Sve i da sam planirala da pišem nešto drugo, duh prostora i vremena bi me odveli u ovu priču. A nisam. Sve se poklopilo. Taman. Buđenje pod najvećom jelkom. Kao iz moje detinje slikovnice. U kojoj je dva mačora Crnka i Belka očarala ogromna jelka. Pa su je kupili. I u duetu je vukli kući. I jedva je dovukli u osam šapa. Kad su je ispravili, shvatili su da je jelka viša od plafona. Pa su na plafonu napravili rupu. O tome se radi u ovoj priči. O velikoj jelki. I o stvaranju prostora da ona stane.
Jelka o kojoj i pod kojom vam pričam se tačno uklopila. Visoka je do plafona. A i plafon je ostao. Tako je dobrodušna, široka, vesela i draga. Jelka koja se smeje. I grli sve oko sebe. Jelka koju su svojom ljubavlju, svako na svoj način, kitili Parčetići. Prva porodica koju sam sama stvarala. Ira je moja prijateljica od uvek. Kuma i prva članica mog sestrinstva. Najstarija sestra. Irin muž, a moj brat Stipa, blažen među lepim ženama, vazda i navik bio. Ira i Stipa su se sreli na jednoj davnoj žurci koju sam pravila. I istog trena zavoleli. Na tom partiju su se spojili mnogi mnogi svetovi. Koliko je brakova i dece toga dana začeto. Ihaaaj. I danas, kad dođem u Zavičaj, ljudi mi kažu: „Znaš, mi smo se upoznali na tvojoj žurci.“ A ja pitam: I vi ste bili? Lepo. Bilo je to pre malo više od četvrt veka. Među tom decom, nalaze se i tri sorele, Nina, Ana i Petra. Kojima sam ja tetkić. Od milošte. Parčetića kuću u Semzinoj ulici sa najlepšim dvorištem na svetu, doživljavam svojom. Kod Parčetića se zna reda. Ira i Nina su zadužene za tradiciju. Stipa je raspevava, razigrava i daje joj lakoće i šarma. Anin resor su glamuriranje i razigravanje. Jelka i ceo aranžman kite se od Mikulaša. Od početka decembra. U tome svi učestvuju. Petra je najmlađa. Hari Poter fan. Liderka. I dizajnerka. A već je uveliko preuzela vođstvo u porodici. Vodila je i kićenje jelke. Ove dobrodušne, gostoprimljive i nasmejane. Elegantno, glamurozno. Japanski. Cela postavka. Na sve strane. Pokloni. Pevanje. Gosti iz Nemačke. Gošće iz Subotice. Irina i moja studentska cimerka Goci. I njena ćerka Palčica the Pijanistkinja. Svetska. Sa 15 godina. Ona nam svira. A mi preludiramo. Deljenje soba. Kreveta. Priče do dugo u noć. Praznik svetla i sretanja. Božić.
Zagrljena sam sa jelkom. Koja je nastala od Irine i Stipine ljubavi, koja jednako i danas, u punom sjaju i strasti plamti. U svim vremenima. Stipa Iri peva. A Ira se u toj ljubavi rastače. Pod jelkom se probudila devojčica Bepa. A i Petru zovemo Bepa. Tako da nas je dve. Sve je po mom.
Rekla sam vam da je prva reč koju sam izgovorila bila reč SAMA. Pa tek onda MAMA. Da me se nije moglo obući. I da sam od malena pevala pesmu: Idem tamo gde je sve po mom. Čuli ste i da je devojčica Bepa mnogo važna. Najvažnija. Dok se ona igra, Madam Šaman stvara. Devojčica prati svoje želje, a Ninja smišlja načine kako da joj ih ispuni. Ako želja kojim slučajem deluje „nerealna“, devojčica ga samo pogleda sa srcem punim želje. Ninja već pakuje tobolac i kreće u akciju. Da usavrši veštinu. O tome se radi.
