Moji roditelji su se bavili pravom. I moja sestra se bavi pravom. Kada su me pitali kako sam odlučila da ne nastavim njihovim stopama, odgovarala sam bez koske: „To je prvo što sam znala da neću.“ Nisu me zaljubili u pravo. Doživela sam ga kao sivi nadrkani militantno- mučenički svet. I nije radovao moje crveno biće. Da proste pravo i pravnici. Do mene je.
Život mi je, prvih godina, u obilju pokazao šta mi se sve ne sviđa. I kako neću. Počevši od mog oca Dušana, kome sam tokom života oprostila sve što je bilo za oprostiti. I zavolela ga istinski i celim bićem. Baš. I baš to mi je otvorilo srce i dalo najveću milost mog života. Hvala Dušku što mi je dao priliku. Da razumem. I da oprostim. Duško, zvani Šamša i ja smo čisti kvadrat, što bi astrolozi rekli. Što on da, ja ne. I obrnuto. Osim matematike. Matematika nam je bila i ostala zajednička. Pre desetak godina, Duško se po milioniti put čudio mojim rezonima i načinima, pa mi je rekao: „Cecilijo, tebe kao da su vukovi odgojili.“ Da. A ja sam njemu još kao sasvim mala rekla da nije moj otac. Zato što me je bockao jakom crnom bradom, koju je vikendom puštao. Da se časti. U sudnici je uvek bio cakum-pakum izbrijan. Zato sam ja kod kuće uvek sređena. Za sebe i za moje najdraže. Da nam budem lepa.
Moja obrnutost nastavila je da se očitava u svim odnosima sa autoritetima. Dve godine sam išla u mađarsko zabavište. Ja ne znam kakva je to generacija bila. Sve neka fina, mirna i vaspitana deca. Moja živahnost i nemirnost toliko su dolazili do izražaja, da je vaspitačica mogla po ceo dan da se bavi smišljajući neke mere za mene. Upiškila sam joj se u krilo. I sad se sećam tog poriva da budem divlja. U suštini, „divlja“ znači samo življa. I aktivnija od onoga što je svet uronjen u kauče voleo. Sa mnom se nije moglo sedeti na kauču.
Vaspitačica je predložila da krenem u školu sa 5 godina. Da se odmori od mene. Znala sam da čitam i pišem. Mađarski sam savladala. I bivala sam sve življa. Krenula sam u školu. Ipak, moje biće nije moglo da sedi koncentrisano ceo čas. Malo posedim, spakujem torbu i odem. Da se igram. Pa su me vratili u zabavište kod Margite. Neizdrž. I meni i njoj.
Sa učiteljicom se nisam ništa više usrećila. I ona je visoko vrednovala poslušnu i mirnu decu. Od prvih školskih dana postala sam mali odmetnik. Učiteljici sam rekla da je blesava. Pogrešno nas je učila da množimo. Što sam zaključila elementarnim uključivanjem zdravog razuma. Tek sada, skoro četrdeset godina posle, uviđam koliko ljudi ne uključuju upravo ovaj kanal. Zdrav razum. Učiteljica se dala u osvetu. Od sve dece, ja sam bila jedina koja nije bila odlična. Zanimljiv je pokazatelj da sam nakon učiteljice, do kraja školovanja uvek imala zaključene sve petice. Bez četvorki. U to vreme se to zvalo vukovac. Školski odbor je, zbog doprinosa na takmičenjima u matematici i fizici i na plivačkim takmičenjima, izglasao da ipak dobijem Vukovu nagradu. Unatoč učiteljici. Život je neka viša pravda.
Nastavnici koji su mi predavali nisu imali ni harizmu, ni odnos prema predmetu, ni prema sebi, ni prema nama. Naprotiv. A moje biće nije moglo da sedi ’nako. Pa ni njima nisam dala da sede ’nako. I često sam se suprotstavljala. Dinamike radi. I bavila se time šta je pravda, a šta nije. Moji su se bavili pravom. A ja pravdom. I družina je bila moj svet.
Jedini nastavnik koji je iskakao iz tog sivog sveta bio je potpuno „otkačeni“ profesor matematike Boško Jelačić. I zimi i leti bio je u kožnim sandalama. Nosio je plavi mantil. Imao je taman ten i crnu oštru kosu. I smejao se. Glasno. Po hodnicima. Jedini se on čuo u onom beskrajnom sivilu. Pravio je teatar od časa. Pričao nam je na latinskom. Quod erat demonstradum. Što je i trebalo dokazati. I božanstveno je objašnjavao matematiku. Pratio je i muziku. On je razumeo igru staklenih perli. Povezivao je matematiku, muziku i jezik. Jer to jeste isto. I uveo mene u tu igru. A to je moja igra. Staklenih perli. U ono doba bez vere, Boško je odlazio u crkvu. Pevao u horu. Družio se sa zanimljivim svetom. I nije bio oženjen. O njemu se pričalo svašta. To je bio samo razlog više da ga potpuno obožavam.
Kada su me pitali kako to da sam završila matematiku, odgovarala bih bez koske. To je bila prva stvar u koju sam bila sigurna. Oko koje nisam imala upitanosti. Boško me je zaljubio u matematiku trajno i nepovratno. U razmišljanje. U eksentrični način života. U igru staklenih perli. On je bio prvi crveni učitelj koji je iskakao iz sivila. I prvi koji mi je pokazao da tako crven možeš da budeš i faca. Hvala Bošku Jelačiću. Inače bih verovatno u nekom momentu odustala. Od crvene. Od sebe.
Nakon Boška, u srednjoj školi sam imala sreću da me uči Nada Stančić. Sada kada mislim na nju, doživljavam je kao neki živi spomenik. Morali ste da je poštujete. Bila je mlada singl žena. Crna i markantna. Brilijantan um. Fenomenalan predavač. Izvan svih abrova. I van svih sindikalnih priča. Imala je neku veličanstvenost. Skoro svetost. Ne-običnost. Ne-sivilo. Dolazili smo kod nje kući. Da vežbamo. Spremala nas je za takmičenja. Učila nas je da razmišljamo. U to vreme sam bila najbolja iz fizike ikad. Na državnom takmičenju. Da. Sviđao mi se i njen singl stil. Sviđalo mi se kako živi. Kako misli. Kako radi. Kako nam se daje. Sve oko nje mi se sviđalo. U tom periodu, Stančićka je odlučila da rodi dete. Zanimljivo, istog dana ona je dobila sina. A ja sam izgubila mamu. Od onda smo se zagubile.
