Obožavam radionice. Oduvek sam ih obožavala. Sve radionice. Krojačke. Frizerske. Obućarske. Biciklističke. Volela sam čak i mašinbravarske radionice. Ipak od svih radionica na svetu, najviše volim krojačke. Ah. To uranjanje u raskošni svet materijala. Najfinijih tkanina. Mnoge od njih ne znam ni kako se zovu. Ali mi se sviđa da ih diram. Sviđa mi se njihovo baršunsto ime. Damast, kao Damask. Brokat. Svila. Čipka. Pliš. Blue Velvet ima čak i svoj film. Volim da ih biram. Da ih diram. Da smišljam. Da budem deo tog čina stvaranja. Kada nešto dvodimenzionalno dobija treću dimenziju. Pa četvrtu. Koju svojim dahom udahne onaj koji nosi. Pa petu. Priču koju dobar komad dobija svojim životom. U zajedništvu sa svojim vlasnikom. Obožavam tu atmosferu stvaranja. U kojoj majstor i mušterija ulaze u neki naročiti odnos. Intercourse. Čin zajedničkog stvaranja. Waw.
Moja mama Manja nije volela krojačke radionice. Ona je baš volela modu. I putovala je po modu u evropske prestonice. Trst. Rim. London. Govorila je da je konfekcija – konfekcija. I da se uvek vidi kad nešto nije konfekcija. Pa u tome valjda i jeste fazon. Da se vidi da nije konfekcija. Volela sam i ja dobre komade od svukud. Ali me je oduvek očaravao taj lični momenat. I momenat stvaranja. Napravljeno samo za mene. I učestvovala ja. Na Bagat kurs sam krenula još u sedmom razredu. Sa dvanaest godina. Da naučim da šijem. I da se što pre osamostalim. Da otvorim butik. Tako sam planirala. Kod Mare Bagat išla sam zajedno sa raznim ženama i jednim muškarcem. Tada ste butik mogli otvoriti samo ako ste završili Bagat kurs. Početkom osamdesetih. Mamina mama, zvana aka mi je prvog dana moje odluke da postanem krojačica i vlasnica butika kupila mašinu za šivenje. Ruža Electronic. Planirala sam da završim osnovnu školu. I da ne upisujem srednju školu. Nego da lepo otvorim svoju radionicu. Butik.
U to vreme sam išla i na frizersku praksu. Kod mamine firzerke Erike. Mlade, dražesne, džepne Venerice. Kod nje se red čekao danima. Kada vas Erika primi, ošiša i isfenira, to je bila kao neka naročita milost. Između mojih dečijih skitanja, odlazila sam da počistim salon. Da gledam kako se navrću vikleri. Šiša. Fenira. I vrlo brzo sam znala i sama to da radim. U osnovnoj školi već sam se uveliko sama šišala. A šišala sam i polovinu svoje ekipe. Kod mene se dolazilo na šišanje. Na sužavanje i skraćivanje farki. To mi se nije sviđalo. Da radim prepravke. Pa sam vremenom sakrila stopicu od mašine. I rekla da mi se pokvarila. Eh.
Tatina mama, ma(j)ka Desa je jednom ispričala priču. Maka je bila učiteljica. I predavala je srpski. I vazda je pričala neke priče. Sa mnogo zagrada. Ovu priču sam baš čula. Razumela. Jer je bila meni namenjena. U priči je bogati Jevrejin imao dva sina. Pametnog je dao na zanat. A drugog je dao u školu. Baš tako. Ja sam to ozbiljno razumela. Mnogo poštujem zanat. Zanatlije. Majstore. Ruku na srce, studente nikad baš nisam najbolje razumela. Nisam razumela čak ni sebe dok sam bila student. To je bila tačka početka mog pada. Moj prijatelj Zo je studente zvao „filozofi na maminoj sarmi.“ On je odmah nakon srednje škole počeo da radi u Naftagasu. I paralelno školovao se. A nas studente i ostale besposličare, koji smo imali vremena da ga dangubimo po vascele dane, redovno je podsećao na mamine sarme. Naše mišljenje nije mnogo uvažavao. Jer je bilo vazdušasto. Neutemeljeno. Infantilno. I bez pokrića. Da. Ni mene nisu palili filozofi na maminoj sarmi. Bez dinara u džepu. I bez ideje. Čak su mi se više sviđali ovi čisti besposličari. Makar se nisu umotavali u velove studiranja. A majstori svog zanata su mi se sviđali oduvek.