Na svom shinto oltaru držim fotografiju gde sa 2 godine sedim na najogromnijem dedinom biciklu. King size model iz 1928. godine. Preko klupe sam se uspentrala na njega. Na ostalim fotografijama trčim. Ili držim kantice iz bašetnskog pribora. Ni na jednoj fotki ne sedim. Proplivala sam sama, bez da me je iko ikada učio. I spremala se da što pre počnem svoj život.
Radni život sam počela sa 3-4 godine. A možda i pre. Mogu reći da radim već četrdeset godina. Uvek sam imala neki svoj biznis. Na ulici sam imala štand od kada pamtim. Na ostatku postamenta nekadašnjeg spomenika. Mojih preduzetničkih priča ima tušta i tma. Moj mozak je uvek smišljao način da ponudi svetu nešto što se meni učini da mu treba.
Ove epizode se tako živo sećam. Desila se dok sam bila još jedino dete, a moja sestra Jovana na putu. Tri i po godine. U to vreme sam već uveliko sama išla u prodavnicu, koja je bila udaljena desetak kuća od naše. Nakon nekog dar-mara koji sam napravila, bez da ikome išta kažem, rešila sam da izgladim stvari. Pa sam uzela plastični držač sa 6 praznih staklenih boca. 4 od knjaza miloša i 2 od koka-kole. Uzela sam novac iz maminog novčanika. I polako, sa četvrtog sprata bez lifta, krenula u avanturu. Kao Crnko i Belko sa jelkom. Stigla sam u prodavnicu sa svim tim flašama. Zamenila ih punim. Na zaprepašćenje cele samoposluge. Svi su se zgledali, a jedna žena je rekla: „Bože dragi, te flaše su tako teške. A tvoje ruke su tako male.“ Do tada sam i sama shvatila da su flaše teške, a da su mi ruke male. Pa sam joj rekla: „Pa kad su mi ruke tako male, onda uzmi i pomozi mi.“ Uredno sam nabavku platila. I vratila se kući sa ženom. I sa 6 punih flaša. Moji roditelji su se baš iznenadi. Još nisu ni primetili da me nema. Kao ni dar-mar koji sam napravila. A onda ih je nepoznata žena sa prekorom i grdnjom gledala. To je bio My Way.
Ovaj kadar mi tako često proleti mislima. Svaki put kad se zateknem da nosim neke velike terete. U osam ruku. I na glavi. Oko struka. I u džepovima. Ja sam znala da se preselim biciklom u dve ture. Vrlo često tako natovarim bicikl, sebe, korpe i bisage, da sebi delujem kao sa onih egzotičnih fotki iz Teherana. Trenutak kada osvestim nemogućnost nastavka avanture prasnem u smeh. Uvek isto.
Moj deda Jovan je bio baštovan. Imali smo hiljade cvetova. Samo lala dvadesetak vrsta. Deda je negovao vrtove sa mnogo ljubavi i lakoće. I ja sam oduvek bila baštovanka. Sa dedom sam kalemila drveće od prvih dana. Deda je pravio neke lepe bukete. A mi smo ih nosili gde god bismo išli. Ja i danas najradije nosim na dar neki lep buket.
A najviše sam volela da trgujem narcisima. Mnogo volim narcise. To je bio moj biznis. Oni stižu tačno za moj rođendan. Ostalo cveće sam prodavala na ćošku, na ostatku spomenika. Na mojoj tezgi. Narcisa je bilo toliko da sam išla na pijacu. Pet dinara komad. Puni džakovi para. Moj otac Duško je u to vreme bio okružni javni tužilac. Tada smo već živeli u kući. To je prednost velike kuće. Niko ne zna gde ste. U zadnjem dvorištu, po šupama, tavanima, među cvećem ili na ulici. Samo šmugnem. Bez da pitam. Igra te već odvede.
