Pričala sam vam o herojima novog doba. O svom plemenu. Divno je to pleme. Šareno. Od svukud. Svih doba. Svih profesija. Poziva. Od 17 do 77. Nešto malo više amazonsko. Sa četvrtinom muških predstavnika. Onih dovoljno hrabrih da se zagledaju u sebe. Spojila nas herojska posla. Nepristajanje na ralje života. Na preživljavanje. Potraga za dimenzijom više. Potreba za bavljenjem sobom. I svojim životom. Za uzimanjem volana u svoje ruke. Umesto lamentiranja nad novim dobom. Novim ljudima. I novim običajima. O tempora, o mores. Potreba za novim učenjima. Za novim ljudima. Za razumevanjem novog doba.
Herojsko pleme je božanstveni blagoslov moga života. Moje pripadanje. Moje pleme. Kad se skupimo da radimo, to je čista potencija. Potentno stanje svesti. Što Ališa Kiz zove: Empire state of mind. Uranjamo u radionicu. Ceo dan. Pustimo se vremenu i prostoru. Rezonanci. Toj finoj naštimanosti na herojsku energiju. Čim uđem u prostor radionice, ja se od njene rezonance već podignem. I razmišljam o svom Pozivu. Pitam sebe herojska pitanja. Šta je moj današnji veliki ples?
Osim što dolaze iz najšarenijih svetova, heroji novoga doba imaju mnoga zajednička svojstva. Rast i razvoj im je vazduh. Heroji novoga doba znaju da priroda ne poznaje stagnaciju. Da nešto ili raste. Ili opada. Kaizen je herojska mantra. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Ruku na srce, heroji često dolaze iz štreberskog sveta. Mnogi heroji su se već popeli na vrhove svojih zgrada. I videli da ih to nije ispunilo. Donelo obećanu nagradu: Onda ću biti srećan. Pa su štreberski krenuli dalje. U potragu za novim zgradama.
Radionica bi se mogla zvati i deštreberizacija. Učenje dobrih đaka da se puste. Jer, život i škola nemaju baš ista pravila. Na svu sreću. Škola je društvena kategorija. A život je organska. Ono što u školi prolazi, u životu baš i ne mora. U životu nema prepisivanja. Omiljenih učenika. Naštrebanih lekcija. Zato se heroji novog doba štreberski bave razumevanjem prirodnog toka i dijalektikom života. Krećemo put cilja. Iz punog srca. Za onim što smo oduvek želeli. Fokusiranom, rešenom energijom. Muškom. Pratimo šta nam život kaže. Život uvek sve kaže. Zato je važno da vidimo, oslušnemo i razumemo šta osećamo. To je ženska energija. Ona se povezuje sa svetom oko sebe. Oseća ga. Pa ako nam život opet i ponovo daje iste zadatke, poželjno je da uradimo nešto novo. Da ne udaramo sto puta u isti zid. Da budemo kreativni. Da se igramo. Bez dečije energije nema stvaranja. I tako heroji novoga doba prave svoju jedinstvenu kombinaciju muške, ženske i dečije energije. Snage, saosećanja sa svetom i duhovitosti. Svoju igru. Svoju boju. Svoju pesmu.
Znate već kako je to kad štreberi nešto zacrtaju. Kao kada pit bul zagrize. Pa ne pušta. Ima da bude. Tako ili nikako. Sad ili nikad. Pa ne puštaju. Zato se redovno podsećamo da je naš um linearan. A da ni život ne sedi skrštenih ruku. Nego da teče. I meandrira. Dijalektično. Od obale do obale. Od dana do noći. Od zime do proleća. Do leta. Do jeseni. I još.
Diskutujemo o tim najtananijim finesama. Koje čine ogromnu razliku.
Pričamo o (do)puštanju i (pre)puštanju. Sećate li se priče o kineskom bambusu? Koji nekoliko godina plete svoju korensku strukturu. Dok se nad zemljom, osim malog pupoljka, ne vidi ništa. A onda za 2-3 meseca, bambus naraste do visine od 25 metara. O tome se radi.
