Šta se bijeli u gori zelenoj?
Jal’ je snijeg, jal’ su labudovi?
Nit’ je snijeg, nit’ su labudovi.
Već je šator age Hasan Age.
Stop. Gazda, dosadno je ovo, lepo je Srđanu Todoroviću rekao harmonikaš. Možda je zato i propao r’n’r na Balkanu. Zbog slovenske aniteze. Čini mi se da već svojim prvim udahom na Balkanu udahnemo to cepanje. Jali-Jali? Drugim udahom dobijemo „niti-niti“. Trećim smo već naučili da je onako kako mi kažemo. Znamo valjda. Lepo su mi na brodu rekli: „Marija, you are so opinionated. You and your attitude.“ A ja sam im onda objasnila da je to kod nas kvalitet. Da imaš attitude. Pa su me onda još lepše ispratili do Mančestera. Ne jedan, nego dvojica. Za svaki slučaj.
Čak i ako nemaš stav po nekom pitanju, brzo ga izmisliš. Nećeš valjda da nemaš stav. Prema svetskoj zaveri. Prirodnoj katastrofi. Paradi. Izborima. Veštačkim jelkama. Hajte, molim vas… Govorila sam ja njima dok su me lepo ispraćali iz Sjedinjenih Država. Tamo se to ne nosi. Attitude. Ne nosi se ni u Japanu. Japanci kažu da je najbolji onaj pojedinac koji najviše doprinosi harmoniji zajednice. Ma hajte molim vas…
Nit je Japan, nit je Amerika.
Da je Japan, već bi okopneo. Amerika već bi odletela.
Zato sam ja Ninja. Koji Ninja?
Od Japana. Sa Balkana.
Vidite? O tome se radi. Opet imam stav. Čak i kad kažem da ga nemam. I kad neću da ga imam. To je onaj treći udah.
Ili-ili.
Niti-niti.
Već je… vodi nigde. Tačno tamo. Ovde gde smo sada.
Zato se ja toliko igram slovenskom sintezom. Zato želim da je istetoviram na mesto burme. U stvari, to je pokroviteljstvo. O kojem sam pisala u prošlom tekstu. To je kad proširite perpsektivu, pa vidite kontekst i za snijeg i za labudove i za šator age Hasanage. I za još što-šta. I… i… i… Kad prihvatite sve što naiđe.
Accept and transform. To se u borilačkim veštinama zove neopiranje.
Još korak dalje otišao je Njegoš. Ne samo da se ne opire, nego je i rad. To je već zen.
I.. i…i… mnogo više odgovara realnosti. To je ono što je Pašić rekao svom začuđenom sagovorniku, kada se ovaj čudio što je dvojici ljudi sa oprečnim stavovima rekao da su u pravu. Pa je i njemu tako začuđenom rekao: „I ti si u pravu.“ Zna Pašić. Abeceda pokroviteljstva. Nije ideja da budemo u pravu. Jer život nije prav. Život je dijalektičan. Dan i noć. Sunce i mesec. Muško i žensko. Bol i zadovoljstvo. Zima i leto. Cik-cak. A naš um je prav. Linearan. I ne možemo linearnim umom razumeti meandriranje života. Od jedne obale do druge. U pokroviteljstvu je fora. I kad god sam zbunjena i ne razumem, ja ću pogledati u svoju tetovažu, i reći:“ A-ha! Evo meni prilike.“
U materiji kojoj sam se poslednjih godina posvetila, naučila sam da je razlika između vrhunskog i prosečnog minimalna. Male su tajne velikih majstora kuhinje. I zato vih izučavam. I delim. Čujte kako razmišlja Barak Obama:
“Možda postoje neslaganja koja trenutno ne možemo da premostimo kada je u pitanju finansijska situacija. Ja se nadam da možemo. Ali hajde da ne dozvolimo da ova razmišljanja o krizi zaustave sav ostali napredak koji moramo da ostvarimo kako bismo pomogli Amerikancima da pronađu posao i da ostvare ekonomski rast.”