U reciklažnu industriju ušla sam sa 6-7 godina. Najpre sam sakupljala novine. Isprva stidljivo, dečiji. Po kućama. Onda sve više i više. Uvek mi se priključivala i neka ekipa. I isključivala. Ja sam istrajavala. Sakupljala sam i po nekoliko hiljada kila novina. Posao sam proširila i na staro gvožđe. Jednom prilikom sam dobila veliku zarđalu cev i stavila je popreko preko mojih kolica. Na parkingu me je mrzelo da idem okolo, pa sam prošla prečicom između dva auta. Malo je bilo tesno, pa sam gvozdenom šipkom udubila četiri para vrata na parkiranim automobilima. Ceo komšiluk iz svih okolnih zgrada kao da je pratio moj manevar. Već sledećeg trenutka komšije su me opkolile. Zaplenile kolica, stari papir i staro gvožđe. Da ne pobegnem. Mislim da mi ni dve hiljade kila novina nisu dostale da platim komšiju lakirera. Da ispravi sva ona udubljena vrata. I tako sam rano naučila da budem odgovorna za svoj posao. I da razumem paket koji ga čini. Nije mi se svideo. To je bilo dovoljno za razlaz sa reciklažnom industrijom.
Tridesetak godina kasnije imala sam još jednu priliku da uđem u reciklažnu svetove. Bio je to prvi reciklerski projekat u Srbiji. Sa Družinom Pere Kvržice radili smo na legalizaciji neformalnih sakupljača otpada. Mogla sam da se sa njima identifikujem potpuno. I verovali su mi. Primali su me čak i u romske mahale. Čudna je ta hemija. Sakupljači otpada, i beogradski i projektni, sa kojima smo radili, zvali su me sestro. Pripadanje se oseti. Ne može se falširati.
Prvi međunarodni posao radila sam sa Italijanima. Oni su otkupljali puževe. A mi smo imali ogromno dvorište. I to ne jedno. Nego dva. Prednje cvetno. A zadnje voćno. I mnogo puževa. Ja sam ih skupljala u kablove. Dva velika kabla. Puna puževa. Koji su hteli napolje. Pa sam ih poklopila nekim velikim poklopcima koje sam našla u bakinom špajzu. Stavila ih na neki od kućnih biciklova. I dan danas znam taj put od nekoliko kilometara. Na drugi kraj Sombora. Kakva avantura. Gurala sam bicikl. Sa punim kablovima puževa. Koji su se malo po malo dizali. Pa bih nekoliko puta stajala da ih obuzdam. A oni bi ponovo izlazili. Uh. I danas često imam sliku izlazećih puževa dok slušam ljude kako žele da kontrolišu stvari. Ili kad potiskuju i guraju neke teme pod poklopce. A one svako malo izađu. Baš kao moji puževi. Novac od Italijana bio je fenomenalan. Puni džepovi love. Obožavala sam da tako puna keša odem kod lokalnog kokičara i otkupim mu ceo pazar. Uključujući i slatke roza kokice. Koje su mi bile groznog ukusa, ali divne estetike. I da to sve podelim sa družinom.
Ipak, moj centralni i najnajnajomiljeniji biznis bio je buvljak. Što bi rekli: core business. Svaki petak izuzetak. Mislim da nisam propustila ni jedan petak dokle god sam živela u Somboru. Do kraja srednje škole. Buvlja pijaca je čista magija. Počela sam da trgujem starim stripovima i pločama. Posle sam tezgu obogaćivala i časopisima koje bih u reciklerskom poslu sakupila. Pa sam malo po malo butigu popunjavala maminom nenošenom garderobom, tatinim odelima, košuljama i kravatama. Baba-tetkinim pozorišnim nakitom, neuramljenim crtežima poznatih slikara i karikaturama članova porodice. Kućnom srebrninom, muštiklama od ćilibara i raznim čudima sveta. Kuća u kojoj smo živeli bila je toliko puna stvari, da ukućani godinama nisu primetili moju tihu delatnost odvađivanja. Imala sam kartonske pozorišne kofere, koji su u stvari bila moja tezga. Čak i kada sam išla pre podne u školu, znalo se da sam petkom na buvljaku do trećeg ili četvrtog časa. Što ste prodali do podne, prodali ste. Pune ruke keša. Pa sam onda mogla na miru u školu.