To zovemo poverenje u proces. Poverenje da je naš život deo većeg plana. To je vrlo jednostavno. Dovoljno je da pipnemo svoj puls. Život u sebi. Dovoljno je da se osvrnemo oko sebe. Da se podetimo da je ceo Univerzum u jednom besprekorno orkestriranom skladu. Kao i sve oko nas. I da nije valjda da se jedino naš projekat ne uklapa u opštu orkestraciju. Podsećamo se da sve ima svoje vreme. I da nismo mi jedini koji određuju tačan datum ostvarenja. Da život takođe ima svoje ideje. Nestrpljivi smo od straha. Od nepoverenja. Od želje da kontrolišemo. Pa nestrpljivo razgrćemo zemlju. I otkopavamo seme. Da vidimo da li naš bambus raste. Tako jedino možemo da ga povredimo.
Kada sam se kao devojčica i kuvarica u nastajanju, igrala kuhinje, posmatrala me je žena mog oca, inače vrlo iskusna kuvarica. Sine, neće se to brže skuvati ako ga ti otklapaš i gledaš. Ja pristavim da se kuva, pa odem i obavljam druge poslove. Dok se vratim, sve je skuvano.
Na našem putovanju heroja naravno da imamo zastoje. Nepredviđene događaje. Tada štreber u nama pojačava tempo. Pa probamo i ovo. I ono. I još. Ustostručimo napore. Dajemo sve od sebe. Zato jedni druge podsećamo da su zastoji odlična prilika da sednemo. Da udahnemo. I odahnemo. Da napravimo neki fini čaj. Ili kafu. Da kažemo evo nama prilike. To je osnovna herojska mantra. Šta naiđe, tom sam rada. Prihvatanje. Puštanje ideje o tome kako bi trebalo. I dopuštanje da se moj doživljaj mene proširi. Na redu su ženska i dečija energija. Prilika da se osvrnemo oko sebe. Da se otvorimo prostoru. Vremenu. Ljudima. Dobu. Da vidimo kakvu nam to simfoniju život sada komponuje? To je važno. Da ne jurimo. Da fokusiranu mušku energiju zamenimo ženskom. I dečijom. Da pustimo novo u život. Da se pitamo šta to život sada hoće od nas.
Da se podsetimo da će se trenutni zastoji rešiti minimalnim naporima. Kao toliko puta do sada. Da se zapitamo da li nas život možda usmerava u novim pravcima? Da procenimo ono što trenutno radimo. Heroji novoga doba moraju znati da je život uvek i svakog momenta svež. Danas. Da je svaki dan novo doba. I da jutarnje istine ne moraju da važe u podne. Naročito ne uveče. Možda treba da procenimo ono što sada radimo? Da osavremenimo stil? Možda nam život osvetljava nove mogućnosti. Koje će se uskoro prikazati na našem putu. Možda je došlo vreme da iscelimo neku staru ranu? Da se podsetimo da je na kraju uvek sve dobro. I da ako još uvek nije dobro, to znači da još uvek nije kraj. Ni gotovo dok ni gotovo. Da budemo strpljivi. I da ako je Univerzum nešto odložio, ne znači da je i odbio.
Često čujem heroje kako kažu: Daću sve od sebe. I sama sam davala sve od sebe. Tolike godine. Na nindža preživljavanju, učitelj Milan Vasić me je naučio da ne smem nikada, ali nikada da dam sve od sebe. Em mi ništa neće ostati. Em ova rečenica ima skrivenu najavu neuspeha. Daću sve od sebe. Ali ako ne uspem… Jebi ga. Dala sam sve od sebe. Jebi ga se mnogo razlikuje od Jebe mi se. Nije ideja da se dezintegrišemo. Nego da nešto uradimo. Engleski jezik nema ove autodestruktivne reči. Oni urade najbolje što znaju. Naš jezik brka biti i uraditi. Pa umesto da uradimo najbolje što znamo, mi hoćemo da damo celog sebe. I više od toga. Sve od sebe. Uh. Nije ni čudo što je toliko mučenika. Naravno militantnih.
