Apsolutni početnici, deo prvi: Ona koja počinje

Ja sam ona koja počinje. I’m an absolute beginner. Apsolutna početnica. Stalno nešto počinjem. Danas sam na primer počela sa novim načinom ishrane. Ajurvedskim. Majko mila. Za početak ne znam ni šta mogu da doručkujem. Ni šta da kupim na pijaci. O svom prehrambenom stilu trenutno ne znam ništa. Ajurvedska nutricionistkinja mi je rekla da sam skoncentrisana u dva elementa: vatra i vazduh. Da nemam zemlje i vode. Baš kao i u ovom našem, zapadnom horoskopu. To znam. Sve sama vatra. I malo vazduha. I voda mi je vatrena. Rekla mi je da je važno da uvedem zemlju i vodu. Zbog balansa. Uvodiću ih ishranom i dnevnim ritualima. Sve što sam do juče jela danas više ne jedem. Nema ljuto, slano, kiselo. To su bili moji osnovni ukusi. Verovali ili ne, ja sam solila i ljutila čak i pomorandžu. Od danas prelazim na slatko, gorko i oporo. Novi svet. Drevni. Ajurvedski. Koji čeka da ga upoznam.

Levo desno gore dole, evo mene ispred škole.

A osećaj? Krajnje nekomforan. Hodam sad kao zombi uuuuu… Pitam se: Šta mi je ovo trebalo? Nego da ja lepo nastavim po starom? Ta faza se u stručnoj literaturi zove svesno neznanje. Kad uđemo u neku materiju, pa uvidimo koliko je beskrajna. I shvatimo da pojma nemamo. Da smo apsolutni početnici. Vrlo nekomforno. U ovoj fazi najbrže učimo. Kao neki mali sunđer smo. Sve upijamo. Uskoro ulazimo u svesno znanje. Kada smo po malo robotizirani. Kada još mislimo o svakom koraku. Ali ipak povezujemo. I sve nam je manje neprijatno. Trenutno sam sa svojom ishranom na početku. Pojma nemam. Istražujem po internetu. Nutricionistkinja me je naložila, bez da mi je dala meni koji mi kaže šta da jedem. Sad mi se čini da moram da završim ajurvedski fakultet da bih doručkovala. Ah. Hodam sad kao zombi, kroz noć.

Sva sreća, na ovaj osećaj sam se navikla. Skoro navukla. Da tako kažem. Kada sam mislila da sam najpametnija, da svašta nešto znam, shvatila sam da ne znam da dišem. Tada sam krenula na yogu. Od toga dana već 11 godina svakodnevno posvećujem pažnju disanju. Učim da dišem. I shvatam koliko je beskrajna tema. Disanje.

Onda sam u mojim školama magičnog realizma shvatila da mi ni čula baš nisu najinstančanija. Da ih nisam školovala. Gledala sam još i nekako. Ali slušala nisam uopšte. To je bio moj najslabiji čulni kanal. Stigla sam do tačke u kojoj sam potpuno isključila slušanje. Skoro da uopšte nisam slušala šta ljudi govore. Nisam ni mogla da ih čujem, jer sam neprekidno pričala sama sa sobom. Ja sam ih osećala. I videla. Ako me razumete. Znala sam o čemu su pričali na nivou osećaja. Frekvencije. Da li su dobro ili nisu. Možda sam naslućivala i poruku priče. Dešavalo mi se da „obavim“ ceo telefonski razgovor, bez da znam o čemu smo pričali. Kakva nesvesnost. Kakvo trućanje i traćenje. Odsutnost. Majko mila. Pa sam krenula u dug proces učenja slušanja.

Od tog dana sam se posvetila slušanju. Ah. Šta radiš? Slušam. Nije to mala rabota. O da. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Od potpunog neslušanja, danas sam stigla do poziva koji je vezan za posvećeno slušanje. Danas herojima pričam da je najveći dar koji možemo dati drugome kvalitet naše pažnje. Učim ih da se pretvore u primajuće polje. Koje svim kanalima prima sagovornikovu priču. Naročito kada priča o nečemu što mu je važno. Ovo zovemo posvećena komunikacija. U tom polju, svaka razmena je kao neki kosmički orgazam. U kojem svom sagovorniku celim svojim bićem poručujete: Evo me tu sam. Ti i tvoja priča su jedino i najvažnije što u ovom momentu za mene postoji. Naš sagovornik to oseti. Pa naraste od posvećene pažnje. Za uzvrat nam njegove reči miluju dušu. Možemo da osetimo frekvenciju njegovog bića. I uskoro naše biće komunicira sa njegovim bićem. Manje pričamo, više se topimo. Ekstaza, rekoh vam. Vredi svakog napora.

