Kada sam, nakon radionice Čarlsa Foknera o metaforama koje živimo, ušla u stan, shvatila sam da živim u kasarni. Krevet, stočić, stolica i nešto knjiga. Kao sa one slike Van Goga. Nakon svih mojih nula, nije mi ostalo mnogo stvari. U svakoj selidbi sam nešto dala, izgubila, bacila. Nije bilo nijednog ukrasa. Nikakvog viška. Potrebno i dovoljno, matematičkim jezikom. Ova kasarna je bila sasvim prirodan rezultat istraživanja mojih granica, minimuma. U potrazi za pravom merom. Ovo je tačka donjeg minimuma. Infinum. Ceo moj život mogao je da stane u japanski kofer. Jedini predmet koji prati sve što vam pričam. I još dve kutije. Jedna sa najvažnijim knjigama, a druga sa sudovima. Ovaj stan je mogao da bude i hilandarska isposnica. Ali nije. Kasarna je u pitanju. Kod Foknera sam shvatila da sebe doživljavam kao Ratnicu Svetlosti. Tako sam i izgledala. Čupava, militari u roza martinkama.
Prva reč koju sam izgovorila bila je reč SAMA. Pre reči MAMA. Oduvek sam imala jasno definisane potrebe, želje i ideje. I moj način. My way. Tražila sam smisao, razloge, logiku. I Pravdu. Svoju ili tuđu. Odrasla sam uz Kalimera. Nepravda! Imala sam jak bunt protiv neutemeljenih autoriteta, kojih mi je život slao i tušta i tma. Od malena sam nepogrešivo znala da nanjušim svakog lažnog cara Šćepana malog. A onda ih nisam ostavljala na miru J. Vaspitačici sam se upiškila u krilo. Učiteljici sam u prvom razredu rekla da je blesava. Doktorima sam prestala da verujem kada su mi za najrazličitije simptome prepisivali uvek iste lekove. Sa 10 godina sam prestala da odlazim kod njih. Bez „zdravstvenih“ kartona od tada. Ovaj niz se nastavio. U svim uspostavljenim sistemima videla sam manjkavosti. Svaki sistem zvao me je da ga rušim. Porodica, škola, sivi nadrkani odrasli svet. Oduvek sam bila crvena, razigrana i sunčana. Ona koja se smeje. I mnogo me je zbunjivao taj tužan, turoban, sumoran, depresivan i beživotan život koji su živeli odrasli. Želela sam da prodrmam ljude iz tog transa od pedeset nijansi sive i da ih pitam: „Ljudi, kako ne razumete da je zabranjeno biti ovako siv, nadrkan i ozbiljan?“
Oduvek sam volela život. Znala sam da je život mnogo više od onoga što moji odgajivači razumeju. Još kao klinka, često sam se pitala: Ima li pilota u avionu? Ima li ovde neko normalan? Obožavam princip koji sam razumela dosta kasnije i koji mi je dao odgovore na mnoge moje upitanosti: Nisu oni glupavi, već sam ja pametna. Zato sam ga i raspisala u istoimenom tekstu. Omiljenom.
Jedva sam čekala da odrastem. Da idem tamo gde je sve po mom. Često sam pevušila tu pesmu: Idem tamo gde je sve po mom. I otišla sam. Već sa 17 godina. Da zarađujem novac i da se pripremam za svet gde je sve po mom, počela sam već sa 4-5 godina. Već tada sam bila preduzetnica koja je pravila svoje biznis planove. Zaista. I nikad nisam prestajala. Da, ja sam počela da radim kada sam imala 4-5 godina. O tome ću vam pričati posebno. To je mnogo dobra priča. Da idem tamo gde je sve po mom.
Želela sam da prodrmam taj sivi svet. Koji odlepi za knjigom 50 nijansi sive. Svojom crvenom. I igrom. I smehom. Što bi Orhan Pamuk rekao, zovem se Crvena. Radost je bila i ostala moja revolucija.
Život sam doživljavala kao borbu i pobunu. Na najdubljem nivou bića, sebe sam doživljavala kao Ratnicu Svetlosti. A tamna noć moje duše kulminirala je u u sivom svetu militantnog mučeništva. Tada sam bila najčupavija, najcrvenija, najčipkastija, sa klasičnom čirokanom.
