Da li je to Vetar? Nije to SAMO vetar. Možda se tebi čini da je vetar, jer je vetar sve što poznaješ. Rekao je Jaki Indijanac i čarobnjak Don Huan Karlosu Kastanedi, učeći ga o supitilnim stvarnostima nevidljivog sveta.
Slično sam se osećala, kada sam pre par godina na jednoj radionici komunikacije objašnjavala princip win-win. Princip koji je izumeo veliki matematičar Džon Neš, po kome je snimljen film Brilijantan um. Zanimiljivo je to što je Džon Neš patio od teškog autizma. A Nobelovu nagradu je dobio za teoriju: Saradnja je delotvornija od konkurencije. Ima jedna divna scena u filmu, kada mladi Džon Neš sa svojim fakultetskim kolegama dovodi u pitanje aktuelne principe konkurencije i važnost ličnih ambicija svakog člana grupe. Koje je postavio otac moderne ekonomije Adam Smit. Džon Neš izaziva princip prirodne selekcije: čovek je čoveku neprijatelj i jači pobeđuje.
Dok tako mladi studenti diskutuju o aktuelnim ekonomskim pitanjima, na vratima bara pojavljuje se pet devojaka. Jedna od njih je božanstvena plavuša. Pored nje se ostale četiri uopšte ni ne primećuju. Nešove kolege svu svoju pažnju prebaciju na blondi lepoticu. Spremaju se za konkurentsku borbu. Čak se i klade u pobedu. U ovom momentu, Džon Neš kreće u mentalnu bravuru. „Mi ćemo se sada svi baciti na prvu damu. Ona će se zbuniti, neće znati koga da izabere i kako da reaguje. I zato će prosto ignorisati akciju sve petorice. U očajnoj želji da zadobijemo prvu damu, okrenućemo se preostalim damama. Ovo će biti uzalud, s obzirom da su druge dame već povređene. Niko ne želi da bude drugi. Tako će i ova akcija propasti.
Ako se dogovorimo da ignorišemo prvu damu i odmah se obratimo devojkama koje su „druge“, situacija će se razvijati potpuno suprotno. A uspeh našeg muškog društva je garantovan. Samo tako ćemo zadobiti devojke“, uzvikuje Neš u svom nadahnuću. „Adam Smit je smatrao da je bolje ukoliko svaki član grupe radi u svoju korist. Međutim, da bi rezultat bio optimalan, neophodno je da svaki član grupe radi delom za sebe, a delom za grupu.“
Već najmanje dve-tri decenije civilizovani svet, umesto konkurencije, živi po principima saradnje i zajedničkog rada. Japanci su skovali i mantru „co-opetion“. Od cooperation and competiton. Saradnja i takmičenje. Možda bi srpski termin za win-win mogao da bude sarmičenje. Oko sarme smo i saradljivi i takmičarski nastrojeni, u isto vreme. A rado je i delimo i nutkamo druge.
Dok sam objašnjavala teoriju sarmičenja na radionici, jedna osoba to nikako nije mogla da prihvati. Win-win. Nikojim argumentima nisam mogla Aliju da objasnim kako može biti dobro i meni i njemu. Uh. I to je trajalo. Onda sam ga pitala: „U šta ti to veruješ Ali, kada tvoj mozak ne prima win-win?“ Ali mi je kao iz topa rekao: „Dok jednom ne omrkne, drugom ne osvane.“ Da. Što je još zanimljivije, Ali radi u hitnoj pomoći. On je zaista svoj život organizovao oko ideje: Dok jednom ne omrkne, drugom ne osvane. Dok neko ne padne, Ali nema posla. Vrlo zanimljivo. A i njegovo ime Ali, nije baš u harmoniji sa win-win.
Do tada sam već znala da uverenje nije ideja koju poseduje um, nego ideja koja poseduje um. Da, uverenja poseduju naš um. Ona se nalaze pre misli. Uverenja stvaraju i oblikuju naše misli. Tada sam već znala da nekoga sa jakim uverenjem, ne možeš uveriti ni u nešto očevidno. A kamoli u neke vazdušaste teorije. Da. Sećam se kako su tokom bombardovanja, u sred rušenja naše zemlje, neki ljudi zaista mislili i pričali kako pobeđujemo udruženu svetsku alijansu. Zato što ideja poseduje um. A još kada su dobili dokaz u formi rušenja „nevidljivog“ aviona… Eh. Da. Svetska alijansa je srušena. U Buđanovcima.
I sama sam bila uhvaćena nevidljivom koprenom uverenja, koja je vodila i usmeravala sve moje misli. Sve moje reči, dela i navike. Bez da sam znala da je imam. I da me vodi. Da se ne odvaja od mene.
Kada je mama otišla, celo moje biće je znalo da nemam više na koga da računam. Otišla sam od kuće sa pesmom: Idem tamo gde je sve po mom. Znala sam da sam sama. I da od sada moram da se uzdam u sebe. Da nema nikoga ko bi mi pomogao. To je bila ideja koja me je sačuvala i vodila narednih godina. Sama sam na svetu i sve moram sama. Uzdaj se u se i u svoje kljuse. Oko ove ideje sam organizovala svoj život. Iako sam drugovala i živela sa raznim i mnogim prijateljima i muškarcima, suštinski sam bila apsolutno usmerena na sebe. Nikada nisam imala ideju da neko može da mi pomogne. Nikada nisam ni tražila da mi neko pomogne. Sve krize rešavala sam sama. Uključujući i onu zavisničku. Kada sam se, kako bih spasila svoj život, preselila u stan bez kreveta. I stola. I stolice. I borila se sa sobom. I sa svojom zavisnošću. Nikome nisam ni rekla šta mi je. Ni kako mi je. Niti šta radim. Možda sam se i stidela. Redovno sam odlazila i na posao. Predavala u školi. I niko ništa nije primetio. Savršeno sam navežbala da delujem da sam dobro. I sebi. I drugima. Da sklonim svaku bol.
Kada nisam imala novca, nije mi palo na pamet da bih mogla od nekoga da tražim. Pre bih ukrala, nego tražila pozajmicu. Pre bih nejela, nego tražila. Znala sam da ne jedem dan-dva. Ne zaboravite, da sam sve vreme bila okružena sa mnogo bliskih i dragih ljudi. Prijatelja, momaka, učenika. I da se oko mene nalazilo prilično izobilje, na koje sam se mogla preporučiti. Zamoliti. Tražiti. Uzeti. Šta god. Uh. Da. Ali mi to onaj deo koprene zvani „sama sam i sve moram sama“, nije dozvolila.