Na svakoj svakcijatoj radionici, u osvrtanju na prethodni mesec, barem neko od heroja kaže da se rešilo sve. Kada su pustili. I rekli: Jebe mi se. To su reči koje dosta često na radionici govorimo. U slast. Inspirisani knjigom Džona Parkina. Jebe mi se, kao najuzvišeniji duhovni put. Na radionici vežbamo da prepoznamo pravi momenat da najuzvišenije i najduhovnije kažemo. Jebe mi se. Ah! Koliko je to lekovito. Verovali ili ne Jebe mi se, može mi se je poslednja radionica. Dvadeset četrvrta u nizu. Pa sad vi vidite. Posle dve i po godine rada. Početak i kraj.
Famozni dettachment. Koji sam imala prilike da vežbam radeći projekte. U koje sam, zajedno sa svojom družinom, ulagala mnogo energije. Ogromnu energiju. Sada tek razumem koliko je to ogromno davanje bilo. Vremena, novca, sebe. Svega. Sa neizvesnim ishodom. Naučila sam svoju formulu. Da uradim najbolje što znam. I da pustim. Zvala sam to nebeska rerna. Ni rerne ne vole da se otvaraju. Da se zvirka u njih. Staviš kolač. Da se peče. Nek’ miriši svetom. Nek’ omami svojim mirisom ceo kvart. Kad otvaraš rernu, kolač samo šljusne. Šljus. Lepo je meni Bea rekla: Sine, neće se to brže skuvati ako ga ti gledaš. Ni ako otvaraš. Nego idi radi nešto treće. I veruj da i rerna ima svoju svrhu. Pusti rernu da radi svoj posao. Ne mešaj joj se u nadležnost.
Svi smo čuli veliku misao Vilijama Džejmsa. O staloženosti da prihvatimo ono što ne možemo da promenimo. O hrabrosti da promenimo ono što možemo da promenimo. I o mudrosti da razlikujemo ta dva. Lakše reći, nego uraditi.
Često se setim Bobijeve epizode. Datira iz jeka balkanskih ratova. Bobi i ja smo tada živeli zajedno. Tata-Mata i sinovi, Beli, Musa i Bobi su tih dana otvorili pivnicu u Novom Sadu „Kod Crnoga Bika.“ U kojoj sam provela devedesete. Ova priča je iz sredine devedesetih. Oružja na sve strane. Pa se lako i potezalo. Naročito u podrumu kafane. Jedan mlad, jak, velik i čovek pun besa je pozvao Bobija na crtu. Napolje. Da mu nešto objasni. Izvadio je utoku. Ja sam istrčala napolje. A Bobi je rekao svoju legendarnu rečenicu: Hvala ti prijatelju. Hvala ti kao bratu. Veliku uslugu mi činiš. Ja ceo život čekam da me neko ubije. Da ne moram sam. Hvala ti brate. Potencijalni nasilnik se zaledio. Sve je očekivao. Ali ne i ovo. Opsovao ga je. Vikao je: Pa ti si potpuno lud. Beži od mene. Napravio je krst rukama. Okrenuo se i otišao. Pobegao. Netragom. Nikada ga više nismo videli. E da. O tome se radi.
To se zove puštanje toku života. Čak i kada je život u pitanju. Često se setim ovog Bobijevog performansa.
Ima još jedna priča. O prepuštanju. I puštanju. Koja se pričala u mojoj porodici. O nekom daljem rođaku Spomenku. Koji je ceo život živeo sa roditeljima. Na salašu. Studirao je za avio-inženjera. Nikad nije završio fakultet. Salaš ga je dozivao. Vratio se roditeljima. I salašu. Nikada nije započinjao svoj život. Kada su mu roditelji nekako jednovremeno otišli u druge realitete, Spomenko je bio u svojim četrdesetim godinama. Nije imao ideju kako bi počeo život. Prid’o sam se. Rekao je Spomenko nekome iz porodice, kada su se sreli. Kome si se prid’o? Zbunio se sagovornik. Pridati se je bunjevački žargon za doživotno izdržavanje. Spomenko je sklopio pogodbu sa bračnim parom skoro dvostruko starijim od njega. Koji će voditi računa o njemu. Spomenko je imao četrdesetak godina. A bračni par kojem se prid’o je bio u svojim sedamdesetim. Dosta luda kombinacija, priznaćete. Bezuspešno sam pokušavala da razumem ovu nesvakidašnju i ekstravagantnu Spomenkovu odluku. A ni bračni par nije zaostajao sa avangardnošću. I kao što možete naslutiti, Spomenko je ubrzo otišao. Jer se prid’o. Prepustio se. A stariji bračni par je nasledio Spomenkovo gazdinstvo. Maestralan primer dopuštanja životu da uredi stvari.
