Heroji novog doba. Moje pleme. Družina. Herojska. Ljudi sa kojima radim. Jedna od najvećih vrednosti mog života. I radosti. Da biste putovali putovanje heroja, potrebno je da budete heroj. Da negujete hrabrost novoga doba. Nije to ona hrabrost za herojska dela koja se dešavaju jednom u životu. U grandioznim, vanrednim okolnostima. Niti hrabrost koju gledamo u istorijskim spektaklima. Dođe mi da stavim oglas. Traže se heroji novoga doba. Da to bude poziv za večeri kada pričam o svom radu. O putovanju heroja. Jer tako jeste. Traže se heroji. Novoga doba. Spremni da izađu iz komforne zone. Sa kauča. Da ostave daljinski. I da se pozabave svojim životom. Svojim potrebama. Željama. Idejama. Željni svog herojskog putovanja. Velikih ostvarenja. Grandioznog života. Hrabrost novog doba ne znači odsustvo straha. Naprotiv, ona je puno prisustvo straha. To je hrabrost da preuzmemo odgovornost za svoj život. I sve što se u njemu dešava. Čak i ako nam se to ne sviđa. To je hrabrost da se promenimo kada je potrebno da se menjamo. Hrabrost da sebi priznamo svoje greške. Da počnemo „od nule“. Da se nasmejemo sebi. Da putujemo svoje putovanje heroja. Koje je samo po sebi izazov i rizik. Jer nema garantovanog uspeha. Inače ne bi bio potreban heroj da ga putuje.
Kada dođu kod mene, kandidati za heroje su uglavnom poprilično odmakli u penjanju merdevinama koje su postavili na neku zgradu. Penjali se i penjali po merdevinama, očekujući da će im vrhovi podariti puninu. Penjali su se čak i onda kada su se osećali prazno. Sa verovanjem da ih sreća čeka na vrhu zgrade. Kada završe ovo. Ili ono. A na vrhu zgrade ih je sačekao osećaj praznine. Onaj osećaj „I to je to?“ Svima nama dobro poznati osećaj kad završimo neko veliko delo. Veliki posao. Stvaranje. Školu. Fakultet. Etapu. Kad očekujemo da Itaka bogatstvo nam dadne.
Kandidati za heroje stignu kod mene pred sam kraj penjanja merdevinama zgrade. Kada praznina postaje sve veća. A punine ni. Osim što se pitaju kako da nastave penjanje, tišti ih i to što o svojoj praznini nemaju sa kim da pričaju. Ljudi u njihovoj okolini, koji su odmakli nešto niže u penjanju merdevinama, misle da su nenormalni i nezahvalni. Oni još uvek veruju da će im penjanje više na zgradi koja nije njihova dati ispunjenje. Kažu im da traže preko ’leba pogače. Podsećaju ih na stanje u društvu.
Tu je i herojski podmladak, čiji dečiji i odrasli svet se prepliću. I koji uviđa da ideje o „trebalo bi“ i „jeste“ uglavnom nemaju nikakve veze. Prikuljučuju se herojskoj ekipi, da se tako zbunjeni i otvoreni, pažljivo zagledaju u zgrade kojima će se penjati. Priključuju se družini pre nego što uopšte naslone svoje merdevine na neku zgradu.
Starija masa koja se penjala i padala samouko, metodom pokušaja greške i, najmlađim herojima kaže: Blago vama. Blagiš je vama što dobijate sva ta čudesna znanja pre nego što se ugruvate od nesvesnih i neplaniranih pokušaja. Eh, da sam ovo nekada znali.
Heroji novoga doba su raznovrsni i po godinama i po struci. I po sklonostima. Od dvadeset do šezdesetak godina. Svih struka. Studenti. Apsolventi. PR-ovi. Arhitekte. Bankari. Preduzetnici. Menadžeri. Umetnici. Ambasadori. Političari. Lekari. Vagabundi. Svi koji su spremni za transformaciju. Za rast. Za putovanje heroja. Pre nego što naslone merdevine ne neku novu zgradu.
Heroji novog doba su na svojoj koži iskusili kako neverovatno lako upadamo u zamku aktivnosti. U ralje života. Pa radimo sve više. I penjemo se sve više merdevinama naslonjenim na zgradu koja nije naša. Moguće je da budemo veoma zauzeti, a da ne budemoni ispunjeni. Ni uspešni. Ni srećni. Često tako i jeste.
