„Kako sam samo sve divno picnula. Složila sam sve kockice. Sve po mom. Bravo mi ga.“ Dešavalo mi se da mi nakon ovakvih misli život pošalje situaciju, koja bi mi pokazala da ništa nije gotovo. Da sam ponovo na nuli. Da imam još da radim. I da se već sledećeg momenta pitam: „Pa zar je ovo bila tako krhka konstrukcija?“ Pitala sam se da li je to zbog onih samozadovoljnih misli. Na Balkanu je blanko kukanje omiljen hobi. „Pu, pu, da ne ureknem. Pu, pu, ne raduj se unapred. Pu, pu. Nemoj mnogo da se raduješ ni posle. Pu, pu. Ne raduj se nikad. Kukaj! Uvek. Onda će sve ići dobro.“ Pu, pu. Ne! Nije! I neću da bude tako. Radost je ipak lek. I osnovni sastojak mog života.
Onda sam razumela da je vrlo ok biti zadovoljan svojim delom i svojim putem. Ali ne zadugo. A da su nule prirodna i normalna stvar. Levo, desno, gore, dole, evo mene ispred škole. A ja sam ponovo ispred škole zato što život ne stoji. Nego se menja. Promena je jedina stalnost. Ni gotovo dok ni gotovo. Život ne poznaje završene konstrukcije. Završiš fakultet i miran si. Otvoriš firmu i gotov si. Nađeš partnera i legneš na kauč. Nismo živi i zdravi da bismo bili na kauču. Život nas drži aktivnima. Pa što se više dajemo, sve se više imamo. Možda zato zen majstori, nakon što naprave svoje majstorsko delo, uzmu pa ga sami transformišu. I idu dalje. Teku kao što teče i život. Skoro sve na svetu ima svoj početak i svoj kraj. Pa i konstrukcije. Idemo dalje.
Pre sam mislila da su to nule. Počeci. Danas ih doživljavam kao kvantne skokove. Baš kao i elektron. Kada završi sve što ima na jednoj orbitali, bez vidljivih uzroka i razloga, desi se samo: Hop. Prelazak na novu orbitalu. Ona može da se učini i kao nula. Sve iz početka. Možda zato što je još uvek čista, nova i nepoznata. Na novu orbitalu nosimo sva učenja prethodnih putovanja. Hop-hop. Pa nastavljamo. Novo putovanje. I jopet. Uhvatimo ritmove. Naučimo se na novu orbitalu. Na pravila koja na njoj važe. Pa počnemo da vozimo na automatskom pilotu. A život neće da mi dremkamo na automatskom pilotu. Ni na kauču. Već hoće da smo budni. Pa hop-hop na novu orbitalu. I tako dalje. Idemo dalje.
Dok napredujemo na svojim orbitalama, često se u potrazi za genijalnim rešenjima upletemo u grandiozne komplikacije. Velika pitanja. Pa čekamo neke bombastične odgovore. Kolariću Paniću, pletemo se Samiću. Sami sebe zaplićemo. Tako upletena, zapletena, prepletena, volim da se setim principa „Elementary, my dear Watson.“ Setim se da se genijalnost često skriva u jednostavnosti i lakoći osnovne, suvišnim informacijama neopterećene životne mudrosti. Koju može da vam kaže svaka majkica sa Kalenića.
Volim elementarna, elegantna i jednostavna rešenja. Postoji princip u logici, zvani Okemonova britva. Živ je već skoro hiljadu godina. On kaže da je najbolje rešenje ono koje zahteva najmanji broj koraka. Ono najprirodnije. Bez suvišnih komplikacija. Elementarno. Kad uhvatim sebe kako mudrijašim, podsetim se Šerloka Holmsa. Ili Okemona. Pa odem na Kalenić. Kupujem bosiljak, a majkica mi kaže: „Slobodno mu čupkaj listove. Čupneš jedan, izraste deset novih.“ I onda je poslušam. Čupnem list. I izraste mi deset novih.
