Madam Šaman i Maršal od Nule nisu se još čestito ni udaljili držeći se za ruke, a Heroj je već znao da je vreme da krene na put. Da objedini sve svoje svetove i izraze i. I družine. Atelje u kom se nalazio je bio sladak, ali ne više njegov. Stajala sam pred ormanom. Znala sam. Da je došlo vreme da skinem staru košuljicu. I da stvorim novu. Madam Šaman se zaželela nindžeće garderobe. Svih onih pametnih nindža rekvizita. Ovu žudnju osetila je moja prijateljica i heroj prve generacije Marija Orlović. Mari mi je napravila crveni tobolac za štafelajske papire, crvenu futrolu za flomastere koja može da se poveže i oko ruke i oko butine. I dve providne tašne u koje staje moja radionička menažerija. Za sva mesta. I za sva vremena. Kakvi Darovi. Cičala sam. Skakala sam. Već godinu dana se svakog dana obradujem kada ih uzmem u ruke. To sam ja.
Crveni tobolac tražio je i novi prostor i novu garderobu. Došlo je vreme da krenem. Na putovanje heroja. Potpuno isti osećaj kao kada sam ušla u prethodni stan i shvatila da živim u kasarni. Kada je Maršalu pukla garderoba i kada je odložio svoje ordenje. To je onaj momenat menjanja košuljice. Kada većinu svojih stvari podelim prijateljicama. Kada znam da sam čula Poziv. Da idem dalje.
Ovaj put sam čula Poziv na putovanje Heroja. Heroj koji priča istoriju svojih putovanja i Heroj koji ih putuje i priča, nisu isto. Ja sam ona koja putuje. I priča. Šta ima lepše od toga da moji Heroji i moje Družine vide kako putujem. Da iz zaljubim u putovanje. I da putujemo zajedno. A šta ako padnem?, čujem sebe. Padni sedam puta, ustani osam, kaže Ninja. Padovi su prva stvar koja se uči u svakoj istočnoj tradiciji. Moj deda, Jovan Grujić, učitelj, naučio me je od prvih koraka da je primer najbolje vaspitno sredstvo J. I jedino. Rekla bih ja. Moj život je moja poruka. Ja sam svoj prvi klijent. Pa onda vežbam sa Družinom. J Pa idem u svet. To ste već odavno shvatili, čini mi se.
Nikad nisam verovala neošišanim frizerima. Obućarima loše obuće. Debelim popovima. Lekarima koji piju i puše. Ženama koje nisu žene. Muškarcima koji nisu muškarci. Baza pa nadradnja, my dear Watson.
Oduvek sam mogla da osetim nesklad između reči i dela. Između života i poruke. Umnogome su me odredili lažni carevi Šćepani mali, koji su nekada defilovali mojim životom. Živo se sećam jednog doktora koji se ranih osamdesetih vratio iz Kine. Specijalizirao je akupunkturu. Mojoj mami, koja je imala možda 2-3 kile viška, predložio je tretman. Da je bocka i da joj skida kile. Taj isti doktor je imao barem 15-20 kila za tretiranje. Kao i njegova žena. I ćerka. Sve zajedno, pedesetak kila za bockanje. Devojčica Marija se igrala po kući i naćulila uši. Volela je da sluša razgovore odraslih. Pitala sam da li je ovaj doktor lud? Ili moja mama? Ima li ikog normalnog oko mene? Ima li pilota u avionu? To je bio taj sivi nerazumni svet odraslih, koji moja logika nije razumela.
Stojim pred ormanom. Kad god ste pred ormanom i ne znate šta da obučete, identitetski ste upitani. Skoro ničega u ormanu što mi se slaže sa crvenim tobolcem i ostalim Marijinim darovima. Tog momenta sam gola. Tu su tobolac i crvena futrola za flomastere. Crni japanski kofer. Crveni karmin. I šampanj boje čipkasti japanski suncobran. I naravno, čupava sam. Ihaj. To je to. Za sva mesta i za sva vremena.