Heroji novoga doba uvide da pentrajući se po tuđim zgradama osvajaju Pirove pobede. Ostvarene nauštrb stvari za koje iznenada uvide da su im daleko vrednije. Ljudi iz svih sfera često teže ostvarenju što većeg priznanja, većeg prihoda ili većeg stepena kompetentnosti. Da bi nakon toga otkrili kako ih je njihov nagon za ostvarenjem cilja zaslepio. I sprečio da ostvare stvari koje su im bile važnije. I koje su im vremenom iskliznule.
Obožavam kako je ovu misao formulisao Dalaj Lama. Kada su ga pitali šta ga najviše iznanađuje kod ljudi, odgovorio je: Ljudi. Žrtvuju svoje zdravlje da dođu do novca. Onda žrtvuju svoj novac da povrate svoje zdravlje. Toliko su zabrinuti oko budućnosti, da uopšte ne uživaju u sadašnjosti. Pa ne žive ni u sadašnjosti, ni u budućnosti. Žive kao da nikada neće umreti, a onda umru kao da nikada nisu živeli.
Koliko su naši životi različiti kada zaista znamo šta nam je stvarno važno. Šta vam je stvarno važno? To je najvažnije pitanje koje možete sebi da postavite. A svakako kad god se nađete pred izborima. Bilo mi je puno srce kada sam na bilbordima videla „Šta je tebi stvarno važno?”. Pitanje koje nam je postavio veliki čovek Vlade Divac. Zna Divac. Šta je važno. Ljudi koji žive i rade u skladu sa svojom filozofijom imaju veliku ličnu snagu i harizmu. Integritet. I snagu da utiču na druge ljude. Njih poštujemo, čak i kada se sa njihovom filozofijom ne slažemo.
Radionica na kojoj se bavimo ovom temom zove se: Oj svakodnevice, od najviših mi vrednosti satkana. Vazda duhoviti heroji su je preveli na: Oj, slatkodnevice. O tome se radi. Ako merdevine naslonimo na pogrešan zid, svaki korak naviše vodi nas bliže do pogrešnog cilja. Možemo da budemo veoma užurbani, možemo da budemo veoma efikasni, ali istinski ispunjeni ćemo biti samo kada svakoga dana živimo svoju veliku priču. To je punina. Sve ostalo je nauštrb.
Nedavno sam prisustvovala ispraćaju jednog meni dragog bića. Skoro niko nije došao da je isprati. Ćerka sa kojom godinama nije kontaktirala. Unuk. Zet. Koga nikada posebno nije obožavala. Doputovali su sa drugog kontinenta. Ja. I još dva – tri slučajna prolaznika. Niko iz grada u kojem je živela više od pola veka. Jebote. Jako mi je bila tužna ta naša mala nepovezana povorka. Bez ljubavi. Pa sam se pitala kakav neko život živi, ako ovako ode. Možda zaboravljamo na jedinu izvesnost i neizbežnost življenja. Zahvaljujući tome što sam se u ranoj mladosti susrela sa odlaskom nekoliko najdražih ljudi, naučila sam da sagledavam život od početka do kraja. Redovno. U Japanu sam to još dublje razumela. Istok ne tabuizira smrt. Naprotiv. Svakog dana se podsete na veliku sliku. Na kraj. U toj velikoj slici, leže mnogi odgovori.
Baš zato što je tako efektan, mnogo volim najradikalniji način da proverimo šta nam je stvarno važno. Radikalni Stiven Kavi. Uzmemo olovku u ruke. I napišemo 4 govora. Koja želimo da dobijemo na svom ispraćaju. Jedan govor od najbližih srodnika. Drugi od partnera. Treći od prijatelja. Četvrti od svog esnafa. Ili od društvene zajednice. Sami kombinujte grupe. I tako odmah saznamo šta nam je stvarno važno. I kad god imamo dilemu, samo izvadimo tekstove svojih ispraćajnih govora. I dobijemo odgovor. E, da. O tome se radi.