Evo nas u poslednjoj priči ove knjige. Došlo je vreme da se vratimo na početak. Na elemente. Na Ninju. Na heroja. Heroj je hrabar. Velika je to reč. Možemo je tumačiti na hiljade raznih načina. Svako na svoj. Hrabrost neophodna za putovanje heroja nije odsustvo straha. Naprotiv, ona je puno prisustvo straha. Heroj o kojem se radi na putovanju heroja je svako ko je odlučio da pređe prag i izađe iz udobnosti komforne zone. I da ukorači u neizvesnost nepoznatog sveta. Nove orbitale. Mi ne pričamo o herojskim delima u nekim grandioznim, vanrednim okolnostima. O istorijskom spektaklu koji se prikazuje na novogodišnjem filmskom programu. Pričamo o svakodnevnoj hrabrosti potrebnoj da budemo svoji i da odgovorimo na svoj najdublji poziv. Da uprkos strahovima, izađemo iz ušuškanosti kauča. I da stvaramo svoj autentičan život. To je hrabrost da se promenimo kada je potrebno da se menjamo. To je hrabrost da sebi priznamo svoje greške. Hrabrost da počnemo „od nule“. Hrabrost da se nasmejemo sebi. Hrabrost da kažemo NE kada naše srce kaže NE. I da kažemo DA kada naše srce kaže DA. Hrabrost da se zalažemo za svoje vrednosti, čak i kada nam se čini da nas niko ne podržava. Hrabrost da verujemo u sebe. Hrabrost da putujemo svoje putovanje heroja. Koje je samo po sebi izazov i rizik. Jer nema garantovanog uspeha. Inače ne bi bio potreban heroj da ga putuje.
Ljudi zato i vole da gledaju herojske sage i da prate tuđe živote, jer su gladni herojskih dela. Našem biću je svaki dan potreban neki heroizam. Pa kad ga sebi ne priuštimo, onda gledamo tuđe živote. Čekamo heroje na TV-u. Svi žele da budu heroji. Jer smo svi rođeni da budemo heroji. I da živimo svoju veliku priču. Da od kandidata za heroja postanemo heroj.
Mnogo sam razmišljala o tome kako doživljavam ljude sa kojima radim. Vrtela sam reči: polaznik, klijent, mušterija, stranka, pacijent, kupac, potrošač, istraživač, tragalac, učenik, student, radioničar, praktikant ličnog razvoja…. Sve reči koje se na našem podneblju koriste. Sensei Tom Best nas je učio da vidimo zvezdu u svakoj osobi. Pa sam počela sa zvezdom. Zvezda je meni bila OK. Ali nije svako spreman da čuje da mu na vratima kažem: „Gde si Zvezdo moja?“ Niti da u razgovoru sa ljudima kažem: „Uskoro mi stižu Zvezde.“ Pa sam to radila tiho, u sebi. I nastavila da tražim bolji naziv. Stigla sam do heroja. Sa zvezdom u očima. Počela sam ljudima sa kojima radim da se obraćam sa „Heroji“. Gde ste heroji? Svi su voleli. I muškarci. I žene. I mladi. I oni godinama ne baš mladi. Niko se nije pitao. Zato što je to istina. A oko istine se ne pitamo. Istinu znamo. Mi smo svi potencijalni heroji. Jer je potrebna velika hrabrost da bismo se sreli sa sobom. Utišali buku sveta. I krenuli da menjamo ono što treba da se promeni. Svi smo mi kandidati za heroje.