Alhemičar i devojčica u meni su vazda čeznuli za nekim stvaranjem. Za igrom. Artemida mora da ima neki cilj. Bez cilja, ceo ansambl štrajkuje. Obožavam onu tablu u kafanama prošlog veka. Zabranjeno je sedit ’nako. Ova misao kao da je moja. Daj da se nešto dešava. Preduzetnica u meni se probudila još sa 3-4 godine. I počela da vodi svoje poslove. I čekala da ide tamo gde je sve po njenom. Majstorske radionice imaju mi baš taj doživljaj. Mesto gde je sve po tvom. Napraviš ambijent. Radiš. Zanimaš se svojom furkom. Svako koga to zanima dolazi. I odlazi. Priključi ti se. Nema smaranja. Dangube. A i ako te neko smara, uvek možeš da se spaseš uranjanjem u rad. Čista uživancija.
Možda sam ovoliko volela radionice, zato što su moji roditelji bili ljudi od papira. Od ideje. A Bez manuelnih izraza. Ne znam da li je Duško ikada u životu zavrnuo šaraf. Ili uradio ikakav čin popravke. Mama je rukama pravila divne, božanstvene kolače. To je bio njen izraz. Za sve ostale manuelne radnje angažovala je one koji to znaju. Govorila je da ne zna ni dugme da zašije. Kao i moja sestra Jovana. Možda ima neke veze to što su svo troje pravnici. Sve u svemu, za ušivanje otpalih dugmadi i manjih oparotina, dolazila je mamina drugarica Jelica. Meni je to bilo neverovatno. Pa sam uzela stvari u svoje ruke. I počela da šijem. I popravljam po kući. Uvek mora neko.
Možda su me baš zbog vazdušastosti i papirnatosti mojih roditelja opčinjavali ti stvarni i živi ljudi. Koji rade stvarne i prave stvari. I možda me zato nisu privlačili studenti koji su filozofirali na maminim sarmama. Kada sam u ranim dvadesetim Dušku opisivala foto-robot mog idealnog frajera (a koji je bio dijametralno suprotan od njega J), on me je slušao i slušao. Pa se naljutio. I iznervirao. I rekao mi da ja u stvari tražim mehaničara. A ne frajera.
Uskoro mi je život poslao jednog takvog muškarca, kakvog sam Dušku opisivala. Arapin. Fizioterapeut. Maser. Kuvar. Vešt rukama. I opsednut majstorijama. Neprekidno je donosio neki novi alat. I rašrafljivao sve što postoji. Uključujući i mene. I tako, dok sve stvari u kući nisu bile temeljno rašrafljene do čestice, i oblepljene izolir trakama, Aldo se nije smirivao. Nije bilo dela kuće koji nije bio „unapređen“ i konačno zbudžen. Nekim Aldovim patentom. Nakon što sam nekoliko godina vraćala svoje delove na svoje mesto, revidirala sam foto-robot svog muškarca. Da je spretan rukama, obavezno. Ali da nije majstor kvariš. Iliti ezer mešter. Kako kažu Mađari. Da nije majstor od hiljadu zanata.
Volela sam čak i mašinbravarske radionice. Deda Jovan, zvani Alojzije vodio me je kod Šanka. On nam je održavao biciklove. Ono što nismo znali sami. Deda nas je učio da osnovne stvari uradimo same. Da menjamo gume. Podmazujemo lanac. Lickamo bicoše. A kod Šanka smo išli za veće intervencije. Alojzije i Šank su druženje nastavili do svojih devedesetih godina. Kada su se, poslednjih dana života sporečkali. Oko politike. Alojzije mi je rekao da ga ne pitam za Šanka. Da je počeo da Mađara. Šta god to značilo. Ah. Nakon toga su obojica vrlo brzo otišli. Čini mi se istovremeno. Da se gore izmire.
Ja sam sama išla u radionicu prvog komšije Hajnala. Bio je mašinbravar u penziji. Nije imao ženu, decu ni svoje unuke. Pa se posvetio meni. Kupovao mi je ekstra čokolade. Imali smo i naš zajednički tajni projekat. Zvani ringišpil. Hajnal je po mojoj želji i mojoj zamisli u svom dvorištu konstruisao moj lični ringišpil. Veliki krug u čijoj sredini je bila neka drška. Koju sam sama vrtela. Pa koliko navrtim. Smislila sam da bih se rado polivala vodom tokom toplih letnjih dana. Pa je Hajnal smislio neki solarni bojler. Koji se grejao na suncu. Preteča solarnih bojlera. A vodu sam povlačila sama, kada mi je došlo da se polijem. Faaantazija. Obožavala sam. Hajnal je imao i svoju fotolaboratoriju. Slikao me je. A onda je izrađivao te fotke. A fotke mi je davao posle dugo, dugo vremena. Posle godinu, dve. Da me podseti kako sam nekada izgledala.