Eh, kakav bi to jebeno jadan, tužan i pustinjački život bio da sam nastavila da verujem u ovu ideju. Sva sreća da u nju danas više ne verujem. Ne ja. Danas sam ovu samousmerenost prevela na odgovornost. Ovaj kvalitet mnogo volim. Odgovornost i jeste prvi postulat moga rada. Zaljubljena sam u odgovornost. Najveća snaga i moć koju sebi možemo podariti. I najveća slabost kada je prebacimo na neke spoljašnje faktore. Na neke druge ljude, situacije, okolnosti. Ja sam odgovorna za svoj život. I za sve što se u njemu dešava. Amen.
Ljudi koji su me odrastali delili su školske predmete na značajne i one druge. Lake. Što je teško vredi. Što je lako, ne vredi. Bez muke nema nauke. Preko trnja do zvezda. Srpski, matematika, fizika, engleski, istorija… To su bili predmeti. I postojali su oni drugi predmeti za koje nikad niko nije pitao. Mo’š misliti. Likovno, fizičko, muzičko, domaćinstvo. To se nije ni brojalo. Petice iz ovih predmeta nisam ni prijavljivala. To bi bila suvišna informacija. A šta bi drugo i dobila? A učitelji Grujići su bili zaljubljeni u težak i disciplinovan rad. Ja sam tako mala zaključila da ću biti dobra i vredna ljubavi tek kada budem najbolja iz najtežih predmeta. Uvek sam birala najteže teme. Matematika. Najteža oblast. Verovatnoća. Hiperbolična geometrija. Funkcionalna analiza. Fizika. Kvantna fizika. Japanski jezik. Programsko budžetiranje. Upravljanje projektima. Ninjucu. I radionicu koju sam napravila je maraton. Traje dve godine. Posvećenog rada. Da. Ili jesi ili nisi. Ja sam uvek u nekim zahtevnim objašnjavanjima. Vazda nešto objašnjavam. Kroz glavu mi prolazi osnovnoškolski nastavnik likovnog, koji bi postavio kompoziciju mrtve prirode na sto. I tiho nam svirao havajsku gitaru. Bez reči. U havajskoj košulji. I to je opcija. Kad porastem, biću Staničkov. A ja po cele dane objašnjavam neke „velike“ teme. Eh.
Sećam se kad se moj otac Duško prosto otopio od Miline na jedan predizborni slogan: Kad je teško, Čović. E, da. O tome se radi. Našao ga je u žicu.
Imala sam uverenje da sam dobra jedino ako najteže oblasti prva savladam najboljim ocenama. Sve ostalo se ne broji. Vukovac, naravno. Poništavala sam devetku iz jednog od najtežih ispita na matematičkom fakultetu. Analiza jedan. Prvi veliki ispit. Kao anatomija na medicini. Devetka. Ne može. Ili 10 ili ništa. Tačka.
Jutarnje istine. Tako ih naziva duhovni učitelj dr. Vejn Dajer. Jutarnje istine ne moraju da važe u podne. Niti uveče. Valja ih preispitati. Neke istine važe najveći deo dana. Važno je znati i svesno istkati ovu koprenu koja vodi i usmerava sve naše misli. I naš život. To je jedna od prvih radionica na putovanju heroja. Oko ove radionice nema švindlovanja. Dok se koprena ne razume, nema dalje.
Zato sam ja od Japana. Tamo, u drugom svetu, među ljudima sa potpuno drugačijim koprenama, odjednom sam mogla kristalno jasno da vidim svoju. Postepeno sam uviđala da je svet oko mene potpuno drugačiji od onoga kako su mi ga predstavili moji odgajivači. Dok sam im ja, naravno onako mala verovala. Znaju valjda.
Naučnici koji se bave neuro-naukama, kažu da već do pete godine života dobijemo program, koji se sastoji od 25.000 sati: „Nemoj, pazi, ne smeš, mali se, šeprtljo, nikada ništa ne uradiš dobro, na koga si tako glup…i sličnih reči, koje nam se vrte celoga života.“ Koliko su nam tokom odrastanja govorili: „Bravo, pametna si, možeš, lepa si, veličanstvena si. Ti si neponovljivo čudo prirode…“ Da li ste se nekada bavili preslušavanjem i presnimavanjem ovih traka? I ne samo da nam se ove trake vrte celog života, nego zajedno sa koprenom stvaraju svet u kome živimo.
Svet oko mene nije imao nikakve veze sa svetom na koji su me odrasli pripremali. Nama se „pucanje“, tamna noć duše i dešava kada razlika između „trebalo bi“ i „jeste“ postane prevelika. Pa sam preispitala sve svoje istine. U nesanici duše. Kada sam zbacujući betonsku opnu od stare sebe, zbacila i velove ideja i verovanja koju su godinama tkali svi oko mene. A ja sam trebala da ih nosim. Da me vode. Uh. Tada sam ostala gola. Samo sa svojim centrom. Sa Dušom. Koja se probudila. Tada nisam znala ni ulicu da pređem. U Japanu se gleda desno pa levo. Kad vam ni abeceda odrastanja, zvana „pogledaj levo, pa desno“ ne važi, sve počinje da se klima. Nije lako. Ali vredi.
Kada sebi postavimo ono čuveno Čvorovićevo pitanje: „Da li to znači da sam ja ceo život bio lud, Jakovljeviću?“ Važno je samo da promenimo Čvorovićev odgovor. Da ne kažemo: „Ja sam savršeno normalan Jakovljeviću.“
Mi se odnosimo spram tih okorelih porodičnih i tradicionalnih uverenja i ideja još dugo nakon trajanja naših učitelja. Gledam lekare u poznim pedesetim koji idu na kongrese koje ne podnose. Samo da zadovolje mame i tate koji odavno više nisu živi. Kao Perica i Mama. U Davitelju protiv Davitelja.
Čula sam da u nekim šamanskim plemenima, buduće vođe, šamanske „male Bude“, odrastaju u pećinama. Pećine su sve što vide. Svet koji misle da postoji. Iz pećina ih puste napolje u svet tek kada napune 12-13 godina. Ovako ih pripremaju za mnoga lica sveta. Da može da bude i ovako i onako. I da se nikada ne zakopaju u svoje stanovište. Ja sam iz pećine suštinski izašla tek u Japanu. Do tada sam samo zvirkala. Do tada sam naslutila teoriju mnogih svetova. Ali u Japanu me je ona zabljesnula. Japanci i njihov svet. Nekoliko stotina ljudi iz celog sveta u razvoju. Svako sa svojim idejama. Istinama. Uverenjima. Majko mila.