Pored hrabrosti, na putovanju heroja pričamo o još jednoj reči, koju obožavam. To je reč CHUTZPAH. Reč koju sam čula i zavolela u knjizi Lečenje Šopenhauerom, psihoterapeuta i pisca Irvina D. Jaloma. Chutzpah je jevrejska reč za hrabrost koja se graniči sa arogancijom. Skoro drskost. Koristi se u Njujorku. Posebno je omiljena među njujorškim Jevrejima. Verujem da bez chutzpah-a ne bi bilo Njujorka. Da nije chutzpaha ne bi ni svita bilo. Ni napretka. Ni interneta. Ni ovog teksta. Chutzpah je kad uđete u situaciju za koju nemate pojma kako ćete je rešiti. Osim što znate da ćete je rešiti. Grandiozni chutzpah. Poduhvat. Obožavam taj osećaj punokrvnosti, života i životnosti kada pustim chutzpah da me vodi. To je van svih opisa, reči i kategorija. Chutzpah je čisto podmlađivanje. Pa onda ne morate na estetsku hirurgiju. Niti u kladionicu.
Rekla sam vam da sam se kurčila. I da sam mnogo skupo platila svoje kurčenje. Izučila skupe, dobre i dugotrajne škole nekurčenja. Od 20 krava. U Japanu sam skoro doktorirala na nekurčenju. I naučila da nikada ne zaboravim. Chutzpah može da podseća na kurčenje. Ali nije. Chutzpah sadrži nekurčenje. Humble. Moje prvo japansko učenje. Idemo dalje.
Na putovanju heroja potrebno je da balansiramo tri arhetipske herojske energije. Herojsku, sa elementima chutzpaha. Ali i žensku, negujuću, empatičnu, koja će nas povezati sa svetom. Koja će nam dati razmenu. Davanje i dobijanje. Treća herojska energija je humor, igra, razigranost. Bez toga ništa. Bez igre nema stvaranja. Ni nove svesnosti. A na putovanju heroja se ne može putovati sa starom svesnošću. Pravila na kauču i na nepoznatoj teritoriji nisu ista. Kauč je siguran i udoban. A svet je beskrajan. Čudesan. I slobodan.
Da nije jubavi, ne bi svita bilo.
Da nije chutzpaha, ne bi svita bilo.
Da nije igre, ne bi svita bilo.
Ni tebe, ni mene, ni tebe ni mene.
Zato sam ja i Madam Šaman. I Ninja. I devojčica Bepa. Svako ima svoju ulogu. Madam Šaman voli i razume i povezuje se sa srcima ljudi. Ninja sme. Zna granice. Kaže DA. I kaže NE. A Bepa se igra. I smeje. I raduje. I dok se Bepa igra, Madam Šaman stvara.
Kada imamo hrabrost da utišamo buku sveta i da čujemo sebe, možemo čuti i svoje rane i svoje darove. Elementarno.
Već sam vam rekla da sam dobila dar za matematiku. I da sam još u prvom razredu učiteljici rekla da je glupava. Odnosno blesava. To su bile moje rane. Često sam kao klinka mislila misli: „Bože, kako mogu ovo da ne kapiraju? To je tako prosto.“ Nekada sam u sebi, tiho da me niko ne čuje mislila i „Bože, kako mogu biti tako glupavi. Kako ne vide ovo? Pa to je potpuno elementarno.“ Matematiku sam zvanično počela da predajem sa 22 godine. To je bila 1991. godina. Na brdovitom Balkanu. Brzo sam uvidela da dokle god mislim da je neko glupav, ne mogu ništa da mu objasnim. Od tada više ne mislim da su ljudi glupavi. Razumela sam da svako ima svoju pamet. A da je moj poziv i moja pamet da razumem kako ljudi misle. Moja pamet da razume njihovu pamet. O tome se radi.
Čudila sam se posle kako se ljudi i bukvalno ukoče kad treba samo „malo da razmisle“. Meni je to često delovalo tako lako i elementarno. Kako je život tekao, videla sam da je „malo razmisliti“ velikom broju ljudi i strano i strašno. Danas mi je jasno da je „malo razmisliti“ mnogo dublji proces. Da je to stvar poverenja u sebe i svoj intelekt. A zašto ljudi nemaju poverenje u sebe? I zašto ne veruju svojoj inteligenciji? To je u stvari pravo pitanje u vezi sa „malo razmisliti.“
Čudila sam se posle kako mnogi „ozbiljni“ ljudi sa kojima sam radila, donose tako „neozbiljne“ odluke. Kako povlače poteze koji pokazuju da nisu mnogo, a možda ni „malo razmišljali“ o posledicama (ne)činjenja? U međuvremenu sam svoje razmišljanje i profesionalno posvetila strateškim planovima, a potom vizijama i ciljevima pojedinaca i grupa. Pa sam uvidela da me ljudi angažuju upravo zato što umem da sagledam posledice (ne)činjenja.
