Jeli pope, idete li vi u penziju? Pitao je nekog popa Dragan Nikolić. Igrajući, ono što se u mojoj kući zvalo hohštapler. U belom odelu. Često ga se setim. I sebe pitam: Jeli Mari, gasiš li se ti nekada? Možeš li ti nekada nešto da prećutiš? Da se ne uključiš? Ranije baš i nisam razumela ovu svoju potrebu. Ali sam je osećala. I poštovala. Da se uključim u diskusiju svaki put kada ljudi pričaju o nekim temama. Danas znam da to nisu makar kakve teme. To su teme koje su meni važne. Koje su odraz mojih vrednosti. S druge strane, u teme koje nisu „moje“ se ne uključujem. Nemam stav. Često ni ne želim da ga imam. Jedva postizavam i ove postojeće. To je Saša tako dobro verbalizovala. Ne preziva se ona slučajno Vrebalov. Kao Verba Love. Bepi, tebe kad nešto ne zanima, tebe baš ne zanima. Vaistinu. Tada nemam ni volje, ni želje da se uključim. Ako me pitaju, kažem da nemam stav po tom pitanju. A i da ne kažem. To se čita.
Nedavno sam držala jednu radionicu van voznog reda u sauni. U sedištu ženske gradske vlade. U senci. I u pari. U toj sauni se dogovaraju najvažniji poslovi. Sve tamo možeš da završiš. Nakon intenzivnog dana, nakon što sam u osam sati završila individualni rad sa jednim od mojih heroja, otišla sam na svoju plažu. U saunu. Pa na skakanje i plivanje. A najviše na ćutanje. Tog dana, otišao je Voja. Naš voljeni učitelj akvabika. Aerobika u vodi. Umesto njega došao je jedan ne tako zgodan mladić. Atipičnog izgleda za jednog sportistu. Ne mnogo koordinisanih pokreta. Bez značajnijeg autoriteta. Koga je glumica Goca, zadužena za držanje banke u sauni, pitala da li je završio teoretski odsek na DIF-u. Sauna se pretvorila u košnicu. Majko mila. Ta energija bila bi dovoljna da sruši i nekog dobro ustoličenog diktatora. A kamoli novaka. Koji je došao među nas amazonke. Uf. U tim momentima okine se nešto u meni. Postavim sebi pitanje: Jeli Mari, idete li vi nekada na odmor? Da li baš moraš? I pre nego što stignem sebi da odgovorim, shvatim da moram.
Pitam ih da li su one nekad nešto radile prvi put. Kažem da i pilot nekada vozi prve putnike. I da hirurg nekad mora da ima svoju prvu operaciju. Pitam nezadovoljne žene šta može da im desi ako se puste i poveruju novom treneru. Ako ovo i ne bude najbolji trening na svetu? Kakva će biti šteta? Najposvećenija, najredovnija i Voji najprivrženija mlada lepa žena, kreće da organizuje peticiju. Iz prethodne grupe iz bazena izlaze nezadovoljne žene. Stižu u saunu. Govoreći sve one reči iz našeg uobičajenog repertoara. Užas. Katastrofa. Podsete me koliko je ogroman strah od od novog u našoj ljudskoj vrsti. Pitanja koja sam postavila damama nisu bila mnogo uspešna. One su baš rešile da im ne bude dobro. Svu energiju koje su namenile treningu, preusmerile su dokazivanju da mladi, raštimovani i nemnogozgodni trener nije nizašta. Pola njih napušta bazen. Neke demonstrativno. Neke su se setile da imaju važne sastanke. Neće ni da probaju. Nekoliko preostalih žena se tokom treninga ismevalo svakom pokretu koji je čovek uradio. Ja i još dve-tri malo tiše žene smo vežbale. Ja sam svu svoju energiju skoncentrisala da budem mesto podrške. Da radim. Da vežbam. I da šaljem podršku Vladi. Majko mila. Pitala sam se kakvi smo mi to. Sledeći put sam pomislila da ne odem na trening. Imala sam naporan dan. A znala sam da me u sauni čeka još jedna ozbiljna radionica. Pa sam shvatila da ipak želim i na neki način moram da idem. Jer je to moj poziv. U tim situacijama se setim Gagija Nikolića u belom odelu: Jeli pope, idete li vi u penziju?
Narednih časova naš novi raštimovani trener je pokazivao koliko mu je stalo. Koliko je beskrajno posvećen. Pored sve one drame, i energetskih ledenica, šurikena i izmeta koje je dobio u glavu. Počela sam da uživam u njegovom kvantnom procvatu Za nekoliko časova buna u košnici se stišala. Jedna po jedna, dame su počele da se vraćaju. Da daju Vladi šansu. Jedna od najglasnijih pobunjenica se vrlo uskoro pokajala. U sauni je javno rekla da je pogrešila. Da je Vlada super. Ja sam joj čestitala na hrabrosti da izgovori te teške reči. Pogrešila sam. Promenila sam mišljenje. Izvini. Žao mi je. Rekla sam joj da je za mene to hrabrost novoga doba. Reći neke od ovih reči. Da me je ganula do suza. Da su ona i Vlada heroji ove naše male epizode sa plaže u zimskom periodu.
Vlada me je podestio na magičnu moć entuzijazma. Da je sasvim dovoljno da ti je stalo. Čak i ako nemaš pojma. Naučićeš. Ljudi će te podržati. Upravo to pričam sa ljudima kada ih pripremam za javni nastup. Ne treba da budeš perfektan. To je predosadno. I iritantno. A podseća i na voditelje sa dnevnika. To nikog ne pali. Naprotiv. Hipnotiše. Uspavljuje. Ili razjaruje. Bitno je da se ti pališ na temu. I da ti je stalo. I da to pokažeš. Ako nešto ne znaš, baš tim rečima i kaži. To je moja prva lekcija iz Japana. Ne znam. Don’t you znam me. Obožavaće te. Verujem da će Vlada od sebe napraviti ime upravo tom svojom atipičnom raštimovanošću. Pored svih istih više ili manje zgodnih trenera akvabika, on će biti svoj. Prepoznatljiv. Kao neki Mister Bin. Večeras se vraćam sa malog putešestvija. Naravno da stižem tačno za moju plažu. Pravac sauna. Naravno da ću im reći da sam nas opevala. Pa u bazen. Na Vladin akvabik. Radionica je u toku.
Neke moje prijateljice se čude toj radionici koju napravim gde god stignem. Pitaju me: Jeli Mari, idete li vi nekada u penziju? Eh. Kao da ja to radim zato što hoću. To je moj poziv. Sada već znam na koje teme mi se aktivira dugme za radionicu.
Kada pričaju kako su ljudi pokvareni. Kako svako svakog hoće da prevari. Ovo ne mogu da oćutim. Nemoj dobrotu da mi dirate.
