Do svoje tridesete već sam uveliko održala časova matematike više nego dovoljno da zakonski odem u penziju. Rano sam počela. Devedesete nisu vrednovale profesore matematike. Nekoliko maraka plate, sa kojima nisam znala ni pre podne da izguram. Bila sam i partner u privatnoj školi. Vodila sam sekciju za pripremu prijemnih ispita. I držala sam privatne časove. I držala. I držala. Dok 1. juna 96. nisam dobila srčani udar. Dnevno sam držala 10-12 časova. I subotom i nedeljom. I tako od marta od jula. Stotinak dana bez ijednog slobodnog dana. Baš sam se nadržala časova. Sa svojim prvim pozivom završila sam za vreme bombardovanja. Pričala sam vam to. Upravo sam završila marketinšku kampanju. Uložila nekoliko stotina maraka. U radijske reklame. U letke. Nije bilo fejsbuka tada. I taman kad je nova generacija trebala da počne program, pade prva bomba. Puče puška iz potaje. Učitelja našeg nema. Proljeće je 99. Država je rekla: Nema prijemnih ispita. A ja sam rekla: E sad je stvarno bilo dosta. Učitelja našeg nema.
Pozvala sam telefonom nekoga na prirodno-matematičkom fakultetu. Ponudila sam im sve moje knjige. Ako dođu u roku od 24 sata. Posle toga ih spuštam u kontejner. Došli su. Od onda više nisam održala ni jedan čas matematike. Neko se zavetuje na šutnju. Neko na ovo. Neko na ono. Ja sam tada završila sa matematikom ove vrste. Učitelja našeg nema. Profesorka je otišla u penziju. I pustila sam se matimatici neke druge vrste.
Tada sam detaljno i temeljno znala šta sve neću. Bio je to prvi korak. Napunila sam tideset godina. I pojma nisam imala šta hoću. To je bio sledeći korak. Iz ove lutajuće izgubljenosti, undergrounda i jedne od mojih najgrandioznijih nula izvukla me je Neočekivana sila koja se pojavljuje iznenada i brzo rešava stvari. U formi Emila Fejzulahija. Nakon što sam prestala da se ljutim na sudbinu. Što ja, devojčica koja obećava, radim kao konobarica u kafani. Kada sam se punog srca posvetila poslu konobarice u Crnom Biku. I kada sam krenula da isprobavam. Kurs ovaj. Magisterij onaj. Upisala sam magisterijum iz verovatnoće i statistike na ekonomskom fakultetu u Beogradu. Pun promašaj. I pun pugodak. Istovremeno. Putovala sam na fakultet. Krenula sam kod Brane na engleski. Toliko sam tada dobacivala. Neočekivana Sila mi je poslala Emila. Koji me je video. I odveo za ruku iz undergrounda. Faljen bio Emil Fejzulahi. Kažem to svaki dan. Najmanje jednom.
Tek što sam počela da radim kao savetnica pokrajinskog sekretara za lokalnu samoupravu, odnosno kao Emilova savetnica, desio se seminar. Tokom kojeg se desilo sve. Jedan poziv menja sve. Dva dana. Koja su me odredila. Barem onoliko koliko me je do tada odredila matematika. Seminar komunikacije i javnog nastupa. U organizaciji NDI. National Democratic Institut. Dajana Kromer. Tadašnja Đinđićeva savetnica za javni nastup. I Đorđe Belamarić. Waw. I danas se sećam svega što smo na seminaru te 2002. godine radili. Tada sam shvatila da sam o javnom nastupu naučila više za ta dva dana, nego za sve godine fakulteta, praćene celim jednim profesorskim stažom. Metodika, psihologija i pedagogija koju sam na fakultetu učila možda su i važile nekada u nekom konviktu. Ali ne i u stvarnom životu. A onda sam u dva dana dobila zanat u ruke. Cičala sam od sreće. Naravno da nas za ta dva dana nisu učili sadržaju. Nisu nas učili šta ćemo pričati. Nego KAKO ćemo to raditi. Kako stojiš. Kako gledaš. Učili su nas da gledamo. Da dišemo. Gestikuliramo. Da odgovaramo na nezgodna pitanja. Učili nas kako da se odnosimo sa teškim učesnicima. Ah. Nije malo. Tada sam se zaljubila u KAKO DA princip. Trajno i nepovratno.