Razvijajući program za master class radionice „Na putovanju heroja“, osvestila sam da isti dar i isti princip koji sam koristila za rešavanje zadatka iz hiperbolične geometrije ili teorije igara, koristim i za postavku strateškog plana. I za postavku Radionice. Isti dar koji mi je dao razumevanje kako ljudi misle mi je potreban i za razumevanje zašto se osećaju tako kako se osećaju. I koje misli ih vode u koja osećanja. I u koja (ne)činjenja. Elementarno. Čista matematika.
Imala sam jasan uvid da su to što volim ljude, rešavam zadatke, razumem kako ljudi misle i koje su posledice (ne) činjenja, moji darovi koje sam posvećeno razvila do svog poziva. I da me upravo zato ljudi i angažuju. Dolaze na moje Radionice. Na individualni rad. Pitaju za mišljenje.
Po prvi put sam tako jasno uvidela da ono moje davno klinačko razmišljanje „Bože, kako mogu biti tako glupavi?“, mogu da zamenim sa „Nisu oni glupavi, već sam ja pametna.“ Znam i da je svaki čovek, svako od vas kandidat za heroja. Neponovljivo čudo prirode, ako više volite. I da svako ima svoje neponovljive darove. Te darove možete da očitate u situacijama u kojima pomislite: „Bože, kako mogu biti tako …. glupavi, spori, dezorganizovani, nemuzikalni, trapavi, kruti, ozbiljni…“ I onda slobodno možete da ih prevedete na jezik darova: „Nisu oni glupavi, već ste vi pametni.“
Ovome bih dodala još jedan od mojih omiljenih principa. „Onaj kome nešto smeta, taj to i sklanja.“ Ono što vama smeta u ovom širokom svetu je upravo vaš zadatak. Vaša rana. Možda niko drugi to ne vidi, ne čuje ili ne oseća. Ako vam nešto smeta, a vi sklanjajte. I ne zaboravite. Nisu oni glupavi, već ste vi pametni. I nemojte da se ljutite. Jer ćete da poružnite. Pa, lagano možete da zasučete rukave i posvetite se svom pozivu. Jer svako od nas ima svoj poziv, svoju ulogu, koju nikada u nikojim vremenima nije imao niko drugi. I ne čekajte da vam život prođe. Nego krećite. Nisu oni spori, već ste vi brzi, a kome smeta, taj sklanja.
Nego, da se ja vratim na elemente. Na heroja. Na hrabrost. Courage. Od srca. Na latinskom. Kaže Osho. Hrabrost dolazi iz srca. Iz tela. Strahovi dolaze iz glave. Glava pravi logične konstrukcije. Mudrijaši.
Možda bi reč koja bi objedinila hrabrost i chutzpah bila srčanost. Srce ima kockarski elemenat. Heroj se srčano i punim srcem posvećuje putovanju. Po-sveti se. A šta je sve u stanju da uradi puno srce. Eh. To je razlika između vrhunskog i prosečnog. Minimalna. Vrhunska izvedba zahteva puno srce. I stopostotnu po-svećenost. I kompletiranje zadatka. Stopostotno. Do kraja. Najveći broj ljudi nikada ne uradi stvari do kraja. Nego skoro do kraja. Pa se onda energetski šćućure i kažu „jebiga“. I sebi i drugima. Mnogo je skupo to jebiga. Uradiš skoro sve, a osećaš se kriv. I umoran. Kada kompletiramo zadatak, stopostotno, priroda nas obilato časti. Obliva nas endorfinom, prirodnim opijatom, koji je 200 puta jači od morfijuma. Endorfin nas odmara. Obraduje. Svemu da smisao. Pa hoćete još. I još. Verujte mi na reč. Proverila sam. I jedno i drugo.