Izgledala sam kao Ratnica Svetlosti. Svaki komad moje garderobe morao je da pokriva od vežbanja, preživljavanja, biciklizma, da bude lak za održavanje, da lepo izgleda. Kasnije sam dodavala nove i nove kriterijume. Da bude prikladan i za romske mahale, ali i za susret za „visokim“ zvaničnicima. I za sve ostalo. Da uvek mogu da odem na neki iznenadni sastanak, na prijeme kod ambasadora, na koje su me tih godina zvali. Da je istovremeno i zimski i letnji. I da u njemu mogu da uradim pozdrav Suncu.
Ceo moj rečnik je ovo odražavao. Najpre sam za sebe govorila: redov Grujić. Na brodu sam sebe doživljavala kao zastavnika Grujića, koji je vodila dnevik Male od dve palube. U Beograd sam ušla kao pukovnik. Ofis sam zvala štab, u koji sam išla sam da zaprimim i da predam raport. Živela sam u kasarni. Vodila sam procese strateškog planiranja. I učila ljude da pišu projekte. Išla sam na preživljavanje. Od kozmetike sam imala četkicu, pastu, sapun i kremu od nevena. I crveni karmin. Kao neki stariji neženja. Parfeme sam prestala da koristim još kada sam pre desetak godina postala vegetarijanac. Ustajala sam u 4-5, svakodnevno vežbala, jela prilično oskudnu hranu. U idealnom slučaju čorbice, salate i zrnevlje. U najekstremnijoj fazi, spavala sam na vojnoj vreći 3 dana nedeljno. Da se ne razmazim u mekanim jastucima. Komfor i mekani jastuci za mene su predstavljali pošast konzumerizma. Konzumerizam kao bauk koji se nadvio svetom. Nisu za džabe komfor i uteha na engleskom ista reč. Kompenzacija. Utešna zona. Kauč. Daljinski. Propadanje. Na kraju se taj kauč ulegne i propadne se kod komšije ispod.
Godinama nisam išla u kupovine, prodavnice, tržne centre. Garderobu mi je pravila Staša. Obožavala sam da šijemo. I garderobu. I kapute. I cegere. I sve. U to vreme, moj astro tvins Jelena Malašević mi je napravila ručno pravljene nindžeće čizme. Najlepše na celom svetu. U Meku današnjice, TC Ušće sam ušla jednom. Da kupim karte za cirkus. J I istrčala glavom bez obzira.
Kada su se u mom razgranatom svetu dešavala neka žarišta, kada je trebalo da se ratuje, diže buna, ja sam bila tu. Uobičajene mirnodopske stvari, sretanja ’nako, gozbe, sedenje i jedenje, nikad mi nisu mi bile uzbudljive ni ič. Kada su me ljudi zvali na takva gošćenja, pitala sam se odakle im uopšte ideja da me zovu. Toliki ratovi i tolike pobune na sve strane koje (me) čekaju. Da ugasim nepravdu. Kalimero nije popuštao.
Hvala na pozivu, moram na kondicione pripreme. Da ugasim robovlasništvo. Ili militantno mučeništvo. Ili već neku drugu nepravdu. Ratnica svetlosti na brodu Glori na karipskom moru, dosledno je sprovodila svoju misiju. Spašavala sam nesrećne i mučene radnike, kojima sam bila „šefica“. Osvešćivala sam ljude o njihovim pravima. Uočila sam robovlasnički sistem. Alarmirala sam Svetsku zdravstvenu organizaciju. Naravno da me je garda brodovlasnika stotinak brodova ispratila sa broda. I iz Amerike. Do Mančestera. Ovo iskustvo me je unapredilo u ličnom sistemu vrednosti do pukovnika. Tek sada sam razumela zašto sam morala na Karibe.