Tog dana mi je u ruke stigla priča o Zlatnom Budi. Nekada davno, u današnjem Tajlandu, grupa kaluđera je imala statuu zlatnog Bude. Poštovali su je. Molili se pred njom, meditirali oko nje i uživali u njenom prisustvu. Strana armija zapretila je njihovom prebivalištu. Kaluđeri su naslutili da bi mogli ostati bez svoje najdragocenije relikvije. Razmišljali su kako bi mogli da je zaštite. Neko je predložio jednostavan, ali delotvoran plan: kaluđeri će naneti slojeve blata preko zlatnog Bude, kako bi ga pokrili i sakrili. Plan je uspeo. Osvajači ga nisu našli. Po svemu sudeći, kaluđeri nisu preživeli napad strane vojske, tako da je tajna o zlatnom Budi otišla sa njima. Mnogo godina kasnije, mladi kaluđer je tokom jutarnje šetnje video nešto blistavo pored staze kojom je toliko puta prolazio. Pozvao je sestre i braću kaluđere. Počeli su da skidaju slojeve. Sve više zlata se ukazivalo ispod blata. Kad su sve naslage očišćene, zlatni Buda je zablistao u svoj svojoj veličanstvenosti. Divili su se neprocenjivom blagu. Od 1957. godine, zlatni Buda se nalazi u Hramu zlatnog Bude u Bankoku. Čitam i osećam kako sam sa sebe skinula naslage i naslage. Sve što mi ne treba. Sve viškove, komplikacije, drame. I svela se na sve što mi treba. Na potrebno i dovoljno. Na večno. Proverila sam šta su večne stvari mog života. Šta je moj Šinto. Šta mi je za sva vremena. I za sva mesta. I krećem. Na putovanje heroja.
Rano ustajem. Pišem. Jutarnja yoga. Koncentracija. Svakodnevno vežbam telo. Igram se. Vozim bicikl, plivam, igram u vodi, plešem ritmove. Gracioznošću isceljujem svoje rane. Radost mi je lek. Pisanje mi je hrana. Hranim se svesno. Čaj, voda i kafa moje su sveto trojstvo.
To je moja mera. I moja vera. Ceo život sam tragala za njom. Skidam košuljicu. Sortiram stvari. Ovo ostaje. Ovo dajem. Ovaj put krećem sa japanskim koferom i 10 kutija.
I Družina je večna. Što Jura peva: Kada bi Bog otvorio vrata raja i rekao mi: Hajde Mari, uđi unutra i odmori se. Ja bih stala na pragu njegovog doma. I pitala ga dvije-tri riječi. Gdje su moji drugovi? Gdje su moji krugovi? Ja ne želim tvoj raj, ak’ u njemu moram biti sama.
Bez Družine me ne bi zanimao ni raj. Zbog Družine i srodnih duša sam rešila da živim na Balkanu. Da budem Ninja. Od Japana. Sa Balkana. Balkan je zbog Družine.
Toga dana pričam sa Majuškom. Doživljava me kao da sam kao neki luk koji skida sloj po sloj, kaže. Bože dragi. Da, zlatni Buda. Može i luk. Dragulj je svakako u sredini. Ispod svih viškova. To je šinto.
E to sam dobila u Japanu. Zato sam ja od Japana. To je drugi najvažniji dan mog života. 9. jul 2003. godine. Desila mi se Miyajima. Skoro kao Hirošima. Nakon što sam putovala šinkansenom, vozom metkom koji levitira 300 kilometara na sat. Hiljadu kilometara od Tokija do Hirošime za tri sata. Waw. Nakon što sam tri dana crkavala u Hirošimi. Proživela je. I preživela je. Hirošimu na sedam delti, na nečemu što se zove unutrašnje more, okruženoj sa bezbroj fudžijolikih brda, koje sam sa 22 sprata hotela od snažnog bola jedva videla. Od svih nerazumnih postupaka čovečanstva, ikad. Stidela sam se. Bolela me je svaka ćelija. Istrčala sam iz memorijalnog centra. Uh…
I stigla na Miyajimu. O-tori gate. Ogromna narandžasta šinto vrata od kamfora. U vodi. Vekovima stoje tu. Ni bombe im ništa nisu mogle. U Šinto hramu sam doživela trenutak Jasnoće. Da je sve moguće. Baš kao kada sam bila devojčica. Desila mi se Miyajima. Skoro kao Hirošima. Miyajima je moj prvi duhovni ljubavnik. Pukli su mi oklopi i šlemovi. Stege od života, od sebe, od Balkana, od devedesetih, od svega. Otvorila mi se nova svesnost. Vratila mi se lakoća i radost postojanja. U trenu.