Heroji često diskutuju o suptilinim razlikama između istrajnosti, upornosti i tvrdoglavosti. Ono što te je dovelo ovde, neće te odvesti tamo. Tako se zove jedna radionica. Često to govorim. I sebi. I drugima. Volim kako je to Ajnštajn rekao: Lud je onaj ko radeći iste stvari, očekuje da dobije različite rezultate. Da. To je naše ljudsko, nerazumno očekivanje. Pa jedni drugima govorimo: Sto puta sam ti rekao. Nema potrebe da kažemo sto puta. Ni tri puta. Već nakon drugog neuspešnog puta, možemo da razmislimo o novom načinu da prenesemo poruku J. Već i ako se samo malo udubimo u ove reči dobijamo odgovor. Tvrdoglavost ima tvrdu glavu. Kad vam Ovan kaže da tvrda glava nije baš najmudrije rešenje, verujte mu na reč. Upornost ima nekog otpora. Napora. Uskoro ću vam reći šta mislim o naporu. Istrajnost mi zvuči kao trajanje. Kao prirodno, nenaporno trajanje. I zato mi se sviđa.
Pričamo o finoj meri. Iz yoge. Opstala je nekoliko milenijuma. Nadživela je sve mode. To je moja omiljena mera. Granica prijatnosti. Posvećeno. U granicama prijatnosti. Velika je ovo ideja. Posvećenost je divna herojska mera. Sve preko toga vodi u mučeništvo. Nigde. O tome pričamo.
Drevnim duhovnim i telesnim mudrostima pridružuju se i poslednja naučna istraživanja. Kažu da se, što nam je neki projekat važniji, više trudimo da iskontrolišemo svaki njegov deo. Naučnici kažu da je to upravo najgore što možemo da učinimo. Zato što prenaprežemo svoju radnu memoriju. Do maksimuma. Ona tada padne. Izneveri nas.
Nekada sam mislila da se svaki trud isplati. Danas ne verujem u napor. Često herojima kažem da je za mene trud protivprirodni blud. Da nam je trud nametnulo društvo. Koje nije razumelo tok života. Bez lažne skromnosti, mogla sam da ponesem titulu vrhovne štreberke. Zato i vodim proces deštreberizacije. Zato i ne verujem u trud. Život mi je dao mnoge prilike da razumem jalovost truda. Osvestila sam da nam je naša kultura u gene utkala ideju da bez muke nema nauke. Da se do zvezda stiže kroz trnje. Da ono što je lako, ne vredi. Da se za vredne stvari valja pomučiti. Napor i trud da „se popravimo“ su direktno povezani sa idejom da je vredno samo ono što se postigne napornim radom. Ovo je jedna od onih jutarnjih istina koje sa herojima opričavamo. I koje nežno odlažemo u Muzej starih uverenja. Baš zato što je tako duboko ukorenjena u nas. Što je i direktno i indirektno deo naše kulture.
I sve dok mislimo da nešto moramo da uradimo, ne možemo ga raditi sa zadovoljstvom. Radna memorija se prenapreže. Pa pukne. Kao onaj žabac koji neće da peva kad mi namislimo. Nego kad on hoće. Sve dok nema barem malo zadovoljstva, naše biće se buni. Neće da peva kad mi hoćemo. Pravi nam probleme. Ideja neulaganja napora o kojoj sa herojima pričamo je izazov, veština i disiplina. I kao takva zahteva vežbu. Štreberski deštreberizujemo truđenje.