U vreme mojih završnih borbi sa militantno-mučeničkim sistemom, učitelj Dušan Milojević mi je rekao: Sve što imaš na sebi si sama napravila. Ništa ti gotovo nije stiglo. Ni kapa. Ni ceger. Ni ništa. Odakle ti ideja da ćeš pronaći gotov raj? Kao i kaput i čizme, moraš sama da da napraviš i svoj raj. Pa da. To je prva reč koju sam rekla. SAMA. To sam znala i sa 2-3 godine. Idem tamo gde je sve po mom. Ja sam razumela da to „sve po mom“ postoji. Gotovo. A u stvari, morala sam da ga napravim. Da, za mene nema gotovog raja. Pa dobro. Nindža od Japana sa Balkana je do tada već bio spreman za konačan raskid sa sistemom. A imao je i želje i volje i hrabrosti i posvećenosti da taj svet napravi.
Kada sam istrčala iz sveta militantnog mučeništva, iz 100 nijansi sive, sebi sam dala čin maršala. Tada sam pevušila još jednu pesmu mog detinjstva: „Ovo mi je moja borba dala, da imam sebe za maršala.“ E da. Maršal.
Maršal od Nule. Kakav fleš! E, to sam videla kad sam ušla u svoju kasarnu sa radionice Čarlsa Foknera. Da sam već dugi niz godina potpuno slobodna. Da sam svoje bojeve odavno izvojevala. I da sam zaboravila da objavim kraj ratovima. Da potpišem mir sa svetom. Osvestila sam da već dugo živim po mom. Da je sve po mom. Da radim ono što želim, kad i gde želim, kako želim, sa ljudima koje volim. Radim sa prijateljima. Ručam sa prijateljima. Dugo nisam popila kafu sa nekim ko mi se ne sviđa. Da nemam više nijedan razlog za pobunu. Sebi sam tog momenta izgledala kao neki ratnik, koji je zaostao u šumama i gorama, u borbi sa nekim „sistemom“, koga odavno nema. Sistem je možda postojao u spoljnom svetu. Ali u moj već godinama nije kročio. Ni slikom, ni tekstom, ni zvukom, ni mišlju. Nikako. A ja se borim. Lavovski.
Kada sam sa Foknerove radionice ušla u stan, shvatila sam da u mojoj kasarni nema nikakvog viška. Nikakve radosti. Osim čipkastog japanskog suncobrana. I crvenog karmina. Kao simbola radosti. I igre. Ništa. Ipak sam ja crvena. Ona koja se raduje. I igra. I smeje se. Radost je bila moja revolucija. A u revoluciji sam zagubila radost i igru.
Za igru mi je potreban višak. Višak bića. Da viškom blistam i rasipam ga. I da radošću prožmem taj višak.
Tog dana su mi pukle, ali baš pukle, same od sebe, roza martinke i nato military crne pantalone. Tako dejstvuje transformacija. Snažno. I momentalno.
Maršal od Nule je ostao bez uniforme, pa je skinuo i svoja odlikovanja i oružje. I odložio ih u fioku, sa ostalim odlikovanjima. I započeo novo poglavlje.
Tog trena kao da sam izašla iz neke pustinje. Žaljna i žedna viška, lepote, ženske energije, umetosti, ukrasa, ateljea, galerija. Ništa od postojeće maršalske uniforme nisam mogla ni da zamislim da obučem. Odjednom sam čula i te reči koje izgovaram: štab, borba, subverzija, dejstvovanje, desant, strategija, plan, iskrcavanje, proglas, objava. Rat i mir. Popela sam se sa vojničke vreće na krevet. U redu je. Neću propasti kod komšije. U roku od mesec dana preselila sam se iz kasarne u lep, ženski stan, koji sam nazvala moj Atelje. To je makar bilo lako. Japanski kofer i dve kutije. I moj japanski čipkasti suncobran. Parasol. Svom svetu sam počela da dodajem viška. Crvene. Radosti. Blistanja. Da se igram.
Moja prva ženska igra je bila eksperiment svesnog stvaranja sebe. Osluškivala sam novu sebe. Znala sam da sam željna lepote i ženskog principa. Znala sam i da su sloboda i oslobođenje postali rešetke mog novog kaveza. Koji me je i bukvalno gušio. Domovina se brani lepotom. Lepotom sam sklanjala rešetke kaveza od slobode. Tako nekako. I pustila sam se lepoti. Višku. Radosti. Blistanju. Igri. Svesnom stvaranju sebe.