Šinto znači put Bogova. Put heroja. Šinto nema Knjigu. Nema pravila. U šinto svetilištima se ne šapuće. Priča se normalno. Šinto bogovi su razni. Kamiji nisu veći od čoveka. Japanci žive sa svojim bogovima. Čudesa jednako izvode i ljudi i božanstva. To smanjuje razliku među njima. Rituala je bezbroj. Malih, snažnih i jednostavnih. Svako pravi svoju duhovnost. Od rituala koje odabere za sebe i svoj život. Dva puta pljesneš. Očistiš se vodom. To je to. Šintoizam slavi večne stvari. U šinto svetilištima nema ničega što nije večno. Što će da uvene. Samo evergreen. Ne cveće. Lepo je, ali prolazno. Šinto slavi heroje. I gejša koja se potpuno preda igri je heroj. Šta god da radiš, radi to najbolje na svetu. Šta god da radiš, budi potpun. Postani stvaranje. Predaj se. To je šinto.
Tada se probudio embrion boginje u meni. Put Bogova. Put heroja. Postala sam Japanka. Moje crveno sunce u grudima dobilo je belu podlogu. Na čipkastom suncobranu. Pripadanje. Vratio mi se osećaj da je sve moguće. Da sve što hoću, to i mogu. Osvestila sam da sam Ninja. Čula sam svoj Poziv. Moj najdublji poziv je da budim embrion boga i boginje u ljudima. Da pokrenem kandidate za heroje, da krenu na put. Da ih zaljubim u putovanje heroja. Svojim primerom. Svojim životom. Kako me je deda Jovan, zvani Alojzije, učio.
Nikad nisam verovala debelim popovima. Ni neokupanim i zapuštenim misliocima. Naročito mi se nije sviđao naš strašni, zapadni sivi bog, Koji je daleko od nas. Koji nas čini malima. Zbog koga se moralo šaptati. I koji stalno nešto preti. Ucenjuje. I zlopamti. Ma hajte, molim vas.
Putovanje heroja je večna tema. U svim vremenima. U svim narodima. Na svim mestima. Nismo dobili dar zvani život da ga protraćimo na kauču. Sa daljinskim. Svi smo mi kandidati za heroje. Da bismo postali heroji moramo da ustanemo. Da siđemo sa kauča. Izađemo iz dnevne sobe. Da pređemo prag. Tačku bez povratka. Da uđemo u nepoznato. Tamo gde više ne vrede naša pravila.
Svako ima svoj Poziv. Koji ili čuje ili odbija da čuje. Ili kroz inspiraciju. Ili kroz simptome. Kroz nepodnošljivosti. Ono kad biće vrišti: „Pušćaj me van!“ Kad sam razumela šta je moj najdublji Poziv, šta je veliki plan za moje biće, šta hoće devojčica Marija, sve je bilo lako.
Ja sam Sakura. Rođena sam u svitanje ranog proleća. Četvrtog aprila. Između zime i proleća. To je onaj dan u godini kada odlazite na spavanje dok su drveće i priroda još goli od zime. A kada se probudite, sve drveće je već ispupelo i počelo da cveta. Uvek sam mogla da osetim tu snagu koja ispupi drveće. Znam joj i ime. Zove se mezgra. To su sokovi u drveću koji ga procvetaju preko noći. Kao da zime nije ni bilo. Živi smo. Buđenje ranog proleća. I laka bol u grudima. A pesma takva da može da se otpeva. Onaj instinkt. Neizdrž. Kada znaš da moraš van. Dan kada ceo grad izađe na ulice. Radosni, samo tako. Zato što su živi. I što postoje. Ceo Japan svetkuje ovu nedelju. Cvetanje trešnje. Sakura. Moj rođendan. To je u Japanu početak godine. I meni.
