Sećate li se one slike iz prošle priče? Žena strelac, u naponu odapinjanja luka, sa nogama od neba i crvenim cipelicama. Sa anđelčićima koji se vragolasto došaptavaju, dok ona još vragolastije smišlja šta će? Erberečke erbertute, erber koga ćete? Slike koju mi je slikarka sa kojom sam tada drugovala, u naletu inspiracije naslikala? Dozvolite mi da vam se predstavim. To sam ja. Konja mi nema na slici, jer sam pustila da se slobodno istutnji nebom. Da trči sam i nesputan. Dok se ja nebeski izigram. U potrazi za nekim zanimljivim tačkama na horizontu.
Možete da zamislite kako se osećala Artemida bez ciljeva. Kao Balaševićev mornar koji ostane ne bez lađe, nego bez mora. Što je izuzetan peh. Baš tako sam se osećala. Zna Balašević. Nakon što sam prolećnih dana za vreme vazdušne kampanje „Milosrdni anđeo“ dala sve svoje knjige i sveske. Matematičkom fakultetu. Tamo gde im je i mesto. I zavetovala se da sam sa matematikom ove vrste završila. Profesorka je otišla u penziju. P’sor’ca. Kako su me zvali neki učenici.
Ostala sam bez ciljeva. Stručna literatura ih naziva: ciljevi posle ciljeva. Ovaj fenomen prvi put se drastično očitao nakon što su se Apolo astronauti vratili na Zemlju. Posvetili su svoje živote iskrcavanju na Mesec. Nakon velike euforije tokom beskrajnih priprema, desilo se čudo. Mali korak za njih, a veliki za nas. Kada su se vratili u običan život, neki od njih doživeli su vrlo dubok nivo depresije. Izvan poimanja „običnih“ ljudi. Šta tačno radite dan nakon što ste se vratili sa Meseca? Nakon svog čudesnog skoka iz svemira, prve reči Feliksa Baumgartnera bile su o njegovim sledećim koracima. Ovaj skok je gotov. Istorija. Da. Idemo dalje. Zna Feliks. O tome se radi.
Slično se dešava i mladim ženama koje mesecima, godinama, decenijama planiraju i pripremaju jednodevni spektakl zvani svadba. Šta se dešava nakon što prođe vrhunski momenat? Nakon što se raspakuju pokloni, zamrznu torte i pečenja? Pregledaju fotke? Razmene utisci? Bez zajedničkih ciljeva i ideja za zajednički život, novopečeni mladenci se nalaze na silaznoj putanji svoje veze.
Ja nisam planirala svadbu. Ali velika dela jesam. Oduvek sam imala ideju da me čekaju velika dela. I ta me ideja nikada, ali nikada nije napustila. Čak ni u doba undergrounda. Ni u njegovoj najdonjoj tački. Hvala joj što je toliko istrajala. I davala mi volju i snagu da pokušavam. Devojčica koja obećava. Talenat. Pobednica. Sve što zamislim, pretvara se u uspeh. Igram, pevam, sviram. Vukovac. Poništavam devetke iz najtežih predmeta. Takmičenja. Matematika. Fizika. Međunarodna olimpijada. Imala sam neku čudnu ideju da će me „vrbovati“ ljudi iz NASA. Ili CIA. Da dešifrujem nekakve nikome razumljive šifre. Da povežem i razumem. Sviđalo mi se da budem mozak operacije. I da moj poziv bude obavijen velom tajne. Kada mi se ni drugi cilj, da predajem na matematičkom fakultetu, nije desio, svi svetovi su mi se srušili. Tih dana smo moj tadašnji momak Bobi i ja dobili još jednu odbijenicu. Nismo dobili iseljeničku vizu za Kanadu. A ja nisam postavila novi cilj. I osećala sam se loše kao svi oni Apolo astronauti zajedno. I kao mornar bez mora. To je stvarno izuzetan peh. I što mi je bilo najteže od svega, nisam se sviđala sama sebi.
Moji svetovi rušili su se zajedno sa Jugoslavijom moga odrastanja. Sve što mi se posle toga dešavalo bio je jedan sunovrat. Marija u raljama života. Nula je stizala nulu. Do onoga dana kada sam dala sve svoje knjige i sveske. I prestala da budem profesorka matematike. Sviđao mi se taj osećaj nule. Taj svesni čin. Deceniju uspavana Artemida se probudila. Setila se da horizont i dalje postoji. Počela sam da se osvrćem po njemu. Da tražim čime bih mogla da se igram.