Kako je kriza, pa nema posla. Ja ne verujem u krizu. Opet se uključim. Kažem im da nema te krize u kojoj dobar radnik ne može da nađe posao. Svet vapije za ljudima koji dobro rade svoj posao. Kada bi umesto da se boje, tu energiju preusmerili u to da postanu najbolji u svojoj branši, ne bi morali ničega da se boje. Ni krize. Ni poslodavca. Ničega. Kriza pogađa predsednike država i velikih korporacija koji treba da zaposle milione. Ja najdublje verujem da jedan radnik uvek može da nađe posao. U svim vremenima. I u svim krizama.
Kada pričaju kako je nemoguće uspeti bez veze. Kako danas moraš da imaš familiju, brata, kuma, politiku, milione. Ova priča uvek aktivira popa u meni. Mislim da je vrlo toksična. Moram da kažem da postoje i drugi primeri. Čak se nosim mišlju da pokrenem projekat sa svim onima koji su uspeli bez familije, brata, kuma, politike ili miliona.
Kada sažaljevaju ljude. Prosto moram da kažem da im tako oduzimaju energiju. Da ih vampirišu. Da nemaju pravo to da rade. Nije lepo. Pitam ih kako bi se oni osećali kada bih ja njih sažaljevala? Pričam im kako je važno da ljude vidimo kao velike. Kao da mogu. Od toga dobiju neku novu snagu. Pričam da upravo iz ovog registra ja radim svoj poziv. Ne sažaljevajući ljude. Nego verujući u njih. I u njihov pun potencijal.
Kada sažaljevaju ljude koji su ostali bez posla. Kažem da su ti ljudi dobili divnu priliku budu živi u svom životu. Da urade nešto sa svojim životom. Da od života sa kauča, koji bi ih dezintegrisao pre ili kasnije, naprave nešto. Da potreba stvara organ. Pričam im o ljudima koji su počeli vrlo značajne poslove upravo na ovim tačkama prekretnice.
Kada sažaljevaju stare ljude koji rade. Ili ljude što pevaju ili sviraju na ulici. Majko mila. Opet im pričam o radu. Koji oslobađa. Koji čini da smo živi. Bože kakve ideje mi imamo o radu. Koliko smo se navežbali da izbegavamo rad. I da maštamo o kauču.
Kada se čude što se neko razboleo. Pa ga sažaljevaju. Strašno. Jadni oni. Otkud sad to? Poznajući kako žive ti ljudi i razumevajuću vezu unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, kažem im da se čudim kako se i pre nisu razboleli. Kažem im ono u šta ja verujem. O vezi naših misli, mentalnih obrazaca i simptoma koje imamo. Pričam o bolesti kao o prilici za redefinisanje života. Za otpočinjanje nečeg novog. O tome da verujem da život u tim tačkama javlja da je potrebno nešto promeniti. Uraditi nešto novo. Bolest zahteva nešto novo. A mi ne prihvatamo ni novog učitelja akvabika. Da je potrebno preuzeti odgovornost. Ne krivicu. Pričam im o ljudima koji su razumeli svoje simptome. I iskoristili ih da počnu novi život. Sve više ljudi čita Lujzu Hej. I knjige kao Bolest kao put. Povezuje mentalne obrasce sa bolestima. I to me raduje.
Kada u nečije živote korakne smrt. Valjda zato što sam se rano susrela sa odlaskom nekoliko najdražih osoba u životu, ne mislim da je smrt nešto strašno. Znam da je to jedina izvesnost života. Verujem da je život za žive. Svesnost o kraju, čini moj život još življim. Podseća me i na sve ono što mi je stvarno važno. Da ga živim. Da ga ne dangubim. Ni trena. Nemam ja života za dangubu. Kažem im da se smrti najviše boje oni koji odavno nisu živi. Oni sa kauča.
Kada mi kažu kako nije lepo da vežbam jogu na javnom mestu. Zvanom vikendica. Gde ostali ljudi lepo sede, piju, puše i ponekad se eventualno bućnu. A ja radim jogu na plaži. Čak i ako se to mom okruženju ne dopada. To je već njihova stvar. Radim je i na javnom mestu. I sama. U svom domu. U svom dvorištu. Gde mogu da me vide razni ljudi koji prolaze. U školu. Na posao. Komšije. Radim je svaki dan. Kad je moje vreme za vežbanje.
Uključujem se kada na ulici vidim nepravdu. Kada vidim roditelje kako sprovode nasilje nad decom. Kada jači diraju slabije. Kada ljudi prljaju grad. Kada je nekom otkopčan šlic. Volim da i meni ljudi kažu kada mi je otkopčan šlic.
Kada parkiraju auto na trotoar tako da ne mogu da prođu kolica, ovakva ili onakva, bicikl ili ljudi. Lepo im kažem da moja sestra koja je u kolicima ne bi mogla da prođe. Da bi joj oni svojim nerazmišljanjem otežali kretanje. Dam im novu perspektivu.
Učiteljici sam u prvom razredu rekla da je blesava. Zato što nas je pogrešno učila da množimo. Jasno vam je onda kolika je moja radionica.
Samo govoreći svoju istinu, negujem i razvijam svoje pravo biće. To je moj poziv. To get up. Stand up. Stand up for my right. For what I believe is right.
Prosto moram da kažem šta imam ljudima koji mi pričaju koliko je opasno biti vegeterijanac. Voziti bicikl u Beogradu.
Moram da im kažem da nije opasno to što ne spavam osam sati. Niti što puno radim. Niti što…. Niz je dugačak. Nekad nešto i preskočim. Ako sam baš jako umorna.
Dok sam duvala, pričala sam ljudima koliko je duvka blagotvorna. Kako se koristi u medicinske svrhe. Spominjala poznate ljude koji duvaju. Cerekam se. To sam pričala i ljudima sa kojima sam radila. Domaćim i međunarodnim „ekspertima“. Ispostavljalo se da mi se barem polovina pridruživala u duvci. I pitala me da li imam nešto.
Osam – devet godina ne duvam. Kada se povede reč o duvci, kažem da imam novo iskustvo. Sve više ljudi priča o legalizaciji marihuane. Poželim da im kažem moje iskustvo. Da mene lično duvka nije ubila. Ali me je držala zaglavljenoj u situacijama u kojima straight ne bih ostajala ni minuta. Da sam bila tolerantna na situacije koje nisu bile za toleranciju.
Pričam o tome kako tolerancija za mene nije neki kvalitet. Mogu da tolerišem komšiju ili neke ljude oko nekih stvari koje meni nisu mnogo važne. Ali nisam tolerantna oko onoga što mi je stvarno važno. Oko mojih najviših vrednosti. Ni malo. Nulta tolerancija. Eliminacioni kriterijum. Ako bih nekome bliskom morala da objašnjavam svoje najviše vrednosti, da bi mogao da bude tolerantan na njih, ja bih već otišla.