Nego da se još malo vratim u pećinu. Pod koprenu moga odrastanja. U kući Grujića je važilo i pravilo: Uvek može bolje. Nikad nas nisu hvalili. Jer ko se hvali, taj se kvari. I ja sam poverovala da uvek može bolje. Utkala sam formulu večnog nezadovoljstva u svoju koprenu. Možete li da zamislite kako izgleda život u kojem šta god da uradite mislite: Uvek može bolje?
Duško nije znao ni šta tačno studiram, ni gde stanujem, ni sa kim. Ništa. Nismo baš kontaktirali tih godina. Primala sam stipendiju za talentovane studente, maminu penziju, znao je da me deda Alojzije „filuje“, tako da nije imao brige oko mene. Kad sam mu javila da sam diplomirala prva u generaciji, u junskom ispitnom roku 19. juna, Duško je rekao. Dobro. Kad sam ga pitala da li je to sve što ima da mi kaže, rekao je: Mogla si ti i mnogo bolje. Ti si pametna (na mene). Ta diploma nije rezultat rada i radnih navika. Nego tvog talenta. To je kao da si završila neku akademiju za koju ti je Bog dao talenat. Ili kao kada Karl Luis trči ne znam koliko sekundi na koliko metara. Tu nema tvog doprinosa. Ni ič. Tuš. Ledeni. Jebote. Crk’o da bogda. Rekla sam mu to. Jer sam tako i mislila. I želela. Na onoj telefonskoj govornici sa koje sam ga zvala da iskamčim parče priznanja i ljubavi, osećala sam se najsamije na svetu. U sred junskog roka. Svi uče. Cimerka je istog dana pala ispit. Diplomirala si? Super. Jebote. Nije bilo nikoga sa kim bih podelila svoju radost.
Duško naravno, nikome nije ni rekao da sam diplomirala. Nisam imala PR-a u Somboru. Za razliku od roditelja koji su bili zadovoljni svojom decom. Ili onih koji su se hvalili svojom decom. Godinama nisam skoro uopšte dolazila u Sombor. Mnogo mi je smrti, težine i Duška bilo. Pa ljudi nisu znali ni da sam studirala. Ni da sam završila. Ni da postojim. Duško o nama nije govorio. Možda je verovao da okružnom javnom tužiocu ne priliči da pokazuje emocije. I da priča o deci. Pa još o ćerkama.
Svoje loše dane volim biti sama. To ste već shvatili. To je ideja koju sam i dalje zadržala. Kada nisam sva svoja, smara me da po sto puta ponavljam isto. Da objašnjavam. Nego se sama zaigram i iscelim svoje rane. Ali taj osećaj samoće, kada neko svoje važno postignuće nemam sa kim da podelim. Uh. Nije lak. Opet taj osećaj samoće, kad neće nikog, mene krene i hoće. Nekako s’ proljeća.
Slično sam se osećala poslednjih dana u Tokiju. Tih dana sam već blanko i unapred tugovala zbog povratka na Balkan. Nije mi se vraćalo iz materice. Iz matakaše. Toga dana je moj završni rad „Reforma državne uprave“ pobedio. Najbolji od svih radova. Znate da volim teške teme. Za nagradu sam dobila tele-konferenciju. Prva tele-konferencija koja se održavala u Srbiji. Relevantni znalci teme, japanski i naši, da budu moji gosti. Da pričamo o državnoj reformi. I o mojim idejama. U Britanskom savetu u Beogradu. Ah. Do pre godinu dana još nisam ni znala šta državna uprava znači. A sada mi je pobedio rad. Eksplozija radosti. A nije bilo nikoga sa kim bih mogla da podelim ovu sreću. Tada me je ona tišina u Tokiju iskidala. Htela sam da vrištim. Da se radujem. Da plačem. Da sa nekim o tome pričam. Naravno da nisam nazvala Duška da mu javim radosne vesti. Svi moji japanski drugari su žurili da završe finalne kupovine pred povratak kućama. Da se spakuju. Da se odmore. Moj romantični interes Masao je imao obaveze i morao je da ide dalje. Nije bilo nikog drugog ko bi razumeo značaj ovog kvantnog skoka moga bića. Jebote. Možda Minja. Ali on je bio u drugoj vremenskoj zoni. I spavao je. Onda sam rešila da sama sebe istretiram. Svetski. Ipak sam bila u Tokiju. Otišla sam u Ginzu. U božanstveni deo Tokija. Gde je sve živo, aktivno i vibrantno. Odatle na Sumida river. Gde je te večeri bilo festival vatrometa. Majko mila. Kakve vatromete prave Japanci. Neuporedivi su ni sa vatrometima u Diznilendu. Trajali su satima. U tim vatrometima u sebi i oko sebe pustila sam sve svoje tuge i uzburkane emocije da se raspršte. Da. Sve moje tuge, samoće i usamljenosti rastočile su se te noći. Fire Works. Down by the Sumida River. Ginza. My Beautiful Tokyo.
Još jedna katarza. Još jedno feniksovanje. Nakon festvala vatrometa plakala sam pet dana bez prestanka. Sa tim suzama sam se vratila i na Balkan. A u avionu su me stjuardese tako nežno tretirale i masirale. I nešto mi tiho šaputale na uvo. Kao neke najfinije gejše. Sprale mi i poslednje ostatke tuge. I onu od 19. juna. Od Duškovih reči „A moglo je bolje“. Sve su to mili moji, prekrili ruzmarin, snjegovi i šaš. Nije moglo bolje. Ovo je najbolje.
Pre par godina, kada sam svoje rane transformisala u darove, kada sam uveliko oprostila sve što je bilo za oprostiti i kada sam zavolela svog oca, pitala sam ga da mi malo pojasni šta je očekivao i želeo od mene. Nije znao tačno da mi odgovori, samo je napisao: Mogla si bolje. To mi je Duško nakon šloga napisao na papir. Koji izvadim kada se zajapurim. Kad pomislim da uvek može bolje. Hoće ti ostaci stare svesnosti s vremena na vreme da iskoče. Neka ih. Malo po malo. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem.
A Duško je ceo svoj život proveo u tamnici te ideje „Uvek može bolje“. Ja znam da on nije mogao bolje. Radio je najbolje što je znao. Bude mi nekad tako žao što ne može da vidi da je ovo sada najbolje što može. Eh. Ali ideja poseduje um. I znam da nekoga kome je ova ideja utkana u koprenu, ne mogu uveriti u drugo. Ni šlog nekada ne pomaže da se sklone te koprene. I stare ideje. Duško je želeo da ja budem nešto što ja nisam i neću da budem. Ja sam se sebi sviđala. Sama sam sebe pravila. Po svojoj meri.