Moj najdublji poziv je da budem i da budim lep život. Domovina se stvara lepotom. A rođena sam i u godini petla. Sve neko buđenje. Diž’ te se ljudi. Dosta ste spavali. Dosta je kauča. Spustite daljinski. Imate vi svoj život. Drveće je procvetalo. Život vas čeka. Svi su napolju. Nemojte da propustite ovaj dan. Nije ništa strašno. Vidite mene. Ako ja smem, smete i vi. Nema ništa drugo što biste mogli niti trebali da radite. Nemojte posle da kažete: „A mogli smo.“ Krećite na putovanje. Sada.
Ovog ranog proleća, pred moj 45. rođendan, na putovanje su me pozvali crveni tobolac i crvena futrola. Crveni tobolac mi je rekao da u Radionici nisam rekla sve. Nedostajala joj je duša japanskog učenja. Ona suština koja je mogla da čuje i razume sva ostala učenja. Zlatni Buda. Nedostajao joj je šinto. Istočna tradicija, meditacija, budizam, Sun Cu. I viša matematika. Teorija igara. Nedostajao joj je Ninja. Ninja od Japana je morao da doda svoj deo. Radionici je nedostajao Istok. Šinto. I Zlatni Buda.
Radionica „Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako“, nastala je tako što je Maršal od Nule odložio ordenje i uniformu. Proglasio je mirnodopsko stanje i uzeo za ruku devojčicu Bepu. Otišli su u atelje Madam Šaman, da joj pričaju o svojim putovanjima. Madam Šaman je zadužena za magični realizam. Za bliskost, lepotu, šik, za magiju. Domaćica je kuće, matematičarka i preduzetnica. Kad stavi crveni karmin njene moći se multiplikuju. Za stvaranje sveta koristi penkalu od bambusa sa crvenim mastilom. Tako je napravila Radionicu. Vodila je umirenog Maršala u Kuću kralja Petra, a Devojčicu u Galeriju Matice srpske. Da joj pričaju. A ona je pisala. Rekla im je da pozovu i Družinu.
Maršal od Nule je u početku patio za svojom uniformom i ordenjem. Madam Šaman mu je predložila da obuče uniformu dok joj priča o svojoj trans-formaciji od Ratnice svetlosti, preko redova, pukovnika do maršala. U redu je da stavi ordenje. A devojčica Bepa je trčkala sa suncobranom. Uživala je u riznicama Galerije. Madam joj je kupila novi crveni bicikl. Devojčica joj je dala čipkasti japanski suncobran. Da bi mogla da izvodi akrobacije na biciklu. A znala je da vozi i sa suncobranom. I bez ruku. I sve. Vidi me šta sve mogu. I tako je nastala Radionica. Magični realizam.
Za to vreme, Maršal je shvatio da se, dok je pričao Radionicu u pero Madam Šaman, lagano podmlađivao. I raščupavao. Više se nije palio na ordenje. Zaljubio se. Stopio se sa Madam Šaman. Postao je Ninja. Od Japana, sa Balkana.
Držeći crveni tobolac u rukama, Heroj je shvatio da u njemu više nisu strele. Nego papiri. Za štafelaj. Koji im je kupila Madam Šaman. I futrola za flomastere. Umesto strela. A Maršal je postao Ninja. A Ninja je postao učitelj. Ninja je znao da su bitke okončane, ali da je vežbanje svakodnevno. Svakoga dana u svakom pogledu, Ninja sve više napreduje. I piše dnevnike sa putovanja. Učenja mnogih Nula koje je imao. Piše o demonima koje je sreo. I koje je tranformisao. I od kojih je narastao. Zahvalan im je. Ninja planira da na domali prst leve ruke istetovira princip koji ga je napravio: Šta naiđe, tom sam rada.