Već me je ulazak u poslednje poglavlje knjige polako uveo u to endorfinsko stanje. Kada ništa drugo nije imalo magiju uranjanja u tekst. Pisala bih još i više. Nego sam ćejfila kao što čitate poslednjih nekoliko strana knjige koja vas je opčinila. Sladila se njima. A postoji i druga strana medalje. Darovi i rane. Oni idu zajedno. Strah od praznine. Strah od „I šta sad?“ Što se kraj više bliži, sve mi je žalije što završavam. Završavam ovu orbitalu, ali već vidim sledeću. Dosta je još otvorenih pitanja ostalo. Na svu sreću transformacija je nešto što nije nikada gotovo. Zato mi se tako i sviđa. Nema ono završiš fakultet. I legneš na kauč. Elementarno. Čim kompletiramo orbitalu, skačemo dalje. Hop-hop. Na novu. Nema ležanja na kauču. Kada kompletira putovanje, heroj ide kući sa darovima. Pa na novo putovanje.
A što se tiče endorfina, kako se približavam kraju putovanja, omađijanost je sve jača. Svaki put sveža i nova. Nikad doživljena. O tome se radi. Većina ljudi sebi uskrati tu radost. I milost prirode. Stanu na četvrtom poglavlju. I kažu: jebiga. O tome se radi. Jebiga je mnogo skupa reč. Kompletiranje puni srce. Svakoga dana u svakom pogledu. Love gets sweeter every day.
Naše telo je kao dinamo. Što se više dajemo to se više imamo. Kako odmičemo na putovanju heroja, sve više rana isceljujemo. I tu se dešava čudo. Energija koju smo nekada trošili na isceljenje, ostaje slobodna. Neusmerena. Ne moramo više da je ulažemo da ostanemo celi. Pa umesto da je ulažemo da preživimo dan, možemo da je usmerimo da oslušnemo svoje srce, i da čujemo svoj poziv. I svaki dan nam je sve lepši. Počinjemo sve više da slušamo svoje telo. Svoje srce. I stižemo do generativnosti. Još jedne zlatne niti kojom se bavimo na putovanju heroja. Generativna svesnost uključuje tri uma. Telesni, svesni um i um polja. Vežbamo da ih harmonizujemo. I stavimo u funkciju poziva. Kada nam generativnost uđe u mišiće, počinje letenje. Em se sve više imamo, jer se sve više dajemo. Em nam sve više ostaje za davanje. Pa kad podelimo darove, skačemo na nove orbite. I ne pitamo se da li je to u redu ili nije, kao što sam se ja na početku teksta pitala. Nego znamo da jeste. I onda se dešava evolutivna promena. Kvantni skok. Hop-hop. Hop.
Idemo dalje. Kad se setim samo koliko sam se u nekim momentima upinjala da povežem sve ljude, mesta i situacije. Da razumem. Znala sam da sve što nam se u životu dešava, ima smisla. Da se ništa ne dešava bez razloga. Da ni jednu kafu nismo popili džabe. Da je sve povezano sa svime. Pa sam se upinjala i napinjala da razumem koji je smisao svih tih događaja. Da povežem tačke. U jednom od svojih poslednjih obraćanja, Stiv Džobs je to tako divno objasnio diplomcima Stenforda. Kao važnu lekciju pred polazak u život. Rekao im je da je morao da napusti koledž, jer ga nije zanimao. Kako bi mogao da se bavi onim što ga je zanimalo. Tada je to bila kaligrafija. Koja tada nije imala nikakvog logičnog smisla. U konačnom osvrtanju pokazalo se da je i te koliko imala smisla. Ta kaligrafija odlikuje Apple od svih ostalih kompjutera. I to se može razumeti tek kada se osvrnete u nazad. Retrospektiva narativa našeg života uvek deluje logično.