Ova tema se u mom slučaju ušunjala još malo dublje. To sam otkrila tek u jednom dubokom energetskom radu. Radila sam ga sa Bernd Izerom, učiteljem iz Brazila. Iako sam tada već dvadesetak godina bila van uticaja i domašaja porodice, moje biće je na najdubljem nivou doživljavalo da je izdalo porodičnu tradiciju. Da sam izdala Grujić pregaoce. Mučenike. Da nisam nastavila niz teških, važnih i mukotrpnih zanimanja. Kao da nisam bila dovoljno dobra. Niti sam prvi i najmlađi akademik. Nisam ni doktor nauka. Čak ne predajem ni na fakultetu. Niti radim neku ozbiljnu stvar. Na primer da sam hirurg. Nego se i dalje igram nekim neozbiljnim igrarijama. Life coach. Radionica. Autorka. Učitelj transformacije. Prva u generaciji. Mo’š misliti.
U tom božanstvenom radu sa Berndom, dobila sam zadatak da napišem pismo Dušku. Tebi tvoje, meni moje. I Dušku i svim drugim ozbiljnim i sivim precima, koji su me onako smrknuto i nadrkano gledali sa portreta hola zidova porodičnih sećanja. Vama vaše, meni moje. Vi ste imali svoje živote. I svoje uloge. Ja imam svoj život. I svoj poziv. Hvala vam na svemu. A ja sada idem dalje. Sa vašom podrškom ili bez nje. Ja sam sebi podrška. A vi ćete možda razumeti jednog dana. A možda i ne. A to mi nije ni važno. Idem svojim putem. Hvala vam što se starali za mene. Od sada se ja staram sama za sebe. Dajem sebi ono što mi treba. A vi se lepo odmarajte. Ja idem svojim putem. Tebi tvoje. Meni moje. A sad adio. I tada sam otvorila Muzej starih uverenja. I stavila ovo pismo u njega. U njega sam stavila i Duškovu poruku „Mogla si bolje.“
Tu sam stavila i ideju da sam sama na svetu. Da sve moram sama. Ne, ja nisam sama u ovom božanstvenom svetu. Imam ceo Univerzum, sve vas. A svojstvo Univerzuma je da se svakoga dana širi. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Kaizen. To je moje centralno i najomiljenije uverenje koje sam u Japanu „instalirala“. Stavila u svoju novu koprenu. Kaizen je japanska koralna boja moje nove koprene.
I baš zato što sam toliko patila zbog ideje „uvek može bolje“, danas sam na nju vrlo senzibilna. Danas mi je jasno da to nije samo Duškova ideja. To je virus kojim nas je vakcinisalo potrošačko društvo. Nikad nije dosta. Krug od 99. Pa kad kupimo još taj jedan proizvod, onda ćemo biti dobro. Onda ćemo biti čovek. U drogeriji. Do tada smo 99. Još malo. I onda, proizvod, po proizvod. Stevija, po hijaluron, po botox, po usta, po grudi, po cipele, po Turska, po… To je virus, čija mutacija može da se zove i „Biću srećan kada…“. Biću srećna kada završim faks. Ne. Biću srećna kada se zaposlim. Ne. Nije ovo pravi posao. Neće me on usrećiti. Biću srećna kada postanem… to i to… I kako sada, kada sam to i to, da budem srećna bez muža. Kad se agonija traženja partnera završi, shvatim da je sreća ipak negde drugde. Možda će stići kada kupimo veći stan. Ni stan ne pomaže. Deca. Naravno. Ipak su deca ta koja će nas usrećiti. Kada deca počnu da nas bude i da zahtevaju svu našu pažnju, vreme, strpljenje i novac, shvatimo da ćemo biti srećni kada deca odrastu. Ili kada deca završe faks. Ili kada deca prođu isti ovaj ciklus. I tako do kraja. Dohvatajući dugu. Until the end of the World.
Ne. Mi nikada nećemo biti srećni. Ako sada nismo srećni. Lepo me je naučio Mika Antić. Da srećan čovek sreću stvara. I to sam utkala u novu koprenu. To je tirkizna boja mog novog vela. A potrošačko društvo ubacilo nam je te razne viruse. Koji nas vode, a da ni ne znamo da nas vode. Što Čvorović reče: „Nije lepo da budem lud Jakovljeviću, a da to ne znam.“ Tako nekako.
Verujemo, odnosno strahujemo da nećemo imati ostvarenje ako ne budemo ambiciozni. Ja sam nekada verovala da ću biti srećna kada postignem to i to. I ovo uverenje sam stavila u Muzej starih uverenja. Danas znam da samo srećna mogu da ostvarim ostvarenje. Ne može se iz nekompletnosti stvoriti kompletnost. Elementarno. Ja sam srećna sada. Dok vam ovo pišem. U svitanje petka 13. februara. Hahahaha. I to nam je utkano u koprenu. Petak 13. Baksuz. Strah. Pa subota 14. februar. Valentin. Trifun. Zapad. Istok. Partnerska ljubav. Vino. Ošamućenost. Srca, vina, čokolade. PR-ovi se dobro zabavljaju smišljajući nam nove i nove must kocepte. Nove krugove od 99. Ako za Valentinovo nisam dobila srce ili me zgodan i uspešan dasa nije izveo na neko fensi glamurozno mesto, mora da nešto sa mnom nije uredu. Jadna li sam, jadna ja. Možda će novo perje učiniti da budem cela. Uh. Nego da se vratim na sreću. Srećan čovek sreću stvara. Ako se moja sreća preliva do vas, to je moje ostvarenje. Ako se ne preliva, molim vas nemojte dalje čitati. Idite radite nešto što će vas usrećiti.