Tada sam već dosta razumela kako da svesno stvorim sebe. Madam Šik Basic je bio prvi korak. Sa japanskim suncobranom. Mnogo volim princip „basic“. Još od Šerlokovog „Basic, my dear Watson.“ Volim „basic“ modne kolekcije. Mala crna. Mala crvena haljina. Baza, pa nadgradnja. A basic je u tom momentu imao i svoju prirodnu potrebu. U to vreme čekalo me je još godinu dana učenja. Koje sam pogodila „na crtu“. Na dođem ti. A jedan dan kod Foknera, Besta, Bernda bio je i 300€. Jedan dan učenja, kao vikend u Parizu. Bez smeštaja, prevoza i hrane. Za ćejf ništa nije skupo. Samo da učim. Polako sam se picnjavala. Madam Šik Basic. Baš sam se lepo zaigrala.
Madam je brzo uvidela da je trenutno ne zanima ni strateško planiranje, ni projekt menadžerski život. Ni ekseli. Ni raporti. Ni štab. Neće ni da čuje. I vraćam se svojim izvorima. Moje biće je učiteljsko. Nisam imala ni četiri godine kada sam učila drugu decu da plivaju. I da skaču na glavu. I da budu nevaljali. I držala sam časove matematike, fizike i svega i starijima od mene. Još u osnovnoj školi. Da. To se danas zove vršnjačka edukacija. Profesorka matematike zvanično sam postala sa 22 godine. Profesorka se probudila. Zahvalila se Maršalu i projekt menadžeru. A svojoj profesuri dodala je i srce. Da bi mogla bilo kome da objasni matematiku, profesorka je znala da „uđe u glavu“, da razume kako neko razmišlja. Madam je razmišljanje povezala sa srcem. Mudrost srca. Basic. To sam učila i u mojim školama od 20 krava. A Maršal zna kako da svako znanje utka u mišiće. Sve dok nije u mišićima, za Maršala je svako znanje puka glasina. I polako, prirodno i organski razvijam svoj novi poziv. To je bilo super iskoustvo. Baš kako treba. Imam strasti. Radosti. Igram se. Ložim se. Lepo mi je. Love gets sweeter every day.
Tih dana sam ritualno završavala svoj poslednji projekat. Neolitski Vinčanci u Rambovoj i Tasinoj izvedbi. Tasi i Rambu za ljubav. Družini za ljubav. Rambo me zove Madam Šaman. Madam Šaman je sa ogromnim naporima i snagom volje završila poslednje tabele, izveštaje. To je bilo to. Kao kad sam završavala sa matematikom. Sa apliciranjem. Sa izveštajima i donatorima. Ponovo sam nosila sunconbran.
Kad smo već kod simbola, crveni karmin i moja čupava kosa su ipak pre suncobrana. Njih sam imala i na Ninja preživljavanju. Neophodno. Basic. Eh, kad biste samo znali koliko mi je prijatelja svih godina mojih nula predlagalo da se malo umerim. Ne mnogo. Samo malo. Za moje dobro. To su mi predlagali i u militantnom mučeništvu. Rekli su mi da me niko neće „ozbiljno“ shvatati. Moja čupavost je uvek bila prva na udaru. Nije za džabe ustanovljen „power dress“. Stjuardesa. Samo malo. Tako lepo lice imaš, a onda se naružiš tom kosom. I tako. Ja ni ne želim da me shvate ozbiljno. Ja ne verujem ozbiljnosti. Odmah znam da nešto nisu shvatili. Kao u Rambovim genijalnim stihovima.
„Počeo si sebe ozbiljno da shvataš…Mislim da si zreo za penziju.“
Nisam ja siva. Ja sam crvena. Meni je to uvek bilo kao da prodajem dušu. A onda sam na brodu to i na svojoj koži doživela. Možete zamisliti kako sam iz mog crvenog sveta ušla u plavi. U beskrajni plavi krug. Bez zvezde. More, brod, uniforme, nebo… Sve plavo. Ni kap crvene. A pri tom sam prvi put u životu bila zalizana. Postojalo je 8 modela Carnival frizure. Samo jedan za kratku kosu. Kao klizačice na ledu 80-ih godina. Uh. Crkavanje. U 30 minuta pauze, otrčim na drugi kraj broda od 15 spratova. Trčim kilometar do kabine. Samo da stignem. Obučem se u moj crveni kombinezon. I crvene sandale. Raščupam se. Crveni karmin. Napravim božanstveni kapućino. Ili kupim Starbaks. Trčim da popušim cigaretu. U slobodnu zonu. Da udahnem sebe. Taj tren kad je sve po mom, vredeo je sveg napora. Taj udah mene. Dajem kraljevsto za konja. Trčim nazad. Presvučem se u uniformu. Zaližem. Trčeći se vratim na posao goniča robova. Uh.