Ne mogu da se setim da li su moji roditelji znali da sam išla kod Hajnala. Mislim da nisu. Znam da tamo nisam vodila nikoga. Ni moju sestru Jovanu. Niti drugu decu iz ulice. To je bio neki moj magični tajni kutak. I samo moj ringišpil. Sa foto-laboratorijom.
Alojzije je sa ljubavlju negovao božanstveni vrt. Koji se sastojao iz tri dvorišta. Prednjeg. Srednjeg. I zadnjeg. Prednje dvorište je bio magično. Potpuno cvetno. Nikada nigde nisam videla takav vrt. Ne računajući botaničke bašte. Šembrun. I palate. Visibabe. Krokusi. Zumbuli. Narcisi. Lale su dedi donosili svuda iz sveta. I iz Holandije, naravno. Crne. Šarene. Krecave. Ukrštali smo sorte. Lukovice. Ruže. Đurđevak je opasavao sve zidove dvorišta. Bio između svih stabala jorgovana. Belih, lila, ljubičastih, šarenih. Hortenzije. Krizanteme. Rundele. Toliko je mirisalo i mamilo ljude, pa su često neki nepoznati ljudi ulazili da vide dedin vrt. Alojzije ga je sa velikom ljubavlju i svakodnevno negovao. To je bila prva radionica u kojoj sam se zanimala. Sadila, čupkala, kalemila, orezivala. Stvarala nove sorte. Imala sam svoj alat. I svoj baštovanski svet. Alojzije me je učio i aranžiranju cveća. U svaku posetu nosili smo neki raskošan buket, u kojem sam i ja učestvovala. I danas najviše volim da u posetu donesem cveće.
Ceo moj ansambl je obožavao radionice. I alhemičar. I devojčica. I Artemida. I preduzetnica. A dvorska luda sebi uvek udesi da joj je dobro. Moja energija je morala da se usmeri. Zaigra. Nikad nisam znala da sedim. Ni da gledam TV. Ja ni školski program nisam gledala. Verovali ili ne, čak ni Opstanak. Ako ništa drugo, odvozala bih se do trafikantkinje. Pored nje sam imala tezgu. Na kojoj sam prodavala cveće. Obožavala sam i miris trafike. I danas ga volim. Novine. Duvan. Bombone. Ušuškanost. A osećala sam da sam korisna. Ona ode da piški. A ja se popnem na stolicu, pa trgujem novinama. Da li ste se nekada pitali gde piške trafikantkinje? Trafikantkinja Etelka me je učila da heklam. Između mušterija. Šta god. Samo da učestvujem u nečem smislenom. Moje biće je vazda smišljalo neki smisao.
Jedna od malobrojnih stvari koju sam gledala na TV i koja je držala moju pažnju bila je serija Priče iz majstorske radionice. Dosta živo se svega sećam. Upravo to. Majstor. Zoran Radmilović. I mušterije. Razni šareni svet. Sretnu se ljudi. Druže se. U međuvremenu reše ili stvore nešto. Na obostrano zadovoljstvo. Meni je to savršenstvo. Ideal življenja. Radionica je moj Poziv. Moje pripadanje. Moj svet.
Kada me ljudi pitaju odakle sam, ne znam šta da im odgovorim. Nemam osećaj da pripadam nekom prostoru, narodu, niti vremenu. Najradije bih rekla da sam odsvukud. Nije važno odakle sam, sve dok znadeš kuda putujem. To im nekada otpevam. U stvari, ja sam visoko stanje svesti, do koga se stiže istrajnim hodom u pravom smeru. U smeru srca. Ja sam NINJA od Japana. Sa Balkana. Do Manahatana. Iz Majstorske radionice. Iz radionice gde se stvara magija. U kojoj alhemičar, devojčica, preduzetnica i dvorska luda stvaraju svoju mešavinu. Magičnu. Magija R. Jurić. Rrrrr. Koju Artemida posle nosi svetom.