Ovo je Obama rekao Džordžu Stefanopulosu u nedavnom intervjuu. Da li je Obama u pravu, ili nije, time se već dugo ne bavim. Još u Japanu su me naučili da je važnije biti ljubazan, nego biti u pravu. Jer život nije prav. Nego teče, krivuda i vrluda. Od Obame učim kako razmišlja. I čujem pokroviteljstvo u njegovim rečima.
Ono što sam ja čula i što usvajam je: „Možda se ne slažemo oko ove teme. To je ipak samo jedna tema. Jedna tačka jedne teme. To nije kriza. Hajde da pričamo o razvoju koji nas sve interesuje.“
I zato ja želim da istetoviram pokroviteljski princip. Zato što se pokroviteljstvo uči. I vežba. I jer se lako zaboravi. Asovi vežbaju pokroviteljstvo. Svakoga dana u svakom pogledu.
I snijeg i labudovi i šator age Hasanage, vodi nas u ono što ja zovem polje. Moj prijatelj, koji je pravoslavni teolog, na temu zrna slaganja, dirljivo mi je rekao: „To je ono što ti zoveš Polje.“ J. On to zove Bog. I Polje i Bog i Univerzum i… kako vam drago. On mi je rekao tako da ga ja razumem. I odmah se slažemo.
To se zove zrno slaganja. I nalazi se sa druge strane spektra u odnosu na slovensku anti-tezu.
Oko zrna slaganja možete da stvorite čitavo zdravo zdanje odnosa. Dugoročnim fokusom na jednu jedinu zdravu tačku, možete da stvorite zdravlje kakvo god poželite.
Energija teče tamo gde je usmerena naša pažnja. Na zrno slaganja. Ili na paket neslaganja.
Sad ću vam ispričati jednu slatku priču iz paketa neslaganja. Oni koji je znaju, često traže da je pričam ponovo.
Jednom davno, u vreme kada je moja sestra Jovana išla u mađarsko zabavište, a ja bila mali đak, mama je jednoga dana furiozno uletela u kuću. Frizerka Erika, je doterujući njenu frizuru spazila vaške. To joj je i rekla. Mama je znala gde se nalazi izvor. Jovana i ja. Malo detaljnija pretraga naših frizura, rekla je da vaške imamo svi. I mama. I tata. I majka. I deda. Koji su živeli u kući pored naše. I svi ukućani tetkine porodice. Sa drugog kraja grada. Svi. Prvog sledećeg dana mama je organizovala akciju opšte familijarne dezinsekcije. Kupila je plivačke kape za sve. I neki prašak. Bio je to pravi karantin. Jovanina drugarica Orhideja, jedna medena pegava buckica, došla je u svoje uobičajeno vreme da se igra. U našoj kući je uvek bilo kolača. Mama i majka. Jedna bolja kolačarka od druge. Toga dana, kapija je bila zaključana. To se inače nije dešavalo. Orhideja se već uzvrtela. Šećerna kriza raspirila je njenu ljutnju. Krenula je da nasrće na veliku zaključanu kapiju. Vikala je. „Otvorite mi“. Dok je nas 12 bilo pod tretmanom dezinsekcije pod plivačkim kapama. Mama je vikala iz dubine dvorišta. “Orhideja! Jovana i Marija se danas neće igrati. Idi kući. Dođi sutra.” Ori je nastavila da razvaljuje kapiju. Kriza ne poznaje sutra. I kada je shvatila da je ostala i bez društva i bez kolača i bez igre, vikala je tako jako, iz sveg srca: „Znate šta? Vi ste jedno govno! I tata je govno. I Jovana je govno. I Marija je govno. I deda je govno. I majka je govno. Svi ste govno. A i torta vam je govno.“
O tome se radi. O torti koja je govno. Orhideja zvana Orika je nadgradila slovensku anti-tezu dečijom iskrenošću. I vrlo se često setim ove priče. Jer je ovakvih ne-pokroviteljskih situacija mnogo.
