Ovog aprila bila sam u jeku pisanja knjige. Završavala sam NINJU sa Balkana do Manhatana. Slagala sam i zatvarala sve niti koje sam u dve knjige otvarala. Ušla sam u vrlo introvernu fazu. U kojoj nije bilo mesta za bavljenje tuđim mislima i upitanostima. Svi su mi smetali. Imala sam osećaj kao da me odvraćaju od mog master pisa. Dosta mi je bilo kilometara mojih misli i upitanosti koje je trebalo poređati. I tako. Pričala sam sa Majuškom. Mojom sestrom po izbour. Rekla mi je rekla da je to u redu. I da primenim umetnost amortizacije. Ah. Mudrost Vrebalovih. U terci sam čula i tata-Mišine reči: relativizuj Bepa. Proširi na sutra, na…. OK. Tih dana sam se inicirala i u Reiki. Što je značilo da sam prolazila kroz jedno čišćenje. I evo kako je to izgledalo.
Pored finiširanja knjige, spremala sam i radionicu „Money, money, money, very funny in the rich men’s world“. Slagala, integrisala i sinergisala materijale sa raznih učenja. I iz moje privatne Riznice iskustava. Tog aprila sam stigla na nezapamćeni donji minimum naplate. Takozvana „crna malina“. Nikad više nisam radila, a nikad manje naplaćivala. Nešto mi se tu nije slagalo. Pogledala sam u svoje finansijske evidencije. Za dva meseca sabrala sam nenaplaćenih 1800 eura. Majko mila. Pri tom sam pozajmljivala za stanarinu. Desilo mi se isključenje telefona. I bila sam u sred srede sebe. U izolaciji od ljudi sa kojima sam se sretala. I od kojih sam mogla tražiti pozajmicu. Majko mila. Ne zaboravite da spremala sam temu: „Money, money, money, very funny“. Živim i odana sam svemu što poučavam. Principu „primer je najbolje sredstvo“ naučio me je još deda Alojzije. Moj frizer mora biti dobro ošišan, krojač obučen…
Pitala sam se „Ko je ovde lud?“ Sa kojim pravom ću da držim radionicu „Money, Money, Money“ ako sam na temi koji treba da pričam životno pala na popravni? Ah.
Imajući na umu da je život uvek u pravu, krenula sam u razumevanje poruka koje mi šalje. Pitala sam se da li mi možda šalje poruku da menjam posao kojim se bavim? Kad sam mu postavila to pitanje, sa svih strana su mi stizali mailovi zahvalnosti, zahtevi za novim terminima. Dakle, da ne menjam poziv. Uf. Koje olakšanje. Dobro je. Nego da menjam odnos prema novcu. A za to sam imala divnu priliku. Jer sam upravo spremala baš tu radionicu.
E sad, da vas malo uvedem u svoju finansijsku specifičnost. Heroji novog doba sa kojima radim vrlo često, gotovo sigurno, prolaze kroz neku transformaciju. Ličnu, transformaciju značajnih odnosa, posla, profesije, stanovanja, grada, države… Desi im se i da menjaju posao. Da neko vreme prođu kroz smanjene novčane prilive. Kažem im da novac nije i ne može biti razlog (ne)dolaska na radionicu. Na individualni susret. Govorila sam im: „Platićete mi KAD budete mogli.“ Kada bi mi doneli novac, ja bih proveravala „Da li stvarno možete da mi platite?“ Neka mi ne plate ako im baš nije zgodno, nastavljala sam. Pomislite samo. U stvari sam svojom nonšalantnošću svima poručivala da mi novac nije važan. Neka reše sve ostale. A onda će platiti mene. Kad budu mogli. I kad im bude zgodno. Odjednom sam to čula. Čula sam kako sam terala novac iz ruku. A čula sam i ovu malu, majušnu rečcu: KAD budete mogli. Osetila sam njenu energiju.
Ne KAD, nego ČIM budete mogli. To već menja perspektivu i moj odnos sa novcem. Ja sam ona koja je vodič na putovanju heroja. Koja podržava ljude. I koja od toga živi, radi, stvara, ulaže. A moj najdublji poziv je da budem i da budim lep život. I tako. Uvidela sam da ovim svojim nonšalantnim „da li ste sigurni da vam je zgodno da mi platite?“ odnosom, ugrožavam svoj poziv i svoj kredibilitet. Ah. Shvatili ste. Prva intervencija: ČIM budete mogli. Dobro, super. Besprekorna upotreba reči. Practice what you preach. Druga: Da prećutim onaj deo: „Da li ste sigurni…?“
Milica me je podsetila da novac voli jasne okvire. Da su novac i vreme u vrlo bliskom odnosu. Neki čak misle da su isto. Da je vreme novac. Kao matematičar, moram naglasiti da je vreme beskonačno. A da je novac konačan. I da stoga ne mogu biti isti. Jer pripadaju raznim kategorijama. Nuh… Da ne mudrijašim. Novac voli jasne okvire. I ne voli našu balkansku nonšalanciju. U odnosu prema vremenu. Prema novcu. Ja sam znala da produžim radionice i za pola sata, sat. Radionice zvanično traju od 10 do 6. A ja sam radila do 7. Kad sam nakon ovih uvida promenila pristup, svi su odahnuli. Priznali su mi da im je taj poslednji sat bio „touch too much“. A ja sam mislila da im dajem više. Kao kad vam na pijaci dodaju još malo, da pretegne. Ali ipak, ako poručite pola kile, ne dobijete dve kile. Novac voli jasne okvire. Radi se od 10 do 6. Minut, dva, pet, OK, ali ne sat. OK, razumela sam. Hvala.