Kada nije bilo neke dobre radionice u kojoj bih se iskazivala, osećala sam se kao da sam bez korenja. Da. Nisu gradovi moje korenje. Nego radionice. U gradovima koje volim. Koliko sam bila oduševljena kad sam se upoznala sa Stašom. I sa Stašinom radionicom. Neizrecivo. Staša ima najmanje odrasle ruke koje sam videla. I najsnažnije. Uživala sam da gledam kako se Staša pušta. Kao neki glavokomandujući komandant sveta. Stane, koncentriše se. Gleda me. Skenira. Namesti me. Postane ja. Uzme metar. Kredu. Iscrtka. Povremeno kaže a-ha. M-hm. Onako ovlaš. Sa čiodama u zubima. I metrom oko vrata. Pa stane pred najfinije materijale. Postane materijal. Makaze. I seče. Bez da trepne. U pet minuta je isekla ceo materijal. Bez krojeva. I šablona. A kad nagari mašinu, kao da vozi formulu jedan. Obožavala sam ceo taj spektakl. Bilo je materijala koji su je odmah inspirisali. Moj omiljeni kaput smo sašile za nekoliko sati. Sašile. Da. U pravoj razmeni imam taj divni osećaj ko-stvaranja. I ja sam tu. Učestvujem. Svojim prisustvom. Atmosferom. Razmenom. Za neke materijale prosto nije imala osećaj. Nisu je radili. Od tih materijala ništa ne vidi. Neće ih šiti. Sećam se jednog bordo satenskog Armani revijalnog materijala. Ne znate koliko sam ga platila. I koliko sam se radovala haljini. Godinu dana Staša nije htela ni da ga pipne. Nisam je dirala. Znam ja šta je inspiracija. Al’ kad mi je sašila tu bordo Armani princes haljinu. Ah. Majko mila. Godinama sam je nosila. Na svaki naročiti događaj. Kumovala. Provodila. Prezentovala. Nosila je ’nako. Kad poželim da napravim sebi neki naročiti dan. Postala mi je kao druga koža. Koliko desetina, možda stotina ljudi me je pitalo za tu božanstvenu malu bordo princes haljinu.
Stvarale smo modu. Staša mi je šila sve. Izmišljale smo odevne predmete. Šarene kapute. Kombinezone. Zeke. Kape. Cegere. Nadgaće. Festivalske suknjice. Posle su se oni pojavljivali i u industriji. Uživale smo u stvaranju. Družile se. Pričale. Tačnije, ja sam pričala. Staša je radila. Nijedna od nas nije volela aktuelnu „modu“. Kao što ne pripadam nekom prostoru, tako ne pripadam ni vremenu. Ja pripadam svim vremenima. I nikada nisam razumela to što zovu moda. Odnosno trend. Radionice imaju tu moć da se u njima stvara moda. Smislite šta vam se nosi. Pa stvorite. Svoju modu.
Kada su mi ljudi davali nevešte i nemušte komplimente, govoreći mi kako sam im moderna, ja bih se vređuckala. Govorila bih da je nešto ili dobar komad ili nije. Da me ne zanima da budem moderna. Nego univerzalna. Kao japanski Shinto. Večne vrednosti. Za svako vreme. I za svako mesto. Ili nije ni za jedno. Jer ja sam od svukud. I za sva vremena. Ja sam heroj na putovanju. Danas im to ne kažem. Danas znam da su mi dali kompliment na svoj način. Onako kako su najbolje znali. Danas im od srca kažem hvala.
Kada sam se preselila u Beograd, nastavila sam da putujem kod Staše u Novi Sad. A u danima mojih nula… Kakva je to milost bila. U nulama vam treba malo veća domišljatost i kreativnost nego inače. I veća otvorenost za svet. Čujem da neko ide u Novi Sad. Kolima. Divno. Idem i ja. Odem u Novi Sad. U kuću Vrebalova. Na druženje. Tamo svega. Ljudi od svukud. Priča i ideja od svukud. Onda odem kod Staše. U radionicu. Gde me čekaju materijali. I komadi koje mi je Staša napravila ’nako. Jednom sam se u danima nule vratila punijeg kofera nego da sam sa hiljadu ondašnjih maraka bila u ondašnjem Trstu. Novim BMW-om. Sa prezgodnim dasom. Pa sad vi vidite čega se bojite. Ah. Kada je Staša otišla u Berlin, prosto nisam znala šta ću da radim. Išla bih ja kod Staše u Berlin. Ali Staša odmara svoje ruke. I svoju mašinu.
Pokušala sam sa nekim mladim dizajnerkama. Konfekcijski. Sek’nd hend. Razno. Slično, al’ ni nalik. Kad je Staša otišla u Berlin, nisam imala ideju šta se sada radi. Nisam naučila da idem u prodavnice. Da kupim gotov komad. Ne pamtim kada sam bila u kupovini garderobe na taj način. Osećala sam se kao riba na suvom. Stilski zapuštena. Sreća što sam tada već uveliko i potpuno zaronila u unutrašnje svetove. Pustila se putovanju heroja. I svesnom stvaranju sebe. A kada stvarate sebe, nije vam baš mnogo ni važno šta ste obukli. Lepi ste iznutra. Sijate. Čak i kad se ne obučete. I šta god da obučete, dobije taj vaš sjaj. Odmah mu udahnete treću i četvrtu dimenziju. I petu.