Ninji se desio trenutak Jasnoće. Kao na Miyajimi. Mogao je da poveže sve tačke i sve Nule, o kojima se Maršal od Nule onoliko pitao. Maršal je imao snažnu želju da poveže sve ljude, sva mesta i iskustva. Da razume. Ali nije mogao. Od toliko ljudi. Od toliko mesta. Od toliko iskustava. Od silne želje. I od borbe. Ninji je sve nekako postalo jasno. Kao i Madam Šaman.
Stojeći go pred ormanom, sa crvenim tobolcem, Heroj je shvatio da je Madam Šaman do sada samo beležila. I da bi i ona imala šta da doda. Madam je stavila crveni karmin i predala Heroju bambusovu penkalu sa crvenim mastilom. Koje je znalo sve njene tajne. Koje je zaduženo za svesno stvaranje sebe. I tako su se Ninja i Madam Šaman izrazili. A onda se i Devojčica Bepa setila šta sve još nije rekla. Pa je dotrčavajući sa bicikla dodavala po koju. Dok se Bepa igra, Madam Šaman stvara.
I tako je nastalo Putovanje Heroja.
Evo nama igra Ninja.
Koja Ninja?
Crvena Ninja.
Od Japana sa Balkana.
Jednom rečju Heroj.
Heroj je znao da je došlo vreme za putovanje. Uzeo je crni japanski kofer, crveni tobolac i futrolu, japanski šampanj čipkasti suncobran, rašupao se lepo, onako po svom, spakovao ono što je zadržao u 10 kutija. I biljke, naravno.
Ja sam Sakura. Sećate se? Svitanje ranog proleća. Cvetanje trešnje. Mezgra koja rascvetava gole zimske grane. I zove napolje. U svet. Za moj 45. rođendan. Mlad Mesec u Ovnu. Eklipsa. Početak početka. Počinjem. Novi život. Herojski. U kući heroja. U Inter brigada. Tri mlađahna i jaka selidbara preselila su me za sat. Iz stana u stan. Iz života u život. Božanstveno. Osećaj apsolutne lakoće, punine, suštine i dubine podario mi je reč: lightisimussfullness. Zlatni Buda. Bez viškova. Mogla sam da poletim koliko mi je sve lako i taman kako treba. A mogu i sada. Pevam Rundekovu pesmu: O kako sam danas mlada!
U kući heroja sam objedinila sve svoje izraze. Radost i lepotu življenja, stvaranja i razmene, pisanje, radionicu, individualni rad sa Herojima, baštovanstvo, kulinarstvo, gostoprimstvo, družinu, sviranje, vežbanje. Za svakog po nešto. Potrebno i dovoljno. Moja mera. Moja vera. Šinto.
To me je podsetilo na jednu veliku vatru koja me je u mnogome odredila. To je vatra koju smo zapalili moja sestra Jovana, tata Dušan, zvani Šamša i ja. Pre skoro trideset godina. Nakon što je mama otišla na mesto večnog trajanja. Sve stvari koje su se nakupljale za nekoliko generacija života, sve one zabranjene svetinje i relikvije mog detinjstva, završile su u velikoj vatri. Tada sam otišla od kuće. Ratnica Svetlosti je krenula u svet. Na putovanje heroja. Ta vatra me je baš odredila. Zaljubila me u protočnost. U potrebno i dovoljno. U basic. I sačuvala me od tržnih centara. Od ideje „tu sam čovek, tu kupujem.“ Hvala joj.
U kući heroja uživaju svi. Devojčica ima prostora da se igra. Dva dvorišta. Skrovite kutkove. Brdo. I dva mačora. Madam Šaman ima sve što može da poželi, a najviše uživa kao domaćica kuće. U lepoti prostora. U spravljanju čajeva, kafa i vode. Njenog svetog trojstva. Svesnoj ishrani. I gostoprimstvu. Ninja vežba gde poželi. U svitanja. Pod lipom. U zimskoj bašti. Heroji mnogo vole kuću. Kad uđu unutra, često kažu waw. Radionica, učionica, štafelaj, crveni tobolac, futrola. I mnogo Svetla. A Madam se topi od sreće.