Ovo je za mene bio bljesak svesnosti. Na fakultetu sam učila sve neke najdivnije stvari. Diferencijalne jednačine. Hiperboličnu geometriju. Funkcionalnu analizu. Sva čuda Sveta. Koja sam obožavala. I sada ih obožavam. Čista lepota. Meditacija. Uranjanje. Stilske vežbe. Igra staklenih perli. Koja nema nikakve veze sa životom. Sa stvarnošću. Na celom fakultetu nisam dobila ni jednu jedinu reč, misao ili ideju koju bih mogla koristiti u životu profesora matematike. Nikad mi niko nije rekao niti pokazao kako da budem profesor matematike. A dobila sam diplomu na kojoj je to pisalo. To je naše nefunkcionalno znanje, po kojem smo skoro pa prvaci sveta. Čini mi se da učimo sve te beskrajno beskorisne škole, da bismo na kraju sva ta super beskorisna znanja sklonili u stranu. I aktivirali to neko svoje iskonsko, prirodno znanje. Zdrav razum. Kako mali Perica zamišlja profesuru. Hirurgiju. Ili vođenje države. Verujem ja u zdrav razum. I u iskonska znanja. I volim ih. Nego je mnogo dugo da se 20 godina igramo škole. I skupo.
Moja priprema za život je bila stvarno Grandiozna igra. Za stvarni život apsolutno beskorisna. Bila sam pametna na vrlo glupav način. Tu beskorisnost Istoka osećam svakim svojim atomom. Igramo se igre radi. Umetnost radi umetnosti. Nauka koja se potpuno odvojila od života. Nije ni čudo što je za mene glavna spoznaja tokom fakulteta bila životna filozofija profesora Borislava Bore Stankovića. Pričala sam vam već o njemu. Jedina osoba koju je moje biće doživelo kao profesora. Profesor je najapstraktniju priču, čistu igru staklenih perli, pričao jezikom epike. Rekao nam je da je važno da može da nas razume prosečno inteligentno dete od 8 godina. Ili neki stariji komšija, sa ne mnogo škole. To je mera. Ako nas oni ne razumeju, govorio nam je profesor Stanković, onda sa tom materijom nismo baš načisto. Da, bio je to prvi korak. Demistifikacija. Koja je postala moje srednje ime. Moj poziv. Posle sam uvidela da postoji još jedno prethodno pitanje. A to je da li je neka materija uopšte potrebna? Na onom NDI seminaru sam kristalno jasno videla koliko se nauka odvojila od života. Od stvarnosti. Koju je počela da objašnjava. I preigrala se.
Do onog seminara sam verovala da je biti profesor, umetnik, govornik, stvar talenta. Neke misteriozne sile. Sa kojom se rodiš. Ili ne rodiš. Da je to kao neka datost. A onda sam videla da posle 2 dana seminara neko bez mogo govorničkog dara može da bude bolji govornik od najtalentovanijeg nebrušenog govornika. Pa sam se posvetila temi. Od onda se bavim talentima. I njihovim brušenjem. Najpre sam otkopala, očistila i izbrusila svoje. Od onda mogu da vidim zakopane i skrivene darove u drugima. Ja verujem da smo svi mi talentovani za nešto. I da je talenat potrebno brusiti. Svi ovi svetovi su počeli da mi se otvaraju na onom NDI seminaru. Hvaljen bio Emil Fejzulahi. I hvaljen bio Đorđe Belamarić. I Dajana Kromer.
Seminar mi je dao jedno divno olakšanje da za sve što poželim, ima neko KAKO. Uvid da svoje ideje mogu da pretvorim u stvarnost. Ah! Sve je lako kada znaš kako. Zapad je maestralno razradio KAKO DA. Skoro kao Montipajtonovci u Letećem cirkusu. Kada u mojoj omiljenoj epizodi Džon Kliz i Erik Ajdl, koji mazi ogromnog bernandinca, pričaju o tome kako da konstruišete most, kako da svirate flautu, kako da razbijete atom i kako da belci i crnci žive u miru i harmoniji. U pet minuta. E da. To sam na NDI seminaru shvatila. Da se osim Montipajtonovaca, još neko time zaista bavio. I od toga napravio nauku.