Neki dan sam srela Jelenu. Morfium. Waw. Moj astro twins. Ovan/Strelac. Sa dušom u Škorpiji. Baš kao i ja. Obožavam njenu modu. Morfium. Majko mila. Drevno i buduće. Vinčanski Matriks. Upoznale smo se pre desetak godina. Kad sam se ja doselila u Beograd. Bila je to ljubav na prvi pogled. Prepoznavanje. Uskočila sam u Jelenin Morfium. Od glave do pete. Uključujući najdivnije na svetu nindžeće čizme. Kao sakura. Koje sam nosila godinama. Skoro deceniju. Zajedno sa Stašinom Armani bordo satenskom princes haljinom. To mi je bila druga koža. Pa nam se u našim putovanjima zagubio trag. Izgubile smo se. Sa čežnjom sam gledala Morfium sajt. Uživala koliko se Jelena razvila.Videla da je u Njujorku. Da stvara japansku modu. Uzdišući sam gledala svu tu lepotu. Kao od mene stvorenu. Kao za mene stvorenu. Pa nas je neki dan život ponovo prepleo. Jelena je ponovo u Beogradu. Opet u Hilandarskoj ulici. U ulici mog odrastanja. Odmah iza ćoška Vlajkovićeve 32. U kojoj je živela Gecovica. Moja baba-tetka. I tako nas je život ponovo prepleo. Srele smo se. U radionici. Tipično za dva Ovna sa podzakom Strelca. Sa mesecom u Škorpiji. Obe jurimo. Trčimo. Radimo i po 20 sati. Ona i Duca su se vratili iz Njujorka. Upravo je poslala kolekciju za Tokijo. Obe smo u projektu: Od Japana do Manhatana. Stiže ljubav sa Balkana. Dosta zanimljivo.
U petnaest magičnih minuta srele smo se potpuno. Jer mi se znamo. Nemamo šta da pričamo. Nema potrebe. Samo smo se zagrile. Doživele. Ja sam vrištala od njenih beskrajnih modela. Vinče. Ilira. Tokija. Šamanik- Matriksa. I najfinijih materijala. Od riznice. Gospode Bože. Svaki komad bih nosila. Jelena me je tako u hodu izmerila. Dobila ideju. I pravi mi moje novo Morfium ruho. Kako unutra, tako i napolju. Da spojimo moje unutrašnje i spoljašnje svetove. Da unutrašnji izraz dobiju svoju spoljašnju manifestaciju. Artemida se sprema za Proleće. Duša mi peva. Srce se raduje. Telo igra. Podvriskujem. Prštim od radosti. Za 5 minuta smo se dogovorile sve. Najbolje stvari u životu sam dogovorila za 5 minuta. Sve preko toga je mudrijašenje. Pa na bajk. Jelena na snimanje sa Ducom. Da. Brzo. Efektno. Božanstveno.
Jedna od mojih najčarobnijih radionica je Goranova. Maestro Goran je frizer. I vajar. Kosa i metal su njegovi elementi. Decenijama posvećeno neguje ova dva zanata. Dve ljubavi. Pre podne je vajar. U svojoj garaži. U mom nekadašnjem novosadskom komšiluku. Pravi čuda. Reciklira. Kaže: može od babe devojka. Može i dve devojke, kaže. Njegova radionica je jedna neprekidna sveža i božanstvena izložba. Poslednje tri godine mu se u zanatskim radnjama priključio i najmlađi, treći sin. Anton. Anton se rodio kao majstor. U majstorskoj radionici. I tako je Goran dobio kompanjona. Nakon što završi prepodnevnu smenu u vajarskoj radionici, Goran je frizer. Ja putujem na šišanje. U Novi Sad. Putovala bih kod Gorana i na kraj sveta. Pričamo. Uvodimo se u temu. On je video Artemidu, alhemičara, devojčicu, Ninju, preduzetnicu, dvorsku ludu i pre nego što sam ih ja videla. U našim pričama iz majstorske radionice, uvek je na najsuptiliniji način otkrivao šta mi sada treba. Koju sebe bih sada stavila u prvi plan. Kada nije bio siguran, pitao me je: Hoćeš da te picnem? Ili da te nadrkam? I nakon dva-tri uvodna sata, puštali smo se doživljaju. Stvaranju. To kad Goran uđe u trans. Kad dohvati makaze. Kada opaše svoju kožnu futrolu. Dok se sigurno i nepogrešivo pušta plesu. Ja sva drhtim. Oči mi cakle i suze. Dok me Goran šiša. Kao u nekom prosvetljenju. Od rituala. Transa. Ekstaze.