Peruanac Gilberto, moj nadređeni i ja se nismo razumevali oko Carnival frizure br. 2. Govorio je da sam ja jedina osoba kojoj se kosa tokom vremena podiže. Normalnim ljudima kosa tokom vremena pada i slepi se uz teme. Dobro zapažanje.
Nego da se vratim na moju crvenu. I na moju crnu čupavu kosu. Tih dana se Madam Šaman zaigrala sa identitetskim transformacijama. Pomislila sam da je došlo vreme da probam kako izgleda živeti bez čupave kose. Kakva li je to frekvencija zalizanosti? Tog istog dana, u Drvetu javorovom sam pričala sa onima koji razumeju ljude. Konobari u mojoj kafani. Bobi i Teča. Setim se famozne institucije, zvane Sveska u Crnom Biku. Nekada, pre Bil Gejtsa i fiskalnih računa, konobari su zapisivali porudžbine u svesku. Da prosti Bil Gejts. Hvala Bile Gejstse. U nedostatku pravog imena, svaku grupu gostiju smo krstili. Eh, kakvo je to znanje. Mišice, Čika Dinar, Kum, Veliki i mala, Bankari, Grci, Komsomolac… To se kod Foknera uči nekoliko dana. Svaki dan po 300€. Pitam Bobija i Teču kako me pišu u svesku. Neprijatno im je. Kažu, Mari. Znam to. Nego, kako ste me pisali pre nego što ste znali da sam Mari? Oslobodim ih neprijatnosti. Bobi kaže: Pankerka. Teča kaže: Čudna. Eh. A ja sam se spremala da za dva dana držim radionicu komunikacije kolegijumu direktora Elektrodistribucije. I od Madam Šik Basic postajala Madam Šaman.
Pomislim da bi bilo zanimljivo da napravim eksperiment sa kosom. Htela sam da sklonim Ninju. Skroz. Da vidim kako je to. I dobijem nagon da se ošišam. Sada. Nedelja predveče. Gde se sada šiša? Goran je u Novom Sadu. Za druge ni ne znam. Kako to već život zna da udesi, na izlasku iz Drveta Javorovog sretnem frizera Tonija Hrabrića. Maestra svog zanata. Putujući zen frizer, upravo stigao sa neke svoje destinacije. Sa hrvatskog otoka. Eh. To je to božanstveno, najsnažnije na svetu, polje namere. Traži i dobićeš. Od pomisli da bih mogla nešto da uradim sa čupavošću, Univerzum mi je za sat vremena poslao frizera. Da me zaliže.
Nedelja, uveče. Šišamo se kod Tonija u stanu. Tamo se volšebno našla i moja sestra Jovana. Krstiteljka. Eh. Kakav ritual. To je bila moja konačna inicijacija u Madam Šaman. Ne znam ni šta da vam kažem. Toni me je divno ošišao. Svi prijatelji koji su mi predlagali da se više ne naružujem svojom čupavošću, i da pustim svoje lepo lice da dođe do izražaja, bili su presrećni. Eto vidiš. Hvala Bogu. Baš si lepa.