Za nijansu blaži način da razvijamo svoju viziju je onaj koji me je učio sensei Tom Best. On nas je zvao da zamislimo sebe u svojoj zdravoj, radosnoj, vitalnoj, živahnoj i starosti. Kako se osvrćemo na svoj život. Kao iza neke baršunaste pozorišne zavese. Dok onako vragolasto virkamo i smejuljimo se sebi. Zadovoljni i ponosni. Dođe nam da sami sebe potapšemo po ramenu. I kažemo sebi: Bravo ti ga! Ovo je bio pun život. Vredan življenja. Pa se pitamo: Na šta ćemo biti ponosni u ovoj tački života? O tome se radi.
Tako počinjemo da razumemo svoju najuzvišeniju verziju. I da pravimo viziju kako da se pravimo. Svesno stvaranje sebe. To je najvažniji herojski posao. Svesno stvaranje svoje najuzvišenije verzije.
Heroji novog doba najčešće nemaju sagovornike u svom okruženju. Okruženje voli sigurnost. Lepe zatvore. Gledam komšije kako farbaju rešetke svog zatvora. Da bude još lepši. Nova sezona. Nova boja rešetki. Hrabrost novoga doba zahteva da umesto sigurnosti lepih i udobnih zatvora, sa finim uleglim kaučima i velikim plazma ekranima, ukoračimo u slobodan, živi i neistraženi svet. Hrabrost novoga doba zahteva da kažem sebi da zgrada na koju sam se toliko penjala nije moja. Ako nije moja. Da zastanem na tren. Da proverim da li je moja. Da na čas obustavim jurcanje. Ili brzo penjanje. Na koje sam navikla. Koje mi je u venama. Potrebna je hrabrost da zastanem. Da kažem sebi: Pa dobro. Krenuću od nule. Pa šta?
Zato ja toliko pričam o nulama. Da poručim Ne bojte se ljudi. Nisu to nule. To su samo platoi. Odmorišta. Odskočišta. Da bismo se zagledali u horizont. Da uvidimo da ima još zgrada. Da osmotrimo one koje nam se sviđaju. Na koje ćemo biti ponosni u svojoj vitalnoj i srećnoj starosti. Da oslušnemo svoj poziv. Mi znamo šta se nama sviđa. Šta je naš poziv. Oduvek smo znali. Jer smo se sa tim i rodili. Zato smo se i rodili. Da bismo postali svoja najuzivšenija verzija. Penjući se na svoje zgrade. Čak i ako smo želje našeg bića temeljno zatrpali. Lako se otrpaju. Puf. Duša uvek spremno čeka da odskoči. Na penjanju na tuđu zgradu zaboravimo na dušu. Da imamo dušu. I na njenu željnost i spremnost da odskoči. I na povezanost sa celim Univerzumum. Zaboravimo da smo mnogo više od onog što pokazujemo na zgradama koje nisu naše. Ostvarujući neke tuđe targete.
Kada naslute nove horizonte i nove zgrade, heroji ponekada budu nestrpljivi. Pa žele da sruše staru zgradu. I da što pre odu na novu. Eh. U mom slučaju, rušenje starih zgrada baš i nije bila neka naročito mudra ideja. Narušila sam ih se onoliko. To im i kažem. Sve im kažem. Kažem im da se polako zagledaju u horizont. I zaljube u neku novu zgradu. I da možda još neko vreme nastave penjanje starom zgradom. Do prvog platoa. Ili do krova. Kad su već toliko stigli.
Kad god kompletiramo nešto, šta god to bilo, Univerzum nas obilato časti. Najpre prirodnim endorfinom. Koji je 200 puta jači od bilo kog opijata. To nas odmori. Podmladi. Da nam novu snagu. Ideju. Spremnost za skok. A na vrhu zgrade se često nalaze još neke merdevine. Protivpožarne. Na primer. Ili tako nešto. Treba nam neka tačka da se odrazimo. Ne možemo sa pritke merdevina da se pustimo. Kao sa lijane. Faliće nam možda neki santimetar dužine. Do naše nove zgrade.