Od onog junskog dana 2002. sam krenula svetom u potragu za suštinskim znanjima. Tako ja u svom biću zovem svaku informaciju, veštinu, uverenje, alatku, tehniku, ideju, pokret, koji mi u momentu kada ih razumem i primenim, momentalno može promeniti život. Na bolje. Kolekcionarka sam ovih znanja, koja sam organizovala u svoju Riznicu. Od ovih znanja napravila sam Radionicu Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako. Svaki put kada pomislim, Eh da sam ovo nekada znala, ja to stavim u Riznicu.
Nakon NDI seminara, ništa više nije bilo isto. Na seminaru sam srela i Minju Bataka. Mladog, nabrijanog pravnika, koji tek što se vratio u Novi Sad. Iz Beograda. Došao je iz Stalne konferencije gradova i opština. U koju sam ja kasnije otišla. Pun ciljeva, ideja, novih i korisnih znanja. Mnogo volim tu generaciju 1976. Pravi Zmajevi. Uverena sam da će našoj zemlji u potpunosti krenuti onda kada je budu vodili Minja i Minjini Zmajevi. Berba 1976. Minja mi je vratio ciljeve u život. I inspiraciju i algoritme za početi život iz početka. Hvaljen bio Milovan Minja Batak.
Do onog seminara sam verovala da je inspiracija neka misteriozna pojava. Koja se ili desi. Ili ne desi. Koja se na nas obrušava kao sticaj nekih nejasnih prilika. Sećam se slikarke sa kojom sam u to vreme drugovala. I čije sam slike obožavala. Talenat beskonačni. Kao neki ženski Pikaso. Ona je toliko čuvala taj svoj talenat, da za godinu dana nije naslikala ni jednu jedinu sliku. Noćima je ludovala. Čekajući inspiraciju da joj dođe. Od svojih slika je imala neke izbledele fotografije. I sećanja na slike. Pričala sam joj da čak i kada bi joj Univerzum poslao najveće svetske galeriste, ne bi imala šta da im pokaže. Osim onih izbledelih fotki. Ljutila se. Pričala sam joj o Ivi Andriću koji je pisao i pisao. Koji je pisanju pristupao kao zanatu. Kao pozivu. Koji je radio od – do. Svaki dan. Po ceo dan. Slikarka je vrištala. Da za razliku od mene, ona ne radi u Izvršnom veću. Vrištala je da hoću da je ukalupim u administrativnu radnicu. I tako. Te godine našeg druženja je naslikala dvadesetak božanstvenih slika. U nekom naletu nezadovoljstva sobom uzela je da „popravi“ božanstvenu Ženu Strelca. Sa nogama od neba u crvenim cipelama. Koju mi je koju mi je poklonila. Pa ju je prefarbala. To je jedna od retkih stvari za kojima žalim. Ako nekad vidite neku Ženu Strelca sa nogama od neba i crvenim cipelama, javite mi molim vas.
U to vreme je Saša Vrebalov, moja sestra po izboru, za Politiku dala intervju sa nazivom Muze ne stanuju na Menhetnu. Pričala je koliko na Menhetnu, na kojem živi i komponuje, umetnici rade. Svaki dan. Po ceo dan. Kao Ivo Andrić. Ne čekaju Muze. Nego stvaraju. A Muze nam dolaze kad smo za njih spremni. Kad im picnemo ambijent u kojem će one voleti da nas dodatno pomaze tom nekom naročitom milošću. Kad postavimo nameru da stvaramo. Zasučemo rukave. Muze nam dolaze kad obučemo slikarske pantalone. I uzmemo četkicu u ruke. Tako ja razumem. Obožavala sam ovaj tekst. I naslov. To ste shvatili.
Kada čitamo imena Muza redom, dobije se Tum Peccet. Što na Grčkom znači: „neka greši“. Tako ja razumem Muze. Inspiracija stiže kad smo za nju spremni. Kad se pustimo radu. Bez straha od greške. Nesavršena praksa stvara majstore. Hvala Kaliopi, što mi dolaziš. Slobodno nastavi. I hvala Saši za divan posvećeni predani rad, kojim demistifikuje inspiraciju.
