Sa Anetom i Goranom sam se združila tokom dve godine švrćkanja po nemačkim edukacijama. Imali smo divnog učitelja Uwe Krapitza. Pravi Sensei. Aneta i Goran su vodili preuspešnu firmu u Makedoniji. Prelivalo je na sve strane. Pa su rešili da se šire. Balkanski. U Balkanskoj ulici. Ja sam bila na čelu firme. Donatori, projekti. Opet isti milje.

To je ono što Ajnštajn kaže: „Lud je onaj ko čineći iste stvari očekuje da dobije različite rezultate.“ Upravo tako. Ja sam mislila da njih dvoje imaju ideju. Oni su mislili da ja imam ideju. I tako godinu dana. Sve isto. Fensi ofis. Odbijenice. Računi. Ovaj put, sto se nije razbio To je bio dobar znak.

Nule su okej. Ali ne moraju da se ponavljaju. A i ako se ponove, opet mogu da nam podare iskustvo. U poslednjoj epizodi sa Anetom i Goranom, uvidela sam da je vođenje firme za mene teška robija. Sve moje aktivnosti svele su se na plave koverte, poresko, banku, račun. Prepiši tri nule odavde. Jednu pamti. Dodaj još dve. Uh! Firmarina, trošarina… A robija nad robijama bila mi je knjgovođa Evica. Kao komsomolka,  sekretarica Leonida Brežnjeva. Ili recepcionerka u predvorju KGB. Uf… Evica nije  koristila mail. Volela je da se često i uživo srećemo. Grdila mi je što sam knjigovodstveno nepismena. I dok bih ja postigla Evicu, poresko i šaltere, za drugo nisam imala ni ideje, ni vremena, ni energije.

Još jedna godina bez pravog posla. Prepisivala sam te neke nule. Evica. Plave koverte. Ako do tada i tada ne platite …. kazna od sto hiljada, milion, dva… Moje ideje su polako iščilele i ostavile me da razvijam administrativni kapacitet. Nisam ga razvila. I neću. Tačka.

Lepo mi je rekao Dušan. Ubrzano sazrevanje. Ipak nastavljam u istom ritmu. Ihaj.

Ostaci pakta sa državom trajali su još najmanje godinu dana. To su ti krugovi. Neke druge nule. Ali ne moje. Daš dinar da uđeš. Nekoliko da izađeš. Država ne pušta tako lako. Trebalo nam je još par meseci vremena, novca i dovitljivosti da osmislimo i platimo izlaske iz začaranih krugova. Čak ni iz kruga sa vodom La fantana nismo mogli da izađemo. Još godinu dana morali smo da plaćamo vodu koju niko nije donosio. Niti pio. To su ona sitna slova iz ugovora. Par stotina evra. Važi. Može. Otkup. Izlazak iz kruga. Hvala.

Tada sam definitivno pustila sisteme da žive svoje živote. Bez mene. Bez Evice. Bez tuđih nula. Imam ja svoje. I svaki put kad sam u svoje krugove pustila Evicu ili nekog ko mi se ne sviđa, ko nije za Družinu, skupo sam platila. Ne samo što jedem sa prijateljima, nego i radim sa prijateljima. Obožavam razmenu dobara. Ja tebi dam moje. Ti meni tvoje. Svako da šta ima. Menjaža. Igra. Čarolija.

Opet isto. Čak su i datumi isti kao prošli put. Zima. Proleće. Zamalo. Tek što nije. Šetnja Adom. Šetnja gradom. Grad nije otvoren. Ali nije ni zatvoren. Vozim bajk. Najbolje mislim na bajku. Vratile su mi se ideje. Vratilo mi se pisanje. Pišem projekte. Šetam, vozim, smišljam i pišem. Posle dugo vremena mi se sviđa kako provodim dan. Kažem Emilu da bi bilo savršeno kada bi se na ovaj način moglo živeti. Tih godina mojih nula dosta sam pričala sa Ceckom. Mom biću mnogo prija Ceckin balkansko-nemačko-blizanački um. Razume me. Pusti me da se rasplamsam. A onda moje prekomerne fantazije svede na pravu meru. Cecka secka. I tako nas dve kužimo svet. Pitamo se šta se sada radi? Šta radi projekt menadžer bez projekta? Šta radi kapetan bez broda? Ovaj put nisam bila baš mornar bez mora. Nekoliko potencijalnih projekata bilo je u najavi. Što je celoj priči davalo drugi ton.