Struktura magije daje nam razne načine da skakućemo po neboderima. Prepliće drevno i sutrašnje. Kvantni šamanizam. Šamansko učenje nas uči kako da doživimo kadar ostvarenja. Kako da zamislimo naš san. Kao da smo ga već ostvarili. Ima jedna indijanska priča koju mnogo volim. Greg Brejden je učio od indijanskog poglavice da doziva kišu. Nije šala. Kad razumeš kišu, razumeo si sve. Otišli su na jedno određeno mesto. Poglavica se pustio. Prostoru i vremenu. Kiša je pala. Greg Brejden je molio poglavicu da mu objasni šta je tačno radio. Kakva mu je molitva bila. Poglavica mu je objasnio da je ušao u frekvenciju kiše. Nije on želeo da kiša padne. Nego je osećao da kiša već pada. Da je mokar po celom telu. Svim čulima. Osetio je kišu. Kako mu se sliva niz telo. Kroz kosu. Ulazi u usta. Ukus kiše i zemlje u ustima. Jeza na koži. Kapi kiše na leđima. Šum kiše. Miris mokre zemlje. Oseća noge u blatu. Prste u blatu. Vidi kapi. Čuje ih. Smrzava se od kiše. Ulazi u trans. I kiša nema druge. Nego da padne.
Kada nešto želimo, to nešto nam ostaje nam uvek nadomak. Kao Del Boj i Rodni sa njihovom večnom mantrom. Sledeće godine u ovo doba, bićemo milioneri. Da. Taj osećaj bićemo. Ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će. Govorio je moj otac. Potrebno je da najpre razumemo i zamislimo život koji želimo. Da ga čulno doživimo. I da proverimo da li ga zaista i celim bićem želimo. Da prevedemo mit. I da razumemo šta za naš život znači biti milioner. Kakav je dan milionera? I kakav je naš osećaj u njemu. Pa ako nam se sviđa, krećemo. Da se vratim na Del Boja i Rodnija. I na njihovu priču: sledeće godine u ovo doba. Volim što su postali milioneri. Da sam Univerzum i ja bih ih nagradila. Posle onolikih pokušaja. Duhovitosti. I neodustajanja.
Ne valja moliti nad praznim tanjirom, kažu razne tradicije. Kada sam objašnjavala ovaj princip ulaska u frekvenciju realnosti koju volimo, Sandra nam je ispričala priču o Lalku. Koji se oženio njenom rođakom. I bio u familiji neko vreme. Lalko se raziša’ sa svojom ženom. Bankrotirao. I vratio dolje. U Crnu Goru. Da se malo odmori. I da vidi šta će. Na plato. Ubrzo je Lalko počeo od ničega da pravi nešto. Da organizuje taksiste po Baru. Jednoga dana pozvao je Sandru. Da čuje šta ima u familiji. Sandra mu se silno obradovala. Pitala ga šta radi. Tada je Lalko izgovorio legendarnu rečenicu. Koju često na radionicama spominjem: Evo, obuka’ sam najljepše i najnovije. Idem na doručak. Na Sveti Stefan. Da planiram. Lalko. Tzar. Sve je razumeo. Kada heroje spremam za radionicu ciljeva, upravo im to i kažem. Obucite najljepše i najnovije. Pa u Kuću heroja da planiramo. Nije Sveti Stefan. Ali je Polje. Generator herojskih ideja. Zato sam Radionicu i počela u Kući kralja Petra. Da po Lalkovom receptu, prođemo kroz trijumfalna vrata 15 metara visoka. Da ne molimo nad praznim tanjirom. Na kauču. U otegljenoj trenerci. U buci konzumerizma. Nego na kraljevskoj verandi. Sa pogledom na kraljevski vrt.
To je ono što je i Ajnštajn pričao o frekvenciji realnosti. Sve je energija i to je sve što je potrebno. Upotrebite frekvenciju realnosti koju želite i ne možete, a da ne dobijete tu realnost. Ne može biti drugačije. Ovo nije filozofija. Ovo je fizika.
Duhovni učitelj Dr. Vejn Dajer kaže da ne privlačimo ono što želimo. Nego ono što jesmo.