Pa kako je život dijalektičan, priča me vodi na drugi pol. Ravnoteže radi. U jednu još jednu prehrambenu priču. Jednom zgodom pozvao jedan domaćin Nasrudin hodžu u goste. Hvalio se da ima odličan sir. Nasrudin se nadovezao: „Eh. Što ja volim sir. Sir je baš divna hrana. Otvori ti apetit. Posle njega se slatko voda pije. A bogami i vino. Zgodan je i za poneti ga na put. Lako se može zapakovati.“ Kad su stigli u kuću, domaćinu žena šapnu da je ponestalo sira. Domaćinu beše vrlo neprijatno. Pa se poče izvinjavati. Ponudio se da za hodžu donesu sira iz čaršije. A Nasrudin mu reče: „Nemojte nipošto. Divno je što nema sira. Baš ste me obradovali. Posle sira samo piješ vode. Posle celu noć ustaješ u toalet. Pokvari ti se želudac. Prejedeš se, pa ne znaš kud bi sa sobom.“ Ove reči zbuniše i domaćina i domaćicu. Pa mu rekoše: „Uvaženi Nasrudin hodžo. Mi Vas držimo za mudrog čoveka. A sad ste nas načisto zbunili. I ne znamo kako da se ubuduće vladamo po pitanju sira?“ „Da vam pravo kažem, reče hodža, kad imate sira, vladajte se kao što sam prvo kazao. Kad nemate sira, vladajte se kako sam sad rekao.“
I sir i torta mogu da budu govno, po potrebi. O tome se radi. A od sira može da se napravi i torta. Kažu ljudi da od govneta ne može da se napravi pita. Ali možda može torta. J
U prošlom tekstu pisala sam o tome da patnja i bol na putovanju znače da nešto nismo uradili kako treba. I da valja promeniti pristup. To ne znači da će putovanje proći bez ispita. Jer je heroj, čim je sišao sa kauča i iz svoje tople sobe, prestao da bude fokusiran samo na materijalni komfor. Ili na sigurnost. Heroj se fokusira na svoj poziv. Na to kako da isceli svoje rane i kako da razvije svoje darove i dobrotu kroz sve izazove života.
Već sam vam pričala o tome kako na putovanju heroja povezujemo um i telo. Zovemo to „Tri uma na istom zadatku“. U zdravom duhu, zdravo je i telo. Brat blizanac pokroviteljstva postoji i u telesnom izrazu. „Šta naiđe tom sam rada.“ Dok nije u mišićima, znanje je puka glasina.
Na putovanju, heroj se sreće sa raznim i snažnim otporima. I u sebi i u drugima. Veliki zadatak heroja je zadrži posvećenost pozivu, čak i u vremenima kada se oluje negativnih energija sruče na njega. Kada se stvari zakomplikuju, potrebno je da budemo centrirani. Ljudi koji vežbaju borilačke veštine, govore o značaju centriranosti i mirnoće, čak i kada su u sred intenzivnog takmičenja. Kada izgubimo centar i uznemirimo se, počinjemo da radimo protiv sebe.
Kad nas u polju sretne neka oluja, naše prirodno reagovanje je „Borba. Let. Led.“ Neko se bori. Neko odleprša. Neko se zamrzne. Jedno gore od drugog. Zato se vežbaju borilačke veštine. Da nas otvore. Da prihvatimo i transformišemo udarac. Majstori znaju da kroz svoj centar prihvate i transformišu udarac protivnika, tako da sklone protivnika sa puta. I da nastave putovanje. A ono što nas nije slomilo, samo nas je ojačalo.
Moja matematika kaže da najdublja satisfakcija na putovanju dolazi upravo odavde. Nije stvar u tome da: „Da sam sve uradio kako treba, ne bi me ništa bolelo. Ne bih bio tužan. Niti bi bilo teškoća”. Svega ovoga će u našem životu biti. To se zovu ispiti na putovanju heroja. A pokroviteljstvo nas uči kako da u ispitima nađemo uvek neko dublje prisustvo. Šta naiđe, tom da budemo radi.