Pričala sam vam koliko me je dojmio performans Marine Abramović. U projektu Umetnica je prisutna. U MOMI. U Njujorku. To je najintenzivnija i najšira paleta emocija koju sam ikada osetila. U tih nekoliko sati osetila sam sve. I sve to se smenjivalo. Teklo kroz mene. Waw. Posle Marine, svako umetničko delo koju sam u Njujorku mogla da vidim bilo mi je kao neka blaga, bledunjava neprokrvljena replika. Kao od papira.
Tada sam razumela da je moj život moj performans. Moja radionica. Marina sedi u MOMI. Ja sam živa i prisutna u svom danu. Sa svetom oko sebe. Moj život je moja poruka. Kako je to savršeno rekao Gandi. Baš tako. Zato sam ja objedinila sve svoje izraze. Zato živim u stakleniku. Vidi se sve što radim. Meni je to super. Nikada nisam imala zavese. Kao mala sam vodila rat sa roditeljima oko zatvaranja takozvanih šalukatri. Sa jednim frajerom sam se razišla zato što je insistirao na spuštenim roletnama. Ne trebaju mi. Vrlo retko ih spustim. Baš ako nekada poželim. Nekada navučem zavese u spavaćoj sobi. Često ispred moje kuće i radionice ljudi stanu. I gledaju. Kada igram. Radim yogu. Dok držim radionice. Radim neku pokretnu vežbu sa herojima. To je isto u redu. Gledam i ja njih. Mi se gledamo. To je u redu. Ja mislim da ljudi treba da se gledaju.
Do sada sam imala dve velike prekookeanske radionice. U Tokiju. I na brodu Glori. Koji krstari karipskim ostrvima. Iako na obrnutim stranama sveta i u naizgled obrnutim okolnostima, oba puta sam bila skoro u identičnom sastavu. I u vrlo sličnim radionicama. Sa ljudima iz zemalja u razvoju. Azija, Afrika, Južna Amerika. Nesvrstani. I ja. U Japanu su bili su još i Japanci. A na brodu Sloveni. Srbi, Hrvati, Poljaci i Belorusi. Radionica je već i to što učestvujete u tolikim beskrajnim svakodnevicama. Što menjate sve. Vremensku zonu. Jezik. Svakodnevni pejzaž. Viđate ljude druge rase. Pijete drugu vodu. Menjate hranu. Društvo sa kojim jedete. Spavate. Svako od nas ima različite navike. Vrednosti. Uverenja. Stil života. Ideju o sebi. O svetu. O Bogu. Na ovako šarenim mestima momentalno osvešćujete sve svoje programe. Sve se dovodi u pitanje. Obe ove radionice iskoristila sam da temeljno proverim i redefinišem moje programe. Moje konture. I da započnem igru svesnog stvaranja sebe.
Živo se sećam dijaloga iz filma Šogun. Koji sam gledala sa desetak godina. Koji me je silno dojmio. I zaljubio u Japan. Trajno i nepovratno. U ovoj sceni su Japanac i Ričard Čemberlen svoju komunikaciju već razvili do nivoa reči. Pričali su o tome šta je kome važno. Japanac se zaprepašćivao svetu iz kojeg dolazi Ričard Čemberlen. Čudio se kakav je to svet u kojem su najveće vrednosti život i ljubav. A Čemeberlen se isto tako zaprepašćivo nad japanskim vrhovnim vrednostima. Reč i dužnost. I malo su se podsmevali jedan drugom. To mi je jako slatko. Kao neki dečkići.
Pričala sam vam o mojoj ličnoj japanskoj radionici. O tamnoj noći moje duše. Koja se budila u Japanu. Kada sam uvidela da sam NINJA. Od Japana. Sa Balkana. Nakon što sam preživela tamnu noć duše, poželela sam da se povežem sa ljudima. Sa nesvrstanima. Sa Japancima. Sa svima. Iako su to bila dva različita sveta, moja uloga je bila slična. Žena novoga doba. A onda sam shvatila da sam ženski rokenrol NINJA novoga doba. Čim sam preživela tamnu noć duše i probudila se svoja, pustila sam se sebi. I svetu oko sebe. To se na meni videlo. Izgledala sam baš tako. Čupava, svoja i vidno nepripadajuća ničemu. I nikome. Osim sebi i Japanu. Sama sam se kretala gradom. Sa svima sam komunicirala. Išla sam svugde. Neko vreme sam provela sa egzotičnim frajerima. Adelom iz Tunisa. Edgarom, pravim pravcijatim Indijancem iz Bolivije. I Masaom. Japancem. Onda sam shvatila da su mi egzotični muškarci u Tokiju čista danguba. I da je Japan moj najuzbudljiviji i glavni ljubavnik. Atraktivniji i egzotičniji od svakog muškarca. Želela sam da mu se dam. Da budem svoja i japanska. Moji tekstovi iz tog doba zovu se My Beautiful Tokyo.
Oko mene su bili muškarci iz vrlo tradicionalnih društava. Od najbližeg ispisnika Džaveda Kana. Iz Pakistana. Koji me je blanko napao. Za dobar dan. Zbog mog izgleda. Sve ga je provociralo. I moja gola ramena. I čupava kosa. I crveni karmin. A najviše Kosovo. Ni senior public servant Sandživ iz Indije nije zaostajao. Artemida je iritirala mnoge nesvrstane muškarce. Induse naročito. Ili su mi oni to očigledno komunicirali. U Tokyo International Centru, zvanom TIC, velikom fensi nesvrstanom domu u srcu Šindžuka, najurbanijem delu najurbanijeg grada na svetu, ljudi su se družili plemenski. Po principu zemljaka. U velikim formacijama. Indusi. Pakistanci. Idonežani. Malezija. Filipini. Latineri. Afrikanci. A ja sam bila sama. Bez zemljaka. Skoro pa i bez zemlje. Moja zemlja se tada zvala Srbija i Crna Gora. I nije nešto, priznaćete. Bila sam skoro i bez Evropljana. Tako je ispalo. Među stotinama duša u razvoju u Tokio International Centru, zvanom TIC, ja sam bila vrlo retka Evropljanka.
Nakon predavanja koji su imali svako na svojim fakultetima, ljudi su dolazili kući. Naš TIC je ličio na sve, samo ne na japansko mesto. Kao neki studentski dom, sa preraslim studentima. U predvorju i zajedničkim prostorijama, svako je puštao svoju muziku. Ko je pre stizao, To je bilo glavno. Ko pre stigne. Arapi i Indusi su bili glavnokomandujući DJ-evi. Muzika kao sa naših turbo folk radio stanica. Uh. Od demona se ne može pobeći. Ni na drugi kraj sveta. Petak veče je bio latino dan. Latineri odmah igraju. Svi znaju sve korake. Tako sam se i smuvala sa Indijancem Edgarom. Nakon što smo đuskali celu noć. Afrikanaca je bilo nešto manje. I nisu bili tako dominantni. Bili su šareni i gospodstveni. Oni me nisu dirali. Ali me nisu puštali ni mnogo blizu. Hi. How are you today? Divan osmeh. I nekoliko odličnih plesnih momenata. Prijali su mi u toj svojoj samodovoljnosti. U politici miroljubive koegzistencije. Živi i pusti druge da žive.