I tako. Sa herojima krećemo u razumevanje stvarnosti koju stvaraju. Želiš frajera? Izdepiliraj se. Ispedikiraj. Kupi novi veš. Posteljinu. Novi krevet. Očisti samački frižider. Postavi sto kad jedeš. Danima sam se cerekala kako je jedan moj poznanik Sale izvodio skeč o samačkom jedenju. Kaže, došao je u fazu da više ne vadi ni iz papira. Niti stavlja na sto. Savije se do donje police frižidera. Otkida zalogaje velikih komada. Iz papira. Noću kad ga glad probudi. Znači, sve obrnuto. Idite na pijacu. Napravite neko omiljeno ljubavno jelo. Koje biste spremali za novog ljubavnika. Lepo postavite sto. Pozovite nekog dragog na večeru. Ili nemojte pozvati. O postavci se radi. Samo postavite. Sveće. Cveće. Muzikica. Udesite stan kao ljubavno gnezdo. Pogostite se sopstvenim životom. Ugostite voljenog sebe. Ako ni vi ne biste udesili sami sebi, kako da očekujete da neko drugi poželi da vam udesi? Radite ono što bi radili u najsrećnijoj vezi. Ako stvarno želite frajera. Ako ne želite, smislite nešto drugo.
Kada se zanesem u ta objašnjavanja kadra ostvarenja, heroji me pitaju da li da stave tanjir i za potencijalnog ljubavnika. Kažem im da stave. Uveka neka budu otvoreni za srećne slučajne okolnosti. A uzrok i posledica se uvek kompletiraju. O tome se radi. Pa ako ne možete da utičete na uzrok, a vi stvorite posledicu. Vrlo jednostavno. Tanjir nikad ne ostane prazan.
Tražiš posao? Najpre se dobro zagledaj u branšu. Nađi nekoga iz esnafa. Vidi da li ti se sviđaju. Bez sviđanja, ništa. Traži dok ne nađeš one koji ti se sviđaju. Kada ti se sviđaju, osmotri ih i oslušni malo. Picni najpre sebe za svoje mesto snova. Stilizuj se. Kupi haljinu za svoj prvi radni dan. Smisli novu garderobu. Frizuru. Kreći se na mestima gde se ti ljudi kreću. Čitaj šta oni čitaju. Uđi u ulogu. Pusti se. Na početku to sve deluje nespretno i nevešto. Fake it until you make it. Nesavršena praksa stvara majstore. Eto tako. Dalje već znate.
Kad smo proverili šta nam je stvarno važno i kad zagledani u horizont vidimo zgradu koja je naša… E onda se pustimo kadru ostvarenja. Najuspešniji ljudi to redovno i često rade. Zato što aktivira laku energiju ostvarenja. Ujuhua. Tako je zovu šamani. Naspram teške energije obavljanja. Huče. Ujuhua odmara, podmlađuje, daje snagu i sveže ideje, pokreće na akciju. Omekšava prepreke. Raduje. Smanjuje razdaljine između zgrada.
Pa baš kao što kiša počne da pada, iz ujuhue se nekako smanji i rastojanje između zgrada. Merdevine koje smo heklali, pleli i doheklali odjednom se rastegnu do sledeće zgrade. A mi odjednom više nemamo strah. Da ćemo pasti. Više nas pali onaj osećaj ujuhue koji nas zove sa naše nove zgrade, nego što nas drži strah od pada. Odjednom, nemamo više hrabrosti da se bojimo. Ne gledamo dole. Jer ne idemo dole. Idemo za ujuhuom. Ujuhua i naše srce nas vode. I to ne iz suterena. Od dole. Od nule. Nego od gore. Baš sa one tačke sa koje skačemo. Jer se broji sve što smo prešli. Prošli. Naučili. Sve mišiće koje smo razvili. Svaka kafa koju smo popili. Svaki susret koji smo imali. Merdevine koje smo naheklali. Sve nosimo u sebi. Samo se pustimo ujuhui. Svom srcu. I umesto da padnemo… Puf. Poletimo.
Kad god prelazim ove velike zgrade, ljudi mi kažu kako sam hrabra. S jedne strane, to mi prija. Jer sam ja heroj svog života. I vodič ne putovanju heroja. Ja negujem svoju hrabrost. S druge strane, kažem im da ne mogu to stanje čak ni da nazovem hrabrošću. To je jedini mogući izbor za mene. Sve ostalo bi me dez-integrisalo. Načinilo bi da nemam ugled sama kod sebe. To što doživljavam kao integritet. To što čini da se osećam cela. I što je u mom slučaju i pre hrabrosti. To sviđanje samoj sebi. Meni je to mera najvažnija. Da se sviđam sebi. Da me pali zgrada na koju se penjem. I da mi se sviđa kako se penjem. Vrlo jednostavno. A onda to nije hrabrost. Nego prosto očuvanje života. Nemam ja hrabrosti da se bojim.