I pored svih vežbi i učenja, nisam naučila da telefoniram. Zato što ne volim. Telefon i ja nismo na ti. Vrlo retko telefoniram. Ne dozvoljavam da mi telefon ometa usredsređenost. Posvećenu pažnju. Da mi prekine kafu, čaj, ručak, misao. Ništa. Teram po svom. Posle ovoliko godina ljudi su već naučili da ja nisam ona koja se javlja na telefon. Ja sam ona koja dolazi. Moj Univerzum se nalazi u nekoliko gradova. Na više kontinenata. Kad god nađem slobodnog vremena, ja odem. Da budem. Prisutna. Da im dam najveći dar. Moje apsolutno posvećeno prisusvo. Moje biće da se sretne sa njihovim bićem.

Često mi se mislima mota Rambov stih o intelektualcu. Koji ne zna iskopati šanac. Ali je zato činjenica znalac. Pomislim na sebe. Mudrijašicu. Koja ne zna da diše. Da sluša. Da gleda. Nekada sam se ljutila na sebe. Na svoje odgajivače. Pitala sam se šta li sam ja to učila u životu? Spremali su me za ’telektualku. Al’ se nisam dala.

Nisam znala ni da stojim. Ravnomerno na dve noge. Mekih kolena. Da budem prisutna. I uzemljena. To sam shvatila na ninđucuu. I na plesovima. Tu shvatite koliko ste nevešti sa telom. Koliko ste nekoordinisani. Ruke, noge k’o u miša. Pa glava, oči, pogled, držanje. Dotle već zaboraviš da dišeš. Majko mila. Koliko je beskrajno to naše telo. Nikada ne prestaje da me fascinira. Nedavno su mi rekli da ne znam da pijem vode. Da gutam puno vazduha. Pijenje vode mi se sad čini kao visoko filozofska materija. Kao neki master. U odnosu na osnove. Disanje, stajanje, slušanje…

Do Japana sam bila univerzalna mudrijašica. Sve sam znala. Ili sam barem imala mišljenje na temu. A onda sam u Japanu naučila da ništa ne znam. Baš ništa. Ovo je bio moje najveće japansko učenje. U Japanu sam postala ona koja ne zna. Apsolutna početnica. To sam vam pričala. To je prva priča NINJE od Japana sa Balkana. Don’t you znam me. To će biti i poslednja priča NINJE od Balkana do Manhatana. U Japanu sam stvarno tako malo toga znala. Nisam znala čak ni da gledam desno-levo na pešačkom prelazu. Ni kakvu hranu naručujem. Ni šta jedem. Ni kako da jedem. Mislila sam da kupujem hranu, a onda bih kod kuće shvatila da je to nekakva kućna hemija. Uh. Hodam sad kao Zombi, kroz noć.

Pitam se šta smo mi to kroz život učili. Učili smo sve osim sebe. U Japanu sam krenula da upoznajem sebe. Da učim sebe. Da iznova pravim sebe. I da baratam sobom. Još uvek učim da jedem. Tražim optimalnu hranu koja odgovara mojoj konstituciji. Mom biću. Danas. Ne juče. Za sutra. Zato sam danas počela sa ajurvedom. Zato što mi njeno trajanje od 7 hiljada govori da ima smisla. Zato što prati yogu. I elemente. Vatru, vazduh, zemlju i vodu. Istok, zapad, sever, jug. Četvrti april. Četiri godišnja doba. Četiri kvarteta. Moju osnovnu životnu filozofiju.