Moja radionica je uglavnom bila indijsko-pakistanska-emiratska. Njih je bilo najviše. A bili su i najglasniji. I mnogo sam ih nervirala. S druge strane, ja sam se pitala kako njihove žene pristaju da idu svetom prekrivenih lica. I ta pokrivenost je bila raznovrsna. Od veselih, šarenih marama Indonežanki, Malezijki, Afrikanki. Koja mi se baš sviđala. Do jedne velike žene od koje mi se krv ledila. Ogromna žena, prekrivena nekim teškim crnim reljefnim materijalom. I preko lica. Sa crnom čipkom preko očiju. Najnašminkanijih očiju koje sam videla. Pogleda koji neću nikada zaboraviti. I ogromnim rukama. Nekoliko puta je u trpezariji sedela ispred mene. Njena borba sa uvlačenjem nudili ispod tog debelog materijala bila je spektakularna. Majko mila. Od ovog prizora nisam imala apetit. Verovatno ni ona od mene. I tako smo mi jedni drugima bili potpuno egzotični. Moji japanski drugovi su me ispitivali kako živim. Kako to živi 34 slobodna mlada žena? U Evropi? U Srbiji i Crnoj Gori? Moja pojava i moj život su okidali njihove glavne vrednosti. Imala sam osećaj kao da se boje da im žene mogu postati kao ja. Ako bi me videle. Ili nekako doznale kako živim. Većina muškaraca iz nesvrstanog sveta je živela potpuno tradicionalno. Ugovoreni brakovi. Više žena. Prekrivene žene. Naspram moje slobode. Prijateljskog plemena širom sveta. Rokenrola. Bili su u apsolutnoj većini. A ja sam kao svoju svetu dužnost doživela da im predstavim i objasnim svoje vrednosti.
Baš kao što je Japan spoj drevnog i najmodernijeg, tako je i moj divni Tokio bio spoj tradicionalnog i budućeg. Tradicionalni život. U futurističkoj tehnologiji. Za razliku od mojih nesvrstanih domaca, Japanci su bili otvoreni. Oni nisu bili sa nama u TIC-u. Oni su nas kao najbrižljivi domaćini dočekivali na fakultetu. I vodali Japanom. Iako su tehnološki u 22. veku, japanske žene su i dalje vrlo tradicionalne. Gejše. Uglavnom ne rade. Staraju se o porodici. U Japanu je razlika između plata koje ljudi zarađuju vrlo mala. Plaća se rad. Svaki rad. Skoro istu platu imaju profesorka i spremačica. Tako da bi žena koja radi, skoro celu svoju platu dala za spremačicu ili bebi siterku. Pa se retke Japanke odlučuju da rade. I sa Japancima sam bila žena novoga doba. Ženski rokenrol NINJA.
Jedina emancipacija dolazila je od Latino ekipe. Za razliku od Japanki koje ne znaju za reč spremačica, Latino žene su imale i po 5 guvernanti. Divno sam se sprijateljila sa Ingrid iz Bolivije. I Aida Elenom. Advokaticom iz Paname. Prelepom Portugalkom najsmaragdnijih očiju. Koja je putovala svetom. I razumela svet. Ingrid je arhitektica iz La Pasa. Imala je tada oko 45 godina. I najdivnije iskazivanje divljenja koje sam ikada doživela. Obožavala sam da sa Ingrid i Aida-Elenom idem Japanom. Ingrid je cičala. Za sva čuda koja smo videle. Od zgrada. Arhitektonskih rešenja za metro. Prirode. Svega. Počinjala je na engleskom. Look Marija. Kako je divno. I kako ju je emocija sve više obuzimala, prelazila je na španski. Na Isusa, Mariju, Boga, lepotu. Do suza u očima. Onda je tražila da je slikam. Te godine su se pojavili prvi digitalni aparati. Mislim da je Ingrid napravila 10 hiljada fotki. Nisam uvek želela da je fotkam. Kada smo se skompale, nas tri smo kao neka super brza i laka formacija išle na sve strane. A ja sam išla i sama za sebe. Po Tokiju. Duhovnim svetilištima. Šinto. Budističkim mestima. Pričala sam vam da sam u Šinto hramu u Mijayimi doživela svoje prvo mistično iskustvo. Da sam zato NINJA od Japana. Japan je moj prvi duhovni ljubavnik.
Dok sam išla Japanom, većina TIC-jevaca je svoje japanske dane provodila u predvorju TIC. Slušajući svoju muziku. Jedući svoju hranu. Japanci su savršeni domaćini. Pa smo u našoj trpezariji imali hranu prilagođenu nama. Nesvrstanima. Pišući mejlove svojim porodicama. Telefonirajući. Pijući tablete protiv nostalgije. Verovali ili ne. Koje dejstvuju. Japanci i to imaju. Džaved Kan se tako izlečio od nostalgiije. Nisam sigurna baš ni da su moji TIC-jevci probali neko japansko jelo. Pričali su kako je Japan sranje. Kako je u njihovim zemljama mnogo bolje. Sve. Hrana. Ljudi. Tehnologija. Izborni sistemi. To nije bila tema koju sam želela da slušam. Imala sam pametnija posla.
Posebno sam uživala u odnosu sa Kinli Tenzinom. Iz Butana. Ni on nije imao zemljaka. Osim nekoliko njih iz Nepala. Kinli je do Japana putovao nekoliko dana. U Butanu nema željeznice. A ni aerodroma. Kada smo predstavljali svoje zemlje i GDP, bruto nacionalni dohodak, Kinli je pričao da o GNH. Gross National Happiness. Ukupna nacionalna sreća. To mere u Butanu. Iz Kinlija je tiho i nenametljivo tekla ta sreća. I njegova lična. I bruto nacionalna sreća. Lebdela i milovala vas. Čistoća. Čestitost. Dirljivo mi je to bilo. Doživljavala sam ga kao neko filigransko božanstvo. Kinli se do Japana nikada nije vozio vozom. A Japanci k’o Japanci. Ništa ne prepuštalju slučaju. Čim smo stigli, prve nedelje smo imali orijentaciju. Objašnjavali su nam gde smo došli. Učili su nas Japanu. Sebi. Da se krećemo gradom. Metroom. Da čitamo mape. Možete da zamislite kako je metro delovao na Kinli Tenzina. Prvih dana Kinli je bio šćućuren kao neki mali pokisli ptić. Zvala sam ga da ide sa mnom. Volela sam da budem sa njim. Uživala sam u njegovom oslobođenju. On je bio zainteresovan. I za razliku od većine nesvrstanih tipova, Kinli se kretao Japanom. I primao ga je.