Kao poslednju priču na prvoj godini radionice, herojima pričam priču o platoima. I crtam je. Kažem im da je nova zgrada na koju su se popeli, u stvari deo jednog malo većeg prirodnog sistema. I da je krov zgrade na koju su se popeli, u stvari plato. Velikog i božanstvenog planinskog masiva. Sa bezbroj vrhova. To bude najveće iznenađenja. Uvek se iznenadimo. Svi ćemo se iznenaditi. Citira moja sestra Jovana, duhovnika patera Loranda. Da. Svi ćemo se iznenaditi. Jer, život na svu sreću ne teče našom logikom. Do te tačke, heroji novoga doba se obično zaljube u penjanje. Nakon prvobitnog iznenađenja, uhvati ih nestrpljenje. Kada vide one razne daleke i zavodljive vrhove, odmah bi nastavljali.
Ne puštam ih odmah. Ipak sam ja vodič na ovom putovanju. Vodim računa da budu spremni za novo penjanje. Volim da ih malo odmorim. Da se aklimatizuju. Sa urbanog na divlji život. Sa zgrade na planinu. Iako su oni nestrpljivi. Odmah bi kretali dalje. Ako može i bez spavanja. Iako neki heroji gunđaju, volim da ih ostavim da neko vreme budu sami na platou. Bez mene. Dok ja idem po nove heroje. Traže se heroji novog doba! Da nam se pridruže. Plato je divna prilika da se malo pokupimo. Integrišemo. Da upoznamo sebe koje smo stvorili. Da osvestimo penjanje. Sednemo. Udahnemo. I odahnemo. Doživimo plato. Sretnemo heroje koji su stigli sa svojih zgrada. Razmenimo iskustva sa njima. Na tom platou se sreću sve te razne herojske zgrade. Švrćnemo se. Sredimo merdevine kojima smo se peli. Potrebno je vreme da se stvari poređaju. Da se naučimo na novog sebe. Na sve što sada možemo. Mi svakako nismo više isti oni koji su krenuli sa stare zgrade. Da vidimo koji ćemo vrh da penjemo. I u zavisnosti od toga, valja odabrati i vodiča. Ili priručnik. Ili krenuti sam. Ali svakako, valja se pripremiti.
Platoi su prilike za razmene. Za igru. Za nove ideje. Neki od heroja se zaljube u neke druge vrhove. Ohrabrujem ih u tome. U homeopatije. Reiki. Astrologiju. Uređenje i razumevanje prostora. Letenje. Jezike. Pevanje. Plesove. Poslove. Alpinizam. Učenje. Doktorat. Svi putevi vode u Rim. Valjda je to to.
Platoi su vreme da proverimo sve što nam se promenilo. Sve novo što nam je život doneo. U nama i oko nas. I važno je da s vremena na vreme, a najmanje jednom godišnje, uradimo inventar svog penjanja. Dnevnik penjanja. Da vidimo šta je bilo dobro. Šta može bolje. Šta smo zaključili. Da se odmorimo. Revitalizacija i rejuvenacija. Vizije. Kadra ostvarenja. I ličnog manifesta. Tako zovemo ličnu ideologiju sreće. Da li su nam se menjali prioriteti. Šta nas puni? Šta nas prazni? Šta nas pali? Ko nas pali? Šta nas više ne pali?
Nedavno sam pričala sa jednim mladim stvaraocem. Piše dečiju knjigu. Nisam gladan. Nesrećan sam. Uvideo je kako od najranijih dana roditelji zatrpavaju naše praznine hranom. TV-om. Igricama. Posle sami obogatimo repertoar. Cigarete. Alkohol. Moć. Položaj. Visok položaj na merdevinama. Upravo to proveravamo na platoima. Kako se punimo. Da razumemo svoje puninu. Da ne bismo svoju prazninu punili novim proizvodima potrošačkog sveta. Koji se na kaučima prikazuju. Kad si ispunjen, onda si i ceo. I ne treba ti kompenzacija. Nisam gladan, nesrećan sam. Oj svakodnevice, od najviših mi vrednosti satkana.