Sa doživljajem sebe i bliskošću sa sobom sam uvek bila ok. Hajde da budem iskrenija. Relativno ok. To je moj kanal. Doživljaj. Emocija. Kada pričam sa ljudima, shvatim da ne znaju da nabroje ni 5 emocija. Ni emocionalno nismo opismenjeni. Da znamo da kažemo kako se osećamo. I šta sa tim da uradimo. A sve što radimo, radimo upravo zato da bismo se osećali na određeni način. Svi mi imamo svoja omiljena stanja. Koja čak ne znamo ni da nazovemo. Svojim primerom učili su nas da popijemo bensedin. Ili rakiju. Nismo se učili ni komunikaciji sa drugim ljudima. Ni ljubavi. Ni sreći. To se  sve podrazumevalo. Kao i disanje. Gledanje. Stajanje. Emocije. Ali smo zato učili desetine hiljada strana svega što nam ne treba. Zato ja skupljam sve ove korisne stvari. Sve što mi treba za život. I ređam u moj opus Na putovanju heroja.

Nedavno sam čula da Finci rade reformu obrazovnog sistema. Malo im je što su u svetskom obrazovnom vrhu, nego hoće i da ga unaprede. O tome se radi. Ni gotovo dok ni gotovo. Svakoga dana u svakom pogledu… U ovom eksperimentu će se rukovoditi zdravim razumom. Prirodom. Interdisciplinarnošću. Oduševljena sam. Neće biti predmeta. Nego logičnih životnih celina. Teme. Lekcija: kiša. Koja će sadržati i meteorologiju i fiziku i hemiju i psihologiju i predviđanje i emocije. Sve što ide uz kišu. Jer mi više ne znamo ni kišu. To sam shvatila. U školi je iseckamo do nepostojanja. Pa posle moramo da slušamo vesti da nam kažu kakav će dan biti. A oni nas prepadnu. Kažu nam da će ovo biti najhladnija zima u poslednjih 50 godina. Ili najtopliji dan. Da ne izlazimo na sunce. U svakom slučaju neka ne idemo napolje. Neka ostanemo na kauču. Uz TV. Reći će nam oni već kad možemo napolje. U neki tržni centar. Uh. Hodam sad kao zombi. Kroz noć.   

Najveći nesklad između formalnog obrazovanja i životnih veština doživela sam u militantno mučeničkom svetu. Bila sam fascinirana kad sam stigla u ovaj prosperitetni svet. Bio je to jedan od razloga mog dolaska u Beograd. Svi ti mladi, pametni, nabrijani ljudi. Puni znanja. Veština. Inostranstva. Tako sam ja to zamišljala. Niko ispod tri jezika ne govori. Master-dva-tri. Zvučni univerziteti. Čudo. Svi talenti sveta. I sve znanje sveta. Na jednom mestu. Kao neka matematička olimpijada. Brzo sam uvidela da bi himna militantnog mučeništva mogla da bude: ’Telektualac, a ne zna iskopat’  šanac. Mnogi dobri mučenici nisu znali da naprave ni kafu. Da uključe zdrav razum. Da upale svetlo. Kupe sendvič. I još osnovnije stvari. Da stignu od tačke A do tačke Z. Da prežive dan. To sam shvatila. Da je preživeti dan i stići od A do Z viša matematika. Velika stvar. Koja zahteva NINJU.  O tome se radi.

Nekoliko godina kasnije, kada sam tražila asistenta, CV-jevi su mi samo stizali. Bili su mi tako poznati. Master do mastera. Zvučni univerziteti. Domaći i međunarodni. Dva-tri jezika. Majko mila. Prepala sam se od činjenica znalaca. To mi ne treba. Jedva sam se i svog rešila. Mora da bude NINJA. Da bude spretan. Okretan. Da zna da stigne. Da smisli. Da reši. Pa sam napravila malu zavrzlamu. Za intervju sam sklonila tablu firme. Želela sam nekoga ko će me naći i bez da piše gde sam. Tada još mobilni telefoni nisu bili svakodnevna pojava. Na intervjuu sam ih pitala obične stvari. O svakodnevici. O životu. Da naprave kafu. Moj asistent je morao da zna gde stoje stvari u kuhinji. I da napravi kafu. Bez da me pita. To mi je bio kriterijum. Uvek sam se čudila kad ljudi ne znaju gde u novim kuhinjama stoje čaše. Šolje. Čaše. Kašičice. Meni se čini da su sve kuhinje sveta iste.