Moji roditelji nisu bili baš najsrećniji spoj. I oni su bili u kvadratu. Mama je volela ljude, život, druženja, modu, putovanja. Uvek se smejala. Trošila je novac lako i mnogo. Kupovala je slike. Skupe predmete. Sve joj je bilo super. Duško ništa od toga nije voleo. Sve njeno ga je nerviralo. Često su se svađali. Oni su bili od onih parova što ne mogu ni zajedno, ni odvojeno. Kada se Duško zaljubio u Beu, svoju današnju ženu, mamino srce to nije moglo da izdrži. Puklo je. Nije mala stvar imati mamu koja je umrla od ljubavi. Jako mi se to sviđa. Moja mama je kao junakinja ruskih romana. Da.
Život mi nije pokazao mnogo srećnih porodica. Meni je sve to bilo smorno. I mnogo sivo. I kada malo bolje razmislim, većina mojih uzora su bili slobodni ljudi. Bez porodica.
Naročita figura mog ranog detinjstva bila je tatina tetka, Mila Gec. Zvana Gecovica. I ona je rano otišla od kuće. Da bude glumica. Najpre putujuća. Imala je svoju trupu. Družinu. Svog muža, poznatog onodobnog glumca Jovana Geca, davno je ispratila na onaj svet. Nisu imali dece. Pa se ona ceo život, onako lepa, živa, brza, sređena i negovana, švrćkala svetom. Imala je super uzbudljiv prestonički svet. Stanovala je u Vlajkovićevoj, iza Skupštine. U zajedničkom stanu. U koji su partizani smestili ostatke predratne buržoazije. Da jedni druge sami unište. Družila se sa glumcima, suflerima, muzičarima. Ručavala je po beogradskim kafanama. Obožavala sam da idem kod nje. I u Beograd. Ona je bila crvena boja mog odrastanja. I likom i energijom dosta podsećam na nju. Imamo čak i mladež na istom mestu. Krstarila je Beogradom uzduž i popreko do osamdesete godine. Sva je bila dizajnirana. Crno, belo i crno belo. I crveni karmin. I biserno bela kosa. Najlepša na svetu. I ja vidim sebe sa tom bisernom belom kosom. Crnim očima. I crvenim karminom. Dizajnirana, sređena, živa i uzbudljiva. Do poslednjeg daha. Bila je to ljubav. Učitelj. Kako treba i kako može da se živi. Lepo. I radosno.
Veliku ljubav i divljenje imala sam i prema tetki Rozi. Rozi je bila lepotica. Tip Sofije Loren, samo što je meni bila lepša od Sofije. Da prosti Sofija. Ljubav je u pitanju. Rozi je živela u Zagrebu. Putovala je svetom. Bila je kod Sai Babe sedamdesetih. U Brazilu. Americi. Svugde. Nosila je rimsku modu. Uvek je imala neke velike ljubavi. O kojima je pričala. Družila se sa super zanimljivom zagrebačkom ekipom. Putnici, umjetnici, frikovi. Tkalčićeva. Egzotične večere. Izlasci. Rozi. Glamur. Kad je dolazila u Sombor, to je bila neka naročita milost. Neprerpričljivo uzbuđenje. Priče do dugo u noć. Divni pokloni. Feš komadi. Ovan u horoskopu, kao i ja. Ona je bila rođena baš na prvi dan Proleća. Takva je i bila. Proleće. Ona je obasjavala. I ljude i prostore. Kad god je pominjala nešto emotivno, oči su joj bile pune suza. Poslednjih godina, Rozi kaže „Isus“. I plače. Kaže „Ivica Račan“. I plače. A onda i vas gane. Ovu lakoću na suze imam i ja. Neka me. Često plačem. I na javnom mestu.
I uvek se setim Rozi kad me krenu suze. Juče sam na otvaranju izložbe „Beograd Jovana Bijelića“ bila baš emotivna. Plakala sam. Pored nekoliko slika. Pored njegove ćerke Dubravke, koju su streljali u logoru na Banjici. Pred šarenim prestoničkim svetom između dva rata. Pred njegovom idejom Bosne koju je slikao u Beogradu. Pred Bijelićem koji je došao u Beograd. I zavoleo ga. Zavoleo i Marinkovu baru. I Karaburmu. I sve. I Bijelić je moj učitelj. Kao i Rozi. A kad malo bolje razmislim, Bijelić i Rozi baš su par da budu u istoj priči.
Rozi je imala prezanimljiv svet oko sebe. I muškarce. Kad god sam dolazila u Zagreb, Rozi me je upoznavala sa nekim zgodnim muškarcima. Bilo je tu i romansi. Znala mi je žicu. Jednom prilikom sam joj pričala o svojoj tadašnjoj vezi, koja je bila dosta mentalna. U stvari dosadna. Rozi me je slušala i slušala. Bez suza u očima. To je već bio znak za uzbunu. Pa me je pitala. „Meri, nego reci ti meni da li taj frajer bludno diše?“ Pa, nije disao bludno. Bio je to dobar kriterijum za mene. Na dah. Bludni. Do poslednjeg dana, Rozi je imala ljubavi. Poslednji, Zdravko je bio nekoliko decenija mlađi od nje. I baš su bili par. Da.