Od onog seminara, definitivno sam spakovala kofere i krenula svetom u potrazi za svim mogućim KAKO DA receptima. Do granice poroka. Do zavisnosti. Pratila me je početnička sreća. Odmah sam naučila kako da svoje ideje pretočim u dobro planiranu stvarnost. Projekti. Famozno. Obožavala sam. Magična reč današnjice. Projekti su u tom periodu postali moje srednje ime. Projekat. Umesto Matematike. Bili su to orgazmički uvidi za mene. Tako jednostavni, laki, prirodni i efektni recepti da organizujete misli. Da ostvarite svoje ideje. Fantazija. Potiču od NASA svemirskih letova. Tamo nema zajebancije. Intuicije. Kako mali Perica zamišlja odlazak u kosmos. Sve ima da radi. Kao švajcarski sat.
Sa velikom strašću i opčinjenošću sam ovo znanje delila sa ljudima. Poređala sam ga u radionicu. Bila je to prva radionica koja je nastajala iz Riznice moga Traganja. Učila sam ljude da pišu projekte. Da poređaju svoje ideje. U dobar plan. Zvani projekat. To je zanat novoga doba. Po uzoru na Đorđa Belamarića i Slađu Milošević, koja me je uvela u temu projekata, i ja sam želela da u par dana dam ljudima zanat u ruke. Da im popalim lampice. Nakon svih onih beskorisnih naučnih znanja. Da ih malo odmorim. I osvežim. Korisnošću. U pet dana. Nakon kojih je sledio mentorski rad, tokom kojeg smo razrađivali prvi pravi projekat. Faljena bila Slađana Milošević. I jedna. I druga.
Tih godina idem Evropom. Balkanom. Po seminarima, radionicama i radnim grupama. Srećem ljude. Nijedan od bezbrojnih seminara nije mogao ni da priđe prvim Belamarić-Milošević učenjima. Nekada sam dobijala po neku novu alatku za moj kofer rekvizita. Sretala ljude. Učila Balkan. Evropu. Ipak, uvek sam nešto dobijala. Zaljubila sam se u ovaj svet zbog njegove lakoće. Jednostavnosti. Inteligentnih rešenja. A onda je Stara Dama počela da komplikuje. Da gradi lavirinte. Da isušuje i komplikuje priču. Da pravi nauku o ničemu. O lavirintima. Svakim danom rekvizita je bilo sve manje. Lavirinata sve više. Procedura proceduru stiže. Pričala sam vam o tome. Kako sam istrčavala iz ovih lavirinata. Dok sam se još sećala kako se iz njih izlazi.
Tih mojih ekspertskih godina, pratila sam obesmišljavanje jedne divne i dobre priče. Sve se seckalo i seckalo na najmanje komadiće, koji su na kraju potpuno izgubili smisao. Tada sam još radila u militantno-mučeničkom svetu. Osmislila sam i organizovala Sajam dobrih praksi. Ideju za Sajam sam dobila u Nemačkoj. Pa sam rešila da ga napravim i u Srbiji. Prvi put kod nas. Razmena dobrih rešenja. Super priča. Baš sam bila ponosna. Ja jedna. Takozvani, lokalni partner. Partneri u priči bili su mi ljudi iz američkog programa. Sa mnom je radilo 17 eksperata. Tako oni to zovu. Bukvalno. Sedamnaest. Konvojem idemo u Sava centar. Da proveravamo. Sto puta. Svako je zadužen za nešto. Jedan tim je za prekidače. Drugi je za elektroniku. Treći za štandove. Ali ne i za rol-ap-banere. Sedmi za brošure. Gospode Bože. Kada bi me nešto pitali, uglavnom sam mislila da se zezaju. I sve sam čekala da mi kažu: Ma, šalimo se. Ali, to se nije desilo. Oni su pričali ozbiljno. Ah. Koliko vremena i energije mi je odlazilo na njih. Taj besmisleni rad isisava energiju. Da razumem ko je za šta zadužen. Da razumem logiku njihovog seckanja. Nisam je razumela. Istrčala sam napolje.