Gledam ljude kako zgrčeni, šćućureni levitiraju nad nulama. Nad dnom. Plašeći se nule. Boraveći u 0,000000001. Dno je ipak tačka preokreta. Čvrst oslonac. Često ih i ja gurnem do nulice. Kažem im da se ne boje. Da slobodno puste noge, dodirnu dno i da se od njega odgurnu. I tok energije kada se pustimo, udahnemo i odgurnemo je lekovita, na gore usmerena energija. Ihaaaj.
Eh, da sam tada znala kako se barata ciljevima. Da sam znala samo jedan pasus moje prve radionice. Ali kao da sam znala. Počela sam od onoga što je bilo moguće. Umesto da se ljutim na sebe i na sudbinu, pažnju sam usmerila na drugu stranu. Na horizont. Počela sam da se osvrćem po horizontu. Da tražim šta mi se oko mene sviđa. Kao prava Artemida, najpre sam se pustila družini. Plemenu. Prestala da sažaljevam sebe. Pustila sam se provodu u Crnom Biku. Oko mene je bila najbolja zabava u gradu. Muzika. Frajeri su mi se udvarali. Za šankom su stajali svi moji momci. Bivši, sadašnji, budući. Natpevavali se. Utrkivali ko će mi bolje ugoditi. Dolazili su svi moji prijatelji. Svraćali. Bivali. Pričali. Smejali se. Najbolja muzika. I danas, petnaest godina kasnije, uživam u beskraju muzičke akademije koju sam od Bobija, Muse, Bika i ekipe dobila. Krenula sam na engleski. Kod Brane. Upisala magisterij. Krenula da pravim hrvatski pasoš. Da putujem svetom. Počela sam sa Zagrebom. Sa mojom tetkom Rozi. Počela sam da uživam. Da smišljam kako da se rešim muškarca koji nije želeo da me tek-tako lako pusti. Artemida je poželela da se ponovo slobodno kreće svetom. Sa svojim Plemenom. Da odapinje strele. Da gađa. Da štiti divljač. I nejač.
U to vreme sam mogla da vidim kako underground ne voli da izlaziš iz njega. Sva ustreptala od novih učenja, aktivirala sam i Bobija. Mog davnašnjeg dečka, a tadašnjeg i današnjeg brata. Na svetu znam dve osobe koje imaju najčudesniji dar za jezike. Obe su Blizanci / Vodolije. Jedna od njih je Cecka. Cecka priča sve zapadne evropske jezike. Čudo. Ni ne trepnete dok je Cecka sa nemačkog prešla na italijanski, vratila na srpski, pa nastavila norveški. Akrobata. Isti potencijal ima i Bobi. Vrati se iz Praga, priča češki. Čuje mene kako kažem neku najkomplikovaniju mađarsku reč, tipa elfelejtetem… Izgovori je kao da je rođen tamo. Divila sam se tom njegovom daru. I njegov samouki engleski je bio već sasvim fantastičan. Želela sam da Bobi aktivira svoje darove. I da ga izvedem iz ne baš velikog kruga kretanja. Iz Crnog Bika. Da mu pokažem nebo. Horizont. Ekipa iz Bika je živela u fazonu filma Kad porastem, biću kengur. Duvanje, mjuzika, pivo. Sećanja. Uglavnom osujećena sećanja. Kada je Bobi trebalo da krene na čas, ekipa ga je linčovala. Sprdali su se njim. Gazda kafane. Umesto da se provodi sa njima, on mora da radi domaći. Po nalogu bivše ribe. A učiteljica će da mu sudi. I da ga grdi. Tako su oni to razumeli. Nakon trećeg časa, Bobi je ostao sa ekipom. U Biku je uvek bilo mnogo humora. I duhovitih ljudi. Koji su svakim danom, usled neostvarenja postajali sve ciničniji. Eh. A moglo je biti. Mene celo biće steže kad pomislim te misli: Eh. A moglo je biti. Nema tužnijih reči na celom svetu.
Herojima sa kojima radim posvete godinu-dve-tri razumevanju sebe i stvaranjem svog života. Njihova najbliža ekipa uglavnom im kaže da su psihički labilni. Ili nenormalni. Zato što idu na radionicu. Umesto da lepo tonu zajedno sa njima. U nekom undergroundu. Da. Lepo je rekao de Melo. Ako želiš da letiš sa orlovima, ne čeprkaj sa kokoškama po bunjištu. Korak jedan.