I sada tako živo vidim kadar u kojem mi Cecka  daje novac za „preživljavanje“. I kaže: „Mari, nemoj molim te da pomisliš da ti nerado dajem novac. Nego, nešto razmišljam… Da li si mislila da negde apliciraš?“ „Da apliciram?“ Wooow… Cunami.

Da apliciram? Apliciram? Ja? Ma ne! Ne? NE! Kao Tito četrdeset osme. Bez koske. Bez promišljanja. Svesnost da: JA. NE. APLICIRAM. Uvid sličan onom kad sam pozvala fakultet i zamolila ih da tokom sutrašnjeg dana dođu po moju matematičku biblioteku. Nula.

Da vodim firmu? Ne!

A šta je onda DA? pita me Cecka. Tamo gde je srce, tamo sija Sunce. Tamo gde je strah, tamo živi mrak. Kaže Cane. Tamo gde mi je želja, tamo mi je i snaga.  Pa nisam bezveze nazvala moju Radionicu „Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako.“ Ono što me očarava, to me i vodi i čuva. Ne znam tačno šta će od toga da ispadne. Ali da će da ispadne, to znam. Trenutno su mi se pisali projekti. I uglavnom mi se sviđalo kako provodim dan. Tih dana uviđam da mi mnogo nedostaje strast. Uzbuđenje. Odušeljenje. Loženje. Vatra. Ja moram da se ložim.

Da apliciram? Ne! Ceo moj život se vrti oko Družine Pere Kvržice. Oduvek. U svim svojim dobrim pričama, radila sam sa prijateljima. Sa ekipom. Sa plemenom. I nisam aplicirala. Aplicirala sam u nulama koje sam komotno mogla i da preskočim. U kojima bi me dočekivala neka Evica. I sprovodila u razna predvorja. Mučeništva. Robovlasništva. Ne! Kao Tito četrdeset osme.

Ta moja jaka rešenost, ta jaka DA! i jaka NE! postavile su polje namere. Najsnažnije od svih polja. Koje obožavam. I kojim se posvećeno bavim. I kojim planiram da zaokružim svoje akademsko obrazovanje. Rešenost dejstvuje momentalno. Polje namere NE! NE! DA! otvorilo je vrata mojoj novoj družini. Našla sam dobar bend. Život mi je poslao Jelenu. I njenu družinu. Preduzetnica po mom ćejfu i senzibilitetu. Jelenu zovem Milostiva. Zato što to jeste. Skontala je kako se sa svojom družinom živi po svojoj meri. Sviđa mi se. Sviđamo se uzajamno. Još od prve najbolje kafe u gradu koju sam popila u njenom sedištu. Posle Evice, više ni kafu ne pijem sa onima koji mi srce ne raduju. Nemam života za traćenje. Vera mi ne dozvoljava. A i telo mi odbija.