A uvek znamo kad smo spremni za polazak. Ti vrhovi iz ujuhue najpre počnu da nam šapuću. Pa da nas zovu. Na kraju je to jedino o čemu mislimo. I onda više nema pitanja. Na putovanju smo heroja. I tako.
Često me ljudi koji nisu krenuli na pentranje zgradama i planinama pitaju: Dokle više planiraš da se penješ? Ne bojiš se da ćeš ostati sama? Kako misliš da nađeš nekoga ko će te pratiti na tim visinama? Gde ćeš naći svoju polovinu?
Ja im kažem da je pentranje samo po sebi toliko uzbudljivo, da nadmašuje sva ostala iskustva. Punina. Za mene je penjanje jedina igra u gradu. I na planini. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Ostalo me ne zanima. Već duže vreme. Rekla sam vam već da se sviđam sebi. Sviđa mi se da budem sa sobom. Da radim to što radim. Osećam svoju celovitost. Puninu. Ne trebaju mi polovine. Ne trebaju mi drugi ljudi da bi me kompletirali.
Praznine nastaju na mestu svakog delića sebe od kojeg smo odustali. Ta praznina čeka da bude popunjena. Stalno tražimo sve šta čime ćemo ispuniti svoje praznine. Kad nađemo nekoga ili nešto što ima to od čega smo odustali, bez čega smo mi ostali, sviđa nam se. Treba nam. Da ga usisamo. I onda drhtimo da ne ostanemo bez toga. Uh. To se zove energetski vampirizam. Ne bih sada o tome. Ideja jeste da najpre sami sebi vratimo ono od čega smo odustali. Da se iscelimo. Postanemo celi. I da sretnemo još nekog celog. Tako ja razumem ljubav. Odnose. Kao punine. Koje se spoje.
Drugo, na visinama nije mnogo velika gužva. Ali ima ljudi. A kada sretnete nekoga na tim visinama, to je momentalna ljubav. Srodna duša. Ko god da je. Svi ti pređeni kilometri. Sva ta iskustva. Kad ih menjate. I objedinite. Snaga. Svi ti vrhovi koje zajedno vidite. Čista ljubav. Momentalna. Nije važno odakle si, sve dok znadem kuda putuješ.
Penjanje mi je uzbudljivije od druženja u kampu u podnožju. Meni su kampovi u kojima se gleda TV i konzumiraju tuđi život apsolutno i potpuno nezanimljivi. Pa da me u njima čekaju i svi frajeri sveta. Ne snalazim se u kampu. Nevešta sam. Steže me oko vrata. Istrčavam napolje. Nemam ja života za kamp. Moram da stvaram svoj svet. Sa svojim plemenom. Sa ljudima koji se penju. To je blagoslov mog života. Uvek ih srećem. Svaki dan sretnem i zavolim neke nove heroje. Zato što tražim heroje novog doba.
Napredujete čak i kada ste na platou. Naročito kada ste na platou. To kažem herojima. Koji u niskom startu čekaju novo penjanje. Kada pomisle da ne napreduju. Tu se svi nivoi našeg bića sreću. Tokom penjanja uvek neki deo sebe razvijemo malo više. Pa nam treba ujednačavanje. Nivelacija. Novo ruho i picnute merdevine. Haljina za prvi dan penjanja. Pa idemo dalje. Svojim ritmom. I na naš način. Ka našim vrhovima. I novim platoima. I-haj.
Došlo je vreme da vam ispričam jednu od mojih najvažnijih priča. Na koju me je nedavno podsetila moja prijateljica, novinarka i heroj novog doba Milica. Čudila se otkud meni, u čijem životu ne postoji TV, onolike ideje za TV emisiju Giz-dajmo se zajedno. Šta bi bilo tek da gledaš TV? Pitala se Milica. Rekla sam joj da ću joj odgovoriti pričom. Pričom iz Talmuda. O potiru iz bordela. Koja je do mene došla preko argentinskog psihoterapeuta Horhe Busaija. Hvala mu za sve divne priče. A naročito za ovu.