Godinama sam kod mamine frizerke Erike bila frizerski kalfa. Pa šegrt. Čistila dlake, a posle navijala viklere za mini val. Nekada sam i fenirala. Za ekskurziju u osmom razredu već sam šišala pola odeljenja. A cele te godine, nastavnici su nam govorili da smo obavezni deo školovanja završili. I da sad možemo kako hoćemo. Ja sam ih ozbiljno shvatila. Pa sam kao vukovac, rešila sam da ne upišem srednju školu. Mnogo su me bili smorili ti razni nastavnici. Osećala sam da je čista danguba da me oni i dalje uče. Moja mama je osetila taj moj bunt. I pustila je da ga istutnjim.
Tog osmog razreda, toliko sam odlučila da se osamostalim, da sam završila i Bagat kurs. To je šestomesečni kurs šivenja. Pohađala sam ga sa nekim starijim ženama. Tih godina, butik ste mogli da imate samo ako imate Bagat kurs. Ja sam planirala da otvorim butik. To bi bio prvi butik u Somboru. Od mamine mame, zvane ake, odmah sam dobila najbolju šivaću mašinu. Danice elektroniks. Mamini roditelji, aka i dida, apsolutno su podržavali sve moje preduzetničke poduhvate. Bagat kurs sam završila. A butik ipak nisam otvorila. Štreber u meni već je u oktobru vapio za školom. A i dosadno mi je bilo da ne idem u školu. Za Svetu Petku sam stidljivo i kao polunezainteresovano zamolila roditelje da me ipak upišu u srednju školu. A oni su isto tako, kao polunezainteresovano rekli: „Dobro. Videćemo da li može ove godine. Ili dogodine.“ Naravno da su me upisali odmah.
Grujići, tatini roditelji bili su učitelji. Popečitelji. Mamini, Zemljaci, bili su gazde. Kao što im je i porodično ime govorilo, zemlja je bila njihov resor. Zemlja, životinje, imanje i gazdovanje imanjem. Mnoge duše, radnici, nadničari i biroši. Neki su i generacijama radili kod njih. Dida je bio veliki i galantni gazda. Njemu za ćejf ništa nije bilo skupo. A imao je razne ćejfove. Uvažavao je bogami i ćejfove svih nas. Moja mama je već krajem pedesetih išla u Italiju. I kupila zlatne sandale koje su koštale koliko i jedan bik. Dida nije pitao pošto košta. Od Zemljaka sam dobijala sve što sam poželela. Svaka naša ideja bila je manifestovana. Samo je trebalo da smislimo šta želimo. Za razliku od Grujića. Koji su tiho negodovali što nas Zemljaci tako razmazuju. „Doći će teška vremena, pa nećemo znati da se prilagodimo“, rekli su. Ipak smo znale da se prilagodimo. Ja sam dobijala više para od dide za džeparac nego što je bila tatina plata tužioca. Duško milion. A ja milion i po, dva. Duško je pizdeo. Posle mu nisam ni govorila. Nego sam imala svoj investicioni fond.
Obožavala sam da idem kod ake i dide. Tamo je uvek bilo živo. Akcija. Ulazi se, izlazi se. Utovara, istovara. Dolazi. Pregovara. Novac. Rad. Život. Aka je bila mozak kuće. Najpromućurnije biće koje sam srela. Ona je uvek govorila da, za razliku od mojih roditelja, ona nije završila fakultet. Ali da ne pokušavam da joj uvalim ta sranja koja uvaljujem roditeljima. Vidi i gde ne gleda. Zna i što ne zna. Da vodim domaćinstvo i gazdinstvo naučila sam od malih nogu. Igrajući se. Od Zemljaka. Hvala im. Kad su Zemljaci umrli, uključujući i mamu, sve se nekako urušilo. I naša porodica. I država. I sistem vrednosti. Tada sam otvorila karijeru feniksovanja.