Nezaboravno i najluđe šišanje ikada desilo se poslednjih dana mog prolaska kroz militantno mučenički svet. Pre devet godina. Tada sam još radila u korporativnom svetu. Celo moje biće se bunilo. Pank je izbijao iz svako moje pore. Bila sam tada najšarenija ikad. Sve nijanse plamene. I sve vrste materijala. Plamena i čipkasta. Kao neki indijanski ratnik. Koji se obukao za kancelariju. U Stašinim nadgaćama. Goran je nepogrešivo osetio sve moje bijesove. I trpnju. Sve što sam potisnula. Svu moju nadrkanost. Kada je to izašlo napolje. Majko mila. Bila je to čirokana. Majko mila. Direktorka savetodavnog centra kao da se spremila za maskenbal. Izgledala sam kao neki šašavi plemenski vrač. Koji je rešio da vidi kako žive ljudi po gradovima. I po kancelarijama. Rekla sam mu: Gorane, ovo je frizura za otkaz. Došlo je vreme da izađem iz tog sveta.
Tako je i bilo. U militantno-mučeničkom svetu, nepisani dres kod za žene je bio Miss Sixty. Eventualno Mango. Springfield za muškarce. Skupo, neprimetno i neoriginalno. Kad sam stigla kao plemenski vrač na praksu, pitali su me: Gde sam došla takva? To je bilo pravo pitanje. Takva? Da. Videlo se odavno da tamo ne pripadam. U militantno-mučeničkom svetu je bilo ekstremno dosadno. Jedna od omiljenih zabava im je bila da se bave mojim stilom. Da pogode koje vrste odevnih predmeta nosim. Čipkaste helanke, koje mi je Staša godinama pravila, su ih naročito iritirale. Da li su to nadgaće? Ili gaće? Ili podgaće? Ili? Provocirali su ih i jednodelni trikoi koje sam nosila. Šta je to? Kombinezon? Zeka? Voleli su da mi vire u cegere. Šta sam kupila? Ah.
Staša se srećno i pradavno razvela od Siniše. Kada su se pre par godina sreli u Karlovačkoj gimnaziji, gde su došli na roditeljski sastanak kod njihove božanstvene ćerke Daše, zacenili su se od smeha. Staša je bila šarena. Najšarenija na svetu. Siniša je bio direktorski siv. Siniša je rekao: Na nama se vidi da smo razvedeni. Cerekam se. O tome se radi.
Tog dana kada sam se vratila ošišana i obučena kao šašavi indijanski vrač koji je došao na praksu u gradsku kancelariju, videlo se da sam se razvela sa militantno-mučeničkim bezbojnim svetom. Moja čirokana je već bila dovoljna. Tako je i bilo. Moj unutrašnji i spoljašnji svet su se uskladili. A ja sam se počastila odlaskom iz sveta sa kojim više nisam imala zajedničku ni jednu jedinu nit. Za trideset sedmi rođendan. Pre tačno devet godina.
Okružena svim tim majstorskim radionicama i nezavisnim stvaraocima, osećala sam se kao rob u mom fensi kavezu. Kao onaj tigar Duška Radovića koji je živeo u kavezu na Kalemegdanu. Baš tako. Žudela sam za svojom radionicom. Pa sam krenula da je pravim. Od postojećih materijala.
Ipak sam ja dete svojih roditelja. Nama Grujićima je svojstveno filozofiranje. Svi smo ipak i pre svega od vazduha. I od papira. Mojoj sestri Jovani i meni je naša porodična psihoterapeutkinja zabranila da filozofiramo. Nego da se uzemljimo. Zasučemo rukave. I konkretizujemo. Zemlju i praktičnost životu, nama su davali Zemljaci. Mamini rodiltelji. Zemljaci nisu mnogo filozofirali. Oni su živeli. Voleli. Radili. Kad završe zemaljske poslove, odlazili su dalje. Kad su oni otišli, bukvalno nam je falilo uzemljenje. Često osećam da mi nedostaje uzemljenje. Zato volim radionice. Radionice mi daju uzemljenje. Priliku da spustim moje korenje.
Došlo je vreme da napravim svoju radionicu. Prva radionica koju sam napravila, još uvek je bila potpuno vazdušasta. Nije imala svoje mesto. Niti proizvod koji ste mogli uzeti u ruke. I odneti. Samo sam je tako nazvala. Radionica. To je ekspertska evropska terminologija. Da prostite. I Evropljani se lože na radionice. U mojoj prvoj radionici su se pravili projekti. Zvala se: Od ideje, do realizacije. Projekti. Po NASA recepturi. Tema mi se prilično sviđala. Tada sam se ložila na projekte. Samo da se nešto radi. Zabranjeno je sedet ’nako. Najpre smislite šta biste radili. A onda to i uradite. Tako ja razumem život. Sviđalo mi se.