Bio nekad u jednom selu jedan portir. Radio je u bordelu. Nije bilo lošijeg i manje plaćenog posla. Nije znao ni čitati, ni pisati. Niti raditi neki drugi posao. Na neki način, portirnica je bilo njegovo mesto. Pre njega tu su radili i njegov otac, njegov deda i njegov pradeda. Kao što je portirnica prelazila sa očeva na sinove, prelazio je i bordel. Kada je došao novi, mladi vlasnik, pun novih ideja, kreativnosti i nespokoja, rešio je da uvede temeljne reforme. Želeo je da osim dosadašnjeg posla, portir pravi i nedeljne izveštaje. O tome koliko su mušterije zadovoljne. O njihovim predlozima za unapređenje posla. Kada je shvatio da portir ne zna da piše, zahvalio mu se na saradnji. Dao mu je otpremninu i poželeo mu sve najbolje.
Našem portiru se svet srušio. Nikada nije mislio da će ikada raditi nešto drugo. Pitao se šta bi mogao da radi? Setio se da je u bordelu popravljao krevete. Koji su se od česte upotrebe rasklimavali. Zvirnuo je po kući. I shvatio da od alata ima tri zarđala eksera i krezava klješta. Rešio je da od otpremnine kupi alat. Da popravlja drvenariju. Dok ne nađe neki stalan posao. Ali, avaj. U njegovom selu nije bilo gvožđare. Rešio je da ode u susedno selo. Putovao je dva dana tamo. I dva dana nazad. Čim se vratio, komšija ga je zamolio da mu pozajmi čekić. Pozajmio mu je nevoljno. Pa tek ga je kupio. Sutra ujutru, komšija ga je zamolio da mu proda čekić. Bio je zbunjen i nećkao se. Ali mu ga je ipak prodao. Uskoro je došao i drugi komšija. Čuo je od prvog komšije da ima alat. Ako može da mu proda dleto i klješta. Portir je bio u čudu. Pa tek je kupio alat. Kupio ga je sebi. Komšija mu reče da će mu on platiti put. Nema svako četiri dana da ode po alat.
I tako je naš portir krenuo po alat. Rešio je da reskira i da uloži u alat nešto novca od otpremnine. Uskoro se po selu pročulo da portir ima raznog alata. Ljudi su dolazili. I kupovali. On je počeo da kupuje sve više i više alata. Da dobija po boljoj ceni. Po alat je putovao jednom nedeljno. A onda je rešio da iznajmi lokal. I skladište. Pa da otvori izlog u svojoj kući. Uskoro su ljudi iz susednih sela dolazili kod njega. Ubrzo je angažovao svog prijatelja tokara da za njega pravi glave čekića, klješta, strugove… Pa čekiće i vijke…
I tako.. Za deset godina postao je milioner. Najimućniji preduzetnik u celom kraju. Toliko moćan, da je jednoga dana svom selu darovao školu. U kojoj su se, osim čitanja i pisanja, učili i umetnost i najpraktičniji onodobni zanati.
Oblasni namesnik i gradonačelnik organizovali su prijem u njegovu čast. Da mu predaju ključeve grada. A direktor škole ga je zamolio da se potpiše na prvu stranicu školskog zapisnika. To bi mi bila velika čast. Ne znam da li postoji nešto što bih radije učinio. Ali, ne znam pisati. Nepismen sam. Rekao je. Vi? Vi ne znate čitati i pisati? Sagradili ste industrijsku imperiju, a ne znate ni čitati ni pisati? Zapanjen sam. Pitam se šta biste sve učinili da ste znali pisati? Pitao se direktor škole.
Mogu vam odgovoriti. Da sam znao pisati, bio bih… portir u bordelu.
E da.
A Milici odgovaram šta bi bilo da gledam TV. Da gledam TV, ne bih imala ideje. Nije to frekvencija na kojoj se stvaraju ideje. Sigurno ne bih pisala. Nije to ta frekvencija. TV i kauč bi mi ih raspršili. Ne bih se bavila svojim životom. Nego analitikom tuđeg. Da imam TV… još uvek bih predavala matematiku u Srednjoj elektrotehničkoj školi Mihajlo Pupin u Novom Sadu. Bila bih portir u bordelu.
Beograd, Buđenje ranog Proleća 2015. godine