Od tatinih roditelja Grujića nasledila sam učiteljevanje. Grujići su ceo život štedeli. Spartanski. Sve u cilju vaspitno-obrazovnih mera. Devedesetih, u njihovim osamdesetim godinama, celoživotna ušteđevina postala je nula. Sećam se kad mi je deda pokazao knjižicu na kojoj su bile sve njegove plate. I penzije. Sačuvane. Ušteđene. Probušena knjižica. Sa dve rupe. Kao dve nule. Eh. Od Zemljaka sam dobila gazdovanje. I pouku o upravljanju novcem. I još štošta. Letos, kad sam u stanu uvodila grejanje na pelet, bila sam totalno presrećna što sam sada i energetski nezavisna. Salaš je republika. A ja učitelj na salašu. Tamo gde je sve po mom.
Kad su me odrasli pitali šta ću biti kad porastem, imala sam dva odgovora. Biću kurir. I rešavaću zadatke. Kurir mi je delovao tako slobodan. Kao neki položajnik. Kad kurir dođe, sve staje. Posluže ga najboljim. Onda on izvadi neke pečate. Nešto važno. Pa domaćini potpišu. A on ide dalje. Ima neka važna posla. A i ime mu je bilo konspirativno. Tokom mog fri-lenserskog života, imala sam upravo ovaj osećaj. Sednem na bicikl. Odem kod Jelene Milostive. Ili kod Dušana. Zaprimim posao. Pečati, potpisi. Sve. Ceo bugi. Onda ga uradim. Pa ga vratim. Kurirski.
Druga stvar koju sam planirala za sebe i za svoj život je rešavanje zadataka. Obožavam tu duboku koncentraciju. To kad uđeš u zadatak. Kad postaviš elemente. Kao neki Univerzum. I onda lepo vidiš šta nedostaje. I to povežeš. Taj osećaj kad skontaš, taj aaaa-ha momenat, to je meni moj lični orgazam. Danas, kad malo bolje razmislim, sa herojima radim upravo to. Za razumevanje nesvesne igre koja usmerava sve naše misli, potreban je ozbiljan matematičar. I detektiv. I dok se ne desi taj a-ha momenat, imate još da radite. Dok ne povežete sve kockice i ne nađete zlatnu nit. Ili Zlatnog Budu. Kako ko voli.
Ovo se u terminologiji putovanja heroja zove trasiranje istorije poziva. Poziv je ono što je naša uloga na ovom svetu. Moje centralno bavljenje sa herojima je baš to. Da osveste Poziv. Tu svoju zlatnu nit. Da pređu prag i da krenu za njom. Da iscele svoje rane. Da ih transformiu u darove. Pa da ih podare svetu. Jednostavno. Nula i jedan. Vazda.
Kada se na pacifičkom ostrvu Togo rodi beba, seoske žene izvode ritual sa majkom. Vode nju i novorođenče u šumu i svi se okupljaju oko novodošavšeg duha. Sede sa bebom, doživljavajući autentičan duh novog života. U jednom trenutku, prva žena počinje da peva. Pridružuje joj se sledeća žena, pa sledeća, i na ovaj način, zajednica razvija i stvara pesmu za bebu. Ova pesma je potpuno jednistvena, baš kao što je i novorođenče.
Tokom života, za rođendane i tokom ostalih rituala, žene se sakupe i pevaju pesmu biću. Ako dete uradi nešto loše ili se razboli, umesto da ga kažnjavaju ili leče, žene se okupljaju oko njega i pevaju pesmu. Da ga podseti ko je. I tako je ta pesma podrška i razvoj njegovog putovanja heroja, tokom celog života. Kad osoba umre, zajednica poslednji put peva tu pesmu. Da.
Često na ovu temu pričam sa Irom. Danas smo ponovo pričale o tome. Pod najvećom i najlepšom jelkom. Gostopriljivom jelkom koja nas je grlila. Dok su ostali spavali. Osim što je Stipina ljubav, Ira je i majka. Sva je od instinkta. Rodila je tri ćerke. Koje su potpuno različite. Svaka za sebe. A vaspitali su ih na isti način. Ira priča o tom prvom pogledu, prvom kontaktu koji je imala sa svakom od njih tri. Vidi i prepoznaje ga. I danas. Kao togoanska pesma. Kod svake. Kaže da to nikoje vaspitanje ne menja. To je ta Zlatna nit. Zlatni Buda. Srećni su ljudi koji tokom života ne zatrpaju mnogo svoju zlatnu nit. Suštinu. Poziv.