Tih dana Milostiva mi je javila da su nam Holanđani odobrili jedan divan veliki trogodišnji projekat. Bio je to prvi „đubretarski“ projekat u Srbiji,  kako ga je Seka nazvala.  Seka je bila liderka ovog projekta. Vođa Družine Pere Kvržice. Seka je Queen Profesor. Seka je frajer. Veći frajer od skoro svih muškaraca koje sam srela. Iako je godište moga oca i nežnog zdravlja. Aktivista. Seka je srpska nekrunisana kraljica Roma. Rođena u centra Beograda, Seku je provocirala sirotinja sveta. Pola veka predanog rada, Seka je posvetila  unapređenju života Roma i njihove dece. Jako liči na Vesnu Pešić. Njih dve su  nerazdvojne decenijama. Gledale su premijeru Kose na Brodveju u vreme kada sam ja začeta. U doba Vudstoka. Taj Vudstok nas biološki spaja. Odatle nam valjda i ta potreba za Družinom. Seka je antologija. Drugovala je i bančila sa svim znaninm i neznanim beogradskim boemima.  Napisala je knjigu Papirnati svet. I napravila je svoj svet. Sa svojim pravilima. U Sekinom svetu se prijateljstva i partnerstva hrane. U njenom domu. Svi smo se skupljali kod Seke. Jelena, Ljubinka, Mamanka, Osman i ja. Stožeri đubretarskog projekta. Budemo na terenu 4 dana, pa kod Seke. Gde nas volšebno sačekaju sve neke najdivnije đakonije, pite, salate, sirevi sa terena, parti, provod, cerekanje. I neizbežna dunja iz Prokuplja. Seka je na naše đubretarske partije zvala i svoje razne prijateljice, pisce, Japance, ambasadorke, poslednje Mohikance, bosonoge arhitekte, Vesnu Pešić…. I Holanđane.

Na čelu sa Anom. Njujorkerkom koja se preselila u Holandiju i život posvetila otpadu. I malim ljudima. Osebujna nikadneštosličnonisamnividelanipomsililadapostoji ličnost. Frik. Na dobar i nezamisliv način. Govori desetak jezika. I bugarski. Pulicerova unuka, koja se poistovetila sa sakupljačima i sa otpadom širom sveta. U Aninom svetu sve je otpad. Firma joj se zove Waste. Pravi kompost u svojoj kuhinji. Čak je i hranu prestala da jede iz tanjira. Nego iz kese za otpad. Ako slučajno i uzme hranu iz tanjira, odmah je rukom zgnječi i časom pretvori u otpad.  Zaista. Ana se takođe učipila sa svojom družinom. Sve sami asovi. Družina družinu stiže.

Kakvi su to nespojivi spojevi. Kakav je to trogodišnji balkanski underground bio. Mama mia! Blace, Lebanon, Bela Palanka, Babušnica, Dimitrovgrad, Prokuplje, Pirot. Mahale, sakupljači otpada, nakupci, recikleri, deponije, političari. Ja sam vodila nacionalni dijalog između svih ovih suprotstavljenih strana. Poslastica. Na granici podviga. Mrnjau… Ninja samo čeka dostojne zadatke. Ponovo sam imala „male“ ljude oko sebe.  „Mali“ i „veliki“. Dijalog i družina. A na otpad se nikad nisam primila. Ni Seka. Ljudi su naše bavljenje. A Seka, da ne smetnete s ume, Queen Professor, je otpad zvala đubre. To u današnjem svetu više nije politički korektno. Kad kažete đubre, to je kao da ste opsovali.

Mnogo sam uživala sa mojom novostečenom Družinom. Ovakav bend nikada ne bih sama osmislila. Zato volim da pustim Život, da mi domisli te neke boženastvene finese i čudesa. Ja poželim u osnovnim konturama, a Životu dam prostor da me obraduje. Volela sam da provodim vreme sa tim ljudima. Sa Milostivom. Ljubinkom. Mamankom. Osmanom. I celom družinom. I pridruženim članovima. Seka mi je predložila da me vodi na letovanje. U Belu Palanku. U romsku porodicu. Bilo je to leto nakon svih mojih nula. Rado i posvećeno sam plaćala račune svojih nula, pa je ovo bio idealan odmor za mene. A i verujem u Sekine izbore. Oberučke sam prihvatila. I kao u svim dobrim pričama, u  jednom momentu sam se pobojala i pomislila: „Bože, šta mi je ovo treba?“ Eh. Itekako mi je trebalo. Romska porodica Durmiševića je apsolutno emancipovana vilenjačka porodica. Rada, Goran i njihov sin Deni. Goran beskrajno voli Radu. Rada je emancipovanija od mnogih mojih beogradskih poznanica. Sa bušenim jezicima. I fensi pričama. Koje po većini suštinskih životnih pitanja razmišljaju tradicionalnije čak i od Petrije iz Petrijinog venca. Rada radi projekte, priča engleski, kuva i pušta da je muž voli. A ona radi šta ona voli. Deni, njihov sin, napaljen je na popravku automobila. Tada je završavao pedagoški fakultet. Ljubavna atmosfera, božanstvena hrana, beskrajno cerekanje sa Sekom, bazen u dvorištu divne kuće, takoreći vile. Puna svaštara Sekinih životnih recepata. Lekovito. Banja za moju Dušu. I telo. I sve. Eh. To se zove letovanje u romskoj porodici u Beloj Palanci. U Sekinom aranžmanu.