Kada sam se najbolje provodila, video me je Emil. I izveo napolje. Faljen bio Emil Fejzulahi. Neočekivana sila me je pozvala na neke nove puteve. U nove svetove. O kojima nikada u životu nisam ni razmišljala. Državna uprava. Lokalna samouprava. Nisam znala ni šta znače te reči. Na mom čuvenom, određujućem NDI seminaru, gledajući Đorđa Belamarića, prvi put posle milion godina, pomislila sam Oću i ja majko ’vako. A onda kada sam na treningu upravljanja projektima videla kako radi Slađana Milošević, znala sam da je to moj put. Neki dan sam kontaktirala sa Slađom. Da joj kažem Hvala. Da je pitam kako je. Ponovo smo na istim putevima. U istim svetovima. Baš je to zanimljivo.
Kad sam postavila tu jasnu nameru, Oću i ja majko ’vako, sve je počelo da mi stiže. Da se slaže. Orkestrira. Univerzum mi je poslao Minju Bataka. Doselio ga iz Beograda u Novi Sad. U moj ofis. Minja je bio personifikacija cilja. Sve što smo zamislili, pretvaralo se u uspeh. Za manje od godinu dana, Minja i ja smo grandiozno ispoentirali jedan veliki projekat. Ja sam od konobarice iz Bika, kako su me prvih dana u Veću zvali, postala Zvezda. Što, složićete se, nije mali put. I u razmaku od dva meseca, ja sam otišla u Tokijo. A Minja u Filadelfiju. Puf. Just like that. Puf.
U Japanu mi se probudila Duša. Shvatila sam da sam NINJA. I da sve što hoću, to i mogu. Nakon povratka iz Tokija, mnogo mi je bila spora Panonija. Nisam znala da hodam ulicama Novog Sada. Energija u Veću mi je delovala kao jedna velika ovulacija. Kada su me pitali šta se tamo radi. Odgovarala sam: Tamo se ovulira. Uhvatilo me je nestrpljenje. Univerzum je osetio moje vibracije. I poslao mi poziv. Da dođem u Beograd. Onda sam uradila ono što mlađoj sebi danas ne bih preporučila. Presekla sam veliki talas. Prštalo je sa svih strana. Letela sam. Počela sam da aktiviram svoje talente. Vratila mi se snaga. Moć. I srela sam učitelja. Dušana Milojevića. Milovanje za moju dušu.
Danas bih mlađoj sebi rekla da sačekam još samo malo. Da uživam u vožnji velikim talasom. Da se prepustim tom osećaju rastakanja od prštanja, orgazmu ostvarenja, pa da onda polako pređem u lirski ritam, da popijem kafu, iskuliram i mirne glave, mudro ispregovaram Beograd. Beograd nisam mudro ispregovarala. Ni malo.
O nulama kada sam stigla u Beograd, u svet militantnog mučeništva sam vam pričala. Danas ih čak ne bih ni nazvala nulama. Nego dolaskom u grad. Potrebno je neko vreme da slobodni strelac stigne u grad. Artemidi je potrebno vreme da nauči da se kreće horizontom. Da izabere svoje šume. Da se smesti, oseti, oslušne… Stekne družinu. Da napravi pleme. To bih sebi mlađoj rekla. Da dolazak u novi grad zahteva vreme. Pa bih mlađoj sebi, brzoj, nestrpljivoj i nabrijanoj posle Tokija, rekla da polako počnem da razvijam svoj Beograd. Da odlazim svake nedelje. Da tečem gradom. Osetim, oslušnem ga. Da okupljam družinu. Ali, ako baš moram da idem, neka idem. Što se mora, mora.
Ono što nas ne ubije, to nas ojača. Za dve godine dezintegracije u korporativnom svetu militantnog mučeništva, ojačala sam onoliko. Sad sam tek svesna koliko. Stekla sam veliko pleme. Ratne drugove. I danas sam sa mnogima od njih povezana najdubljim vezama. Ljubavi. I Duše. Cecka. Ljubinka. Đorđe. Da bih izdržala sve krugove čistilišta, počela sam da ustajem rano. Da meditiram. Da vežbam jogu. Svaki dan. Putovala sam svetom. Naučila da razmišljam strateški. Da razumem i da vodim projekte. Da pratim kako Stara Dama stari. Da vidim kako ne treba. I da u momentu kada je vrhovna mučenica zatražila od mene da se samo malo smanjim, utišam i prestanem da bacam rukavicu u lice svim dobrim mučenicima svojom nirvanom i vedrinom, dok se oni posvećeno bičuju, kažem: A sad adio. Bila sam svesna da sam sebi tada spasila život. To su tačke dezintegracije. Danas znam da se u tim tačkama ljudi razboljevaju. Stare. Ružne. U tačkama odustajanje od sebe. Prestanu da se sviđaju sebi. Istrčala sam iz sveta mučeništva na svoj 37. rođendan. Bez dinara ušteđevine. Častila sam sebe novim životom.