Sebi sam bila tako Čudna. Potpuno druga frekvencija. Dobro je rekao Peruanac Gilberto. Moja kosa se vremenom diže. Sada sam uvodila i novu gestikulaciju. Zalizivanje kose. Izlazak iz komforne zone. Potpuno mi je Čudno. Ali sam posvećena eksperimentu. Madam Šaman se igra. Tako zalizane kose i nove frizure, morala sam da kupim i novu garderobu. Ništa staro nisam znala da nosim. Zamalo da sam otišla u tržni centar. Ali ipak nisam. Street shop je moja mera. Pa izbor garderobe. To je jedna mnogo „ozbiljna“ stvar. Identitetska. Mislim da bi svako pre ozbiljnijeg šopinga, trebao da prođe kroz jednu radionicu. I tako zalizana, rešim da kupim jednu super koralnu čipkastu haljinu. Slaže mi se sa suncobranom. ALI. Nije za sva mesta. Ni za sva vremena. Moja prijateljica koja voli da ima puno stvari, pita me: Da li u svakom komadu moraš da voziš bicikl i da uradiš pozdrav Suncu? Kao deo igre, pomislim da možda i ne moram. I tako sam na moju radionicu išla zalizana u novoj haljini. Uh. Ne baš kao na brodu, ali nije ni baš po mom.
Dan po dan sam se sve više puštala igri. U kostimu Madam Šaman sam ostala nekoliko meseci. Skoro godinu. Baš sam se trudila. A trud, kao i svaki trud, mora da popusti. Ja ne verujem u ovakav trud. Ovakav trud je protivprirodni blud. Pa sam polako počela da se raščupavam. Onu koralnu haljinu obukla sam dva puta. Šik, da. Ali mora da bude po mom. Na moj način. My way. Moram da vozim bicikl. Moram da pozdravim Sunce. Mora da je za sva vremena. I za sva mesta. I moram da pustim kosu da mi prati misli. Čupavost je iznutra. To moje biće izlazi napolje.
Madam Šaman se igra. Stvara i rastvara. Menja oblike. Svetove. Još jedan eksperiment sa sobom. Ostavljam pušenje. Nakon svih underegrounda, svih mojih nula, sve moje zavisnosti sublimirale su se u cigareti. Svu svoju strast prema njima sam utkala u cigarete. Pa sam ih zvala cigaretičičicuškičice moje drage. Onda sam 26. septembra 2012. prestala da pušima. Hvala ti Nina. Bilo je tako lako. Samo tako. Puf. Polje namere. Kao da nikada nisam ni cigaretu zapalila. To je bio kraj mojih nula. Tog dana sam znala da su da su sve moje tuge gotove. Razumela sam sve svoje nule. I dopisala devetku ispred njih. Ispred mnogo nula. To je mnogo. Da. O tome se radi.
Ovo je tekst koji sam nakon godinu zdravog življenja postavila na facebook.
Pre tačno godinu dana sam prestala da pušim. Od tada, moj život je krenuo u čudesnom pravcu. Najpre sam od viška vremena usled nepušenja napravila Radionicu. Pišem Vodič za praktične sanjare. Lakša sam nego ikad. Osećam se 10 godina mlađe nego pre 10 godina. Vozim najstrmije uzbrdice beogradske na 40 stepeni celzijusa bez kapi znoja, sa osmehom i u haljinicama. Plivam srednjoškolska vremena na 200 delfin i 400 kraul. Dubim na glavi, radim most. Igram. Pevam neki novi falset i uživam u svom glasu. Kolekciju garderobe sam značajno obnovila, a od para koje ne popušim sebe častim na onolike načine. I mirisi i ukusi i joooš… Booožanstveno. Eh, da je meni ovo neko imao da kaže.
A zaboravila sam da dodam da sam po prvi put mogla da slobodno idem svetom. Bez tašne. Napisala sam tada i jedan tekst: Tašne svih mojih zavisnosti. Ja sam se sa tašnom kretala kroz Majuškinu kuću. Čudila sam se kada me pitaju šta će mi tašna na ramenu u dnevnoj sobi. Kako šta će mi? Pa tu su mi cigarete, upaljač, bombone… Sve moje zavisnosti. Sad sam mogla da se krećem i kućom i svetom bez tašne. Iiiihaaaaj…. E to je bila sloboda. Prvi put kad sam na ulicu izašla bez novca, cigareta, bez upaljača, bombona, praznih ruku i punog srca, poletela sam. O tome se radi.
Eh, da je meni ovo neko imao da kaže. Sve moje nule, sva učenja za kojima sam onoliko, do granice poroka, do pustinje, do Hondurasa tragala, su mi se poređala. Sve mi se poređalo. Klik. U Radionicu. Sa svojim prijateljima, sa svim svojim Družinama lansirala sam Radionicu „Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako“. Na Bogojavljenje 2013. godine. Bez moje Družine, svi ovi poduhvati bili bi samo jedan folder u kompjuteru. Bez Družine ne bi bilo ni ovog teksta. Verovatno ni mene.