Rozi me je upoznala sa Krunom. Kakva božanstvena inspiracija! Kakva žena! Jedna od retkih učitelja koji su imali porodicu. I muža i decu. Kakva žena! Kao iz Krležinog Zagreba. Upravo sam bila na njenom sajtu. Da. Kruna Kuljiš. Živa je i živahna. Stvara uveliko. Kulja iz nje. Kruna je rođena u Zenici. U crnom metalurškom gradu. Jedno vreme je bila čak i direktorka te crne metalurgije. Muž Tomislav ju je obožavao. To nikad nisam videla. Gledao ju je kao Boginju. Smisao Tomislavovog dana i života bio je da ugodi Kruni. Na njoj se to tako divno videlo. Da je mnogo voljena žena. Nekoliko godina pred rat, Kruna se probudila i rekla Tomislavu da više ne želi crnu metalurgiju. Ni Zenicu. Hoće u Svet. Hoće da slika. Na svili. Tomislav je bio direktor eleketronskog dela Zenice. Samo je klimnuo glavom, i krenuo za Krunom. U Zagreb. Kruna je počela da uči da slika na svili. Tomislav je prvih godina, zajedno sa svoja dva sina išao Zagrebom i prodavao Krunine ešarpe. Malo po malo. Nije prošlo mnogo vremema, a Kruna je već postala tražena među zagrebačkim ženama. I moja Rozi je nosila Krunine komade. Nedugo zatim, japanska carska porodica je zavolela Kruninu svilu. I slike. I emocije. Pa je Krunin sin, takođe Tomislav, od Kruninog stvaralaštva napravio preduzeće. Da ne kažem brend. Krunina ljubav prema slikanju na svili i Tomislavova ljubav prema Kruni spasla ih je i rata. I donela im mnogo toga. Poslednji put kad sam je videla, Kruna je živela na Pantovčaku. Blizu Tuđmanove predsjedničke vile. Iznajmljivali su božanstvenu vilu. Kruna je uvek imala svoje ideje kako može i kako treba. Krunine prijateljice, uključujući i moju esktravagantnu Rozi, nisu mogle da razumeju zašto Kruna sa porodicom iznajmljuje vilu. Za onolike pare. I zašto ne kupi neki stan. Umesto da plaća rentu za vilu, zašto ne plaća kredit za stan. Zašto se ne skrasi? Uživala sam dok im je Kruna elaborirala svoju potrebu da svaki dan svog života živi kao kraljica. Nema ona života da se grči u nekom ambijentu bez lepote i inspiracije. Ovu vilu trenutno ne može da kupi. Ali može da je iznajmi. Neće ništa manje od savršenog.
Kakav je ovo blagoslov za mene bio. U mladim godinama dobila sam ideju da uvek može da se izađe iz crne metalurgije. Da se sledi svoj san. I ne samo da može, nego da je to jedino mudro. Da to spašava život. Da može da se počne u bilo kojim godinama. Da je vrlo OK da se sa kesama ide po Zagrebu. Da se nudi ono što si stvorio sa ljubavlju. I da može da se živi i van svog stana. Da se ne pristaje na utešne nagrade. Ništa manje od savršenog.
Sećam se kad sam nakon dve godine odlučila da izađem iz komforne zone. Iz svog stana u Novom Sadu. Iz Novog Sada. Iz državnog posla. Sa doživotne savetničke pozicije u Izvršnom veću Vojvodine. Koliko ljudi je skakalo, grakalo i zvalo me da preispitam odluku. Iz najbolje namere, naravno. Tek mi je danas jasno da većina ljudi nema ideju ni u ideji da može da se izađe iz svog stana. I da se živi u nekom drugom. Stanu ili gradu. Da. Mogla bih čak i matematički da elaboriram koliko je ovo ekonomski mudro. Izlazak is svog stana ti donosi novac od kojeg možeš da plaćaš rentu ili ratu za kredit za drugi stan. Ali neću. Svašta nešto se dobije kad se izađe iz komforne zone. I kada se ne pristane na ništa manje od savršenog. Neprocenjivo. Hvala Kruni.
Moja mama Manda, zvana Manja je svakako moj prvi i najvoljeniji učitelj života. I koliko sam sa ocem bila u kvadratu, sa mamom sam bila u apsolutnom saglasju. I fizički ličim na nju. Energija, pokret, smeh, cerekanje, družina. I danas, skoro 30 godina nakon njenog odlaska, prilaze mi ljudi i pitaju da li sam Manjina. Jesam. Ustajala sam u 4-5 da bih bila sa njom. I obožavala sam svaki momenat koji sam provela sa njom. Otišla je kada je imala godina koliko ja sada. Mama me je naučila i drugoj strani života. Odlasku iz života. Koji je kod nas na zapadu potpuno tabuiziran. Živimo kao da nikada nećemo umreti. Naučila sam da osetim njenu ljubav i prisustvo na stotinu raznih načina. Baš kao što sam naučila da prihvatim i transformišem brojne smrti kojima sam bila okružena narednih desetak godina. I da posle svake smrti, svaki put sve više volim život. Svakoga dana u svakom pogledu…
Život možemo da razumemo na pravi način tek kada ga pogledamo sa one druge strane. Postoje brojni načini za sagledavanje vizije sopstvenog života. Moj omiljeni način je onaj najradikalniji. Napišete sebi posmrtne govore. Od porodice. Partnera. Prijatelja. Branše. I onda sve znate. Onda više nemate upitanosti. Kad imate dilemu, samo zvirnete u sopstveni nekrolog.
Moj veliki učitelj, iako nije singl J, bio je profesor Bogoljub Stanković. Duguljasti, visoki i vitki gospodin, akademik, biserno bele kose. Kao Gecovica. Božanstvene blagosti. I beskrajnog znanja. Predavao nam je funkcionalnu analizu. Han-Banahove teoreme, funkcionele, stvaranje familije konačnih prepokrivača od beskonačnih… Bože dragi. I danas se sećam te najapstraktnije od svih apstrakcija koje sam ikada u životu čula. Obožavam. Profesor Stanković je meni i Nenadu Đapiću, dvojcu koji je stigao do četvrte godine studija matematike, na njegov predmet, pričao funkcionalnu analizu kao epsku poeziju. Nikada nešto slično nisam videla. Ni čula. Blago, epično, jednostavno, jasno. U tim profesorovim bravurama, dešavalo se da zinem. Da ne verujem. Kad pogledam ono što sam zapisala, sva ona neka slova i oznake i kada to povežem sa pričom profesora Stankovića. On je jedna od retkih osoba koje je moje biće doživelo kao profesora. Njega jedino tako i zovem. Profesor. Kada sam Profesora pitala o čemu se radi, dao mi je odgovor: Marija, svaku materiju koju ne možete da objasnite prosečno inteligentnom detetu od osam godina, još uvek niste dobro savladali. I baš tu, gde vas to dete ne razume, tu biste mogli još malo da se pozabavite materijom. Da. Tekle su mi suze dok mi je profesor ovo pričao. Kao Rozi od Ivice Račana. I zavetovala sam se. Demistifikaciji. Da. Demistifikacija je moje srednje ime. I zato sam mogla svakome da objasnim sve. I matematiku. I funkcionalnu analizu. I igru staklenih perli. Da letim iz matematike u jezik u strategiju u vrednosti. Sve je to jedno.