Verovatno se sećate onog vica. O Muji koji je nosio tesne cipele. Ljudi su se čudili. I pitali ga zašto nosi dva broja manje cipele. Eh bona. Kad dođem kući, pa kad ih skinem. Da vidiš tog meraka. Tog olakšanja.
Horhe Busai, psihoterapeut i pisac mnogih divnih priča koje pričam, tako divno elaborira napor. Piše o važećoj društvenoj ideologiji. Koja propoveda nužni napor. Trud. I koja je vrlo stroga prema ljudima. Koja ne veruje da je čovek dobar. Koja kaže da je čovek lenj, zao i sebičan. I da bi trebalo da uloži trud da se popravi. Veliko je pitanje da li je čovek zaista takav? Da li smo mi zaista ružni, prljavi i zli?
Ja verujem da smo mi lepi, čisti i dobri. Baš takvi kakvi jesmo. Nema potrebe da se popravljamo. Da se lažno predstavljamo. Poštujem svoje emocije. Idem tamo gde je sve po mom. I ne idem tamo gde nije sve po mom. Jebe mi se. Može mi se. Za mene je najveći protivprirodni blud da budem deo priča koje me ne zanimaju.
Čujem heroje kako sebi postavljaju ista pitanja koja sam i ja sebi postavljala. I koja mi se i dalje ponekad ušunjaju u svesnost. Šta će misliti ljudi ako ne dođem? Ako ne odem na taj rođendan? Slavu? Svadbu? Ako ne budem pažljivo slušala, iako me tema uopšte ne zanima? Ako kažem: jebe mi se? Ako kažem: može mi se? Ako ne budem želela da radim sa ljudima koji mi ne prijaju? Ako odbijem molbu koju ne želim da ispunim? Čak i ako je to pomoć nekome ko odbija sam sebi da pomogne? Čak i ako je to kumovanje? Ako sebi priuštim luksuz da radim kada i koliko mi prija? Ako budem hodala svetom čupava? Ako budem izgledala onako kako se sebi sviđam? A ne kako bi trebalo? Rekoh vam već. Ja verujem da smo mi lepi, čisti i dobri. I da ne moramo lažno da se predstavljamo. Zato se ne trudim da budem neko drugi. Jebe mi se. Može mi se.
Sada tek vidim koliko toga sam znala dok sam bila devojčica. Dok mi nisu objasnili. Od zabavišta sam počela da zaboravljam. Mučenički deo moje porodice je za mene govorio: Gde bolje, tu dulje. Što je značilo da ostajem dulje tamo gde mi je bolje. To su smatrali mojom manom. I zato su me učili da ne idem tamo gde mi je bolje. Nego da vežbam da budem tamo gde mi je gore. Da vežbam trud. Majko mila. Nije ni čudo što sam istrčala od kuće pevajući: Idem tamo gde je sve po mom.
Samostalno sam se pozabavila ostacima vaspitanja. Koje je bilo prilično obrnuto mojoj prirodi. Sva sreća, priroda je jača od društva. Društvo me je učilo da se trudim. I da idem tamo gde treba. Kad god sam se trudila, kad god sam bila kako treba, kad god nisam poslušala svoje srce, svoje želje, skupo sam to platila. Pa sam brzo naučila. Da idem tamo gde je sve po mom. I da ne idem tamo gde nije po mom. To je ljudima vrlo čudno. Mene zbog toga mnogi ljudi smatraju ekstravagantnom. Čudnom. Neobičnom. Kako ko.
Išla sam samo na svadbe na kojima sam kumovala. Ili na svadbe koje su imale moju ličnu estetiku. Neke moje drugarice su pristajale na kompromise. Njegovih ili njenih. Na narodnjake. Na stotine ljudi. Na kupus salatu. Na prasetine. Na nepoznate strine. Ja nisam. Jebe mi se. Pa su se čudile zašto neću doći. I zamerale mi. Mene je moj učitelj Dušan Milojević naučio da hranim ljudske kvalitete. I da ne hranim slabosti. Pa ako ste vi napravili kompromis i rekli jebi ga, ne moram i ja. To loše utiče na ugled koji imam kod sebe. Em sam vegeterijanka. Ne jedem prasetinu. Ne slušam narodnu muziku. Da ne objašnjavam… To mi je tek veliki trud. Protivprirodni blud.