I tako sam ja, tek osvrćući se unazad mogla da razumem. Da povežem tačke. Mamin odlazak. Moj odlazak od kuće. Matematiku. Underground. Skoro sve moguće zavisnosti na koje možete da pomislite. Sve nule o kojima sam pričala. Sunovrat. Izlazak iz kome. Izvršno veće. Lokalnu samoupravu. Japan. Strateško planiranje. Projekte. Preživljavanje. Ninje. Neuro-lingvističko programiranje. Radionicu. Sve me je to vodila na Putovanje heroja. Koje sada delim sa vama.
A ne može da svane pre zore. O tome se radi. Sviđa mi se kako to život genijalno osmisli. Zato ga ja tako volim. Što je tako inteligentan. Snažan. Nežan. I nadasve duhovit. Život ima sve odlike heroja. Često mi se desi „a-ha“ momenat. Kada povežem tačke. Kada shvatim zašto sam morala da budem tamo da bih bila ovde. Prosto ne znam kako bih mogla da budem ovde gde sam sada, a da nisam obišla sva ona „tamo“. Ovi „a-ha“ momenti me ganu do elemenata. Do beskraja. Tada životu kažem: Nisam ja glupava, već si ti pametan. Nisam ja dosadna, već si ti beskrajno duhovit. I božanstven. Nisam ja nestrpljiva, nego si ti smislio neku mnogo dobru priču koju za sada ne razumem.
Svakako ne bih mogla da vodim putovanje heroja da nisam doživela sve njegove tačke. Doživela i preživela. Da mogu da vam ispričam. Da razumem kad se osvrnem u nazad. I povežem ih. Danas znam da je sve što mi se dešava, baš ono što mi treba. I da je to za moje najviše dobro. I znam da ću puno razumevanje dobiti tek kad se putovanje završi. Kad se od njega odmaknem.
I zato je pokroviteljstvo tako bitno. Da prihvatimo. Da bismo transformisali. I zato se spremam na tattoo. Šta naiđe, tom sam rada. Da nikad ne zaboravim. To je generativnost. Koja vodi u novu svesnost. I u evolutivnu promenu. Da.
Stiv Džobs je u priči o povezivanju tačaka imao još jednu poentu. A to je staza srca. I poverenja. Diplomcima Stenforda rekao je da je, kada se sada osvrne na svoj život, najvažnije to što je pratio svoje srce. I što je imao poverenje. Pratite ono što vas raduje i verujte u proces. Rekao im je da veruju u šta god hoće, samo neka veruju. U Boga, sudbinu, život, karmu. Neka veruju svom srcu čak i kada ih vodi sa dobro utabanih staza. Sa glavnog puta.
Jer samo vi znate šta vam vaše srce kaže. I gde vas ono zove. To je ono što autor putovanja heroja Džozef Kembel kaže: Follow your bliss. Pratite svoje ushićenje. Ili što me je sensei Dušan Milojević naučio „Radost je lek.“ Ili Tom Best koji me je podsetio na Kastanedinu Stazu Srca. Da. „Pre nego što stupiš na bilo koju stazu postavi pitanje: Da li ova staza ima srce? Ako je odgovor ne, to ćeš znati, i tada moraš potražiti drugu stazu.“
Jer život nije izvestan. Nema sigurnosti. Nema garancije. Takav izvestan i siguran život bio bi predosadan. Više bi ličio na smrt. Na robotiku. Na automatskog pilota. Biram slobodu. Čudo. Avanturu. Čiji puni smisao razumem tek u blagoslovenim a-ha momentima. Kad povežem tačke. Biram putovanje heroja. A šta naiđe, tom sam rada. To je poverenje u proces.
Pričajući sa ljudima, čujem da nisam jedina koja je bila nestrpljiva. Kada me podsete na mene koja se tako silno upinjala i vrtela točkove sve brže i brže, da ubrza prirodne procese, pričam im priču o kineskom bambusu.