A život mi je slao tolike mistifikatore. Mistifikacija je meni kao neka inkvizicija. Silnu energiju i vremena potrošim demistifikujući stvari iza kojih su se ti neki razni ljudi koji oblikuju ljude sakrili. Učitelji koji ne vole decu. Ni učenje. Pa ga sakriju u komplikaciju. Nastavnici koji ne znaju matematiku. Lekari koji mistifikuju zdravlje. Koje je tako jednostavno. Ništa jednostavnije. Već sa deset godina sam prestala da idem kod lekara i da imam karton. Sva ona žvrljanja, sranja, ledilo i odsustvo ljudskosti. Da izvinu lekari koji vole ljude i svoj poziv. Do mene je. Ipak sam ja demistifikatorka. Zašto je potrebno da to bude nažvrljano na latinskom? Umesto čitko i jasno, jezikom „pacijenta“. Zdrav razum i osećaj. Šta ko meni može bolje da kaže o tome kako se ja osećam? Možete da zamislite kako sam reagovala na ekspertski svet koji je neko svoje trabunjanje i vrtenje 100 bombastih i besmislenih reči za mnogo hiljada eura nazivao funkcionalnom analizom. E to već ne može. I tačka. To je pogrda. Obesvećivanje. Bogohuljenje. Blasfemija. Oko funkcionalne analize je Ratnica Svetlosti uvek ustajala da se bori. To je kao kad bih svoj spisak za Pazar na Kalenić pijaci nazvala Ustavom. Ne može.
Nakon demistifikacije i profesora Stankovića, stižem u jedno totalno obesvećivanje. Stižem u školu. Da predajem. Matematiku. Za mene je škola bila i ostala sveta stvar. I matematika. Matematici ću posvetiti barem jedno posebno poglavlje. Da vas malo zaljubim. Da ispravim mistifikaciju nastavnika.
Što se prava i roditelja tiče, njih sam preskočila i ugledala se na dede i bake. Duškovi roditelji bili su učitelji. Deda Jovan je bio direktor škole dvadeset godine. Iako nije bio u partiji. Iako je pevao u crkvenom horu. Do poslednjeg daha bio je direktor škole. I baštovan. Kao Bata Stojković iz filma Idemo dalje. Njegov moto je bio: „Primer je najbolje vaspitno sredstvo.“ Bio je prvi u školi. A ostajao je poslednji. Pa nije morao da bude u partiji. Rekao je drugovima da nema vremena. Mora da radi. A mogao je da ide i u crkvu. Da peva. Njegovoj posvećenosti nije bilo kraja. Moja sestra Jovana i ja imamo nekoliko svesaka istorije, koje je on godinama u nekoliko boja, raznim slovima, seckajući, lepeći, crtao i pisao. Sa sve nemim kartama. I istorijskim tračevima. I posle nam predavao. Uh. Nikad nisam zavolela istoriju. Da izvine istorija. I deda Jovan, zvani Alojzije. Do mene je. Unatoč svim Alojzijevim naporima. I svom teatru koji nam je davao. Voleo je da kaže da su njegovi časovi bili kao pozorište. A Gecovica, glumica, je bila njegova rođena sestra. Odatle taj gen za teatar. Deda je bio primer učitelja. Kada bi đaci oko škole bučili, pušili ili se „ponašali“, on je već, iako uveliko u penziji, ulazio. Da im objasni. Škola, đaci i profesori bili su njegov resor. Zauvek je ostao u ulozi direktora škole. Bio je obučen u odelo, doteran, negovan, i kod kuće. Do poslednjeg daha. Nikad ne znaš koji učenik može da naiđe. Da očita brojilo od struje. Ili da donese mleko. Ili već nešto. Alojzije me je zaljubio i u Štrand. I u bicikl. Od kada sam sa tri proplivala na moru, deda i ja smo vozili bicikl kilometrima. On veliki. Ja mali. Do poslednjeg dana je vozio bicikl, išao na štrand i u čitaonicu da se karta. I bio je direktor škole.
Ma(j)ka Desa, zvana Maka je bila učiteljica. Predavala je srpski i književnost. Stroga, ali pravedna. Kao i pravda, bila je spora. Ali temeljna. I dostižna. Živela je u svom svetu. Svetu kuhinje. I svetu knjiga. Božanstveno je kuvala za sve nas. I čitala je. Uvek je bila sa knjigom. Ili sa novinama. Ili sa varjačom. Dva puta nedeljno se kartala bridž-remi sa svojim drugaricama učiteljicama. Do poslednjeg daha. Koliko su mi dirljive scene tih vremešnih učiteljica od 70-80 godina i njihovog truda da dođu i da budu. Kartanje se nije propuštalo. Milena Putnik, zvana kuma me je krstila. Predavala je nemački. I imala narkolepsiju. To je značilo da bi s vremena na vreme zaspala. Na nekoliko minuta. Tokom kartanja, one su kumu Milenu uvek strpljivo čekale. Da se sama probudi. A ona se uključivala kao da se nije ni isključivala. Gorinka je od artritisa jedva držala četrnaest karata u rukama. Ali ih je držala. Što Rambo peva: „Kljakav, ali živ.“ Mi, njihovi unuci, koje su one nekada vodile na kartanje, smo mnogo uživali u ovim prizorima. Makina poslednja želja u bolnici bila je da još jednom pročita Karamazove.
Grujići su bili pravi učitelji. Za moj ukus su bili mnogo strogi. Ipak, oni i njihovo posvećeno bavljenje razvili su moju posvećenost, disciplinu, volju. Hvala im. Ova disciplina i volja su mi život spasli tokom godina undergrounda. Oni su napravili redova Grujića. Koji je postao Maršal. Od Nule.