Kažu ljudi: Kumstvo se ne odbija. Ko to kaže? Pitam ih ja. Danas ne bih prihvatila ni sva svoja kumstva. Naročito ne ona u kojima mome srcu nije prijao izabranik mojih prijateljica. Shvatila sam da je to bilo veliko licemerje. U sebi sam mislila: Majko mila, šta joj ovo treba. Kako može da se uda za ovog kretena. Bila sam „dobra“. I kumovala sam. To je bio trud. I protivprirodni blud. Danas to svakako ne bih ponovila.
Idem samo na one društvene skupove koji su mi prijatni. Baš ih je malo. Vrlo ih je malo. Sve manje. Nisam za klasične gozbe. Ono što zovu „kućni prijatelji“. „Kućne posete.“ To mi je mnogo naporno. Čist trud. Sedenje, pijenje, jedenje. Pričanje priča iz nepričave. Meni vera ne dozvoljava da sedim ’nako. Mora da ima neki smisao. Stvaranje. Neku radost. Smeh. Igru. Fare niente. Što zove Hese. Radim ništa. Ja posvećeno radim i ništa. To je umetnost dokolice. Ogroman mi je trud da pričam uobičajene priče. Trpljenje. Imam osećaj da traćim život. E tu sam ostala štreberka. Prema svom vremenu. Nemam ja života za traćenje. Zabranjeno je sedit ’nako.
Meni je lakoća uvek bila kriterijum. Ujuhua. Di bolje, tu dulje. Laka energija ostvarenja. Radosti i stvaranja. Naspram huče. Mučeništva. Truda. U kojoj sam odrastala. Stasavala. I iz koje sam istrčala. Tamo gde je sve po mom.
Dipak Čopra ne-lakoću povezuje sa bolešću. Kaže: ease or dis-ease. Lako. Ili bolesno. O tome se radi. Mnogo volim Dalijevu ideju koju sam nekada čula. Ili je lako. Ili je nemoguće. Moja velika strast i radost su da „teške“ teme predstavim lako. Demistifikacija je moje srednje ime. Uvek sam se bavila „teškim“ temama. Matematika. Fizika. Projekti. Strateško planiranje. Putovanje heroja. Kvantna duhovnost. I posebno uživala da ih predstavim lako. Da ih odigram. Velikim plesom. Lakoće.
Sećam se jedne medene scene. Kada sam pre sedam-osam godina otvarala jednu od najtežih administrativnih tema. Programsko budžetiranje. Lako sam ga razumela. Pa sam ga na lak i jednostavan način pripremila. Da ga objasnim srpskim načelnicima opštinskih uprava. Ah. U želji da ih opustim, radionice sam otvarala rečima: Ili je lako, ili je nemoguće. Cerekam se. Kad se setim njihovih sivih, ozbiljnih, skamenjenih lica. Sizifa. Dvadeset sivih Sizifa. Kojima sam ja onako crvena, čupava i razigrana uzimala kamen za guranje. Smisao. Kako su se mrštili na tu lakoću. Neće oni da je lako. Oni kažu: Bez muke nema nauke. Oni kažu: Unatoč i uprkos. Jebote. Ah. Koliku sam energiju raspršivala okolo. Na sve strane. Danas tamo ne bih išla. Em nije sve po mom. Nije lako. Nemoguće je.
Meni je to mera i za druženje. Ima ljudi sa kojima se tako lako dogovaram. I nalazim. I u najgušćim rasporedima. I onih drugih. Kada se dogovaramo sto puta. O tome da se dogovorimo. Čim počnu te komplikacije, napor i trudovi, za mene je to znak da nije još došlo vreme da se sretnemo. Ili je lako, ili je nemoguće.
Tako pričam i sa životom. Idem tamo gde je sve po mom. Gde mi se sviđa. Gde mi se otvara. Gde je lako. Ili nikako. Jebe mi se. Može mi se.