Na sve strane vidim tu mikro iseckanost. Često čujem ljude kako pričaju o Koordinaciji. Aman ljudi, kakva koordinacija? Koordinacija je čista zajebancija. Čim pomislite da vam je potrebna koordinacija, to znači da ste preseckali. Na zalogajčiće. Na pijace. Pijačičičice. Ubili duh. Zdrav razum. Tok. Um. Svest. Sve. Pa ostane donji deo prekidača. To je sumrak i kraj KAKO DA sveta. U mom slučaju. Pušćajte me van. Da ne seckam dalje.
Osim u birokratiji, ovu iseckanost vidim i u nauci. I u sistemima. Razumem ja da je mnogo lakše baviti se delovima. Iseckati. Pa analizirati. Imate osećaj da razumete. Da sve držite u šaci. Kad sve tako mikro iseckate, onda nekako imate osećaj da ste veliki. Pa se onda najnormalnije dešava da konzilijumi lekara ne vide da je čovek žut kao limun. Ne gledaju oni čoveka. Nego bili rubin. A da je žut, to mu kaže piljarica na Kaleniću. Jer ona vidi. Čoveka. Jer je sačuvala zdrav razum. Comon sense. Da izvinu svi lekari koji vide kad je neko žut. Toliko analiziramo, da ga paraliziramo. To much information. Onda lekar sa 25 kila viška, mojoj mami predlaže da joj bocka 2 kile viška. Pa se ja sa 5 godina pitam ko je ovde lud.
Onda završim matematički fakultet, odsek za profesora matematike, a ne dobijem ni jednu jedinu reč koja bi mi trebala za bavljenje pozivom. Nego sve dobijem na seminaru od dva dana. Nauka mi se danas čini tako krta, isušena i beživotna. A naučni rečnik mi je čista isušena birokratija. Odvojen od razuma, smisla, strasti i radosti. Kao neki okoštali birokratski sistem koji se odvojio od života. Koji mu je ubio život. Kao neka inkvizicija.
Čujem sebe kako pričam o nauci kao o nekom ljubavniku koji me je izneverio. Tužna sam što ne vidim razliku između nauke i birokratije. Između nauke i inkvizicije. Ja sam želela da nauka bude kao neka igra staklenih perli. Duhovnost. Lepota. Razumevanje stvarnosti. Do jednog nivoa. Do nivoa zdravog razuma. I života. Čim krenemo da pravimo sistem, znači da smo stigli do kraja. Da je došlo vreme da idemo dalje. Kao zen majstor. Iz početka. Picnemo ambijent. Obučemo slikarske pantalone. Počnemo da radimo. I pozovemo Muze da nam dođu.
Nekada sam se čudila šta porodica ima da traži na odbrani magistarskog ili doktorskog rada. Danas mi je jasno da bi familija i komšiluk trebali da budu glavni ispitivači. Ako oni razumeju o čemu se radi, i kažu da to ima smisla, položili ste. Ako ne, dobili biste zadatak da još malo narastete. Do jednostavnosti. Jebeš rad koji ne razume svet oko tebe.
Lepo je rekao profesor Stanković. Ono što ne možemo da objasnimo prosečno inteligentnom osmogodišnjaku ili komšiji, najverovatnije nema niikakve veze sa životom. Kada otvaram radionice, ljude sa fensi i seksi titulama zamolim za komšijsko predstavljanje. Ne ono sa vizit karte. Vrlo često dobiju velike uvide. Znam koliko je ovo važno, jer sam i sama bila u lavirintu. I imala seksi vizit-karte. I što sam dublje ulazila u lavirinte, sve sam se fensije zvala. I sve sam manje umela da objasnim ljudima šta radim. Iz najprostijeg razloga. Jer je to što sam radila bila beslovesna besmislovština. Van života. I normalnosti. Imala sam CV na 10 strana. Jer je sve bilo iscepkamo. Bez Duha. Duše. Srca. Zdravog razuma. Bez vezivnog tkiva. To mi je bilo najteže pitanje. Šta radim? Nije mi se o pričalo o tome šta radim. Ljutila sam se kad me to pitaju. Mislila sam tada da je to vrlo nepristojno pitanje. Da su oni nedovoljno upućeni. Da… Ili bih pobegla. Ili bih se pravila da ih nisam čula. Ili bi im postavljala mudrijaška pitanja: Da li imate pola sata vremena da vam objasnim? Uh!