I da se vratim u školu. 1991. godine. U elektrotehničku školu. U hram. Kao dobrodošlicu devojčici od 22 godine, prve nedelje u zbornici su mi na pauzi za kafu, ukrali nove POLICE naočare. Naočare sam otplatila tek za dve godine rada u školi. To su ona učenja od 20 krava o kojima sam pisala. Samo što tada to nisam znala da razumem. Prvih dana moje profesure poginuo je sin nekog bogatog čoveka. U audiju. Neki profesori su komentarisali kako njihova deca nemaju priliku čak ni da poginu u audiju, jer ga nemaju. Bože dragi. Kakav svet. Kakvi vaspitači. Profesori književnosti koji ne čitaju knjige. U zbornici je nestajalo sve. Kišobrani, olovke, zbirke zadataka… Čak i decilitar deterdženta za sudove. Od kafe kuvarice. Jedan od najluđih prizora u hramu znanja bila je borba na traktoru u dvorištu škole. Delio se kupus. Futoški. Za džabe. Koliko ko na’vata. Švedski sto na prosvetarski način. Jedna krupna profesorka koja je večito nosila čarape za vene, jer je teško hodala, uspela se kao vidra na vrh traktora. Potreba stvara organ. Tuča na brdu kupusa na traktoru u školskom dvorištu. Ah. Ja nisam odavde. Bilo je to potpuno nepripadanje. Sa nevericom. Neki ljudi kakve nikada nisam imala priliku ni da sretnem. U to vreme sam poznavala neke ljude van zakona. I shvatila sam koliko su ti ljudi, koje društvo zove kriminalcima, čestitiji po većini životnih pitanja od onih kojima daju svoju decu. Da ih uče i vaspitavaju.
Ja sam se posvetila učenicima. Matematici. I mom razredu. Volela sam ih. Bavila sam se njima. I vodila sam nekoliko revolucija. U školi je harala profesorka koja se iživljavala nad učenicima. Ko njoj dopadne u razred, taj je najebao. A predavala je jedan skoro izumrli predmet. Da se ne lažemo. Njenom iživljavanju nije bilo kraja. Rušila je na godinu trećinu razreda. Jedini način da kod nje imate dvojku je bio da imate zgodnog ćaleta koji jednom nedeljno dolazi kod nje da pita kako njegovo dete uči. Može i teča. I ujak. Samo da je zgodan. Gospode. Užas. Nisam ovo mogla da dozvolim. U mom razredu. U mojoj kući. I napravila sam čitavu halabuku. Sastanci. Susreti. Svedočenja. Roditelji. Drugi profesori. Privatni profesori koji ih spremaju. Mediji. Svi. Ta žena više nije predavala mom razredu. Većina kolega mi je govorila kako je glupo da se zameram koleginici. Njihova logika je bila: „Đaci će otići. A mi ostajemo.“ Uh. Ne. Ne znam ko će ostati. Ja sigurno neću. Prvog juna 1996. godine imala sam srčani udar. Primili su me u bolnicu u Kamenicu. Proglasili me srčanim bolesnikom. Dali mi neke silne lekove. I preporuku da počnem da vodim umeren život srčanog bolesnika. Sva sreća, odavno im nisam verovala. Ni ovaj put. Slušala sam sebe. Svoj instinkt. I zdrav razum. Čim sam izašla iz Kamenice, dala sam otkaz. Rekli su mi: „Čekaj do septembra. Iskoristi još dve plate preko leta. Ionako ne radimo.“ Uh. Ni minut. Ni dan. Zlatom da su me plaćali.
Kada ovako pričam o školi u kojoj sam radila, dosta mi sve to liči na crtice iz pakla. Možda bi ipak valjalo sve to staviti u kontekst. U školi sam radila od 1991. do 1996. godine. Inflacija, ratovi, sankcije. Predajem u odeljenju sa 42 učenika. Izbeglice. Na času javljaju da je nekom poginuo brat, roditelji. Učenici koji su sa 16 godina videli i doživeli svašta. Brinuli o svojim porodicama. Bili traženi od Interpola. Ljudi odrasli, očvrsli i ogrubeli preko noći. I profesori koji zarađuju nekoliko maraka. Za cipovku i frtalj kile čvaraka, što peva Đorđe Balašević. Ja sam stan i račune plaćala 250 maraka mesečno. Pedeset plata. Samo da budete. Da. Bilo je to vreme sunovrata svih vrednosti. Cunami. Petnaest godina kasnije, na preživljavanju sa Ninjama, i na karipskom brodu Glory sam ponovo mogla da vidim kako naš instinkt za održanjem, nadjačava sve društvene norme. Red. Lepo vaspitanje. I ostale društvene kategorije. Priroda je ipak pre društva. Da.
A ja? Ja sam imala jednu veliku ljubav. Zabranjenu. Možda i najveću ljubav do sada. Sa učenikom Markom. Koji se zaljubio u mene. I ja u njega. Marko je imao 17. A ja 26 godina. Marko, iako je bio najmlađi, bio je najveći muškarac kog sam do sada imala. Bili smo zajedno skoro četiri godine. Prve dve godine bili smo u tajnoj vezi. Zamislite Marka sa 17-18 godina koji nikada nikome, i baš nikome od svojih drugara, nije rekao da smo zajedno. Čuvao je tajnu. I mene. Znali su Markovi roditelji. Divni ljudi. I moji prijatelji. Marko je želeo da zasnuje porodicu. I zasnovao je. Nedugo nakon što smo se nas dvoje razišli. Ja nisam bila spremna. Za Marka. Ni za porodicu. Toliko o razlici u godinama.
Moj ulazak u društvo bio je baš buran. U stilu devedesetih. Te devedesete bile su moj veliki učitelj. Sunovrat moga bića se nastavljao svakoga dana. U svakom pogledu. I sve je više napredovao. Kao kaizen. Samo u obrnutom smeru. Nakon škole vodila sam privatnu školu za pripremu za prijemne ispite. Pred bombardovanje sam uložila sav svoj novac u reklamu za školu. Radio reklame i letke za sandučiće. Tako se tada radilo. Eh. Kad je pukla prva bomba, javili su da nema škole. Ni prijemnog ispita te godine. Ja sam rekla: E, sad je bilo dosta. Završila sam sa podučavanjem matematike. I pozvala fakultet da u roku od 24 sata dođu po moje knjige. A sveske sam bacila. Da. I završila sa matematikom. I otvorila poglavlje matematike neke druge vrste.