A dani postaju sve teži i vi postajete sve stariji. Kada radim sa ljudima i kada oni naprave promene kažu: “Ovo je divno. Osećam se fenomenalno.” Pokušam ovo nežno da preokrenem: “Uživajte dok možete, neće dugo trajati.“ Omamljeno stanje uvek prođe J. Sada kada ste stvorili veći prostor za rešavanje problema, vaš sledeći problem će biti još veći. Nije li to divno znati? Život je tu da nas aktivira. Neće nam dozvoliti da ležimo na kauču. Život nastavlja da nam daje zadatke. Spram sveca i tropar. Mirno more nikad ne bi napravilo veštog kapetana.
Ono što možemo da promenimo jeste naš odnos sa zadacima. Možemo naučiti da ih ne doživljamao lično. Možemo naučiti da koliko god da je veliki problem, prostranstvo našeg bića je veće. Nikad niko ne dobije problem koji je veći od njega.
Problemi dođu. I odu. To su samo ispiti i zadaci na putovanju heroja.
Ali naš život nije problem. Vi niste problem. Često radim sa ljudima koji rade na rešavanju svojih zahtevnih situacija. Kada nakon dve nedelje dođu na sledeći susret, pitam ih „Kako se stvari odvijaju?“ Neki mi odgovore: „Pa, situacija je i dalje ista, ali to više nije problem.” O tome se radi.
To je ona mudrost iz vica sa Lalom. Kada je od zlatne ribice tražio tri želje. „Da me Sosa ne vara. A i ako me vara, da ne saznam. A i ako saznam, da se mnogo ne jedim.“
To su zlatne niti pokroviteljstva. Kako da nam problem ne bude problem? I kako da u ispitu, naučimo da prepoznamo priliku. Sa herojima ovo vežbamo i telesno i mentalno. Uz pokret čoveka, koji zadovoljno trlja ruke i kaže „Evo meni prilike.“ O tome se radi.
Ne radi se o tome šta se dešava. Nego kako se mi spram toga odnosimo. Na putovanju heroja centralna transformacija je promena stava i proširenje svesnosti. Na pitanje „kako se stvari odvijaju?“, neki ljudi mi odgovaraju šćućurivanjem, pljuckajući pu, pu, pu, da ne ureknem, kuckajući kuckuckuc, govoreći: „Ne pitaj ništa. Za sada je sve dobro. Pu pu pu. Samo neka ovako ostane. Kuc kuc kuc.“ Mnogo je krhko ovo dobro stanje, kad ga tako šćućureno držimo. A pitanje je da li je to uopšte i dobro stanje. Šćućurenost pu pu kuc kuc je skupljena energija, kojom pokvarimo dobro stanje, svojim strahom da ga pu pu ne ureknemo. Da nam ne iščili.