Nego, da se vratim na loženje. Sa mojih 7 planeta u vatrenim znacima, nedostajalo mi je neko jače loženje. I moja voda je vatrena. Škorpijska. Shvatila sam da želja za projektima postoji, ali da je dosta mlaka. Na temu otpada se nisam primila. Družinu Pere Kvržice sam obožavala. No, trebala mi je neka jača tema. Obožavam scenu iz filma Rane, u kojoj dva klinca, Švaba i Pinki, pričaju o loženju. Gledajući sivi tmurni svet oko sebe, pitaju se šta se desi kad prestaneš da se ložiš? Pa onda si valjda gotov, kažu. Da. Bez loženja sam gotova. Kao  furuna u letnjem periodu. Bez smisla. Bez vrednosti. Nema mi života bez loženja. Bez poziva. Bez strasti. Sve je to životarenje. Tiha dezintegracija. Da, treba mi neko grandiozno loženje. Pisala sam Deda Mrazu. Da mi pošalje loženje. I desilo se. U par dana.

To je to najdivnije polje namere. Samo smislite. I poručite. Već 9. januara 2009. godine sam u Platou kupila knjigu Džozefa O’Konra i Ian Mek Dermota, Way of NLP. Očarala me je. I odjednom, sve je dobilo novu i bllještavu dimenziju. Jedva sam čekala da se probudim. Da čitam. Da gutam.  Kao da sam uronila u neki zdenac mladosti i radosti. Čak i periodi čekanja da projekti „prođu“ više nisu bili čekanje. Nego učenje. Rast. Svakim danom sve više uranjam u materiju. Prepoznajem da sam dobila modlu za sve moje nule. Yeah. Toliko sam se primila na temu, da sam postala njen evanđelista. Dve godine su se ljudi sklanjali sa puta kad me vide. Eno  ide Mari Bepa san. Opet će da nas smara na ovaj divni dan.  Neka me. I neka ih. Samo da se ložim. Danas, posle pet godina loženja na NLP i na paket kojim me je ovaj put dalje odveo, vidim da to i nije neka spektakularna knjiga. A meni je bila predvorje raja. Ubrzano sazrevanje. Posle onih silnih NE! dobila sam konačno jedno jako DA!

Kad malo bolje razmislim, svi moji undergroundi su bili iz potrebe da se ložim. Da životu dam dimenziju više. Da se dignem iz prašine osrednjeg života. Da živim veliku priču. Da budem heroj. Matematika me je naučila koliko život može da bude višedimenzionalan. Svi ti neeuklidski prostori, beskrajnih dimenzija i divne uzbudljivosti. Da izvine Euklid. Za mene je euklidski, klasičan trodimenzionalan prostor, kao neki administrativni život. Kao papirni život. Sa Evicom i poreskim firmarinama. Da izvine Evica. I poresko. Do mene je. Moje biće ne želi da živi život po službenoj dužnosti. U euklidskom prostoru, moje biće je vrištalo i bilo je autodestruktivno. I vikalo „Pušćaj me van, Mari Bepa san.“

Danas znam da svako vapije za loženjem. Svako je predodređen za svoju veliku priču. Za onaj delić univerzuma koji deluje samo kroz njega, i koji samo on-a na ovom svetu može da iskaže. Sve naše patnje i simptomi samo su znaci koje nam naše biće šalje da mu je dosta bilo zajebancije. Hoće  veliku priču. Herojsku. Loženje. I tačka. Svoj život sam posvetila loženju. Ja se ložim. Svojim životom podsećam na loženje. Ko poželi loženje, grandioznu priču, putovanje heroja, život koji je oduvek želelo, dođe u moj život. Ili kod mene na Radionicu. U Družinu. Pa se podsećamo velike priče i kujemo master plan. I krećemo na putovanje. O da!