Nakon što sam otišla iz škole, radila sam u Crnom Biku. Kod Bobija. Mog bivšeg momka, koji je postao moj brat. Bobi je učestvovao u svim mojim teškim životnim situacijama. Mojim i moje porodice. I ja u njegovim. A Crni Bik je toliko osebujan i neprepričljiv. Učestvovala sam i u njegovom osmišljavanju. I u gradnji. I u razradi. A onda sam počela i da radim u Biku. I od svih mojih „radnih mesta“, u Biku sam radila najduže. Pet godina. Do Izvršnog veća. S jedne strane, uživala sam da radim u Biku. Dobra ekipa. Družina. Plejada neviđenih likova. Dobra muzika. Rock’n’roll. Dobre pare. Svaki dan. Oporavak od školske askeze. Potpuna autonomija. U Biku nikad nije važilo pravilo „Gost je uvek u pravu.“ Naprotiv. Imali smo diskreciono pravo da poslužimo samo ljude koji nam se sviđaju. Bobi nije dao nikom da nas dira. Vodio je posao. I radio kao konobar. Kao Harvi Kajtel koji igra kafedžiju u lokalnom kafiću u filmu „Modri u licu“. Nakon što smo se razišli, Bobi je uživao da se utapa u bajronovskoj patnji za mnom. Koja je trajala nekolko godina. Bobi mi je ugađao na sve načine. Jednom mi je rekao: „Ako želiš, miniraj Bika.“ Nisam ga minirala. Bik je živ i živahan i danas. Preko dvadeset godina Bobi dočekuje goste za šankom.
Ovo je bila jedna strana Bika. S druge strane, Marija takmičarka, matematičarka i maršal bile su potpuno zanemarene. S jedne strane, bankari i taj sivi svet su mi bili potpuno nezanimljivi. S druge strane, nekada sam im i zavidela na onim lakiranim noktima i visokim štiklama. Dok sam nosila 7 krigli u jednoj i 7 u drugoj. Stepenicama. Hiljadu puta na dan. Gore-dole. Neprekidno. Bik je bio vrlo zahtevan fizički poduhvat. I psihički. I emocionalno. Eh. Koji seminari… Radionice… Naučila sam da odmah u svakoj situaciji pročitam ko je kome ko. Naučila sam da procenim ko u društvu odlučuje. Ko plaća. Kod koga je novac. Sa kim iz ekipe pričam. I tu je sve bilo obrnuto od očekivanog. Neki likovi koji su delovali kao prosjaci vadili su buntove i buntove para. Drugi, skockani u odela, sa satovima i držanjem veleposednika, pitali su poštare kad će da stigne dodatak. Od 300 dinara. Svašta nešto. Tek sam posle, radeći sa domaćim i belosvetskim „ekspertima“ shvatila kakva akademija nauka i umetonosti je bio Crni Bik. Pa sam se nekoliko puta i zastidela. Što tada, u momentu dešavanja to nisa mogla da vidim. Od revolta. Što za mene, matematičkarku, takmičarku i Ninju nema mesta u društvu. Vrlo dobro poznajem taj osećaj nepripadanja. I mnogih zatvorenih vrata.
U vreme Bika, moja neusmerena mentalna i fizička energija htela je da eksplodira. I naravno da sam privlačila nasilje. Privukla sam tako i Valerijana, koji je jedne novembarske noći punog meseca i kiše koja je hičkokovski lila već treći dan, izašao sa petnaestogodišnje robije. Nabavio je pištolj. I krenuo u osvetu. Društvu koje mu je zatvorilo vrata. A ja sam bila ta koja ga je zapirimila. Za šankom Crnog Bika. Držao mi je pištolj uperen u čelo. I tako u tri-četiri-pet navrata. Uvek je dolazio kad nikoga nije bilo. Pratio me je. Dokle god sam se bojala. Dokle god mu se nisam suprotstavila. I ovo sam morala sama da rešim. Tada se zaljubio u mene. Uh. Ovo je bilo teže za rešiti od pištolja. Jako dobar osećaj kada sam ga prevazišla. I veliko učenje. Pobeda. Hrabrost. Snaga. Za sva vremena. „Kad sam rešila Valerijana sa pištoljem i crnom rukavicom, mogu valjda i ovu zajebanciju.“ To mi je veliki učitelj. Ta ideja.
Tih godina sam živela sa Aldom. U vezi iz koje sam takođe jedva izvukla živu glavu. I bukvalno. I simbolično. I emotivno. I društveno. I svakako. Što moja sestra Jovana kaže: „Nemoj molim te da nam ponovo prirediš ovako nešto. Ne bismo podneli još jednu tvoju bliskoistočnu božanstvenost.“ Ni ja. Čak sam od prijatelja dobila i pravo obezbeđenje, inspektora Š. da me čuva. Oh. To je bilo moje lično dno. 28. avgust 2002. godine. Bila sam upozorenje. Učitelj. Kako ne treba. Tada, pre dvanaest godina, izgledala sam i osećala se dvadeset godina starija nego sada. A vi rešavajte matematiku.
U takvom stanju sreo me je Emil Fejzulahi. Faljen bio Emil Fejzulahi. O Emilu sam vam već pričala. Video me je. Dao mi je ruku. Otvorio mi vrata. I odveo me je u Izvršno veće. U lokalnu samoupravu. Da mu budem savetnik. Da vidim još jedan svet koji nije moj. A za kojim sam iz undergrounda Crnog Bika, silno čeznula. Do Izvršnog veća, a i posle njega, ja sam svoju platu uvek zaradila. Čas. Davanje. Crni Bik. Radiš, pa dobiješ. Prvi put stižem u jedan anestezirani svet, bez akcije. Sve stoji. Čista ovulacija. Za koju se dobija plata. Vrlo solidna. I redovna. Dragi Bože. Bila sam u čudu. Osećala sam se kao lopov. U školi i Biku sam se navežbala da nema sedenja dok radiš. Pa sam nastavila da trčim po božanstvenim hodnicima te divne zgrade. Zvane Banovina. Trčim. Crvena. Na crvenim mekanim tepisima. I crno- belim pločicama. Kažu mi ljudi: Nemoj da trčiš. Državnom poslu nikad kraja nema. Koliko je ovo tačno. Bože dragi. O državnom poslu neću pričati. To već znate. A to mnogo bolje rade Čvarkov, Torbica i Boškić. Baš tako.