U Japanu sam shvatila da sam NINJA. Od Japana. Sa Balkana. Prvo i najvažnije NINJINO bavljenje je svesnost. Lični razvoj. Duhovno i fizičko pročišćenje. Kaizen. NINJA je ratnik filozof. Bavi se mističnim razumevanjem univerzalnih zakona i procesa. Da bude bolji, svakoga dana u svakom pogledu. NINJA je onaj koji uči. Dok je živ. Zna svoj poziv. Svoje darove. I svoje rane. Zna šta hoće. Ima jasne namere. Uči životnu spretnost u 18 veština. NINJA zna da zaokruži dan. Da stigne od tačke A do tačke Z. Ma koja da je tačka Z. Uči strategije i taktike kretanja. Peške, konjem, vodenim putevima. Kroz vatru. Svim prevoznim sredstvima.  NINJA rešava. Zna da izađe iz svake situacije. Uči glumu. Vežba i da ukrade, ako je potrebno. NINJA predviđa. Uči i meteorologiju. Zna kad će kiša. Snalazi se u svim vremenskim uslovima. Da ne moraju sa TV-a da mu kažu da ne kreće na put. NINJA poznaje svoje telo. Bavi se njime. Neguje ga i jača. Svaki dan. Koristi ga optimalno. Svesno se hrani. NINJA misli. Vežba mentalnu istrajnost. Uči da razume život. Da predviđa. Poštuje ljude. Protivnike naročito. Zna da uđe u njihove cipele. Da ih razume. Da bi mogao da ih nadigra. Borba je poslednji izlaz. U borbu ulazi najpre iz ljubavi i posvećenosti prema svom pozivu. Svojoj misiji. NINJA ima elemente subverzivnosti. Nikad nije main stream. Zato što nije ničiji. Nego svoj. Autonoman. Posvećen. Ima svoje nezavisno bavljenje. Vrlo je jasnan u svojim namerama. Razume svoju motivaciju. U Njujorku sam shvatila da sam NINJA sa Balkana do Manhatana.

Za Božić 2007. sam prestala da duvam. Što jedan dragi čovek reče: Ja sam svoje bure zatvorio. E tako i ja. Ja sam svoje poduvala. Rekla sam vam da sam ja ona koja počinje. Sve sam rano počela. Krenula sam u školu najpre sa 5 godina. Pa onda ipak sa 6. Dugo sam bila najmlađa u svim društvima. Taj osećaj da sam najmlađa mi je ostao do dana današnjeg. Neka me. Ja sam ona koja je najmlađa. Može mi se. Sviđa mi se.

Počela sam da pušim u šestom razredu. Od sedmog sam već pušila redovno. Imala sam 30 godina strastvenog pušačkog staža. Duvala sam skoro isto toliko. Mogu reći četvrt veka. Svaki dan. Skoro kao Kampaj Segundo u Buena Vista Social Clubu. Kada je pričao o pušenju. Prvu cigaretu zapalio sam svojoj baki kada sam imao 5 godina. Danas imam 85 godina. Može se reći da pušim 80 godina. Obožavala sam ovu ideju. Lep staž. Planirala sam da i ja dam takav intervju. Ipak sam prestala malo ranije. Trideset godina mi je bilo dovoljno.

Mislim da je duvka bila jedina stvar na svetu u kojoj sam bila umerena. Tokom svih godina. Najviše sam volela da na kraju dana smotam mali džoint. Da povučem par dimova. Da me iskuliraju. Spuste. Da mi daju da sednem. Da ugasim motore. Da ohanem. Da mi daju zemlju i vodu. Danas to učim da radim na drugi način. Vrlo retko sam se častila pre podne. To je bio kao neki praznik. Kada nisam imala mnogo obaveza. Uz jutarnju kafu. Pa u šašav dan. Duvanje je bio moj način da svakodnevici dam dimenziju više. Da zarudim sivilo oko mene. Jer ja sam ona koja počinje. Iskra. Varnica. Crvena. Vatra.