Pričala sam vam kako sam postala najbolja drugarica sa Džavedom Kanom. Koji je i kod ministra unutrašnjih poslova išao u papučama. Kako je plakao kada smo se rastajali. Iako nije plakao ni na očevoj sahrani, kaže. Nudio se da mi pošalje hašiš iz Pakistana. Iako nikada nije duvao. Rekla sam mu: nuđena k’o čašćena. Nema potrebe da se izlaže visokom riziku. Do kraja boravka sam uspostavila mir sa svim mojim nesvrstanim drugarima. To je bila moja japanska radionica. Da prihvatimo jedni druge. Kruna radionice je bila kada mi se u švrćkanju Japanom pridružila i Sunaina. Prelepa Indijka. Oličenje ženske lepote. I ženstvenosti. Koja je od početka želela da se družimo. Ali ju je sprečavao strah da će je njena indijska zajednica odbaciti. Kada je Sunaina počela da se pojavljuje sa mnom. Da pred svima u lobiju pita da li može da ide sa mnom napolje, znala sam da je to to. Nije bilo lako. Ali je vredelo. Svakog uloženog napora.
I dan danas sam u kontaktu sa svima. S vremena na vreme pošaljem neki mail. Na koji se svi očitaju. Sa svojim novostima. Sa žalom na Japan. Pre 12 godina. Fantaziramo o mogućem susretu. Došlo je vreme za moj božanstveni Tokio. I Japan.
Zamislite da mi se skoro ista situacija desila četiri godine kasnije. Na kruzeru Glori. Glori je pravi mali grad. Brod na 13 spratova iznad mora. I još nekoliko ispod. 5000 ljudi. Od kojih je 1500 članova posade. 3500 gostiju. Na Karibe sam otišla da prekratim čekanje. Čekala sam da mi se kapije Beograda ponovo otvore. Ekipa ista kao u Japanu. Nesvrstana. Osim što je bilo nešto više ljudi sa karipskog arhipelaga. Bilo je i Slovena. A umesto Japanaca, bili su gosti broda. Ja sam bila Mala od palube. Tačnije Mala od dve palube. Tako sam zvala tekstove iz tog doba. Bila sam šefica brodskog domaćinstva. Šefica kebin-stjuartima i majstorima. Ljudima koji čiste i održavaju brod. Bilo ih je 250. Skoro identičnih ljudi. Sa skoro identičnim imenima. Trebalo mi je neko vrene da prevaziđem rasnu identičnost. Da naučim da razlikujem lica. I da zapamtim sva ta imena. Ljudi iz Indije, Indonezije, sa Filipina… Mnogo lakši su mi bili Afrikanci i domoroci sa Jamajke i Kostarike. Šarenilo vrlo slično japanskom. Hotel diretkor Brajan i glavni nadređeni Džordž, Indusi. I njih je Artemida okidala potpuno isto kao i moje japanske Induse. Ovde sam imala još i srednjeg šefića Đilberta. Preplašenog Indijanca Peruanca. Oni su svoj šefovski položaj sticali decenijama. Od lickanja palube. Do danas. A onda im je ni od kuda stigla neka Artemida. Da mudruje. I da šefuje. E, pa neće moći.
Bila sam odgovorna za kabine i za nusprostorije. Majko mila. Te gadnosti. Te estetike nusprostorija u kojoj sam se zadesila. Ne znam ni da prevedem te reči. Lendingsi, pentriji. Skladišta, spremišta, magacini. Koja se nalaze duboko u utrobi broda. U rudniku. Da ne kažem neku goru reč, Bože mi oprosti. Ovom kadru nije potrebno dodavati dodatna hemijska isparenja od raznih čuda kojima se brod čisti. Dok sam kontrolisala pretakanja tih nekih hemikalija kojima ni ime ne znam, u najdubljoj dubini broda, pitala sam se da li sam normalna. Kako sam tačno stigla do te tačke hemikalija u utrobu broda.
Na brodu se radi 16 sati dnevno. Za obilazak karipskih konfekcijskih luka napravljenih po meri američkih proletera imali smo 3-4 sata dnevno. Preostalo vreme se spava. Vrlo malo. Bila sam zadužena da sve bude cakum-pakum. Zvali su me Mammy. Moj zadatak je bio da obilazim brodske kabine. I ta neka spremišta i špajzove. Da proveravam čistoću i ispravnost. I da rešavam žalbe na temu nečistoće i neispravnosti. Glavno bavljenje na brodu je bila moja radionica. Pričala sam sa ljudima kojima sam bila „šefica“. To su ljudi koji su već dugo na brodu. Nekada su od tog posla dosta zarađivali. I po 4-5 hiljada dolara mesečno. I više. Danas je sve drugačije. Pa i novac. Danas ne zarađuju ni upola od toga. A sve više rade. Kao robovi. Zato što jesu robovi. To sam tek posle shvatila. Silno ih je zabavljao moj entuzijazam da obilazim luke. Oni su odavno prestali. Ne znaju ni u kojoj smo luci. Oni su u svom svetu. Sebe zovu starim brodskim pacovima. Iskoriste to vreme da se odmore. Da pošalju zarađeni novac porodicama. Svi imaju porodice. Mladi su ih zasnovali. Dosta njih je i u ugovorenim brakovima. Svojima šalju skoro sve što zarade. Sebi ostavljaju džeparac.
Mislila sam da je robovlasništvo odavno ukinuto. Na brodu sam shvatila da nije. A ja sam unajmljena da budem gonič robova. Da ih teram da rade. Kad posustanu. Kada prokrvare. Posle 18 sati ukrcavanja kofera. Fascinirale su me njihova izdržljivost i trpeljivost. Pitala sam ih zašto dozvoljavaju da im ja budem gonič. Ja koja ne znam ništa o brodu. Niti o spremanju. Svako od njih je zaradio stotine hiljada dolara. Ja nemam ni sto dolara u džepu. To im kažem. I puštate me da vam budem pametna. Jebote. Za Filipine, Indoneziju, Jamajku ili Portoriko to je pravo bogatstvo. Pokušavala sam da ih razumem. Umesto da budu milioneri i hadžije u svojim zajednicama, pristajali su da budu robovi. Da ih ja gonim. Pričala sam im o ljudskim pravima. Čitala sam i razjašnjavala im pravila i procedure na Gloriju. O tome sam im pričala. Obilazeći kabinu po kabinu. Smišljala biznis plan. Kako da ih izbavimo iz ropstva. Pitala sam ih kako provode odmore. Zanimalo me je kako izgleda život kod njihovih kuća. Nakon devet meseci najintenzivnijeg rada, imaju mesec-dva odmora. Prvog meseca samo spavaju. Drugog meseca idu po rodbini, lekarima i malo troškare. Pa se vraćaju. U potpalublje. Međ’ svoje. Njihove kabine se, naravno nalaze u potpalublju. Spavaju u utrobi broda. Duboko u moru.