Marta Graham, simbol i pionir modernog plesa, aktivna iusvojim devedesetim godinama reklaje: Vaša jedinstvena vitalnost i neponovljiva životna snaga izražavaju se kroz vas akcijom. I kako ste u svim vremenima samo jedni i jedini vi, ovaj izraz je jedinstven. Ako ga blokirate, on nikada neće postojati kroz neki drugi medijum. I biće zauvek izgubljen. Svet ga neće imati. Nije vaše da određujete koliko je ovaj izraz dobar. Niti kako se poredi sa drugim izrazima. Vaš je posao da držite svoj kanal otvorenim.
Toliko sam volela da se igram, da me nije moglo uvesti u kuću. Meni moja Crvena nije nikada dozvolila da gledam TV. Nikada. Niti da sedim. Ne znam da li možete da mi verujete, ja nisam gledala ni Opstanak. Niti one dečije serije koje su svi gledali. Možda ponekada poneki crtać u 7:15. Čim bih sela, ja bih zaspala. Ekran nikada nije imao magiju da me privuče. Ne znam da li sam u pravcu televizora zbirno i ukupno gledala 200 sati. Sve po 2 minuta. Igra, akcija, pokret. Ili makar da sam ja u glavnoj ulozi. Da čitam. Da pravim. Da idem. Da vozim. Slušam muziku. Da igram. Tako je i danas. Kada me ljudi pitaju: „Da li si gledala?“ Ja znam da nisam. Ne znam javne ličnosti. Ne znam ko je predsednik. Ni premijer. Verujte mi.
Život mi je slao neliko muškaraca filmofila. Da me zaljube u filmove. Da mi objasne. Filmove sam mogla da gledam jedino naduvana. Kad utrnem. A onda se skoro ničega ne sećam. Možda samo neke atmosfere. Ti moji muškarci su svašta smišljali da me zaljube u filmove. Velike, dobre televizore. Ambijent. Priču o reditelju. Dolbi s’raund sistem. U mojoj glavi se uvek odvijao neki jači film. I morala sam da ga napravim. To je moj poziv. Da napravim taj film iz moje glave.
Juče sam pričala telefonom sa prijateljem Mikijem. Koji se nedavno vratio u moj život. A i u svoj. Putovala sam beskrajem ravnice. Od Beograda. Do Sombora. Vreme i prostor se uvek slažu. Jer su isto. Pa i putovanje traje beskrajno. Pričam Mikiju o purpurnom nebu. O svim tim beskrajima i preplitanjima. Miki mi kaže: Mari, zvučiš mi kao da si potpuno zaljubljena. Kažem mu da i jesam zaljubljena. Potpuno. U to purpurno nebo koje sam videla. U ljude. U svet oko sebe. Ja sam Crvena. Volim da Budem. Volim život. Volim punokrvnost života. Što bi rekli: Život piše romane. Da. Romani i scenariji koji život piše nadmašuju svaku našu maštu. Sve filmove. I nikada nijedna izmišljena priča meni nije mogla da se meri sa životnom. Te izmišljene priče dođu mu kao da se igram monopola. Volim pravu pijacu. Kalenić. I buvljak. Baš kao i ono jučerašnje nadrealno nebo. Život, ako se dobro zagledaš u njega, je potpuno magičan. Magični realizam.
I uvek sam se pitala zašto se ljudi zaklanjaju onim velikim novinama. Koje te pri tom i isprljaju. Najpre spolja. A kako spolja, tako i iznutra. Pa te onda isprljaju i unutra. Sve one crne strašne priče iz života. Pitam se zašto uključe TV kada se probude. Zašto ručaju crnu hroniku ili projekat, umesto da se puste ukusu hrane koju jedu? Kad je život je toliko beskrajan. Kad je naše prisustvo tako čudesno i neponovljivo. A nebo? Neuporedivno spektakularnije od bilo koje vesti. Naravno da sam zaljubljena. Potpuno.