Duvala sam javno. Zagovarala sam duvanje. Nisam želea da se sakrivam. Nisam mislila da radim ništa loše. Do tog januara 2007. Tada sam bila u jednoj vrlo burnoj vezi. Sa simpatijom  iz dana dok sam još radila u Crnom Biku. P. Je tada bio srednjoškolac. Koji je u Bik dolazio na odmor. Kada sam se nakon mojih beogradskih nula vratila u Novi Sad da prezimim,  sačekala me je naša strast. Nikada aktivirana. Uvek prisutna. Koja je tinjala. I čekala svoj čas. Dva ovna sa podznakom strelca. Dve istosti. Ljudi, koliko je to vatre. I nešto malo vazduha. Tek da rasplamsava vatru. Trajalo je tačno 9 i po nedelja. Nakon kojih smo oboje pregoreli. A naročito P. To me je silno pogodilo. Uplašilo. Prepalo. Od tog dana ne duvam. Pored toga, shvatila sam da sam od duvke prestala da se smejem. Ja, koja sam bila ona koja se smeje. A počela sam da duvam da bih se još više smejala. Tih ledeno tužnih okovanih januarskih dana 2007, shvatila sam da sam postala neki cool tužni smajli. To mi je bilo više nego dosta.

Trava i hašiš imaju jedno naročito svojstvo. A to je da nas udahom prvog dima dovedu u poznato, marihuana stanje. U glavi mi je momentalno domaći ambijent. Kao da sam u papučama. Na kauču. Svoja na svome. Gde god da se nalazim. Jebe mi se. Može mi se. Naučnici kažu da fizička kriza od trave nije jaka. I nije. Fizičke krize imamo uvek kad god uvodimo novu naviku. Meni već unapred fale sve moje soli. Svi ti razni mlinovi sa onolikim solima koje sam poručivala od svukud. I čiliji. I kiselo. Limun. Telo ište. Ja sam svoje fizičke krize relativno lako prevazilazila. Kod duvke se u mom slučaju nije radilo o fizičkoj krizi. Nisam ni počela da duvam da sredim telo. Nego glavu. Praznina koja je tih dana nastala u moj glavi bila je spektakularna.

Ja koja sam do tada uvek predsedavala društvenim skupovima ili barem imala šta da kažem,  odjednom nisam imala ni reči. To je za mene bio šok. A i mojim Univerzumima. Shvatala sam  da je sve, što god sam po navici krenula da kažem, besmisleno. Da sa ovom svesnošću ne želim to da pričam. Pa bih ućutala. Pomislim drugu misao. Skoro da je iskažem. Pa uvudim da ni tim rečima nema mesta. Osvestila sam da je moja priča bila jedan potpuno deplasirana stara priča. Da je nisam ažurirala. I da sam je prerasla.

Jednako besmisleno bilo mi je i to što su ljudi oko mene pričali. Moje staro okruženje. Isto tako sam uvidela da su mi ljudi, sa kojima sam do nedavno mogla da provodim sate i dane, sada bili neinspirativni. Već posle 5 minuta. Nisam razumela ni humor kojem sam se do nedavno smejala. Nije mi se ostajalo. Ni 5 minuta. Pa nisam ostajala.

Prvih dana sam bila sam kao neki vetar. Koji dođe. Oslušne ambijent. I ode. Dalje. Tih meseci, na retkim druženjima, najčešće bih govorila: Ne, nije mi ništa. Ne, hvala. Neću da duvam. Ne, sve je u redu. Dobro sam. To me je smaralo. I nije mi se išlo. Odjednom više nisam imala razmenu sa starim svetom. Pa sam se združila sa sobom. Sa Murakamijem. I Erlandom Luom. Oni su fantastični drugari za tu vrstu egzistencijalne osame. A što je najluđe, nisam bila u depresiji. Fizički sam bila u naponu. Pucala sam od energije. Vežbala sam. Ustajala pre svitanja. Obilazila Novi Sad po tri puta u toku dana. Spavala na divnoj terasi. Na vreći. Nindžeći. Hranila se najrestriktivnije ikad. Travke i čorba od bundeve. Od proleća sam živela na terasi. Sa Murakamijem. I Luom. Čitala. Vežbala yogu. Vozila bajk. Ćutala. Radila u škotskom investicionom fondu. Kod Velikog Gecbija. Dok se nisam zajurila na Karibe.