Pitala sam ih kakva je situacija u njihovim domovinama. Nisu baš znali da mi kažu. Oni su kao žrtveni jaganjci svojih porodica. Kojima plaćaju neku vrstu otkupa. Da ne učestvuju u porodičnom životu. Otuđili su se od svojih. A kamoli od domovine. Od domovine imaju zemljake, paizane, na brodu. Ne znaju baš ni kakvo je stanje u njihovoj zemlji. U njihovim mozgovima još su Sadam i Čaušesku živi. Razmišljala sam kako bi se moglo pomoći ovoj armiji ljudi. Da se razviju. Da polete. Došla sam na ideju da se organizuju neki kursevi orijentacije. Koji bi im objasnili gde i kako možete da investirate novac u tim zemljama. Kao neki vodič za investicije. Koji bi ih ohrabrivali. Davali ideje da polete. Ko zna. Možda to nekada i uradim.
Naučili su da ih svako muči. I šefovi. I gosti. Pa su razvili neki svoj štit. Neku svoju izolovanost. Bilo je i nekoliko baš opasnih likova. Njima niste smeli ni da priđete. To se znalo. Koga ne smeš da diraš. Ne diraj me. Ne diram te. Jedan prezgodni i nadrkani frajer sa Kostarike. Kao crni panter. I Usa iz Indonezije. Za njih dvoje su mi svi rekli da je bolje da im ne prilazim. Da je Usa kao neka škorpija. Da se bavi crnom magijom. Kada oseti da je napadnuta, zna da vam napravi čudo od života. Prvog meseca sam mojim kebin-stjuartima objašnjavala da nisam došla da ih mučim. Da ih diram. Nego da ih podržim. Da im budem tu. I da ih razumem. Pokušavala sam da im objasnim da je moja strast da razumem. Kada sam odbila da nepravedno kaznim jednog kebin-stjuarta, koga je zlostavljao neki gost, zadobila sam njihovo poverenje. I konačan gnev šefova Đilberta, Džordža i hotel direktora Brajana. Naljutila sam Induse. Ah.
A ja sam se pustila svojoj radionici. Borbi protiv ropstva. Do konačnog oslobođenja. Bez da me je iko angažovao. Samozvani Če Gevara. Volonter. Koji je pričao o slobodi. O mogućnostima. O biznis planovima. Cerekam se. Najpre su me zvali Mammy. Kako sam zadobijala njihovo poverenje, govorili su mi Mammy, you are class. A kada su me prihvatili, pevali su mi Santanin Mariju. Marija, Marija, pevali su mi. Sa svih strana. Sami, u množini. Kad se pojavim. Non-stop su mi pevali. To je postala moja mora. Petsto očiju koji je pratilo svaki moj korak. Do kraja mog revolucionarnog volonterskog angažmana na Gloriju, svi kebin-stjuarti su me zavoleli. Zato što su mi verovali. Na poslednjem partiju nosili su me na rukama. I pevali mi: Marija, Marija. Majko mila. To mi je već bilo malo mnogo. Nisam baš znala kako sa tim da se nosim. A i moji šefovi su se ljutili. Svakim danom sve više. Nisu me unajmili da radim pobunu na brodu. A upravo to sam radila. Na poslednjem partiju, sve je bilo jasno. Prva stvar za ujutru bila je osloboditi se mene sa broda. Tako je i bilo.
Nego da se vratim na moje kabin stjuarte. Na moje centralno pitanje na brodu. Zašto sa svojim kapitalom ne otvore svoje biznise u svojim zemljama? Zašto pristaju da rade tako težak, iscrpljujući posao? Zašto pristaju na neuslovni život? Baš kao brodski pacovi. Nisu sebe džaba tako nazvali. Zašto dozvoljavaju da ih gone razni goniči robova? Ja, Đilbero, Džordž. Bilo ko. Nije mi bilo lako da razumem, zato što je sloboda moja prva i osnovna vrednost. Ona nikada nije dolazila u pitanje. Za nju bih i život žrtvovala. Kao onaj Japanac iz Šoguna. Zato sam ja NINJA. Od Japana. Ća je život, bez slobode. Ja sam ušla u prilično opasnu borbu za njihovu slobodu. A onda sam shvatila da njima sloboda nije važna. U stvari, shvatila sam da je se plaše. Da je njima najvažnija sigurnost. Bez odgovornosti. I da je to bio život na koji su se naučili.
Rezultat mog istraživanja bili su: sigurnost i ne-odgovornost. Njihov život bio je zatvor. Lep i veliki zatvor. Siguran. Bez odgovornosti. Nema slobode. Neizvesnosti. Nema odgovornosti. Sve je organizovano. Svaki minut u danu. Radiš. Ne misliš. Ne pitaš (se). Nema razmišljanja. Nema plaćanja računa. Nema bliskih odnosa. Nema žene. Nema dece. Neko drugi odgaja tvoju decu. Neko drugi ti obezbedi stan. Makar u utrobi broda. Hranu. Plati račune. Opere i ispegla ti uniformu. Ne misliš ni šta ćeš obući. Ni jesti. Sve je definisano. Moja karipska radionica zove se upravo tako: Sloboda ili ropstvo? Pitanje je sad. Mislila sam da svi ljudi žele da budu slobodni. Onda sam počela da razumevam da ljudi vole svoje zatvore.
Svidela mi se misao koju sam nedavno čula. Da je komfor oduzeo više slobode nego svi zatvori sveta. O tome se radi.
Jedina kompenzacija za iscrpljujući rad i mal-tretman koji su prolazili sa svih strana, bili su paralelni životi koje su živeli. Skoro svi na brodu imali su neke druge žene. U malo slobodnih sati u baru za posadu pila su se najfinija pića. Za pola dolara. Slušala se muzika kao u Tokyo International Centru. Indijska. Ili latino. Rokenrola ni u tragovima. Brod je jedna velika pokretna orgija. Nakon robovskog rada. Red ropstva. Red orgijanja.
A ja? I moja lična radionica?