Danas bih mlađoj sebi šapnula da ne moram sve baš tako ozbiljno da shvatam. Pozvala bih Devojčicu Bepu i Artemidu da se igraju. Relativizuju. Da mučenički svet dožive kao poligon za divnu igru. Kao stipendiju. Kao najlepši ofis u gradu. Sa pogledom na Ušće. Save u Dunav. Na ceo grad. Kao priliku da ponovo, polako i ležerno osmotrim nove horizonte. Da ponovo osmislim svoj život. U narednih šest meseci. Godinu. Kada sebi damo rok, prestajemo da budemo žrtva situacije. Preuzimamo kormilo u svoje ruke. Da ne istrčavam napolje, dok ne znam gde ću da idem. A do tada neka smišljam i razvijam svoje planove. Pozvala bih i Alhemičara. Alhemičar zna da gnev militantnih mučenika transformiše u višu formu. U višu svesnost. U posvećenost pravdi i fer odnosima. I pozvala bih Dvorsku ludu da se sa ovim dobro zabavlja. NINJA bi bio zadužen za posvećenost. I ako me neko dira, da ga lepo, nindžeći skloni sa horizonta. A ako baš moram da idem, rekla bih mlađoj sebi, neka idem. Što se mora, mora.
Istrčavanje iz mučeništva koštalo me je prilično mnogo. Tri godine novih nula. I novih dizanja. Dok nisam postala Maršal od Nule. Nije malo. Kao da sam išla da još detaljnije i temeljnije proverim šta sve neću. Imala sam nekoliko poduhvata idealističkog romantizma. Prestala da duvam. Postala pravi NINJA. Vratila se na par meseci u Novi Sad. Bila na brodu. Preživela brodolom na Karibima. Vratila se u Beograd. Bila sam tada kapetan bez broda. Projekt menadžer bez projekata. Revolucionar bez revolucije. Ipak, postala sam i kapetan, i projekt menadžer. Koji je evoluirao. I upravljao nekakvim tuđim brodovima. Pisao neke projekte koji nisu bili njegovi. Ali ih je pisao. I postajao sve veštiji i veštiji. Imala sam osećaj kao da čekam poštara da zazvoni. Da mi kaže da moj život sada počinje.
Sa 40 godina sam još detaljnije i još temeljnije znala šta sve neću. Za četrdeseti rođendan me je Cecka pitala da li sam planirala negde da apliciram? Zamislila sam situaciju u kojoj šaljem CV. Pozivaju me na intervju. Svidim se komisiji. I počinjem da radim. U nekom ofisu. Ja ne apliciram! Ne! Kao Tito ’48. Viknula sam. Ciknula sam. Poskočila. Artemida nije u ofisu. Ona je divlja, slobodno se kreće, druži se sa družinom. Igra se, brani divljač, mlada i nežna bića. I ne aplicira. Ni devojčica neće u ofis. Bogami ni Alhemičar. Ni Dvorska luda. NINJA je ustao i izveo pokret koji je rekao NE! Rekla sam Cecki da sam toliko sigurna u sebe, da bih smela da organizujem Olimpijske igre. Da vodim državu. Svet. I da nemam nameru da apliciram. Ah. Kakav uvid. Velik. Kao onaj kada sam prestala da budem profesorka.
Tada sam znala da ću da vodim svet. I da treba najpre da ga napravim. Da bih ga vodila. Počela sam da pišem. Projekte. Strategije. Lepo A. V. Kurpatov kaže da nas nikada niko nije učio da budemo svoji. Vrlo je lako objasniti zašto je tako. Niko i ne zna kako se to radi. Niko ne zna kako čoveka da nauči da bude svoj. Jer svaki čovek je poseban i tajna je za sebe. Iskreno rečeno, niko i nije zainteresovan za tu obuku. Osim nas samih. Društvu smo potrebni kao tipični ljudi. Ne kao individue. Tako se lakše uklapamo u jedinstven tarifni sistem. Možemo da postanemo „ja“ samo ako sami sebe stvorimo.