U prvom deljenju, mušterije i ja nismo bili baš najsrećniji spoj. Najpre su to bili državni službenici. Uh. Da. Ciljna grupa. Kako ih u projektnom svetu zovu. Da prostite. Mi smo iz drugog registra. Sa druge hemisfere. Plaćali su im da dođu na moje radionice. A oni su vrlo kreativno namišljali kako da izbegnu da nauče nešto novo. Rastuživalo me je to što svoju kreativnost troše na tako destruktivne načine. Dođu da bi dobili dnevnicu. Pa pobegnu. Pitala sam se kako ne požele da čuju nešto novo? Da imaju jedan drugačiji dan? Pitala sam se kakvo mišljenje imaju o sebi? Kakav ugled imaju kod sebe? Kad naplate prevoz i opštini, i donatoru? I oni znaju. I donatori znaju. I ja znam. Svi znamo. Pitala sam se da li im je neprijatno. Meni je bilo neprijatno. Dok tako dekoncentrisani čekaju prvo vreme da pobegnu. Da se švrćnu Beogradom. Obave sve prestoničke poslove. Vrate se na pauzu. Na fensi ketering. Donatori nikad nisu štedeli na keteringu. Malo posede. Do ručka. Onda stondiraju. I tako.
Nije bila to ciljna grupa koju sam dovoljno volela. Da proste svi državni službenici koji ovo ne rade. Duboko im se izvinjavam. Nalazila sam sto opravdanja da ih razumem. Da ih poštujem. To me je najviše umaralo. A i videlo se da smo razvedeni. Ulagala sam ogromnu energiju da premostim te naše različite svetove. Neki ljudi su mi predlagali da se maskiram u stjuardesu. Da bih doprla do srca državnih službenika. Da bi me videli. I čuli. Ah. Pitala sam se kako ljudi tako lako odustaju od svog ličnog stila. I kako im pada na pamet da mi to predlože. Ako ne hranim nečije kvalitete, slabosti svakako ne želim da hranim. Kod mene je lični stil i lično sviđanje bio prvi i osnovni sastojak lične sreće. Toliko tragam za majstorskim radionicama. Svuda po svetu. Pa stvaramo sve te naše lične izraze. Od dve dimenzije pravimo tri. Pa četiri. Pa pet… Da bi ih tek tako prerušila u stjuardesu. Da se prerušim u nekoga ko nisam. Da bi me čuo neko ko ne želi da sluša. Ne ja. Nisam ja iz Miss Sixtija. Ja sam iz majstorske radionice.
Uvidela sam da moram da volim ljude sa kojima radim. I da ih poštujem. Mnogo je važno da volim svoje mušterije. Izgubila sam želju da radim sa državnim službenicima. Mora da ima ljudi koji su iz njihovog plemena. Koji će njihovim stilom i njihovim jezikom komunicirati sa njima. A ja idem dalje. Gde je sve po mom. I rešila sam da poštujem sebe. I svoju želju.
Čim sam rešila da više ne radim sa državnim službenicima, nove mušterije su došle u moju radionicu pravljenja projekata. Bili su to ljudi iz tzv. trećeg sektora. Da prostite. Aktivisti. Tada sam videla koliko je beskrajni beskraj ljudske delatnosti. Radila sam sa mnogim organizacijama građanskog društva. Ono što ljudi netačno zovu nevladin sektor. Ugrožene grupe. Isključene grupe. Ljudsko pravaši. Ekolozi. Njih sam već gotivila. Makar zbog aktivizma. A i stilski smo se prilično uklapali. Međutim, u to vreme sam već prestala da volim svoj proizvod. Projekte. I zanat zvani: kako da svoje ideje pretočiti u dobro planiranu stvarnost, koju ćete sa zadovoljstvom ostvarivati. Do tog momenta, Evropa je toliko ostarila, prekomplikovala i usložnila procedure, da su to postali lavirinti. A moja radionica je sve više ličila na uputstvo za upotrebu lavirinata. Koje više nisam ni želela da razumem. Niti da ih tumačim. A kamoli da učim nekoga kako da se lavirintima kreće.