Lako ili nikako može da vodi i do odustajanja. Sa herojima pričamo o tim najfinijim finesama. Da to ne znači da ćemo da legnemo na kauč. Sada je 4:12. Ujutru. Mene su još pre 3 probudili uzbuđenje, radost i ideja da pišem ovo što sada pišem. Ujuhua. Rekoh vam. Deštreberizacija. Granica prijatnosti. Lako. Ili nikako.
Rekoh vam da su heroji iz štreberskog plemena. Zato im pričam priču Horhe Busaija. O upornom drvoseči. Koji je počeo da radi u fabrici drva. Dobio je dobru platu. I još bolje uslove rada. Pa je odlučio da da sve od sebe. Prvog radnog dana je pun poleta posekao 18 stabala. Nadzornik mu je čestitao. Ohrabren pohvalama, drvoseča je odlučio da sutradan poboljša svoj rad. Legao je rano. Ustao je pre svih. I otišao u šumu pre ostalih. Unatoč svom naporu, nije uspeo da poseče više od 15 stabala. Odlučio je da legne malo ranije. I da ustane još malo ranije. Kako bi srušio svoj lični rekord. Ipak, tog dana nije došao ni do pola. Narednih dana sekao je 7, pa 5 stabala. Poslednjeg dana je čitavo posle podne pokušavao da poseče svoje drugo stablo. Uznemiren šta bi mu nadzornik mogao reći, otišao je do njega. Kleo se da se trudio do granica iscrpljenosti. Nadzornik ga je pitao kada je poslednji put oštrio testeru. Nije imao vremena da oštri svoju sekiru, rekao mu je. Bio je prezauzet sečom stabala.
O tome se radi. Čemu se iscrpljujemo neizmernim trudom, kada će on vrlo brzo biti nedovoljan. Kad se naprežemo, vreme oporavka nikada nije dovoljno da nadoknadi našu iscrpljenost. Važno je da se odmaramo. Da menjamo aktivnosti. Da radimo druge stvari. Da oštrimo testeru. Uporno raditi nešto na silu je naš uzaludan pokušaj da voljom nadoknadimo nesposobost. Tako ja to razumem. Lako ili nikako.
Život je uvek svež. I nov. Teče nekom svojom logikom. I ne možemo da se štreberski spremimo za njega. I divno što je tako. Zamislite kakav bi to život bio. Da ceo univerzum teče i orkestrira se po našim planovima. I datumima koje smo mi zacrtali. Meni lično, predosadan. Važno je da ostavimo prostora da se iznenadimo. Jer, uvek se iznenadimo. Kada heroji postavljaju mnogo „šta tačno“ i „kako tačno“ pitanja, pričam im ovu Ošovu zen priču.
Bila jednom dva rivalska hrama. Njihovi „učitelji“ su bili ljuti protivnici. Svojim sledbenicima su govorili da nikada ne gledaju u onaj drugi hram. Obojica su imala svoje dečake koji su ih posluživali. Obavljali sitne poslove za njih. Sveštenik prvog hrama rekao je svom dečaku: Da nikada nisi razgovarao s onim dečakom. Ti ljudi su opasni.
A deca k’o deca. Jednog dana su se sreli na putu. Dečak iz prvog hrama je pitao drugog: Kuda ideš? Kud god me vetar odnese. Rekao je drugi dečak. Prvi dečak se jako postideo, uvredio. Nije znao kako da mu odgovori. Bio je frustriran i ljut. A osećao je i krivicu. Učitelj mu je rekao da ne razgovara sa tim ljudima. Stvarno su opasni. Kakav je to sad odgovor? Osećao se poniženo.
Po povratku u hram, ispričao je učitelju šta se desilo. Učitelj mu je rekao da mu je lepo rekao. Da ga je upozorio. Pa ga je poučio. Sutra neka ide na isto mesto. I neka onog dečaka isto pita: Kuda ćeš? A kad mu ovaj kaže: Kud god me vetar odnese. Onda neka i on bude filozof. Neka kaže: A šta kad ne bi imao noge? Objasnio je dečaku da je duša bestelesna. I da vetar nikuda ne može da odnese dušu.