U Izvšno veće stigli smo skoro istovremeno Minja Batak i ja. Mladi pravnik, tek stigao iz Beograda. Iz militantnog mučeništva u koje sam ja kasnije otišla. Sav nabrijan, sa jasnim ciljevima. Spreman. Napaljen na politiku. Na projekte. I na lokalnu samoupravu. Sa dvanaest godina već je gledao i snimao svoje prve političke emisije. Minja mi je bio kao melem. Na rane od decenije mog undergrounda. Sav u ciljevima. U planovima. Minja mi je vratio ideju o ciljevima. Zamalo da sam precrkla bez ciljeva. Čitavu deceniju. Nije čudo da sam stigla do 28. Avgusta 2002. Još sam dobro i prošla. Minja i ciljevi su bili moje suštinsko okretanje današnjoj sebi. Usmerenje. Učenje. Ostvarenje. Da. Minja i ja smo bili par blago-stanja. Svaki projekat koji smo napisali, dobili smo. Dok smo Minja i ja radili projekte, ostatak kolektiva, mladih godina a staroga kova, plašio je Emila da ćemo ga Minja i ja uvući u problem. Da će ga uhapsiti zbog nas. Donatori, projekti, špijunaža… Ceo taj bugi od priče. Sve što smo Minja i ja dotakli, pretvorilo se u uspeh. Puf. Za godinu dana, cvetamo oboje. Iste nedelje Minja i ja odlazimo. Svako svojim putem. Minja u Filadelfiju. Da specijalizira lokalnu samoupravu. A ja u Japan. Da učim o strateškom planiranju. I da postanem Ninja.
Da. I da se ponovo rodim. Zato sam ja Ninja od Japana sa Balkana.
U japanskom jeziku, reč za učitelja je sensei. Kandži, japanski znak za senseija, predstavljen je rekom sa dve osobe koje stoje pored reke. Jedna ispred druge. Sensei znači „onaj koji je na istoj stazi sa vama, i koji je krenuo nešto pre vas.“ U Japanu je sensei svetinja. Najviša titula. Ranga samuraja. Skoro kao car. A sensei su oni koji su nas videli, dotakli naša srca i podsetili nas na naše najdublje pozive. Zahvalna sam svim mojim Senseima. Sada dok vam ovo pišem, uviđam kako su mene, u stvari stvorili moji Senseiji. Svako je utkao deo sebe u mene.
Nakon Japana, srećem se sa Stašom. Staša i ja smo takođe obrnute. Ali na dobar način. Astrološki smo opozicija. Naša Sunca su na 180 stepeni. Suština nam je slična. A ekspresija obrnuta. Ja sam filozof, analitičar, sva u apstrakciji i priči. Dok ja pričam, Staša ćuti. I radi. I sluša. I vidi. Kad kaže, rekla je. U malo reči. U to vreme sam bila sva japanska. Isplanirana. A Staša je tada već uveliko radila sa Dušanom. Delovalo je kao da nema nikakvih očekivanja. I da prihvata sve što naiđe. Učila me je: „Biće kako treba da bude, prema tome, iskuliraj se.“ Staša je iskulirala moju preplaniranost. Ja sam se ložila. Staša je bila cool. And crew. Ja sam ta pitanja o prihvatanju, puštanju, dopuštanju, prepuštanju i propuštanju, filozofirala. Staša je živela kao da je pisala knjigu do koje sam nedavno došla „Jebe mi se.“
Maestressa je rukama. Čarobnica. Minijaturistkinja. Iluminatorka. Najmanje odrasle ruke koje sam videla. Koje rade čuda sa najvećim makazama i heftalicama. Srele smo se nakon što sam se ja stilski malo pogubila u Izvršnom veću. U pokušaju da razvijem administrativni kapacitet. U pokušaju da pripadam. Ali, nije ono bio moj svet. To se videlo. A Staša me je na to podsetila. I dostilizovala me. Uvela me je u novi, u stari, u moj svet. U svet šivenja. Stvaranja svoje garderobe. U svet finih materijala. Ručnog oslikavanja. Taj svet sam jednom tek okrznula. Nakon što sam završila osnovnu školu. Umesto srednje škole upisala sam Bagat kurs. Da postanem krojačica. Da se osamostalim. Da idem tamo gde je sve po mom. Ipak sam posle upisala srednju školu. A sa Stašom sam godinama i beskrajno uživala u našem stvaranju. Staša me je upoznala sa maestrom Goranom. Frizerom. Vajarom. I sa senseijem Dušanom.
Kada je učenik spreman, pojavi se učitelj. Dušan Milojević. Milovanje za moju Dušu. Ninja koji me je proglasio Ninjom i dao mi Ninje dostojne zadatke. Eh. U mom računanju vremena, postoji vreme pre Dušana. I od Dušana. Dušana sam srela na godišnjicu Miyajime. Moje Shinto inicijacije. Kada sam srela Dušana, mogla sam da odahnem. Odjednom je sve dobilo smisao. Dušan mi daje novu vrstu znanja. Živo znanje. Ono što ne piše u knjigama. Sokrat je to zvao akroamatičko znanje. Usmeno predanje. Pa ko šta zapamti, predaje dalje. Radost je LEK. E da. To je za mene prvo i najvažnije učenje. Ja sam Crvena.
Za sve moje upitanosti, Dušan mi je dao odgovore u formi pitanja: Da li hraniš slabosti? Ili kvalitete? Njihove? Ili svoje? Naučila sam da hranim kvalitete. I da ne hranim slabosti. Ma kako to surovo bilo. Pisaću vam nekada o tome. Naučio me je da je u zdravom duhu zdravo i telo. Naučila sam da je mišljenje precenjena kategorija. I mislioci. I da oni koji misle, ne dišu bludno. Da je mišljenje posledica neznanja. I da je došlo vreme da znam. Da je znanje najpre i pre svega u telu. I zato Ninja svakodnevno i posvećeno vežba svoje telo. Jer se to znanje nalazi u zdravom telu. Naučila sam da ništa nije slučajno. I da je sve po zasluzi. Da je život jedna vrlo visoka pravda. I još mnogo toga. Istog dana kad sam srela Dušana, utrčala sam u japanski voz shinkansen. I Orijent ekspresom stigla za Beograd, u srce Balkana. U Balkansku ulicu.
I postala Ninja od Japana, sa Balkana. Od Dušana.
Od Dušana, senseija. I od Dušana, oca.
Evo nama ide Ninja. Od Japana sa Balkana. Od Dušana.