U međuvremenu sam postala majstor nula. Vidite li šta mi je sve poslednja nula podarila?  Podsetila me je na loženje. I to nije sve. Naučila sam šta su moji donji minimumi za lep život. U matematici se to zove infinum. Najmanji minimum lepog života. Naučila sam šta mi je potrebno. I šta mi je dovoljno. U matematici se to zove: potrebno i dovoljno. A šta je nenadani ekstra ćejf. Mediji uvek hoće nešto da nam uvale, da budemo ne-dovoljni. Čak i meni koja dvadeset godina živi van sistema, bez predsednika, TV-a i javnih ličnosti. Uvale nam neku La fantana vodu. Hijalurone, aroniju, steviju, godži…  Ne hvala. Ja sam za-dovoljna. Da bismo bili za-dovoljni, moramo da znamo šta nam je dovoljno, zar ne? A razna čuda, radosti i nenadani ćejfovi uvek dođu kad ste zadovoljni. To je ambijent za njih.

Zato sistem i neće da se mi ložimo. Nego da budemo „cool“. „Cool“ je reč  koja je mene mnogo koštala. Ja nisam cool. Moje biće sa 7 planeta u vatri ne može da bude kul. A šta uopšte znači kul? Hijaluroni, aronije, stevije i napućena usta su posledica coola. Zamrzne se srce, a sa njim se stegnu i usta. Svi moji undergoundi su nastali iz želje da budem kul. Zarad kula sam morala temeljno da utrnem sve svoje vatre. Dok se nisam zamrzla. Furuna bez vatre. Bez smisla. Bez vrednosti. Dobro da sam i pretekla. Mnogo mi je skup bio kul. Pa sam vratila svoje vatre. Neka ih. Neka plamte. Kao one baklje sa grba Jugoslavije, koji sam obožavala.  Neka plamte, i treba da plamte.

Nego da se vratim u mahale, deponije, legalne i ilegalne, našeg đubretarskog projekta. Mnogo sam uživala i mnogo naučila sa Družinom Seke Kvržice. Shvatila sam da đubre i fensi deponije ipak nisu moja furka. Da izvine otad i deponije. Do mene je. Ni na najfensijim deponijama sveta, u Holandiji i Japanu, moje srce nije zaigralo. I dok su se drugi ljudi ložili i fotkali inteligentno sortirani otpad, ja sam osećala da traćim svoje vreme i svoj život. Pitala sam sebe: „Šta ja radim ovde?“ A tek kad sam videla svoje fotke sa dvonedeljnog putovanja u Holandiju… Deponija, otpad, insinerator, kontejneri… Majko mila. Pomislila sam šta ću raditi ako neko iz mojih drugih družina bude želeo da vidi fotke iz Amsterdama…. Pa im umesto fotki ljudi, situacija, kanala, ulica, Van Goga ili priče o kofi šopovima, pokažem deponije.  Biće mi je vrištalo za estetikom neke druge vrste.  „Pušćaj me van, Mari Bepa san“. I pustila sam ga. Odmah. Čim sam se čula.

Seku, Milostivu, Ljubinku, Mamanku, Osmana i sve njihove Družine, zavolela sam trajno i bespovratno. I dan danas se volimo. I drugujemo. U raznim formacijama. Vreme je za nova putovanja i nove družine. O tome kako sam putovala od deponije do putovanja heroja, pričaću vam sledeći put.