Radionica je naša, družinska. I razvijamo je zajedno. Svakoga dana u svakom pogledu. Love gets sweeter every day. Ovih dana kreće šesta generacija. Institucija “Mili moj Univerzum” nastala je u Japanu. Najpre sam svojim prijateljicama pisala mailove iz dnevnika My Beatiful Tokyo. Posle se moj svet širio. Svim tim raznim divnim ljudima koje mi je život slao. Od Japana. Do Balkana. Preko Pakistana. Indije. Albanije. Poljske. Sa Balkana. Iz Beograda. I Novog Sada. Iz Bolivije. Njujorka. Sa Kariba. Hondurasa. To su moje srodne duše. Moje pleme. Preduzeće. To je porodica na moj način. Moj svet. Koji je svakoga dana u svakom pogledu sve veći. I lepši. I vi i ja smo iz istog plemena. Inače ne biste čitali ovu rečenicu. Hvala vam što ste ušli u moj život. U Mili moj Univerzum. I hvala vam što ste me pustili u svoj svet. U svoje srce. Jer ja njemu ovo pričam.
To je ono što Ninja u Japanu nije imala. To je ono zbog čega se Ninja vratila na Balkan. Da budem tamo gde je sve po mom. Da postanem Maršal. Jer u avionu nema pilota. Da subverziju zamenim konstrukcijom. Da prestanem da popravljam sive svetove. Da napravim svoj. Sa crvenim izlazećim Srcem. Da postanem Madam Šaman. Sa svojom Družinom. Sa milim Univerzumom. Da budem pametna na pametan način. Nisu oni glupavi, već sam ja pametna. Da svoju pamet, umesto na rešavanje komplikovanih matematičkih zadataka, usmerim na rešavanje zadataka koje mi život stavi na put. I da ne zaboravim da se radujem i da se igram. Šta naiđe, tome da budem rada. I da svaki dan u svakom pogledu…
To je bila ta igra svesnog stvaranja Ninje od Japana sa Balkana. Crvena Ninja koja igra od Japana do Balkana. I nastavlja dalje, na drugu stranu globusa. Od Balkana do Japana.
Madam Šaman je završila stvaranje svog crvenog sveta. I sa setom je gledala sve te nindžeće stvari. Uzdisala je za njima. Za svim tim praktičnim nindžećim aksesoarima. Mile Dragić, vikalo je moje biće. U međuvremenu sam se raščupala. Vratila se kod Maestra Gorana. Na obožavani ritual picnjavanja. Nadrkavanje mi više nije potrebno. Nema više borbe. Niti neprijatelja. Koralnu haljinu sam poklonila. Kao i veću haljina Madam Šaman. Suncobran sam zadržala. I crni japanski kofer. Madam Šaman je završila svoju misiju. Mogla je da ide. Dalje. Imala je još samo jedan zadatak.
Da napravi Heroja. Od sebe same. Ona je ta koja zna da svesno stvara sebe. I onda je uzela Maršala od Nule za ruku i krenuli su na put. Tako je nastao Heroj. Madam i Maršal su mahnuli Heroju. Rekli su mu da krene svojim putem. Na putovanje heroja.
Sa svojom družinom. Sa herojima. Sa herojima putujem. I drugujem. I zajedno stvaramo naše svetove. Kao što i sa vama zajedno stvaram ovu knjigu.
Jer da vi ne čitate, ja ne bih pisala ovim žarom. O tome se radi.
Nastavljamo da je pišemo.
Love gets sweeter every day…
Since now…
Wow
Tamo gde je sve po mom, 8. decembar 2014. godine
Tekst sa zahvalnošću posvećujem crvenoj, sunčanoj, razigranoj Devojčici koja se smeje. I koja je htela samo tamo gde je sve po njenom. I Ratnici Svetlosti koja je slušala Devojčicu i postala Maršal. I Maršalu koji je znao kad treba da se povuče. I Madam Šaman koja ih je na kraju sve transformisala u Heroja. Na putovanju.