Nakon što se posadi seme kineskog bambusa, punih pet godina ne vidi se ništa. Osim jednog sićušnog pupoljka. Sav rast se dešava pod zemljom. Tokom tih pet godina, razvija se razgranata struktura korenja. Koje se pruža vertikalno i horizontalno kroz zemlju. A onda, krajem pete godine, dešava se spektakl. Ta-na-na. Na. Kineski bambus munjevitom brzinom, tokom dva-tri meseca, naraste do visine od dvadeset pet metara. Da. Ljudi dolaze da gledaju, kako raste na njihove oči. Tako teče i transformacija na putovanju heroja. Pojavi se pupoljak. I grana se koren. A onda odjednom, sav svet se nađe u čudu. Šta se to desilo? Preko noći? Razvoj se ne dešava preko noći. Nego samo niko nije pratio dok se korenje godinama granalo pod zemljom. Pa kažu, napisala si knjigu za dva i po meseca. Napisala sam knjigu za 45 godina. Života. I za 2 i po meseca.
Pratim svoju stazu srca. Isceljujem rane i razvijam darove. Svaki dan u svakom pogledu. Imala sam chutzpah. Da krenem na prvo putovanje. Da verujem svom srcu, čak i kada mi je ceo svet rekao da radim ludost. Čak i kada je na mojoj paradi padala kiša. Da ispred svih mojih nula dopišem devetku. Ne radi se o tome šta nam se u životu dešava. Već šta mi od toga napravimo.
I kada se osvrnem na svoj dosadašnji život, mislim da su moje najbolje odluke bile one sa najviše chutzpaha. Da rano odem od kuće. Da promenim zanimanje za koje sam se ceo život spremala. Stalni posao. Da izađem iz veza koje sam prerasla. Sigurnost. Izvesnost. Da počnem od nule. Više puta. Da krenem sa Radionicom, iako na početku nisam imala ideju kako će ova moja grandiozna zamisao izgledati. Da napišem svoju prvu knjigu, iako ni za to nisam imala pojma kako se to radi. Niti kako će se to drugima svideti. Da. Moja staza srca, chutzpah i igra sa životom doveli su me sada ovde. Vama u naručje.
Još je Šopenhauer rekao da svaka nova ideja prolazi kroz tri faze. Prvo ti se smeju. Onda ti se suprotstavljaju. Na kraju si pobedio. Tako je bilo nekada. Kada je Šopenhauer razmišljao. Heroj ne mora da se bori ni sa kim. Kada krene na svoje putovanje, prvo mu se smeju. Onda ga napadaju. Kada prihvati i transformiše njihov napad, počnu da ga poštuju. Ako dovoljno dugo istraje, zaljubiće se u njegovu ideju. A onda će je čak i oni koji su mu se najviše suprotstavljali dalje pronositi svetom. Dešavaće se da mu čak i njegove ideje predstavljaju kao svoje. A heroj će se radovati što je njegova ideja postala živa.
Već danas mnogi od onih koji su mi se smejali, čitaju moje tekstove. Dolaze na moje radionice. Ja im čestitam na tome. I duboko im se poklanjam. To je hrabrost koja je potrebna na putovanju heroja. Da se promeni mišljenje. I da se to iskomunicira. Elementarno, dragi moji. A heroj se raduje kada mu se pesma peva svetom. Nije važno ko je peva. To je zbog pesme. Neko možda peva njegovu pesmu bolje od njega. O tome se radi. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Kaizen. To je život.
Što se ovih staza tiče, neko mora da krene prvi. Relativno mali broj ljudi stvara novu svesnost. Koja može da stvori promenu u našoj stvarnosti. Radi se o tome da mora neko da to učini prvi. Jedna osoba mora da izabere nov način bivstvovanja. I ta osoba mora da živi tu različitost u prisustvu drugih ljudi. Oni su svedoci. Tako se stvara nova staza. Tako se novi način življenja unosi u obrasce. Ovako se razvijaju nova svesnost, nova realnost i nova verovanja. Od Bude, Isusa i Muhameda, do Gandija, Majke Tereze. Brojni su heroji koji su živeli novim načinom svesti.