A ja nastavljam sa Muzejom starih uverenja. Nekada sam verovala da će mi kada završim fakultet, ceo svet biti na dlanu. Matematika. Visoke ocene. Samo nas dvoje u generaciji od 150 studenata, Nenad Đapić i ja, polagali smo godinu za godinom. Nenad je apsolutni Brilliant Mind. Svojom genijalnošću mnogo me podseća na Džon Neša. Nisam ni ja zaostajala. Bila sam na matematičkoj olimpijadi. U reprezentaciji SFRJ. Imala sam ideju da će me tražiti ljudi iz NASA. Zvati da radim za njih. Uvek sam verovala da sam rođena za nešto grandiozno. Za neki izum. Za dešifrovanje šifara. Već duže vreme mi je jasno da se radeći sa ljudima na njihovim koprenama i idejama, bavimo jednim divnim i mnogo važnim dešifrovanjem. Sa ljudima. Ne sa službama. Da se vratim na temu. Osim NASA, najmanja ideja koju sam imala je da predajem na fakultetu. Najteži predmet. Teorija igara. Kombinatorika. Verovatnoća. Neku igra uma. Što kaže Justejn Gorder: Kad bi naš mozak bio toliko jednostavan da možemo da ga razumemo, onda bismo mi bili toliko glupi da ga ipak ne bismo shvatili.
U finišu fakulteta sam se pustila undergroundu. Naročito na poslednjoj godini. Demistifikovala sam mnoge profesore. Izgubili su dimenziju uzvišenosti za kojom sam uvek čeznula. Bez koje ne znam da živim. Bilo je mnogo klanova, sindikata i svinjskim polutki za moj ukus. Pa sam se pustila. Undergroundu. I svemu čega je u tom undergroundu bilo. Naravno da sam zagovnala sve što sam do tada stvorila. Iako sam matematiku završila prva i u junskom roku, niko od profesora me nije pozvao da mu budem asistent. A ni iz NASE me nisu pozvali, da dešifrujem šifre. Da budem Mata Hari. To je bila druga tačka urušavanja mog života. Prva tačka sunovrata je bio ulazak u underground. A i svet oko mene je počeo da se urušava. Počele su devedesete.
Nikada nisam ni pomislila da radim u srednjoj školi. A kamoli negde što nije matematička gimnazija. A počela sam da radim u Elektrotehničkoj školi u Novom Sadu. Za 5 maraka mesečno. Moji studentski prihodi su bili oko hiljadu maraka. Mogla sam bolje. U pravu je bio Duško. Radila sam sa nekim ljudima kakve nikada i nigde nisam imala priliku da sretnem. Kao da sam radila u nekom kombinatu. A ne u hramu znanja. Gospode Bože. A umesto matematikom, počela sam da se bavim ljudima. Samo to tada još nisam skontala. Ja sam mislila da se jedino teško i komplikovano gradivo broji u učenje. Eh.
Da. Ovo je bio jedan od onih momenata, kada su se svetovi zvani „trebalo bi“ i „jeste“ potpuno razdvojili. Nisam imala nikakvu, ali nikakvu ideju šta bih radila sa svojim životom. Pa sam se pustila. Undergrundu, ekipi. Balkanskom grotlu. U kojem sam ostala do Vidovdana 1994. Tada sam shvatila da je svet u kojem sam se zatekla baš gadan i opasan. Grotlo. Jednoga dana sam shvatila sam da ako želim da izvučem živu glavu, moram da tom glavom da idem. Brzo i daleko, koliko me noge nose. Pa sam se preselila u onaj prazan stan. Bez kreveta. I stolice. Kad sam ga iznajmila, stanodavci su mi rekli da stan ima sakupljač masti. Sama. Da preživim. I da iscelim svoje rane. To sam znala. A nisam znala da ću da rane da transformišem u darove. Ožiljke u medalje. To tada još nisam znala.
Sada tek razumem koliko je taj ulazak u svet odraslih, u svet rada zahtevan. To kada treba da se sretnu dečiji i stvarni svet. To je susret hrama i kombinata. Uzvišenih misli i svinjskih polutki. Zato najviše i volim da radim sa mladim ljudima koji počinju svoj odrasli život. Zato što sam ga ja jedva preživela. Moj underground je trajao deset godina. Nakon što sam propustila priliku da predajem na fakultetu, deset godina nisam imala ideju šta bih sa svojim životom radila. Kao da sam bila na nekoj pokretnoj traci, na kojoj sam uredno trčala. A koja se uredno vrtela unazad. Da. I tek kada sam prihvatila da sam umesto glavnog NASA uma konobarica u Crnom biku, koja od mentalnih zahvata barata vraćanjem kusura, stvari su počele da se razvijaju. Kada sam životu proglasila bankrot. Kada sam pustila ideju da sve moram SAMA. Tada mi se desio Emil Fejzulahi. Neočekivana sila koja se pojavljuje iznenada i brzo rešava stvari. Uzeo me je za ruku i poveo da mu budem savetnica. U Izvršnom veću Vojvodine. Faljen bio Emil Fejzulahi. Toga dana bio je kraj mnogim mojim tugama. Preživela sam Balkansko grotlo.
I još jednu ideju sam stavila u Muzej starih uverenja. Ideju da nikada ništa nisam dobila za džabe. Da sam uvek i sve postizala SAMO svojim trudom i radom. Da će ako dam sve od sebe, sve biti dobro.
U mojoj porodici to je bila kao neka dika. Nikada ništa ni od koga nismo dobili. Samo su nam uzimali. Zemlju. Novac. Moj dida je bio u zatvoru zato što je bio „kulak“. Navikavši se na ova uzimanja, moj otac je nekada išao i korak ispred. Duško je u akciji „Imaš kuću, vrati stan“, vratio stan. Čak i ako nije imao kuću. Grujići su bili baš pregalački orijentisani. Alojzije je 20 godina bio direktor škole, iako nije bio u partiji. U školi je bio od 7 do 8. Pre svih i posle svih. Svaki dan. Učili su nas da je to kvalitet. Disciplinovan i posvećen rad. Hvala im za to. Nećeš valjda na lepotu i šarm nešto da dobiješ. Grujići nisu dobijali stvari na šarm, lepotu i na humor. To bi bila kao neka mentalna prostitucija. Rad, rad i samo rad.
Zemljaci su takođe mnogo radili. Zemlja, ljudi, gazdinstvo. Uvek puna kuća radnika. Jedina lakoća u celoj porodici bila je mama. Lakoća, druželjubivost, šarm, smeh. Mami je sve bilo lako. Svima je sve želela i znala da sredi. Od nestašice šećera, do prijema kod doktora. Ljudi su je voleli. Znala je i da dȧ. I da traži. Na to su se Grujići gnušali. Neće ništa preko veze. Sve po redu. Sve će sami, sa svojih 10 prstiju napraviti. Stajaće u redu. I za šećer. I za kafu. U jedan od tih redova za šećer, deda je poveo Jovanu i mene. Da doprinesemo svojom kilom. Važno je bilo da se ne zna da smo iz iste porodice. Da ne kažu da Grujići otimaju šećer. Pa nas je nasumice rasporedio u red. Jovana, deda i ja. Da ćutimo u redu. I da se pravimo da se ne poznajemo. To je bio projekat. Kod Grujića je uvek bio neki teatar. I tako. Jovana i ja smo ogladnele. U redu za šećer, pao nam je šećer. Htele smo da nam kupi nešto slatko. A deda nije odgovarao. Jovana je vikala: Deda! Deda! Nisam ja vaš deda! Jesi! Nisam. Kako se zovem, ako sam vaš deda? Mi smo u glas rekle: Jovan! A deda je rekao: Vidite da nisam vaš deda. Nisam ja Jovan. Ja sam Alojzije. I tako je deda Jovan ostao Alojzije. Do kraja. Pošteno, pa kako bude.