I kad smo već kod doživljaja, ni sa čim uporedivo emocionalno iskustvo ikad doživela sam na izložbi Marine Abramović. Ira i ja smo bile kod Saše u Njujorku. Saša je jedna od mojih stečenih sestara. Ona je deo druge porodice koju sam u životu stvorila. Porodica Vrebalov. Dakle, maj u NY. Saši nam daruje NY na dlanu. Stižemo i na izložbu Marine Abramović: The artist is present. Marina tri meseca sedi u MOMI. I postoji. Prisutna je. Poziva na razmenu. Ceo svet se aktivirao. Ulaj, čovek sa kojim se volela i stvarala nekoliko decenija. Sa kojim se razišla na Kineskom zidu. Šeron Ston. Moj Bože. Čeka se danima. Za mesto preko puta Marine. A ona sedi. I postoji. Ta snaga, ta emocija… Nikada nešto slično nisam doživela. Najrazličitije emocije su mi nekoliko sati kuljale bićem. Mnoge od njih zatomljene. Neiskazane. Nepoznate. Lepe. Divne. Strašne. Jezive. Muka. Vrtenje u glavi. Želim da odem. A ipak ne odem. Nego već sledećeg trenutka poletim. Pa ta kompozicija bezbroja različitih emocija koju svi delimo. Pa izađem na vazduh da malo odmorim. Pa ponovo. Da. Život je čudo.
Posle Marine, ništa od umetnosti nije mi bilo dovoljno živo. Pikasa jedva da sam osetila. Ostalo mi je delovalo kao neka fotokopija. Kao monopol. U matematici se to zove: „nije isti red veličine.“ To je kao da upoređujete milion i 0,132. Slona i komarca. Ošamućuje. Ne može.
Jer život je čudo. I volim da mu se pustim. Da ga osetim. Da ga podelim sa ljudima. Obožavam slučajne susrete. Razmenu osmeha sa nepoznatim ljudima. Kakva radost. Novi prijatelj. Momentalno. Vidite da još ima živih ljudi. I kao mala sam se iz svakog ozbiljnijeg đira vraćala sa nekim novim prijateljem. Sa ljudima raznih doba. Da. Osmeh je dovoljan. Ne moram da znam ko je. Čime se bavi. Živi ljudi se baš vide. I čuju. Izdvajaju se iz sivila. Mnogo je mrtvaca koji hodaju. Sakriveni iza novina. Iza buke. Iza govornice. Katedre. Iza telefona. Maila. Uniforme.
Svaki put kad se tako sakrijemo, nanosimo slojeve blata na sebe. Na svoje Zlatne niti. Na na našeg Zlatnog Budu. Moj najdublji poziv je da skidam blato sa tog Zlatnog Bude. Da ga oslobodim. Najpre svog. Jer, kolika je udaljenost između mene i mene, tolika je udaljenosti između mene i vas. Da bih mogla da osetim sve te naslage. I onda sledi igra staklenih perli. Putovanje heroja.
I gluma koju učim kod Vanje Ejdus je punokrvna. Nema zadatog teksta. Situacija. Partner. Odnos. Nema rekvizita. Telo. Prisustvo. Duh mesta. Okolnosti. Scena. Nove emocije. Novi pokreti. Nema mudrijašenja. Čisto prisustvo.
Zato i plešem ritmove. I spremam se da učim isceljenje plesom. Telo zna. Ono vodi igru. Devojčica Bepa zna šta joj se radi. Radi šta joj se radi. I ne radi što joj se ne radi. Prosto. I baš zato vrlo komplikovano. Zbog svih onih naslaga na Zlatnim nitima.