I da se vratimo na elemente. Na heroja. I na hrabrost. Na onu svakodnevnu hrabrost da pratimo svoje srce. I da odgovorimo na svoj najdublji poziv. Šta se dešava kada jedna osoba odluči da na drugačiji način odgovori na neki stari bolan obrazac? Šta se desi kada neko odluči da na „izdaju“ ili „povredu poverenja“ odgovori na neki novi način, umesto povređenošću ili ljutnjom? Taj jedan jedini heroj postaje živi most – i prethodnik i vodič – za svakoga ko se odvaži da krene tim putem.
I što je najdivnije od svega, Maharišijev efekat kaže da je za transformaciju svesnosti potrebno tako malo. Kvadratni koren od 1%. O tome se radi. Na milion ljudi dovoljno je već 100 ljudi sa novom svesnošću. Još sedamdesetih godina u 22 grada u Americi su rađeni eksperimenti u kojima je u 11 gradova 1% populacije meditiralo. U drugih 11 gradova nije bilo praćenja meditacije. Pokazalo se da je u prvih 11 gradova kriminal opao za 16, 5%. Da je bilo manje saobraćajnih nezgoda. Da je ekonomija rasla.
Moja matematika kaže da je danas dovoljno 8000 ljudi koji će stvarati novu svesnost. Nove staze. Staze srca. Neko mora prvi. O tim herojima se radi na putovanju heroja. Kada pričam o ovome, neko mi kaže da to nije lako. Ja nikada nisam ni rekla da je lako. Zato se i zove putovanje heroja. Nije lako, ali je prirodno, jer smo svi mi kandidati za heroje. Svi imamo svoju veliku priču. Nije lako, ali vredi, jer je punina koju stvaramo na putu vrednija od svega drugoga. Nije lako, ali je čudesno. Dovoljno je da se podsetite da trilijarde vaših ćelija tako čudesno i besprekorno rade za vas. Pa kad je već sve tako lepo počelo, nema razloga da bude drugačije.
Prvu generaciju putovanja heroja zatvorila sam pričom o povratku heroja u svakodnevicu. Šta radi heroj kada stigne kući? Nakon uspešnog putovanja, heroj je ispunjen mnogim iskustvima. Među kojima se svakako nalazi zahvalnost. Rečima Ekarta Tola: „Ako bi jedina molitva koju biste u životu praktikovali bila „Hvala ti“, to bi bilo sasvim dovoljno.“ Heroj deli svoje darove sa zahvalnošću. Živi novu svesnost i novu stazu zajedno sa svojim plemenom.
I svaki put kada se nađe pred novim pozivom, kada otkrije nove rane, može da se seti da je došlo vreme da siđe sa kauča. Da protrlja ruke, onako herojski. Da kaže „Evo meni prilike.“ Da bude svestan da stoji na pragu. I da je novo putovanje na pomolu. I zato ću, da nikada ne zaboravim, istetovirati „Šta naiđe tom sam rada.“ A biće to i simbol zaokruženja moje prve radionice. I prve knjige. Ninja od Japana sa Balkana.
Hvala vam. Hvala vam što ste došli do kraja knjige. I bravo vam ga. Da li znate koliki procenat ljudi uzme knjigu u ruke? A još manji procenat je čita. A još još manji procenat je pročita. Do kraja. Slobodno se pustite endorfinu. Da vas obraduje. Razigra. I osveži. A i ja ću.
Ni gotovo, dok ni gotovo. Idemo dalje. Na novo putovanje heroja. Stazom srca. Punog. Evo meni prilike. Šta naiđe tom sam rada. Elementarno.
Hvala vam.
Beograd, 12. januar 2015. godine