Na brod sam stigla iz potpune slobode. Bilo mi je dosadno u Novom Sadu. Frekvencija mi je pala ispod minimalne. Lampica mi se upalila. Opasnost. Čekala sam da mi Beograd otvori svoje kapije. Svrbeli su me tabani. Zaželela sam se avanture. Pa sam je izmislila. A valjalo je otplatiti i repove koje sam u prethodnom periodu napravila. Brod mi se činio kao idealno rešenje. I tako sam se iz života: sve boje crveno, zadesila u plavoj. Stigla sam u plavi svet. Sve boje plavo. Nebo. More. Brod. Belo-plavi. Sve je bilo plavo. Uniforme su plave. Moja uniforma je bila plava. I teget. Bez crvenog karmina. Bez crvene. Zalizana. Kao da mi je bila zabetonirana krunska čakra. Tako sam se osećala. Bez čupavosti. Da nisam povezana ni sa sobom. Ni sa Univerzumom. Izgledala sam kao Mira Banjac u Lepoti poroka. Kao neka muška žena. Kao zastavnik Džemo. Čelična krila USA mornarice. Kao neko obezbeđenje. Ma kao gonič robova. Iz apsolutne slobode došla sam u robovlasnički sistem. Da budem gonič robova. I da mene gone. Majko mila. Sa dva toki-vokija. Sa svim mogućim zabranama. To nije dolazilo u obzir.
Svakih slobodnih pola sata trčala sam do svoje sobe. Da se presvučem u crvenu čipkastu ženu. Da se raščupam. Stavim karmin. Otrčim do pušačke zone. Tada sam još uvek bila strastveni pušač. Da popijem božanstveni brodski kapućino. Da udahnem sebe. Da se podsetim šta mi je važno. Jednom me je u toj mojoj crvenoj, rastrčanoj i užurbanoj pauzi sreo neki Splića. Pa me je pitao: Ideš napolje? A mi na sred mora. E da. Na brodu sam shvatila da se zovem Crveno. Rubby Red. Red or Dead.
U to doba sam već bila prilično meditativna. Nisam duvala. Vežbala sam yogu. Meditirala. U crvenom. Sa crvenim karminom. Na crvenoj prostirci. Da pokrije plavu palubu. Ustajala sam pre svitanja. To je bio najspektakularniji deo moje karipske avanture. To moje crveno vreme sa sobom. Yoga na otvorenoj palubi. U svitanje. Deck 4 forward. To je ona najisturenija tačka broda. To je bio naš kutak. Za posadu. Tu smo imali i veliki đakuzi. Božanstveni brodski kapućino. U Ceckinoj šolji na crvene ruže. Sama sa sobom. Svitanje. Odbljesci dalekih grmljavina, rojevi zvezda padalica. To je postao kao neki moj domaći zadatak. Stalno smišljanje želja. Biti spremna za zvezde padalice. Ujutru su mi nebesa darovala crvenu. U svitanje. U dalekim grmljavinama. Ah. Purpurna. U svoj onoj plavoj. To je bio moj udah mene. Pa sam mogla da se spustim u rudnik. U pretakanje hemikalija. U robovlasništo. Da mi oči podnesu estetiku spremišta. Skladišta. Nusprostorija. Ulazila sam u naš mali putujući grad. U odsustvo privatnosti. Mammy. Mammy, you are class. Marija, Marija. Sa svih strana.
Brod je stvarno jedno neuporedivo mesto. Neki drugi, mimoilazni univerzum. Zamislite samo da non-stop kružite. Da nema stajanja. Nema tla. Osim na par sati u nekim lukama. Snovi su vrlo burni. Dešavalo se da nekoliko nas delimo isti san. Da. Taman pomislite da više ne možete ni minut, da ćete se dezintegrisati, da… A onda nešto bljesne. Bljesne nebo ili neka božanstvena razmena. Neka osoba, neki pogled i osmeh pun razumevanja, neočekivana sila, duga. Bilo je i po dve duge nekada. Na Gloriju sam stekla drugaricu do groba. Milju Burzan. Ona je bila podsetnik da moj crveni svet i moje vrednosti stvarno postoje. Da ih nisam umislila. To su bili odbljesci mene. Mog crvenog sveta. Nekoliko božanstvenih večeri na Deck 4 Forward. Na najisturenijoj palubi na brodu. Sa paizanima. To je glavna reč na brodu. Zemljak. Moja mama je bila Zemljak. Pola mene je Zemljak. Paizano. Kao i u TIC. Svaka ptica svome jatu leti. Ovde sam i ja imala svoju paizanu. I srodnu dušu. Milja mi je jedini živi svedok da je moja karipska avantura bila stvarna. Da je nisam sanjala.
O karipskim lukama ne znam ni šta da vama kažem. Meksiko, Ćićenica, Bahami, Honduras, Belize, Sveti Marten, Sveti Tomas, Ki Vest. To su neke konfekcijske luke. Koje pobeđuju na takmičenjima za najlepše plaže sveta. Megan Bey. Beli pesak. Roza puderasti pesak. Delfini. Baldahini. Ništa mene to nije radilo. Ni ič. Nije to moje more. Ja potičem iz Istre. Kamene plaže. Miris ružmarina, lavande. Dalmatinska hrana. Na Karibima nisam osetila ni jedan jedini miris. Hrana neka obična. Ni ne sećam je se. A luke su napravljene za američku radničku klasu. Mek Donalds. Dajmond Džek. Pirana Džo. Pirati sa Kariba. Džoni Dep. Majce koje na suncu menjaju boju. Jeftina tehnika na Svetom Tomasu. Djuti fri. Bez poreza. Ukrasi i suveniri kao sa prvomajskog vašarskog štanda “Karike kod Marike”. To je prvi red. Kao neki vašarski razuđeni tržni centar. I sve je ogromantno. Predimenzionirano. Šejk od litre. A drugi red je već mnogo opasan. Tamo se ne ide. Jedva sam se iz njega izvukla. Kako sam se obradovala kada sam videla natpis Pirana Joe. E da.
Što me vodi do sledeće tačke. Do brodskih gostiju. Nemam skoro ništa lepo da kažem. Pa ću vam to zato reći u najkraćem mogućem formatu. Tek zbog verodostojnosti priče. I punine slike. Umesto mom oku najbožanstvenije estetike Japana i Tokija, ovde su bili gosti broda. Najgadnije estetike. U odnosu na njihovu estetiku, sva ona spremišta, špajzovi i magacini su bili milovanje za moje oči. I ona kolica na kojima se gura sva ta silna roba, su mi bili lepši od Glori gostiju. U svom životu to nisam videla. Ni mislila da to postoji. Ne znam da li je bilo gosta ispod 150 kila. Deformisani do nekretanja. Barem 10 posto gostiju je koristilo motoriće za kretanje i piškilo u pelene. Jer su ih kile sprečavale da se kreću. Slapovi sala tekli su na sve strane. Razmišljala sam kako su naše debeljuce zgodne. Da ne duljim. Bože dragi.