Postoje anegdote raznog tipa. Pa i psihoterapeutske. Dolazi čovek kod psihoterapeuta i kaže mu: „Teško mi je. Muka mi je od života doktore!“ „Šta ćete, život je red belog, red crnog.“ Odgovori mu doktor. Posle pola godine, pojavljuje se isti čovek na vratima psihoterapeuta: „Bože doktore, kako ste bili u pravu! Samo, zašto mi niste rekli da je ono bio red belog?“
Moju omiljenu temu, accept and transform, zaokružiću omiljenom pričom. Pričom o dva zen monaha koji su se vraćali u manastir. Stariji monah je prednjačio i prvi je stigao do rečice. Na obali je bila božanstvena devojka koja se plašila da pređe preko rečice. Stariji monah je skrenuo svoj pogled od devojke. Po pravilima monaškog reda. I na drugu obalu prešao je sam. Kad je prešao reku, osvrnuo se da vidi gde mu je mlađi kolega. Imao je šta i da vidi. Ovaj je lepoticu nosio na ramenima. Nakon prelaska reke, dva monaha nastavila su putovanje jedan pored drugog. U tišini. Pred kapijom manastira, stariji monah nije više izdržao, pa je rekao mlađem. „Ono što si uradio nije bilo dobro. To je protivno našem monaškom zakonu. Prekršio si pravila. Ti znaš da monah ne sme da dotakne ženu.“ Mlađi monah ga je mirno saslušao, a zatim odgovorio: „Ja sam devojku ostavio na drugoj obali rečice. Zašto je ti još uvek nosiš?“
Da. Ovo je apsolutno višeslojna i sveobuhvatna priča o pokroviteljstvu. O potiskivanju. O prihvatanju. O dve strane iste pojave. Koja kaže: mi smo u stanju da sa sobom nešto učinimo. Prihvatanje je transformacija. Potiskivanje je pokušaj sklanjanja energija koje postoje. Osporavanja njihovog prisustva. Kao u mojoj preduzetničkoj priči sa puževima. Koji su hteli napolje. Prihvatanje i transformacija su preobražavanje i pomeranje energije u novu dimenziju. Od potencijalne u kinetičku.
„Vi možete da ne vidite prijatelja, ali ne možete da ne vidite neprijatelja. Morate ga videti. Jer gde je neprijatelj, tu je strah.“ kaže Ošo.
Zamislite starog monaha koji pokušava da zatvori oči. Da stegne srce. Da utrne seksualnost. Stari monah je možda ubrzao korak nako što je mimoišao devojku. Možda je izbegavao da se okrene unazad. Baš kad izbegavamo, mi gledamo. Kad pokušavamo da ne gledamo, mi itekako gledamo. Ceo njegov um zaposela je lepa devojka. Celo njegovo biće bilo je s njom. Prešao je reku koje nije bio svestan. I kada je u tom grču od potiskivanja ugledao mlađeg monaha kako nosi lepoticu na ramenima, možda ga je obuzela silna ljubomora. I on je želeo da uradi istu stvar, ali mu pravila monaštva nisu dala. I tako je u drugom delu puta monah u svojoj glavi vrteo revanš. I dalje nije hodao. I dalje je vrteo istu priču. Jer je naš um u kontinuitetu. Nadovezuje se. Misao na misao. U tišini koja je bila lažna. Sve dok nije pukao.
Mlađi monah je verovatno bio zadivljen. Otkud tako iznebuha? Kod njega već odavno nema ni reke, ni devojke. Nikoga i ništa ne nosi na ramenima. „Ja sam onu devojku ostavio tamo. Zašto je ti još uvek nosiš?“ Koliko je meni ovo dubok uvid. Pretovareni smo stvarima koje ne nosimo na sebi. Slamamo se pod težinom tereta koji ne postoji. Stari monah je šampion. Želi da pobedi demona. Da ga potisne. Da bude dobar. Mladi monah je heroj. Mladi monah prihvata demona. Šta naiđe. Tom je rad. To je transformacija svesnosti. To je rast na putovanju heroja. Staza transformacije prihvata ženu, muškarca, situaciju. Prihvata sve. Mladi monah ne izbegava situacije koje mu život donosi. Tako izbegavamo život. Preneo je devojku i ostao svestan i lak. Ne radi se o tome šta radimo, nego kako nam um funkcioniše. Kakve misli imamo pri tome. Kakvi motivi nas pokreću. Ne radi se o tome šta se dešava, već kako se mi spram toga odnosimo.
I zato ja želim da istetoviram ovaj princip „accept and transform“: Da ne zaboravim. I tama postaje svetlost kada se setim.
Ipak je Rumi to u jednoj misli rekao: Izvan ideje o dobrom i lošem nalazi se Polje. I Bog. I Tao. I Univezum. I putovanje heroja. I šta god volite. Vidimo se tamo. Radujem nam se.
Beograd, 5.1. 2015. godine