To sam vam već pričala. Balkan moj. Nijedan čovek nije moj prijatelj. Niti moj neprijatelj. Svaki čovek je moj učitelj, kažu Japanci.
Ipak, jedan od njih je Sensei. Tom Best. Toma sam upoznala na onim učenjima od dvadeset krava. Dani od 300€. Bez prevoza i smeštaja. Vredeli su svaki euro cent. Veliko učenje. A na njima sam srela i Senseija. Tom. The Best. Učitelj, šaman, antropolog. Čovek koji je najdalje otišao u odsustvu ega. I u Prisustvu Duha. Čisto Prisustvo. I tome nas je učio. Od Toma sam naučila da je efikasnost mera istine. Da je patnja na putovanju heroja znak da nešto ne radimo kako treba. Da je radost pokazatelj da smo na pravom putu. Da je radost lek, što me je i Dušan učio. Tom mi je dao strukturu magije. I ljubav. Iz Toma je kuljala ljubav. Nakon dana sa Tomom, kada biste se vratili u normalan svet, sve je bilo čudno. Sva su vam se vrata otvarala, a prepreke rušile. A ljudi su vas obožavali. Bez da išta uradite. Samo vaše Pristustvo imalo je tu snagu. Baš kao i nakon Dušana. To su Sensei. Prisustvo.
Tom nas je učio da u svakom čoveku vidimo Zvezdu. Ne pacijenta. Mušteriju. Klijenta. Stranku. Potrošača. Nego Zvezdu. Ja vidim Heroje. Sa Zvezdama u očima.
Od Toma Besta sam dobila mnoge dobre priče. Zaljubio me je u pripovedanje. Podsetio na Kastanedu. Na stazu srca. Na centralno pitanje: „Da li ova staza ima srce? Sve staze su iste, ne vode nikuda. Ima staza koje vode kroz grmlje, ili u grmlje. Ima li ova staza srce? Ako ima, staza je dobra, ako nema staza je bez vrednosti. Obe staze ne vode nikuda; ali jedna ima srce. Druga ga nema. Jedna čini da je putovanje veselo, dok njom putuješ, jedno si s njom. Druga će učiniti da proklinješ svoj život. Pre nego što stupiš na bilo koju stazu postavi pitanje: Da li ova staza ima srce? Ako je odgovor ne, to ćeš znati, i tada moraš potražiti drugu stazu.“
Možda ovo što vam sada pišem, pripoveda i Tom. Jer , Tom je već neko vreme Zvezda, koja obasjava svima nama i srca i staze. Staze srca. Da.
A Majuška? Čuvala sam je za kraj. Velika radost mog života. Drugujemo od uvek, još od somborskog štranda sa koga ja potičem. Na koji je Majuška dolazila iz Novog Sada. Do 2000. godine smo se družile. Od 2000. godine, kada je Majuška imala saobraćajku, u kojoj je izgubila mogućnost da hoda, Majuška je postala i moj Sensei. I moja sestra. Majuška je jedna od najlepših osoba koju poznajem. I najvelikodušnijih. I najsrećnijih. Unatoč. Da. I zna da kaže najlepše i najljubaznije NE na svetu.
Učenja koja mi Majuška daruje su bezbrojna. Momenat nakon Majuškine saobraćajke, kada sam izašla iz bolnice i osvestila da hodanje nije podrazumevajuća stvar. Da. Kada sam kleknula na beton i ljubila stope na betonu po kom sam hodala. Od tog dana, dok hodam, stopalima ljubim zemlju. Svesna sam da je hodanje dar. Kao i disanje. Kao i sve. Svesna sam svih darova koje nam Život daje. Ništa mi se ne podrazumeva. I niko. Ni ja se ne podrazumevam. Da. To je veliko učenje. A Majuška? Toliko je lepa, toliko sija, toliko je živa, puna. Bože dragi. A švrćkanje gradom sa Majuškom? Čista uživancija. Ljudi vide i osete tu njenu beskrajnu lepotu, a onda se malo ušeprtlje. Ne znaju kako da se izraze. Pa im Majuška olakša. Da. Slušam ljude oko sebe koji kukaju na ovo, na ono. Majuška nikada. Neko kaže: „Svi smo bolesni. I deca su nam bolesna.“ Majuška kaže: „Ja već 5 godina nisam bila bolesna. Da.“ Nikad nisam razumela zašto ljudi zovu curenje nosa bolešću. A ne moram baš ni sve da razumem.
Poslednje veliko učenje, Majuška mi je podarila kada smo pričale naše uobičajene priče u slavu Života. Univerzuma. Te beskrajne inteligencije koja tako bravurozno orkestrira ljude, događaje i situacije. A koja je pri tom i beskrajno duhovita. I šašava ponekada. „Bože, koliko je sve to divno. Još samo da ti hodaš Istice“, kažem ja. „Bepi, moja sreća nije vezana za hodanje“, kaže Majuška. Da. To je Sloboda. Da se ne bojim. Ničega. Jer sreća nije vezana ni za šta. Sreća smo mi.
Moji veliki učitelji su moji heroji. Počevši od heroja prve generacije, koji su mi poverovali i krenuli sa mnom na putovanje. I bez kojih bi ceo opus „Na putovanju heroja“ ostao jedan folder u kompjuteru. Ljubinka, Sale, Duška, Sonja, Marija, Vera, Ilibašići, Svetlana, Spomenka, Ivona, Đurica, Brana, Duliška, Tanjuš, Daniela, Nata, Majuška, Sandra, Jasna… I ne samo što su mi poverovali. Nego su istrajali na maratonu koji traje dve godine. Herojski. Pa su mi poverili i svoju „decu“. Sinove. Dani. Medene Univerzume. I dalje.
Završavam ovaj tekst pričom pripovedača Toma the Besta. Njemu, Prisustvu bez ega, Aboridžinka sa kojom je došao da radi rekla je: „Ako si došao da mi pomažeš, traćiš i svoje i moje vreme. Ako je tvoje oslobođenje vezano za moje oslobođenje, dođi da radimo zajedno.“
Moj razvoj je vezan za vaš razvoj. Moja radost je vezana za vašu radost. Hvala vam što rastemo zajedno. I što se radujemo. Na stazama Srca.
Beograd, najkraći dan u godini, početak Zime 2014. godine
Miriši na Proleće