Nego da se vratim na moje poslove. Rekoh vam da već četrdeset godina radim. Nakon puževa, reciklerskog biznisa, šišanja i šivenja, pustila sam se buvljaku. Časove matematike i fizike držala sam oduvek. Do bombardovanja, kada sam završila bavljenje matematikom na ovaj način, održala sam časova najmanje za jedan pun radni vek. Što privatnih, što u školi, državnoj i prvoj privatnoj školi u Novom Sadu. Dosta. Za ceo život. Bavljenje matematikom mi nije donelo skoro nikakav novac. Više me je koštalo. Više sam zaradila od puževa nego od profesure. Pa sam krenula u druge vode. Kafana, Crni Bik, u svim ulogama. Deceniju. Savetnik pokrajinskog sekretara za lokalnu samoupravu. Direktor savetodavnog centra. Projekt menadžer. Koordinator. Investicioni fond. Floor supervajzor na karipskom brodu Glory. Fasilitator. Fri lenser. I sve me je to dovelo ovde. Sada. Vama u naručje.
My name is Feniks. Transformacija. Igra staklenim perlama. To je ta Zlatna nit koja povezuje matematiku, reči, teoriju igara, ples, strateško planiranje, borilačke veštine, kvantnu fiziku i neurolingvističko programiranje. U moj izraz. Moju pesmu. U igru staklenim perlama. U kojoj se jedno pretače u drugo. Reč u misao, misao u emociju, emocija u pokret, pokret u muziku, koja teče u srce, iz srca u pogled, pogled u osmeh, osmeh u radost, radost u ljubav. U putovanje heroja.
Zato vam ja pišem o sebi. I o svojim svetovima. O tome šta je meni život poslao. Jer drugo ne znam. Drugo ni ne mogu da znam. To bi već bilo mudrijašenje. Nauka. Koja se baš zato potpuno odvojila od života. Meni je danas nauka beživotna i daleka kao neka inkvizicija. Želim da svako može da razume šta ja radim. To je moja mera. Lepo me je naučio profesor Bogoljub Stanković: „Marija, ako Vas ne razume prosečno inteligentno dete od osam godina, pozabavite se još malo temom.“ I zato je moj poziv da igru staklenim perlama u koju me je nekada davno zaljubio nastavnik matematike Boško Jelačić, a koju svojim životom razvijam, ispričam jezikom za svakoga. Kvantna epika. Igra staklenih perli.
To je vedanta. I kvantna fizika. I zlatna nit. To je nit koju jedino devojčica Bepa može da razume. A ona je i objašnjava. Ona je zaljubljena u božanstveni matriks. U Univerzum u koji smo svi mi uronjeni. U kojem smo vi i ja isto. Predivna mreža energije koja povezuje sve u Univerzumu.
I dok vam ovo pišem, sa božanstvene Parčetićke gostoljubive jelke do plafona koja me grli i smeši mi se, pažnju mi privlači sneg. Oseti se kad pada sneg. Prvi sneg koji je ove zime upravo počeo da pada. Koji nas povezuje sve. Devojčica Bepa koja vam ovo piše ciči od radosti, i sprema se da izađe napolje na sneg. Sve sam vam već rekla. A i Ira se probudila.
I tama postaje svetlo kada se sećamo. To je moja želja vama za ove praznike. Praznike svetla. Da se setite. Svog poziva. Svoje zlatne niti. Svoje staze srca. Pod nekom divnom jelkom. U nekom divnom ambijentu. Sa nekim sa kim ste jedno. Jer mi jesmo jedno.
Blagdani pod Parčetićkom jelkom, pored pucketave kaljeve peći, suton božanstvene 2014. godine
Kada padne prvi sneg…
PS U ovom momentu kurir je doneo jednu božanstvenu Ninja futrolu koja se nosi oko struka i oko noge. Za sva mesta. I za sva vremena. Poslala ju je Marija Orlović zvana Mari, koja mi je napravila i crveni tobolac, kojim sam počela treći kvartet zvani Transformacija. Zbunjeni kurir je pitao Iru koja mu je otvorila vrata: „Da li ste Vi Madam Šaman Mari Bepa san?“ Znači, na redu je Madam Šaman… pa dobro… divno… To je taj magični realizam. To su te božanstvene priče koju samo Život zna da smisli. Živeo Život!