Na mom stolu stoje tri mastila. Od nedavno i parfem. Juče na plesu sam shvatila da nikada, ali nikada ništa zeleno nisam imala. Osim biljaka. I mastila. Putovanje Heroja počelo je zelenim mastilom, kojim je pisao Maršal od Nule. Nastavila ga je Madam Šaman crvenim mastilom. Ninja ga je završio crnim mastilom. Zeleno. Crveno. I crno. I parfem Encre Noir. Crno mastilo.
Uvidela sam da sam četvrt veka provela u emigraciji. Unutrašnjoj. Od Kalimera do Ninje. Kao romantični borac za pravdu. Zaštitnica potlačenih. Zaštitnica žena i dece. I postala sam majstor skrivanja. Nevidljiva. Ninja. Shadow Warrier. Danas, daleko od velikih bitaka i potreba za ratnicima, pitala sam sebe o potrebi za Ninjom. Nemoj da misliš, rekao mi je Dušan. Došlo je vreme da znaš. Mišljenje je posledica neznanja. Tako laka, mlada, lightissimussfullness, znala sam. Da je Ninja putovanje. Susret sa sobom. Isceljenje svojih rana. I rana sveta. I njihova transformacija u darove. U razvoj svojih darova do neslućenih granica. Da bi ih podarili svetu. Razumela sam i da je suština putovanja Heroja, njegov povratak kući sa darovima. Sa eliksirom.
Da. Ninja je potreban. U zdravom duhu zdravo je i telo. Ninja je neophodan. Ninja je i učitelj. I još je svašta nešto. A ilegala Ninji više nije potrebna. Unutrašnja emigracija. Heroj ne putuje svoje putovanje da bi svoje darove čuvao za sebe. Putovanje heroja nije ego trip. Bez deljenja darova putovanje nema poentu. Doći kući sa darovima je srce putovanja. Tada sve dobija smisao. Ne može ići svetom, bez da kaže šta je video, naučio. I kako se iscelio. Kako je svoje rane transformisao u darove. A Nule u maršalsko zvanje. Jer, kada se jedan od nas isceli, to stvara novu svesnost. To daje ideju da je moguće. I lako. To je moj najdublji poziv. Lightisimussfullness.
Moji sledeći zadaci i rane za isceliti bili su da se usidrim. I da pripadam. Da kažem šta imam. I da izađem u svet. Kao što mi je moj učitelj Dušan često govorio: Tvoj zadatak je da ne uradiš zadatak. A onda bi mi ga ipak dao J. Uradila sam ove zadatke. Ipak J. Transformisala sam svoje demone. U darove. Heroj ne ubija demone. To rade šampioni. Šta naiđe, Heroj je tome rad. Sledaća etapa mog putovanja je da se skrasim. Da se posvetim. Produbim. Da se izrazim. Da uđem u lirski deo svog talasa. Da razradim sve ove teme koje sam decenijama razgranavala, uvodila. U divnu simfoniju. I tako je nastao master class Na putovanju Heroja. Stvaraju ga u četiri para ruku: Madam Šaman Mari, Ninja Grujić, i devojčica Bepa koja se igra. A u pero Heroju koji se zove: Marija Grujić Bepa. Umeđuvremenu sam postala i autorka. Koja upravo izlazi iz dugogodišnje ilegale. I duboko vam se naklanja. Jer, bitke su odavno završene. A domovina se stvara lepotom. I igrom. I hrabrošću. I posvećenošću. Da budem i da budim lep život. O tome se radi.