Nakon što me je Emil uveo u onu božanstvenu zgradu Banovine, ja sam poverovala da nisam sama. Da ima ljudi koji žele da mi pomognu. Malo po malo, bilo je sve više stvari koje sam dobila za džabe. A onda mi je u petak 13. stigao poziv. Ne od NASA. Nego od Vlade Carevine Japana. JICA. Da budem njihov stipendista. Vodili su me i u njihovu NASA. Bila sam u akceleratoru. U bestežinskom stanju. I vratile su mi se godine koje su pojeli skakavci.
Danas verujem i znam da mi sa svih strana i iz raznih izvora stiže podrška. Lepo je Alojzije pevao: Sve što nama treba, dobijamo s neba.
Grujići su nas učili neisticanju. Držite se Zlatne sredine. Važno je biti skroman. Ne isticati se. Da ne nastradamo. Kao klas žita koji štrči i čeka da bude odsečen, učili su me. Obožavam misao iz filma „Montevideo, Bog te video“: Ceo život su nas učili da sanjamo realne snove. Ako je san realan, onda to i nije san. Baš tako. Vaistinu. Učili su nas da ne sanjarimo. Da se manemo fantazija. Budalaština. Nego da gledamo od čega ćemo ’leba jesti. U vreme ratova, Alojzije mi je savetovao da nema potrebe da govorim da sam završila fakultet. Da ne iritiram ljude. Neka kažem da sam krojačka pomoćnica, ako me pitaju. Što je mogla da bude istina. Jer sam završila Bagat kurs za šivenje. Šila sam. I to bi bila skoro pa istina. Samo da se ne ističem.
Radeći sa ljudima, dešifrujući ove naše šifre i koprene, vidim da se mnogi od nas sreću sa istim temama. Jer smo svi jedno. Individualni izraz kolektivne svesti. Zato i pišem o svim ranama koje sam iscelila. Vidim i čujem da među silnim profesorima, inženjerima, pravnicima, ekonomistima, lekarima čuče frizerke, krojačice, zabavljači, turistički radnici, pijanistkinje, glumice, pevačice…
Pričala sam pre neki dan sa Ceckom. Trebalo joj je 45 godina da otkrije da želi i da obožava da bude turistički vodič. Umesto da piše policy-je i fensi dokumente za visoke međunarodne organizacije. Uvek je volela da dočeka goste, od svukud. Da ih vodi i ugodi. A Cecka kad vam smisli putovanje. Ili kad vas dočeka. Spektakl. I jare i pare. I uzbudljivo. I šareno. I ekonomično. A nekako joj se „neozbiljno“ činilo da završi samo višu školu. Sada može da dozvoli sebi da od svih svojij bezbrojnih diploma, desetak jezika koje govori, presrećna na tavanu nađe diplomu turističkog vodiča. I da ciči od radosti. Da bude turistički vodič. O tome se radi.
Cecka je nedavno pitala svoju bratanicu Aleksandru, da li me se seća. Dugo, baš dugo se nismo videle. Aleksandra joj je rekla: „Sećam se. Bile smo kod tebe. Ti si pravila parmiđano, a Marija je pričala o energiji.“ O tome se radi. O toj jedinstvenoj neponovljivoj vitalnosti koja želi da se izrazi. Sa višom ili visokom školom. Bagat kursom. Ili bez njega. Samo da se izrazi.
Nekada se pitam kada su krenule da kruže ideje da svet nije bezbedno mesto i i da ne treba da mu verujemo? Meni se to što ljudi zovu vaspitavanje, više čini kao zastrašivanje. Mnogi od nas se uhvate u tu zamku preživljavanja. Vođeni idejom „Gledaj ti od čega ćeš ’leba jesti.“ Štefica Cvek u raljama života. I sama sam bila u raljama života. Uh. Ne želim da zvučim kao Marija Antoaneta, ali koliko nas čak ni ne jede ’leba. A ni kolača. Ja verujem da se ne rađamo da bismo preživeli, jeli ’leba i plaćali račune. Potrošač. Koji na tren postane čovek. U drogeriji. To je onaj Toroov život tihog očajanja. To uverenje sam ostavila u Muzeju. Ne sviđa mi se. Znam da smo svi neponovljivo čudo prirode. Osetim tu neponovljivu vitalnost kod svakoga. Svi smo mi kandidati za heroje. Rođeni da živimo veličanstvene živote. Život je čudo.
Prijatelju, počeo si sebe ozbiljno da shvataš i publiku na patetiku da bacaš. Mislim da si zreo za penzij.
Sa pukim preživljavanjem, umesto sa punim življenjem, ruku pod ruku ide nadrkancija. Ozbiljnost. Mislim da je Rambo spevao ovaj stih samo za mene. Toliko ga često citiram. To je ta siva sa milion nijansi, zahvaljujući kojoj sam ja oduvek znala da sam Crvena. Japanska crvena, koja kao gejzir pršti do neba. I ljubi sunce. Ja sam kao onaj japanski vatromet na Sumida River. Crveni i blještavi. Prva siva je bio Duško. Ozbiljan i nadrkan. Stručan. Kad kaže, rekao je. Da se smrzneš. Okružni javni tužilac. Profesori. Ovi-oni. Sve neki sivi nadrkani ljudi. To je prva ideja koju moje biće nije htelo da prihvati. Ni u tragovima. Duško je pizdeo što sam uvek bila lakrdijaš. Džoker. Dvorska luda. Zabavljač. Majmun. A bila sam. I jesam. Čast mi je. Kao što je on bio siv. Ozbiljan. Ta ozbiljnost fino se slaže i sa idejom da bez muke nema nauke. Nauka, muka, ozbiljnost. Mi smo ozbiljnost pobrkali sa profesionalnošću. Stručnošću. I tako. Nedavno stojim u redu u samoposluzi. Neke divne, drage mlade devojke. Ćućore, vijore i rade. A sivi čovek, mrkim registrom, komentariše u redu: „A vidi njih. Ni brige, ni pameti.“
E da. Kad si bez brige, mi verujemo da nemaš ni pameti. Da. A ja verujem da su ozbiljnost i nadrkancija jedna tužna maska. Kojom ljudi sakrivaju svoje strahove. I koju bih im od srca preporučila da stave u Muzej starih uverenja.