Dečak se preslišavao celu noć. Nije baš razumeo poruku. Pa je ponavljao. I ponavljao. Jedva je čekao da se probudi. Da onom dečaku pokaže šta je prava filozofija. Stajao je. I čekao. Kad je dečak naišao, pitao ga je: „Kuda ideš?“ I čekao je… Ovaj je odgovorio: Idem na pijacu da kupim povrće.
O tome se radi.Život je uvek svež. I nov. Uvek sam volela pesmu Marka Brecelja. Novo vrijeme. Drugovi i drugarice. Verujem da svako vreme ima svoje mogućnosti. Baš kao što ima i svoje breme. Volim novo vreme. Sviđa mi se što živim u (n)ovom vremenu. Ljudi se boje novog. Svega novog. Pa i novog vremena. Naročito novog vremena. Jer u novom vremenu ne važe pravila od juče. A mi ljudi volimo da znamo pravila. Srećna sam što živim danas i ovde. Srećna sam što imam mogućnost da radim ono što mi se radi. I da ne radim što mi se ne radi. Sa kim mi se radi. Jebe mi se. Može mi se.
Nisam sigurna da bih u nekim „dobrim, starim vremenima“ to mogla. Svesna sam kolika je blagodet (n)ovog vremena to što mogu da živim od svojih ideja. Kao slobodna žena. Artemida. Bez muža. Bez uticajnog ljubavnika. Bez zidina od porodičnih nasleđa. Bez tradicije. Bez „trebalo bi“. U pređašnjim vremenima trebale bi mi zidine. Imanja. Porodice. Kasta. Da živim prosperitetnim životom. Zato me ljudi, koji još uvek nisu razumeli novo doba, gledaju kao čudo. Često me pitaju me ko stoji iza mene. Ko me finansira? Podržava? Misle da imam nekog uticajnog ljubavnika. Ili političku partiju. Ili nekoga.
Kažem im da je danas dovoljno da imaš dobru ideju. Koja je tvoja. Koja te pali. Dovoljno je da budeš svoj. I da sebe i svoju ideju deliš sa svetom. Sa svojim plemenom. Kažem im da imam heroje novoga doba. Oni me podržavaju. I stoje pored mene. I ceo Univerzum. Danas sve to možeš da uradiš klikom. Kažem im. U treptaju. Ceo svoj život sam tako napravila. Iz igre. Iz ćejfa. Sa plemenom. Iz može mi se. Iz klika.To je novo doba. Pomislite samo na to čudo u kojem zajedno učestvujemo. Knjiga koju pišem zajedno sa svima vama. Završim tekst. Kad mi se hoće. A vi ga odmah imate. Za sada je to nekoliko stotina ljudi. Pleme. Koji ga imate u istom momentu. Pa birate. Ah. Ta mogućnost izbora. Kad ćete da čitate. Da li ćete da čitate. I šta ćete sa tim što ste pročitali da (u)radite. Meni je to potpuna božanstvenost. Obožavam novo doba. Zamislite koliko bi mi truda trebalo da, još relativno nedavno, kao slobodna žena, bez porodičnih zidina i uticajnih muškaraca, mogu sve to. Trebalo bi mi baš mnogo truda. Protivprirodnog bluda.
Obožavam novo doba. I beskraj njegovih mogućnosti. Tu vazdušastost. Lakoću. Beskraj mogućnosti. Zato i radim sa herojima novog doba. Vežbamo hrabrost novog doba. Vežbamo svesnost novoga doba. Potentno stanje svesti. Empire state of mind. I pre nego što se zagledamo u beskraj mogućnosti oko sebe, zagledamo se u svoj unutrašnji beskraj. Što Njegoš reče: Luča Mikrokozma. Upalimo Luču u Mikrokozmos. Pa iz te unutrašnje svetlosti vidimo mogućnost koja je naša. I krenemo prema njoj. Eto tako.
Idem tamo gde je sve po mom.
Lako. Ili nikako.
Gde bolje, tu dulje.
Trud kao protivprirodni blud.
Jebe mi se. Može mi se.
Since Now.
Wow.
Tamo gde je sve po mom; u nedelji mog 46. rođendana