Demon drži ogledalo za nas. I stimuliše nas na rast. Neki prijatelji su mi iz najveće ljubavi, predložili da preispitam svoj nadimak Bepa. Kako će sivi svet reagovati na moje Bepa? Verovatno će ih Bepa ponukati da misle da nisam dovoljno ozbiljna. Možda mi neće verovati? Onda sam se setila prve lekcije kojoj me je Dušan naučio. Kad god imam dilemu, centralno pitanje je: Da li hranim nečije kvalitete? Ili slabosti? Da. Ja hranim kvalitete. I svoje. I tuđe. I ne hranim slabosti. Ničije. Ja nisam siva. Nisam ozbiljna. Nisam zalizana. Nije lepo da se lažno predstavljam. Ja sam crvena. Sakura. Bepa. Bepa je devojčica. Bepa mora da bude tu. Ona je glavni lik ove priče. Bepa je divan dar koji sam dobila od jednog od najvažnijih ljudi mog života. Od Miše Sabo. Dobila sam ga u detinjim igrama. Na Štrandu. Odakle ja potičem. Gde smo bili male Ninje. Plivači. Miša nije sa nama već dugo godina. Ostao je na vrhovima Kilimadžara. Miša je uvek tu. Sa Bepom.
Svaka etapa putovanja heroja ima svoje demone. Poslednji demon kojeg sam transformisala bilo je bio deljenje darova sa putovanja u mom rodnom gradu. Već sam uveliko delila darove sa raznim Univerzumima. Osim u svom zavičaju. Valjda je najteže biti prorok u svom selu. Svi te znaju dok si bio mali. Dok si piškio u pesak. Dok si pravio gluposti. U njihovim očima si svoja najgora verzija. A oni je znaju. I svaki put te na nju podsećaju. Da ne zaboraviš. Uh. Jedne noći, pre skoro godinu dana i bukvalno sam doživela raspeće. Valjda zato što sam rođena na Veliki Petak. Pred Uskrs. Demoni koji su držali ogledalo za mene rekli su mi da je dosta moje crvene, crne čupave kose, devojčice, leoparda. Da je dosta svega mog. Da je došlo vreme za sivu. Jer život je siv. Naravno da im nisam dala da je život siv. Uh. Ovo su bile šampionske borbe. Heroj je imao još neke zadatke da nauči. Neko vreme sam se oporavljala od raspeća. Čudili su se što me dugo nema. Zašto ne dođem?
A onda se desilo čudo. Ovog leta u rodni grad dovela me je kuma Duška. Duška je iz Beograda. I vodi poznatu međunarodnu organizaciju. Voli Borisa. I voli ljude. I Gornje Podunavlje. I heroj je prve generacije. Duška je bila svedok mog nedavnog raspeća. Bez da me pita, organizovala je radionicu za predstavnike Zavičaja. Slatka, lagana komunikaciona radionica. Lightisimussfullness. Svidelo im se. Baš. Bila je to ljubav. U publici je bila Dragana Siljanović. Moja rana drugarica sa plivanja, iz škole, “mlađa matematičarka”. Dragana me je gledala očima ljubavi. Sa najpodržavajućim pogledom ikada ikome upućenim. I taj pogled je osunčao i okupao sve demone. I transformisao sve moje zavičajne rane u taj Draganin pogled. U najomiljenijoj mi zgradi u Somboru. Božanstvenoj dečijoj bibliteci. Ostali smo na verandi biblioteke još dugo nakon rastanka. Svi radioničari. Pričali smo. Nije nam se rastajalo. Čudili su se i sami. Kažu, obično su im radionice malo smaranje, pa uvek nađu razlog da odu ranije. Sa nama je ceo taj dan bila Vinki. Pas moje Porodice. Parčetića kuće. Pas koji živi svoj život, kao da je čovek. Vinki zna. Nije se mrdala. Osam sati. Vinki je na centru zajedničke fotografije koju smo napravili. Ostali smo do zatvaranja biblioteke. Dok nije došlo vreme da zaključaju biblioteku. Znala sam da je jedno veliko putovanje okončano. Heroj je doneo darove kući. I prihvatili su ih. To bi bilo to.
Na redu je novo putovanje. Koje zajedno putujemo. Vi i ja. Hvala vam.
Kuća Heroja, Proljeće, 13. u decembru ili bilo kog drugog, 2014. godine