Te 2007. godine osećala sam se kao neka posuda, koja se prazni. I čisti. Reči. Misli. Ljude. Ambijente. Uživala sam u tom pražnjenju. U svesnom stvaranju sebe. U svesnom odabiru reči, misli, priča, ljudi. I tako sam reč po reč, ponovo stvarala sebe. I svoju spiku. Svesno baratanje rečima nastavila sam na mom učenju magičnog realizma. NLP. Neuro-lingvističko programiranje. Koliko je samo rogobatan ovaj naziv. Ne volim ga. Retko ga koristim. Ja ga zovem magični realizam. L kao lingvistika. Nastavila sam da težim besprekornoj upotrebi reči. Svakoga dana u svakom pogledu. Svesno biram reči koje koristim.

Danas kada sam svoj rečnik poprilično očistila i naučila da slušam ljude, vrlo brzo mogu da čujem šta ih tišti. Na osnovu reči koje koriste. Rečnik koji koristimo je kao neki skener. O čemu god da pričamo, sve kažemo u nekoliko rečenica. Jako mi je to uzbudljivo. I heroji se zaljubljuju u čišćenje rečnika. Da ne govorim o rečima koje su u opštoj upotrebi na našem podneblju. Naši superlativi su reči kao: užasno i jezivo dobro, strašno, katastrofa, boli glava, bruka, bleja, otpadanje… Da ne duljim.

Čujem navežbane spike koji ljudi imaju. Kao snimljenih pola sata. O kojima ne misle. Nego ih puste. Auto-pilot. Nesvesna priča. Onda ih neki sagovornik isto tako nesvesno ne sluša. Često čujem to prazno blablalbla… Zvuči mi to kao neki oklop od reči u kojem ogreznemo. U kojem živimo. Meni je kao neka crna slika upozorenja onaj čest prizor iz staračkih domaćinstava. Ona putanja: od kauča dva putića. Jedan do stola. Drugi do kupatila. Znam da smo mi ljudi bića navika. Znam da lako upadamo u naviku. I da je lako stići u ovu okoštalost.

Često se setim o Bore. Pričala sam vam o Bori. Družili smo se i radili projekte u vreme kada je Bora imao šezdesetak godina. Tada smo Pop Ninja, Cecka i ja razvijali našu novu organizaciju GAIA. Bora nam je bio podrška i mudrost. Kada smo Pop Ninja, Cecka i ja, NINJA posustajali, uskakao je Bora. Uvek mlad i svež. Mokre kose i u januaru. Stizao je uvek čio. Iz neke Omoljice, Jabuke. Iz nekih Bogtepita dalekih mesta u kojima je vodio projekte. Jedne noći čak su i  ninje lipsale. Jedino je Bora bio svež. Pop Ninja i ja gledali smo Boru kako vrca. Mladom, skakutavom i odmornom energijom. Svojim živim plavim, vilenjačkim, razdoznalim očima. Pop Ninja me je pitao: Mari, šta misliš gde Bora sada ide? E da. To je Bora.

Sve mu je bilo lako. Uvek je nešto učio. Borin poziv: eksperimentalni futurizam. Bora je poljoprivredni inženjer. Koji je stvarao mnoge sorte. Onda je vodio projekte sa Amerima. Radio autorski ketering. Ja ne znam koliko Bore ima. I šta sve zna. Putovati svetom sa Borom je naročita milost. Svako drvo, žbun, put, naziv zaseoka, ptica, ljudi. Sve Bora zna. I zna lepo da priča. U svakom kutku sveta od Bore sam dobila po neku priču. Anegdotu. Posle sam držala radionice sa Borom. Baš smo bili par. Ono što sada želim da vam kažem o Bori je njegova rešenost da u šezdesetim postane asistent. Priča meni Bora. Da su ga zvali da predaje na fakultetu Futura. Neke nove ekologije. Bora može da predaje svaki predmet. Jer Bora je NINJA. Tražili su mu da sistematizuje i arhivira sve svoje radove. Da bi dobio veće zvanje. Bora je uradio hiljade projekata. Ispita. Svega. Rekao mi je da ga smara da se mota po svojim arhivama. Nego da je rešio da počne iz početka. Kao asistent. To ga podmlađuje. Boro Majstore.  Kad porastem biću kao Bora.