Tih dana, u svitanje 2009. godine u život mi je stigla knjiga Jan Mek Dermota. Ways of NLP. Uvod u strukturu magije. Knjiga me je očarala. Do tada mi je sve bilo mlako. Opcije B i C. Alhemičar je već bio vrlo nestrpljiv. Još od matematike nije imao dostojno uranjanje. Loženje na strukturu magije rapslamsalo je alhemičarevu vatru. Devojčica se složila. Igra koja obećava. Artemida je videla nove horizonte. I stala u stav. Strelca. A Dvorska luda sebi uvek nađe zabavu.
Prve lekcije su mi rekle da je važno da osvestim šta želim. Ah. Nije malo pitanje. Tih dana sam osim lista šta ne želim, počela da pišem i šta želim. Počela sam da sva ona moja NE, prevodim u neka DA. Nisam baš tačno znala šta želim. I tako sam zagledana u svoje srce kroz filter negativa, kroz sve što mi se nije sviđalo, počela da osluškujem šta mi se sviđa. Tako sam sebe pravila. Pa sam pisala liste onoga što volim. Što me raduje. I što mi se sviđa. Ili šta bi moglo da mi se sviđa.Te liste su na početku bile vrlo skromne.
Bajk, pijaca, plivanje, igra, ples, čitanje, druženje, pisanje, predavanje, yoga, meditacija.
Kad znate šta sve nećete, obično to i dobijate. Zamislite kakav biste šoping napravili sa listom svega što ne želite da kupite? Radeći sa ljudima na njihovim ciljevima, vidim koliko ovo prevođenje sa negativa na pozitiv nije lako. Ni malo. Često se osećam kao taksista. Čim mi uđu mušterije, pitam ih: Gde želite da idete? Kažu mi: Bože, koliko mi se nije svidelo ovde. Imala sam mnogo problema. Bilo je grozno. Ipak, nakon što ih strpljivo saslušam i uvažim njihovu nelagodu, ponovo i s poštovanjem ih pitam: I, gde želite da idete? Kažu mi: Pa, ne želim da idem u zatvoren prostor. Treba mi vazduha. Samo me nemojte voziti u zoološki vrt. Ne volim što su životinje u kavezima. To me mnogo uznemirava. I u svakom slučaju, ne želim da idem bilo gde gde je hladno. Još jednom, nežno uvažim sve njihove zabrinutosti. I nastavljam da pitam: I onda, gde želite da idete?
Nego da se vratim sa ovih NE lista, na ono što sam želela. Bajk, pijaca, plivanje, igra, ples…. Tih dana sam razrađivala neke ideje, pisala neke projekte. Sve manje sam se ložila na teme projekata: recikliranje, energetsks efikasnost, lokalna zajednica. Suština mi se još uvek nije sviđala. Ali forma jeste. Sviđalo mi se kako sam provodila dane. Loženje za strukturu magije je davalo vatre svemu. Odjednom je sve dobio neki novi smisao. Alhemičar je polako dobijao svoje sastojke. Vatra se rasplamsavala. Sve više sam se sviđala sebi. Još me je čekao zadatak da smislim kako da mi se sviđa i to što radim. Da projekte upravljanja otpadom prevedem na projekte svesnog stvaranja sebe. Tih dana mi je u posetu došao Emil. Faljen bio Emil Fejzulahi. Pričali smo. Pitao me je šta planiram? Rekla sam mu da bih ja vrlo rado živela ovako. I još kada bih od toga mogla lepo da živim, gde bi mi kraj bio. Emil se smejao. On od svega napravi dobar fazon. Rekao je da bi to svako želeo. Nije me shvatio ozbiljno. Danas znam da sam tog momenta postavila polje namere koje je počelo da se odvija svojim tokom. Polje namere je jedno od najmoćnijih od svih polja. Ono energizuje i usmerava sve naše misli. Kada mu dodamo i polje pažnje, lansiranje je neminovno. Energija teče tamo gde je usmerena naša pažnja. Raste sve što zalivamo. Sve čime se bavimo. Danas pre nego što uđem u taksi smislim kuda želim da idem. Da ne zbunjujem taksistu. Što kaže Lujza Hej: Ne popravljam više svoje probleme. Popravljam svoje razmišljanje. Onda se problemi sami popravljaju. O tome se radi.