Juče sam došla u Novi Sad. Da sa mojom Družinom Drugarica zaokružim i zatvorim prvu generaciju Master klase „Na putovanju Heroja“. Okeani ljubavi. Spektakl vatre. Lepote. Suza. Radosnica. Sklada. Božanstvenosti. Zaokružile smo ovaj ciklus. Duliška je napravila tortu sa inicijalima P.H.  Dve godine. Idemo dalje. Pune, radosne i uplakane. O tome se radi. U mom slučaju, živeti se ne mora. Putovati se mora. To mi je valjda ostalo sa karipskih mora. I od Japana.

Iako mi je Panonija spora, moja estetika se uvek hranila u Novom Sadu. Šišanje je jedan od najdivnijih rituala mog života. Na ovaj ritual već deceniju putujem u Novi Sad. Kod Gorana, maestra, frizera i vajara. U Novi Sad moja duša ide i kod Dušana Milojevića, na milovanje. Kao i u sedište moje novosadske Družine i Sisterhooda. Kod Majuške. A bogami, išla sam i kod Staše na šivenje. Dok se nije odselila u Berlin. Obožavala sam to naše stvaranje. A s vremena na vreme, desi mi se i neka romansa. Da osveži moja putovanja. Lepota.

Čim stignem u Novi Sad, odmah svratim kod Gorana. Pre šišanja, Goran me je nekada pitao: Da te picnem ili da te nadrkam? Danas me više ne pita. Danas znamo. Dušan Milojević me je divno i davno naučio: „Nemoj da misliš. Mišljenje je posledica neznanja. Došlo je vreme da znaš.“ Da. Znamo. Danas je to šišanje naša zajednička meditacija. Ples. Ritual. Trans-formativni doživljaj.

Dok smo se uvodili u  trans, Goran i ja pričamo kako živimo. Sviđa nam se kako živimo. Sviđa nam se šta radimo. I kako radimo. I sa kim radimo. Sve nam se sviđa. Svaki dan. Pričamo kako jedva čekamo jutra. Ja da pišem moje eseje, radionice. Da stvaram svoj svet. On da vaja sva ta svoja reciklirana čuda. Ništa meni bez reciklaže. Čak ni u hramu moje estetike. Pričamo o tome kako od babe može da se napravi devojka. Goran kaže, ne samo jedna. Nego dve. Od babe, dve devojke, Goranov je moto. Da. Naravno da može. Slažem se. Može i od devojke baba. Može sve. Pričamo kako je tako malo potrebno za zadovoljan život. Kad se ložiš, baš ti malo treba. Ne moraš ni da se okupaš, ni da se obučeš, kaže Goran. Slažem se. Čistiš se dok stvaraš. Dok se ložiš. Vatra čisti. I ulepšava. Zablista ti biće. Pa sijaš. Da. Baš smo za-dovoljni, kažemo i ćutimo. Rekli smo dovoljno. A Goran me je ošišao Sunčano.

Dobar dan! O tome se radi. Da li se sećate kad sam Emilu rekla kako bih želela da mi izgleda dan? Tada sam postavila polje namere da tako i bude. A moj dan je ispao nezamislivo lepši. Jer sam mu dodala vatru. I Družinu. I estetiku. I znanje. Umesto mišljenja. Mišljenje je mnogo precenjena kategorija. To bi bilo to. Jednostavno. Potrebno i dovoljno. Za-dovoljno. Ne mislim. Znam. U mom slučaju: grandiozno loženje, družina i estetika. I smeh.

Dobar dan. I dobar dan po dobar dan… dobar život.

Dobar dan vam želim.

I tako, svaki dan u svakom pogledu…

 

Beograd i Novi Sad, Zatvaranje novembra i otvaranje decembra, pred zatvaranje 2014. i otvaranje nove 2015. godine.

Tekst posvećujem svim mojim Družinama;

Posvećujem ga mom Prijatelju iz rane mladosti Mikiju Szabo, koji se na moju ogromnu radost juče vratio u moj život, a nedavno i u svoj.

Posvećujem ga i svim mojim dragim Strelcima, koji jako dobro razumeju i loženje i estetiku i družinu i smeh.

I svima vama koji ga čitate.