I tako, pričajući sa herojima, dolazimo do novih i novih ideja. Koje nam više ne služe. I onda ih sa ljubavlju stavimo u Muzej starih uverenja. Ne bacamo ih. Zato što su nam nekada služila. Nekada su nam trebala. Ili nas čuvala. A naše biće ne voli da mu se išta uzme. Ne volimo da nam neko uzme ni reč, ni rečenicu u tekstu koji smo napisali. A kamoli staro uverenje. Zato je Muzej super. A ta naša demode uverenja koja nosamo sa sobom, svetom, su kao neke tetovaže iz JNA. Iz Jugoslovenske narodne armije. Ko razume, shvatiće.
I za kraj priče o Muzeju starih uverenja, sačuvala sam jedan mnogo važan artefakt. Takoreći master piece. O partnerskim, muško-ženskim odnosima.
Od bliskosti sa muškarcem može da se strada. Da se izgubi život. Ovo je uverenje koje sam potvrđivala više puta u životu. Moja mama je izgubila život od nesrećne ljubavi. Puklo joj je srce. A i ja sam imala vezu koja je na razne načine ugrožavala moj život. I emocionalno i mentalno i fizički. Sa Aldom sam bila u vrlo burnoj vezi. Skoro četiri godine. Predstavljao se kao lekar. Iz Tunisa. Ispostavilo se da je imao nekih problema sa zakonom. Ni dan danas ne znam ni ko je, ni odakle je, ni šta je. Ni da li je Aldo. To sada nije ni važno. Mi smo se mnogo i intenzivno voleli. Vatreno. Crveno. Ceo moj Univerzum je bio očajan zbog naše veze. Samo su mi to komunicirali na pogrešan način. Kosmopolite su mi govorile da je loše što sam sa Arapinom. To nisam mogla da prihvatim. Malo po malo, ostala sam sama sa Aldom. Prijatelji su odlazili. Jedan, po jedan. Kada sam poželela da odem iz veze sa Aldom, shvatila sam da je to nemoguće. Nije želeo da prihvati da ga ostavljam. To je mogla da bude klasična priča iz crnih hronika: Ubio prvo ženu, pa sebe.
Ja sam rešila da izađem iz veze. Pa kud puklo, da puklo. Jal’ pukovnik, jal’ pokojnik. Tako nekako je i bilo. Kada sam bežeći od razjarenog Alda utrčala u SUP, brkati inspektor mi je rekao: A kad si znala da se jebeš sa njim, onda nas nisi zvala? Pa nisam, kako da vam kažem. Opet mi je Emil Fejzulahi dao ruku. Dobila sam kao pratnju pravog privatnog inspektora Š, koji je neko vreme spavao kod mene u stanu. Dok nije objasnio Aldu da mu se ne piše dobro ako nastavi da se mota oko mene. Ubrzo nakon toga otišla sam u Japan. A onda sam se odselila u Beograd. Da se malo odmorim i od sebe. I od Alda. I od svoje istorije.
Nakon dužeg oporavka od ove traume sa Aldom, usledio je i moj prvi date. Verovali ili ne. Irish pub. U Beogradu. U mom gradu. U mom kraju. Stojim sa frajerom za šankom. Sa druge strane šanka ugledam Alda. Bože dragi. Sad se naježim od tog kadra. U sledećem momentu konobarica nam prilazi. Pita nas gospodin za šankom šta ćemo piti. Uh. Jedva smo živu glavu izvukli. Da. Kupio sam prsten, kupio sam pušku. Jedno od ta dva baciću u reku. Bacila sam prsten. U kanalizaciju.
Kao što vidite, preživela sam i ja. I moj tadašnji romantični interes. A i Aldo. A moje biće je formiralo jako uverenje da od bliskosti sa muškarcem može da se strada. Načisto. Da se izgubi život. I onda sam naravno nekoliko godina bila sama. Bez romantičnog interesa. Okružena mnogim muškarcima. A ova ideja u mojoj kopreni vodila me je tako da odmah istrčim iz nečega što bi moglo da bude nalik na vezu. Da me sačuva. Da ne stradam. Načisto.
Kad sam počela da se bavim svojim koprenama, videla sam da materijala za Muzej ima još i još. Nežno sam ga odlagala u Muzej. I menjala novim. Da je bliskost dio moga puta. Da. Tako mi se javilo. U ikavici. Bliskost je zaista dio moga puta. I to je uverenje koje brižljivo i nežno zalivam. A ono fino raste. Pričaću vam.
Moja sestra Jovana mi je, kada je videla da se rasplamsava još jedna moja egzotična romansa, napisala: Nemoj molim te Sys. Ne bismo preživeli još jednu tvoju bliskoistočnu božanstvenost. Obožavam Jovanin brilijantan um.
I tako. Ograničeni smo jedino sopstvenim uverenjima. A naša istinska i najdublja uverenja se odražavaju u našim najintimnijim odnosima. Mnogo volim priču koju priča Greg Brejden. Priču o Indijancima, koji nisu mogli da vide evropske brodove koji su se usidrili tik ispred njih. Sama ideja postojanja ogromnog broda od drveta, sa velikim jarbolom i jedrima bila im je potpuno strana. Kažu da naš mozak pokušava da osmisli i organizuje ono što vidimo, povezujući sliku po sliku. Stvarajući pokretne slike. Baš kao u kadrovima filma. Indijanci su pokušali da učine isto. Da vide brod. Problem je bio u tome što niko od njih nikada pre nije video brod. Nije postojalo ništa u njhovoj kolektivnoj svesti što bi moglo da im kaže kako da vide jedrenjake.
Tek kada je plemenski vrač začkiljio i iskoristio svoj vid na malo drugačiji način, uspeo je da vidi brodove. Čim je vrač uspeo da vidi brodove, nije trebalo mnogo vremena pa da celo pleme bude u stanju da vidi ono što im je samo koji trenutak pre bilo nevidljivo. Razlika je bila jedino u načinu na koji su sebi dozvolili da vide. Čim su pokazali spremnost da vide nešto drugačije, pred njima se otvorio čitav novi svet. Oči vide ono što je mozak spreman da razume.