Zato i silazim sa kauča. Zato i tražim novu svežinu. Novo učenje. Nove ritmove. Nove prizore. Nove ljude. Nove ideje. Zato uvodim nove navike. Ajurvedsku ishranu. Zato uvodim nove elemente. Zemlju i vodu. Čim primetim da imam navežbanu spiku, onih snimljenih pola sata, iz kojih po potrebi vadim šta treba, odmah prekidam. Ućutim. Odmah uvodim nešto novo. Krećem na neki novi ples. Na neko novo učenje. Razlabavim sebe. I svoju određenost. Zato i silazim sa kauča. Sa kauča vode samo dva putića.

Zato sam ja Maršal od Nule. Od svih nula. Zato  pišem o nulama. Zato ulazim u sve te nove materije. U nove poduhvate. U nova učenja. Zato sam napravila radionicu. Zato je i dalje pravim. Jedna godina. Pa druga. Vidim da će biti i treća. Ni gotovo dok ni gotovo. Stalno dodajem. Novo. Menjam. Radije pišem nego što editujem. Upravo sad sam uradila računicu pisanja. Napisala sam preko hiljadu strana teksta. U dva radionička vodiča. I u dve knjige. To urade vazduh i vatra. Zato i uvodim zemlju. I vodu. Da organizujem i manifestujem sve ovo moje vazdušasto stvaranje. Zato ću sebi da pomognem telom. Ajurvedskom ishranom. Da se uzemljim. I am absolute beginner.

Naše telo. Još jedna osnovna stvar. Buda kaže da je naše telo dragoceno. Da je ono naše vozilo koje nam omogućava buđenje. Da je važno da se staramo o njemu sa ljubavlju. Da je put duše put tela. Da je važno da tretiramo svoje telo kao što bismo tretirali prijatelja. Da mu ne radimo ono što ne bismo radili prijatelju. Na putovanju heroja se baš bavimo telom. Telesnim umom. Zovemo to generativna svesnost.  Budisti kažu da je to što smo se rodili u ljudskom telu već samo po sebi džek pot. Dobitnik smo velike lutrije. Možete samo zamisliti gomilu duhova u redu, koji čekaju da dođu na ovaj svet. Svaki od njih čekajući da dobije ljudsko telo. Gledate u redu duha ispred vas kojem je dato zmijsko telo. Sledeći duh ispred vas je dobio žirafino telo. A onda, kada ste vi došli na red, neko je rekao: A ti? Ti ćeš dobiti ljudsko telo. Džek-pot. Najnapredniji instrument koji je ikada postojao. Nikada mu se po svojoj savršenosti ništa nije približilo. Ni kapacitetom, ni kompleksnošću, ni snagom. Ljudsko telo nam daje beskrajne i čudesne mogućnosti za transformaciju, samoostvarenje i za razvoj svesnosti.

Ljudsko telo nam je stiglo bez uputstva za upotrebu. A mi smo zaboravili na brilijantan dar koji smo dobili, čim smo ušli u ljudsko društvo. Na kauču, sa upaljenim TV-om, abrovima i reklamama u pozadini. Tamna strana posedovanja ovog čudsnog instrumenta je da, ako nije podešen na svoju frekvenciju, mogu da mu se dešavaju grozna iskustva. Nisu nas učili da telo dovedemo na svoju frekvenciju. Nego na njihovu. Opštu. Televizijsku. Marketinšku. Na tom bazičnom nivou svesnosti, mi samo idemo kroz dan. Obavljamo svoj posao. A telo doživljavamo kao „to“. Neko ga doživljava i kao neku životinju, koju treba da gura ili vuče kroz dan. Ujutru ga natovare kofeinom, jer žure na posao. Jedu usput. Iz papira. Kada dođu kući, natrpaju neku hranu u njega. Možda i neki alkohol. Pa na kauč. Spavanje, ustajanje i ponovo. Od kauča dva putića.