Što sam se više ložila, više loženja sam imala. Svi su se polako zaukavali. Alhemičar je ložio vatru. Artemida je našla školu u kojoj može da uči strukturu magije. Stala je u stav. Postavila je veliki grandiozan cilj. Odapela strelu. Devojčica je uživala. Ubacivala nove i nove sastojke u alhemičarevu vatru. Nindžeći sam se posvetila temi. Divnim učenjima. Ah. Veliki učitelji. Misli koje sam celog života tražila. A Dvorska Luda uvek sebi udesi da joj bude dobro.
Svakim danom je bilo sve više onog što mi se sviđalo. Za ono što mi se nije sviđalo uskoro nije bilo vremena. Učenja o putovanju ka cilju poređala sam u Radionicu Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako. Prve, druge, treće generacije heroja… Družina je rasla. Svakim danom u svakom pogledu. Sedma generacija se sprema. Inshallah.
Sećate se priče sa početka? O Apolo astronautima. I ciljevima posle cilja. To je jedna divna beskrajna igra. Nema kraja. Tek sam počela. Master klas. Na putovanju heroja. Sajt. Tekstovi. Knjiga. Jedna. Druga. Treća. Upravo sam se zagledala u nove horizonte. Erberečke, erbertute, erber kuda ćete? Tokijo. Manhatan. Sve mesta sveta koja volim. I u kojima mi živi družina. Artemida se polako udubljuje u sliku. Fokusira je. Devojčica već ciči od radosti. Spremna sam za velika dela.
Danas se sviđam sebi, sviđa mi se to što radim i kako to radim. To mi je kao meru došapnula Maja Anđelo. Rođene smo istog dana. To bi bilo to. Ostalo je samo još da slici Artemide sa nogama od neba i crvenim cipelicama udahnem života. Svi znaju ono što rade. Niko ne radi ono što zna. Don’t you znam me. Akcija. Dok nije u mišićima, znanje je puka glasina.
Kada malo bolje razmislim, ona lista koju sam napravila u svitanje 2009. godine je takoreći ista. Možda ima malo drugačiji redosled.
Bajk, igra, pisanje, meditacija, predavanje, ples, yoga, druženje, čitanje. Ihaaaj.
Živim baš kako sam Emilu rekla da bih želela. I lepše. Nisam računala na Život, koji takođe ima svoje božanstvene ideje. Koliko sam ja smislila, barem još toliko mi je Život domislio. Čim sam počela da ga živim.
To čini da celo moje biće peva. I devojčica Bepa. I Artemida. I Alhemičar. I NINJA. A Dvorskoj Ludi je uvek dobro. Što i vama iz središta tog raspevanog bića želim.
Kada bi ova priča postala pesma, bila bi to ITAKA Konstantina Kavafija, koju vam sa ljubavlju darujem. Baš kao što ju je meni podario Peka.
ITAKA
Kada kreneš na put za Itaku
zaželi da dug to bude put,
pothvata pun, opasnosti i saznanja.
Lestrigonaca, Kiklopa
i srditog Posejdona ne plaši se!
Na takve nikada naići nećeš
sve dok misao je tvoja uzvišena
i dok birana se osjećanja tiču tvoga duha i tvog tela.
Niti Lestrigonce, nit Kiklopa
niti divljeg Posejdona ti susresti nećeš
ako ne nosiš ih u samome sebi
i ako ih duša tvoja ne iznosi preda te.
Zaželi da dug bude to put
svitanja ljetnjih pun
u koja ćeš – kolike li radosti –
ulazit u luke prvi put viđene.
Pred feničkim zastani tezgama
i snabdej se finim stvarčicama:
sedefom, koralom, ambrom, slonovačom;
uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,
što više upravo raskošnih mirisa.
Pođi u mnoge gradove misirske
da učiš, i da poučiš se kod mudraca njinih.
I na umu uvek Itaku zadrži.
Stići na nju tvoja je sudbina.
Al’ nipošto ne žuri na tom putu.
Bolje neka mnogo godina potraje
da na otok pristaneš ko starac
bogat onim što na putu stekao si
ne očekujući da Itaka bogatstvo ti dadne.
Ona ti je dala divno putovanje.
Bez nje ne bi ni krenuo na put.
No ništa ti više ona nema dati.
A ako je siromašnom nađeš, znaj prevarila te nije.
Mudar kakvim si postao i s tolikim iskustvima
shvatićeš već šta Itake znače.
Konstantin Kavafi (1863-1933)
Somborsko dvorište, 9. mart 2015. godine
Prvo ovogodišnje vežbanje joge na dvorištu
Buđenje ranog proleća.
Ljubim Sunce.
Ljubim Zemlju.
Kao pesma.