Zato pitam ljude da mi se predstave komšijski. U jednoj rečenici. Da vide kako je meni nekada bilo u takvim situacijama. J Sećam se kad sam posle nekoliko meseci mozganja došla do spasonosne formulacije. Cičala sam od sreće. Istog dana me je dvoje običnih ljudi, trafikantkinja i taksista, pitalo čime se bavim. Rekla sam im: Uvodim nove koncepte u sisteme i sprovodim njihovo sprovođenje. Cerekam se. Oboje su klimnuli glavom. I rekli: A-ha. Pa lepo. Posle sam došla do toga da radim sa ljudima koji žele svoje ideje da transformišu u stvarnost. Kako da želja vašeg srca postane stvarnost vašeg bića? To je već imalo više smisla. Danas kad me pitaju šta radim, kažem da sam vodič na putovanju heroja. Cerekam se.
Letos sam išla na dvonedeljnu radioničarsku turneju. Sa celom i nemalom radioničarskom menažerijom, tobolcima, koferima i čudima, ušla sam u taksi. Taksista me je vozio nekim čudnim putevima. Pitam ga gde me vozi. Kaže na aerodrom. Zašto na aerodrom, čudim se ja. Nije čuo šta sam mu rekla. Mislio je da sam pevačica. Koja ide da peva zemljacima u Zapadnu Evropu. Cerekam se. I upitam se. I potrudim se da razumem stvarnost.
Ako prosečno inteligentan osmogodišnjak, taksista ili komšija ne razumeju šta radimo, možda to i nije nešto čime se treba baviti? U svakom slučaju, valja se pozabaviti temom. Samo nemojte da preanalizirate. Molim vas. Seckanje mi liči na jednu moju davnu naduvanost, kada sam pokušavala da razumem značenja sveta. Na kraju sam došla do upitanosti: Šta znači ZNAČI?
Krećući se po ovim iseckanim mikro sistemima, i mi svoje živote iseckamo na sitne komadiće. Na sate. Minute. Na TO DO liste. Pa samo vrtimo šta nas još čeka. Šta sve još nismo uradili. Pravimo duge i beskrajne liste. Mikrohirurgija. Ležemo krivi i budimo se dužni. Tako se gledamo i u ogledalo. Ne vidimo sebe. Da l’ smo žuti il’ rumeni. Svoju celinu. Pogled. Dušu. Jedinstvenu životnu energiju. Lični stil. Nego uzmemo uveličavajuće staklo. Koje uveća barem 24 puta. Da vidimo sve što ne valja. Svaku bubuljicu. Boru. Dlaku. Miteser. Da ne duljim. Znate već. I tako izgubimo razumevanje našeg života kao jednog finog stvaralačkog nagomilavanja. Ne pitamo se o čemu se u našem životu radi? Šta to život hoće od nas? Na šta nas život zove? Nego se mikro udubimo. Dok se ne dezintegrišemo. Baš kao i oni sistemi. Bez duha. I duše. I mozga. I zdravog razuma. I srca. To je ono što kuca. I što crta se.
U prvom susretu sa ljudima, volim da tu rascepkanost odmah integrišemo. Prva vežba. Inventar. Valja se s vremena na vreme osvrnuti na svoj život. Iz malo šire perspektive. Pet godina je super. Lepa etapa. Za pet godina je moguće sve. Steći novo zanimanje. Naučiti bilo koji jezik. Postati kosmonaut. Planinar. Osnovati i razviti posao. Sve. Zgodno je proveriti gde smo bili pre pet godina. Na ličnom planu. Poslovnom. Kakvi su nam bili odnosi. Šta smo mislili gde ćemo biti za pet godina? Gde ćemo biti danas? Gde želimo da budemo od danas za pet godina? Ja tu vežbu zovem Juče, danas, sutra. I obožavam je.