Od kada sam počela da učim da dišem, da gledam, slušam, da stojim, postala sam svesna magije tela. Doživljavam njegovu misteriju. Osećam njegovu vezu sa sa vekovnom mudrošću, intuitivnim znanjem, hrabrošću i nežnošću. Na putovanju heroja svakako je potrebno podići nivo svesnosti tela na viši stepen. Vrhunski izvođači, umetnici, atlete, lideri, iscelitelji, znaju kako da svoje telo dovedu na viši nivo svesnosti. Znaju da je, ako žele da od svog života naprave nešto, potrebno da najpre svoje telo dovedu na najviši nivo svesnosti. To me je od prvih dana mog duhovnog istraživanja učio i veliki De Melo. Da je najduhovnija praksa biti svestan svoga tela. To mi je tada, još velikoj sveznalici, delovalo prejednostavno. Da je u zdravom duhu zdravo i telo. I obrnuto. Eh. Do jednostavnosti valja narasti. I nadrasti potrebu za komplikovanim i pretrpanim svetom.

Naučili smo da mislimo da je mudrost vezana za prošlost. Za istoriju. Obožavam legendarnu misao: Imaš sto godina, a govoriš gluposti. Ne mislim da je iskustvo zalog za mudrost. Ne mislim da je mudrost  povezana sa dugim životom. Sa mnogim krizama. Sa biti profesor. Niti ’telektualac. Naše biće je mudro i zna. Naše telo zna. Sve vreme nam javlja. Čim ga tretiramo kao prijatelja. Obožavam izraz orgnizovana nevinost. Blejkove pesme nevinosti i iskustva. Jagnje i tigar. Da ne mudrijašim.

Jer život je svež. Mlad. Uvek nov. Nevin. Svaka ogrezlost je zalog sigurnog fijaska. Život nas čak neće ni pitati šta o tome mislimo. Prosto će nas izgurati sa strane. Na kauč. Još pre nekih desetak godina smo mogli sebi da priuštimo izvesnu konzervativnost. Da budemo malo staromodni. Danas su te forme života nespojive sa samim životom. Ljudi me bezbroj puta zabrinuto pitaju da li radim u struci. To me zabavlja već skoro dve decenije. Kako im na razne načine odgovaram. Da ne radim u struci. Ali da živim svoj život. Svoj najdublji poziv. Da igram svoj veliki ples. Da putujem svoje putovanje.

U stvari, ja uopšte ne razumem šta u današnje vreme ta reč struka znači. Isto tako čujem ljude koji ne rade, jer čekaju posao u struci. Nedavno sam pričala sa drugaricom. Ona trenutno nema klasičan posao. Ne ide na posao. Ali radi. O tome se radi. Pričale smo kako verujemo da će uskoro vrlo malo ljudi odlaziti na posao u klasičnom smislu. U smislu struke. Ovo bi sad Bora znao futuristički da elaborira. Ja neću. Idem u pravi letnji dan.

Evo mene već nedelju dana u mom novom prehrambenom stilu. Drevnoj ajurvedi. Uvodim je polako. Onako kako i herojima pričam o uvođenju novih navika. Svakoga dana u svakom pogledu…. Zakon velikih brojeva. Već za sedam dana se ne osećam kao potpuni zombi. Znam da doručkujem. Ručak učim. Učim polako i da pijem vode. U međuvremenu i dišem. Dobro se osećam u svojoj koži. Svesna sam magije svog tela. Zahvalna sam na tome. Radujem se svim novim ukusima koji me čekaju. Novim elementima. Već osećam naznake zemljane i vodene energije. Bojala sam se da će me usporiti. Kad ono – ne. Samo su me zgusnuli. Načinili da mudrije gazdujem svojom energijom.  Čini mi se da mi duže traje. U svakom slučaju se igram. Ja sam ona koja se igra. A sada idem u ovaj božanstveni sunčani ponedeljak. Moj slobodan dan. Idem u nove ukuse. Idem na Adu. Nisam bila hiljadu godina. Da sretnem neke nove ljude. I pričam neke nove priče.

Danas ću da radim ono što davno nisam radila.

I nešto što stara ja ne bi nikada uradila.

Ono što me je dovelo dovde, neće me odvesti tamo.

Ni gotovo dok ni gotovo.

Ja sam ona koja počinje.

I’m an absolute beginner.

Što i vama želim.

Ihaj.

27. april u Beogradu

Posvećujem ovaj tekst mojoj sestri Majuški, koja je na današnji dan pre 15 godina preživela tešku saobraćajnu nesreću. I postala moj veliki učitelj. Za život. Za sreću. Za početak.