Odjednom mi je postala upitna moja lična ekologija. Moje najviše vrednosti. A ni princip rada mi se više nije sviđao. Opet je neko treći plaćao te radionice. Ne verujem u učenje za džabe. Da bi napravio kvantni skok u životu, verujem da je važno da to potpuno i celim srcem želiš. Da nađeš načina da to dobiješ. Da najpre nešto daš. Da bi mogao da dobiješ. Setva pa žetva. Stvari ceniš onoliko koliko si ih platio. Život je pokazao da su svi poklonjeni plugovi zarđali. Ostavljeni negde da kisnu. Dok ne damo svoj dinar, ništa. Pričala sam vam o učenjima o 20 krava. Predložila sam donatorima da podignemo kriterijume za naše radionice. Da učesnici plate makar neki njihov deo. Donatori se nisu složili. A moje biće je shvatilo da ne želi da bude više u evropskoj donatorskoj lavirintskoj priči. Bio je to poslednji dan 2012. godine. Sa sobom sam se dogovorila da zatvaram svoju radionicu projekata. Podelila sam sve sveske i materijale. Koje sam godinama i posvećeno pravila. Baš kao kada sam za vreme bombardovanja podelila sve svoje knjige i sveske iz matematike. Kada sam zatvorila svoju matematičku radionicu.
U to vreme prestala sam da verujem i u razvoj na „angro“. U ono što se zove institucionalni razvoj. Bilo bi super da se odjednom transformiše sto hiljada ljudi. Ili barem čitav stadion. Ja to ne znam. Krenula sam u drugom smeru. U lični razvoj. Danas, nakon dvadeset pet godina rada sa ljudima, verujem da se svet menja i poboljšava jedan po jedan. Ličnim razvojem. I ličnim primerom. Od onda se bavim ličnim razvojem. Najpre svojim. Jedan po jedan. Možda deluje sporo. Ali deluje. Zakon velikih brojeva je čudo. Dejstvuje. Trajno i bespovratno. Svakoga dana u svakom pogledu…
Tih dana prošla sam kroz još jednu temeljnu identitetsku promenu. Kod mene se to očituje tako što kad stanem pred orman, ne znam da obučem ništa što imam. Shvatila sam da sam bordo satenskoj Armani princes haljini i nindžećim čizmama iznosila i dušu i telo. I da je došlo vreme da ih nosi neko drugi. Obično najdraže komade dam svojim prijateljicama. Sestrama. Ovaj put sam shvatila da su ovi komadi toliko ja, da bi bilo čak i neumesno da ih dam bilo kome. Blagdani. Poslednji dan godine. Rešila sam da obradujem neku ženu. Neznanu. Da zajedno sa mojom starom košuljicom, spustim pored kontejnera i magare za sušenje veša. Na njemu sam u tom uličnom novogodišnjem izlogu aranžirala neznankinu novu bordo Armani princes haljinu. Nindžeće čizme. Celoj dekoraciji dodala sam i ogrlicu. Belu bisernu, sa koralima. Koja je srasla sa tom haljinom. Poželevši da ih ta neka neznana žena nosi s ljubavlju. I da joj se sreća uveća. A ja sam išla dalje. Tamo gde je sve po mom.
Razumela sam da je za srećno i berićetno poslovanje potrebno da volimo svoju industriju. I svoj proizvod. I svoje mušterije. I sebe u svemu tome. Da se sviđamo sebi dok radimo to što radimo. Kada sam rekla sva potrebna NE, desila su mi se sva željena i čudesna DA. Napravila sam moju Radionicu. Na putovanju Heroja. Radionicu novog doba. Za heroje novog doba. U koju sam utkala sve pametno, zanimljivo, korisno i duhovito što sam svih decenija mojih lutanja saznala. I zavolela. Magični realizam. Koji sa radošću delim sa svojim plemenom. Sa herojima. To mi je uzbudljivo. To me pali. Ništa ispod toga. Nećemo se igrati malih heroja. Što kaže moj prijatelj Zo Bo.
Baš sam ponosna na putovanje heroja. I na heroje. Počastvovana što sam vodič herojima na njihovim putovanjima. Kakva je to sreća, radost, milost i privilegija biti pored heroja. Na njihovim putovanjima. Radosna sam što sam napravila svoje parče sveta. Svoju radionicu. Gde je sve po mom. Moja ponuda je doduše nešto vazdušastija i apstraktnija od radionica na koje smo navikli. Ipak sam ja ćerka svojih roditelja. Koji su bili od vazduha. I od ideje. Moja radionica ne pripada jednom prostoru, niti vremenu. Baš kao ni ja.
Već sam počela da vam pričam o herojima novog doba. Pričaću vam o herojskim temama i dilemama. O herojskom mnjenju. Ionako ste se naslušali raznoraznih statistika. I raznih mnjenja. Nećemo se igrati malih heroja. Idemo na Vox Heroic. Čekaju vas Priče iz herojske radionice. I ja.
Beograd, 30. mart 2015. godine
Prošle godine, na današnji dan, doselila sam se u Kuću heroja. Gde sam objedinila sve svoje izraze. I napravila svoju herojsku radionicu. Ihaaaj.