Apsolutni fokus njihovog godišnjeg odmora od 4 ili 5 dana bio je da uoče neki propust, nešto što ne valja. Da bi mogli da tuže brod. Da dobiju neku nadoknadu. I da prođu jeftinije. Kebin-stjuarti su im i po dva-tri puta dnevno spremali kabine. Pravili im origamije od peškira. Art. Zeke. Ždralove. Slonove. Čuda. A oni su proizvodili strv za koju ne biste verovali da je proizvelo neko ljudsko biće. Uvek su želeli makar nešto malo ekstra da iskamče. Makar jagodu presvučenu čokoladom. To nam je bila moneta za potkusurivanje razjarenih gostiju. Jagode sa čokoladom. Žalili su se na sve. Mi smo se cerekali čitajući žalbe u svesci Daily Incidents. Žalili su se na uragan. Na škripu od užadi zbog uragana. I neprekidno su jeli. Sve što je bilo džabe. A bilo je. Ogromne količine. Jeli su i dok je bio uragan Deni. Da. Ova stvorenja su istovremeno jela i povraćala. I voleli su da ne plate. I makar malo da prevare. Sipali su vodu u flašice od votke iz mini-bara. I piškili u flašice od konjaka. Koji je koštao dolar. To su morali da plate moji kebin-stjuarti. Koji su im po ceo dan gotivili kabine. E pa ne može. Mislila sam da je to kraj civilizacije. Da nam je došao kraj. Biće skoro propast sveta. Nek propadne, nije šteta. To sam na brodu mislila. Da ćemo se samo dezintegrisati. Da ovakvi ne zaslužujemo da postojimo. Možda baš kao što su iščilele Maje sa Ćićen Ice.
A ja? Naravno da sam stala ispred mojih kebin-stjuarta. Između njih i gostiju. Između njih i goniča robova. To nije bilo u pitanju. To je bilo pitanje integriteta. I stalno sam imala taj osećaj. Od integriteta do dezintegrisanja. Nisam se usuđivala da ne budem hrabra. To je bila jedina igra na brodu. Od koje sam ostajala u komadu.
Pisala sam svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Pisala sam vlasnicima broda. Koji imaju još osamedesetak brodova. Da im javim kakvo se robovlasništvo odvija na brodu. U inspekciju je stigao Mr. Ian Smit. Što sam bila srećna. Dok nisam razumela šta se u stvari zaista zbiva. Od tog dana nadalje ušla sam u dešavanja kao u filmu Nekoliko dobrih momaka. Ja sam bila kao Tom Kruz. Bez Demi Mur. A imala sam i Džek Nikolsona. I konačno se na brodu desila crvena. Ali red code. Šifra crveno. Upravo to. Krenula je prava hajka na mene. Moji šefovi su angažovali svoje saradnike da mi podmeću razne stvari. Jer brod je opasno mesto. Mesto visokog rizika. Na brodu važe posebni zakoni. To je stanje na korak do vandrednog. A moji šefovi su rešili da mi podmetnu stvari koje bi me teretile da ugrožavam bezbednost 5000 ljudi. Nije mala zajebancija. Shvatila sam u kakvo sam se kolo upetljala. Nakon partija na kojem su me kebin-stjuarti nosili na rukama, i pevali mi Marija, Marija u stotinu glasova, znala sam da je to moje poslednje veče. Ujutru su ispred moje kabine bile Filipinke iz obezbeđenja. Koje su mi rekle da ne izlazim napolje. Donele su mi doručak. I jagode sa čokoladom. I rekle mi da sačekam da mi jave šta će sa mnom biti. Nisam imala ni pasoš. Ni novac. Ni ideju šta će biti. Red code. Zero tolerance. Nulta tolerancija. Tako se to na brodu zove.
Uskoro su stigla dva malo veća dečaka. Koja su bila zadužena da me isprate sa Glorija. Sa Floride. I da budu sigurni da sam napustila Sjedinjene Američke Države. Jedan je vrlo ozbiljno shvatao svoj posao. Nije mi odgovarao na pitanja. Drugi je bio Kolumbijac. Pablo Izrael. On je pričao sa mnom. Rekao mi je da se opustim. Da idem kući. Da je pasoš kod njega. Da imam avionsku kartu za Beograd. Da je i moja plata kod njega. Sve će mi dati na rastanku. Imali smo divan dan u Orlandu. Čekajući avion za Mančester. Za Evropicu. Za kuću. Onda sam shvatila da nemam kućicu. Da ne znam koju adresu da napišem na kofer. Svejedno sam se radovala svemu. Pa sam napisala Majuškinu adresu: Mihala Babinke 16. Ihaaaj.
Vratila sam se u Beograd za slavu. Za Svetu Petku. Kod Cecke. Kod Majuške. Upravo tih dana, Beogradić mi je otvorio svoje kapije. Makedonci su mi otvorili kapije Beograda. Aneta i Goran su otvorili konsultantsku firmu Urban-rural konsalting. Zvani URC. Koji sam ja vodila. Pričala sam vam o ovoj epizodi. Ah. Moje sreće. Beograd. Balkanska. Urban. Posle onolikog ruralnog. Toliko sam bila željna velikog grada, rokenrola i svog plemena da ne znam rečima da vam opišem. Da mu se pustim. I da me niko ništa ne pita. Da prestanem da budem egzotična pojava, koju svako hoće da pipne. Da stignem u svoje pleme. Šareno. Crveno. Sve po mom.
Ah. Kako sam jasno znala šta su moje vrednosti. Bez kojih mi nema života. Baš kao Japanac i Čemberlen sa početka priče. Živeti se ne mora. Zato sam ja NINJA. Od Japana. Slobodno kretati se mora. Zato sam sa Balkana. Read or Dead. Rubby Read. Sve boje crvenog. Sloboda. Radost. Stvaranje. Lepota. Učenje. Svesnost. Pleme. Smeh. Ljubav. Rokenrol. Nema hijerarhije. Grad. Urbano. Privatnost. Živi i pusti druge da žive.
Sada kada sebe pitam: Jeli pope, idete li vi u penziju? Znam i odgovor: Ne idem u penziju. Naročito ne za ono što je meni važno. Oko drugog se ne mešam. To sam takođe naučila na mojim prekookeanskim radionicama. Da nemam uvek dovoljno reči da nešto kažem. Pa prećutim. Tačno znam koja tema nije moja. A koja jeste. Baš kao što znam i koji ples jeste moj. A koji nije.
Lepo je rekao Ivo Andrić. Da su sve Drine ovog sveta krive. I da ih nikada niko neće potpuno ispraviti. Ali da nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo. Baš tako. Srećna sam što sam naučila koje su Drine moje. Ne moram da ispravim i sve Gangove. Neka svako ispravlja svoje. Jedva postizavam i ove moje Drine.
I prosto ne znam šta mi je slađe. Da li da ispravljam krive Drine. Ili da puštam Gangove da ih drugi ispravljaju. A moj odgovor je: Ne, ne idem u penziju. Jer je moja radionica svugde gde sam ja. Jer je moj život moja radionica. Ihaj.
20 . april u Beogradu