Tokom inventara, neko shvati da je postao advokat. Majka. Hirurg. Da ima odrasle sinove i ćerke, a ne decu. Neko shvati da je pisac. I sama sam shvatila da sam postala pisac tek kada sam odštampala i ukoričila prvih 443 strana teksta koji sam napisala. Onda sam odštampala još 350 strana. I videla da imam 800 strana Vodiča za praktične sanjare. U međuvremenu sam napisala celog NINJU od Japana sa Balkana. Sada pišem drugi kvartet NINJE sa Balkana do Manhatana. To je preko 1000 strana teksta. To je inventar. Da vidimo. Veliku sliku. Da razumemo. Da sa mikroskopskog kuckanja i nezadovoljstva rečenicom koju trenutno pišem, razumem da stvaram jedan opus. I da nije ideja u rečenici. Već u opusu. Kad razumem opus, rečenica će doći sama.
Rekla sam vam da su još moje prababe i pradede mešale Istok i Zapad. Da svakom ćelijom osećam Istok. Svet igrača. Igre radi igre. Kićenja. Gizdanja. Neusmerene raspršene energije. Bez ideje o materijalizaciji. O korisnosti. O ostvarenju. Da svakom ćelijom osećam Zapad. Usmereni. Rešeni. KAKO DA. Korisni. Koji život za tren isecka na TO DO liste. Koje ubiju Duh. Volim Duh, strast i igru Istoka. Volim i KAKO DA učenja zapada. Zato se valjda prva knjiga koju sam napisala, a koja prati radionicu zove Vodič za Praktične Sanjare.
Lepo su to Ričard Bendler i Džon Grinder nazvali: Struktura magije. Spaja Nebo i Zemlju. Istok i Zapad. Ljube se Istok i Zapad, ljube Jin i Jang. To je moja ljubav, radost, strast kojoj sam se nakon izlaska iz lavirinata posvetila. I koju balkanizujem. Pričaću vam o tome. U nekoj drugoj priči. Ja sam Istok u Zapadu. Zapad u Istoku. Struktura u magiji. Magija strukture.
Nekada sam bila subverzivna. Odmah sam videla nedostatke u sistemima. Htela sam da ih poboljšavam. Ulepšavam. Ili da ih u ih u krajnjoj liniji, srušim. Videla sam da sistemi ne žele da budu poboljšani. Niti ulepšani. Pa sam se umesto da rušim postojeće sisteme, posvetila stvaranju svog sveta. Gde je sve po mom. Stalno ga poboljšavam. I ulepšavam. Svakoga dana u svakom pogledu… Danas sam ponovo subverzivna. Na novi način. Svesna sam da svaki svet teži da postane sistem. I zato budno pratim svoj svet. Čim vidim da je postao jako definisan, čim mi zaliči na sistem, na nauku, na administraciju, znam da je postojeći krug gotov. Odmah ga razlabavim, dam ga nekom drugom ili ga transformišem na novi nivo. I onda idem dalje. U svež, neotkriveni život. Tamo se nalaze Muze. Tamo gde je Srce, tamo sija Sunce.
Ne znam kako vi, ali ja sam potpuno sigurna da se danas dešava kraj velikih sistema. Što D. H. Lorens kaže: Smejem se gledajući institucije kako se savijaju poput gorućeg papira. Dok svež, neotkriveni život ulazi. I strast naša tela učvršćuje snagom. Dok koračamo novom snagom, dok staro nestaje. Da. To je moja mala subverzivna naslada.
Nikada ne sumnjajte u to da mala grupa posvećenih i razumnih ljudi može promeniti svet. Zapravo to je jedini način na koji se svet ikada menjao. Hvaljena bila Margaret Mid. Verujem u male grupe posvećenih i razumnih ljudi. Da ne seckam više. Rekla sam vam ono što sam želela.
Ništa ne radim bez radosti i smisla. Energiju TO DO lista, rada bez smisla, Šamani zovu Huča. A energiju radosnog i lakog stvaranja zovu Ujuhua. Muze ne stanuju u Huči. Muze stanuju u Ujuhui. I tako. Lako. Ili nikako.
U Juhu A!
Beograd, početak marta 2015. godine
Faljen bio Emil Fejzulahi. Hvala Đorđu Belamariću. Slađani Milošević. Minji Bataku. Saši Vrebalov. I Neočekivanoj sili koja se pojavljuje iznenada i brzo rešava stvari.
Hvala svima vama koji me čitate, pišete mi. Svima vama koji mi preko ovih priča ulazite u život. Dobro ste mi došli. Ujuhua.