Kroz filtere svoje percepcije, kroz te naše koprene, mi činimo najbolje što možemo. U te okvire od vaspitanja, praćene bukom od onih 25000 sati unutrašnjeg dijaloga koji se neprekidno vrti, mi uklapamo naše ljubavi, prijateljstva, ideje o zdravlju, novcu, mogućem i nemogućem. Koliko puta reagujemo na životne okolnosti onako kako smo naučili da treba da činimo od nekog drugog, umesto na osnovu onoga što smo naučili iz sopstvenog iskustva. Koliko smo često propustili neke dobre prilike samo zato što se nisu uklopile u naše prethodne ideje.
Možda mislite da sam vam ispričala sve što sam stavila u Muzej starih uverenja. Ima toga još. Moja koprena je bila baš gusta i načičkana. A pričajući sa ljudima, svakoga dana otkrivamo nova i nova uverenja koja poseduju naš um. Zbirka svih naših uverenja. Tetovaža iz JNA. Koje nam više ne koriste. I koja mogu da idu u Muzej. Jer im je istekao rok trajanja.
Podeliću sa vama samo neke ideje. One koje često srećem. Samo o ovim idejama mogla bih da napišem celu knjigu. Ali neću. Dalje ćete znati sami. Neka svako piše svoju. To se u matematici zove analogno. Svako zna svoj Muzej.
Ljudi su pokvareni. Danas svako gleda svoj interes.
Ljudi će vas iskoristiti, samo ako im dozvolite.
Dok jednom ne omrkne, drugom ne osvane.
Ko visoko leti, nisko pada.
Pod kojim uglom letiš u nebesa, pod tim te čeka ladna Trebjesa.
Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani.
Ne može sve u životu da ti ide. Ako imaš sreće u ljubavi, onda nemaš novca.
Ne može i ovce i novce. I jare i pare.
Stavi kamenčić u cipelu. Ne može sve da ti ide. Ako već nešto treba da mi fali, neka to bude…. (novav, ljubav, sreća…)
Sa svojima jedi, pij i ne trguj. Posao se ne radi sa prijateljima.
Ko završi fakultet, taj je gospodin. Ljudi bez fakulteta su propaliteti.
Poštena inteligencija
Zasluženi odmor
Umetnici/duhovnjaci/intelektualci nemaju novca.
Duhovni ljudi se ne ljute.
Nema ‘leba bez motike.
Kada sam debela, svima sam simpatična. I svi me vole. Ako sam dobra riba, to mi ugrožava egzistenciju.
Kada se brinem, rešavam probleme.
Pored toliko ljudske nesreće, nije u redu biti srećan.
Prvo skoči, pa reci hop. Ne raduj se unapred. Ne raduj se ni posle… Dobro nikada ne traje dugo.
Jedan časak radosti, hiljadu dana žalosti.
Sve što valja ima tendenciju propasti. Sve što volim, nestaje.
Batina je iz raja izašla. Da li je batina proizvod raja, rajski brend ili je izbačena iz raja, jer joj tamo nije mesto?
Neću da od gotovog pravim veresiju. Ne valja počinjati od nule.
Ako se svađam, loš sam čovek.
Bolje prvi u selu, nego drugi u gradu.
Para vrti gde burgija neće.
Hoće ‘leba preko pogače.
Meni ništa ne treba.
Bilo bi sebično da tražim to za sebe.
Ovo su neka od uverenja sa kojima se najčešće srećemo. Na ovim našim prostorima. Verujem da bi bilo zanimljivo menjati Muzeje starih uverenja sa Japancima. Indijancima. To bi ih još više relativizovalo.
Kada promenimo jedno jedino uverenje koje nam danas više ne koristi, to je kao da smo otkrili novi svet. Kao Evropski brodovi koji su našli Novi Svet. Kao Indijanci koji su videli novi svet.
Kao u matematici. U geometriji. Možda se sećate aksioma koje smo učili u geometriji. Aksiome su iskazi koji se uzimaju bez dokaza. Premise. Mora od negde da se počne. Postavio ih je davno Euklid. U knjizi Elementi. Tačka, prava, duži, ravan. Odnosi među njima. Četiri grupe aksioma su apsolutne. Svi se oko njih slažu. I to se zove apsolutna geometrija. Jedino je peta aksioma paralelnosti izazivala velika sporenja. Skoro dva milenijuma. Peta euklidova aksioma kaže da za svaku pravu i za svaku tačku van nje, u toj ravni postoji TAČNO jedna prava koja prolazi kroz datu tačku, a ne seče datu pravu. Cela kontroverza odigrava se oko reči TAČNO. Onda su se Lobačevski, Boljaj, Gaus, Poenkare, Riman igrali ovom rečju TAČNO i sklonili je. I napravili nove svetove. Menjajući reč TAČNO u petoj Euklidovoj aksiomi, stvoreni su mnogi svetovi. Danas postoji apsolutna geometrija. Ona što važi u svim svetovima. Postoji i ovaj naš, euklidski svet. Na koji smo svi naučili. I koji svi vidimo. Onaj u kojem Kastaneda misli da je vetar. A postoje još mnogi svetovi. Na koje ga Don Huan uči. Hiperbolična geometrija. Eliptična geomerija. Rimanove mnogostrukosti. Poenkareov model hiperbolične geometrije. Teorije mnogih svetova. Zahvaljujući njima imamo i kvantnu fiziku. I kvantnu školu mišljenja. I klasičnu. I apsolutnu.
Radi se o tome da stavljanjem jednog jedinog starog uverenja u Muzej stvaramo nove svetove. Vidimo nove mogućnosti. Sve je više onoga što verujemo da je moguće. Dajemo sebi nove dozvole. I lansiramo se u jedan divni novi svet. Koji smo sami stvorili. Naš svet.
Baš kao što i Cane peva: Jedan poziv menja sve. Jedno uverenje menja svet. Ako niste sigurni kako da smislite svoje novo uverenje, oslušnite svoje srce. Suština se očima ne da sagledati. Kao što kaže Mali Princ. Čovek samo srcem dobro vidi. Videćete. Srcem. Ako koza laže, rog ne laže. Život je uvek u pravu. Ako vam se sviđa svet koji ste napravili, nastavite. Ako vam se ne sviđa, menjajte. Ne menjajte konja koji dobija. I menjajte konja koji ne dobija. Srećno!
Jedan Poziv menja sve(t)!
Beograd, 15. februar 2015. godine