Setila sam se i kako se mi na ovim prostorima često ismevamo Zapadnim ljudima. Koji čekaju svoj kusur. Dinar. Euro cent. Kažemo „kako je veliki svaki Švabin dinar“. Zato što jeste. Zato što je novac, novac. I dinar. I hiljadu. I milion. Ista energija. Kako se odnosiš prema malom, tako se odnosiš i prema velikom. Svaki majstor svoje struke zna da nema malog posla. Svaki posao je posao. I baš zato što im je velik dinar, velik im je i milion. Setila sam se sebe, kako sam pre desetak godina usisala neke dinare sa poda. Mrzelo me je bilo da se saginjem. Za siću. Ah.
Od Majuške sam dobila feng shui savete. Znajući kako radim, rekla mi je da nisam definisala ritual plaćanja. Kao što prodavnica ima kasu, na koju dođete i platite kada uzmete ono što ste naumili. Isto tako i radionica, rekla mi je Majuška, mora da ima ritual koji označava plaćanje. Dobro. Uvodimo ritual. Majuška mi je objasnila i kako po feng-shuiju treba da se čuva novac. Kakvi su novčanici, to sam znala. Za škrinje, takođe. Prazna škrinja sa probušenim knjižicama i nekim spajalicama stajala mi je u nekom ormanu sa ćebadima koje skoro da i ne koristim. U najbezveznijem kutku mog doma. I nije neki oltar izobilja. Dobro. Razumela sam. Setila sam se Japanskih oltara izobilja na sve strane. I maca i žaba koje iskaču iz njihovih novčanika. Da ga rado daju. I da im se umnogostručen vrati. Dobro. Slušam, pratim. Idemo dalje.
Kako se bližio dan radionice Money, money, money sve mi je jasnije bilo kako sam sve terala novac od sebe. Baš sam bila kreativna. Imala sam mnoge i brojne načine. U sjajnoj knjizi Margarite Milenković „Energija novca i reiki izobilja“ našla sam mnogo toga šta novac voli, a šta ne voli. Dosta toga sam „znala“ na mentalnom nivou. Ali ne i u praksi. „Don’t you znam me“, Mari Bepa san. Bližio se dan radionice, a ja sam polako dobijala uvid za uvidom. I videla da mi je život pripremio veličanstvenu uvertiru za temu „Money, money, money, very funny“ u svom stilu. Baš je taj život jedan divan, mudar i beskrajno duhovit. I tako.
Što je bilo najluđe, na radionici je trebalo da radimo sa nekom novčanicom. Kako bismo pratili emocije i doživljaj koji imamo prema novcu. A ja u kući nisam imala ni jednu novčanicu. Osim 10 kuna, prema kojima nisam imala baš nikakvu emociju. Sva sreća, ovo je bila premijerna radionica, koju sam radila sa herojima prvog reda. Mojim prijateljima. Sa kojima uvek i sve delim. Rešila sam da, kao i toliko puta do sada, ja budem „case study“. Studija slučaja kako ne treba. I tako… Sve sam im ispričala. Uvek im sve kažem. To je početak. I krenuli smo u istraživanje. Svi zajedno.
Ideju o novcu i o odnosu prema novcu dobili smo od naših roditelja i predaka. Bivajući lojalni jednom roditelju ili pretku, preuzimali smo i njegov odnos prema poslu i obrazac prema novcu.
Imala sam priliku da budem u dva potpuno različita modela. Otac Duško i njegovi roditelji su imali vrlo štedljiv odnos prema novcu. Skromnost, neisticanje, čuvanje. Za Božić smo od Alojzija dobijali po mandarinu. I za rođendan nove Pekove cipele. Ali nam je zato rado davao sve svoje vreme i sve znanje sveta. Maka je najpedantnije na svetu knjižila sve Alojzijeve nabavke. On je bio glavni snabdevač. A makine novčanice su bile presavijene na pola i stajale su tako presavijene, jedna po jedna. To nikad i nigde to nisam videla. Uvek je znala koliko novca ima. U paru. To nije bio novčanik u koji ste kao dete mogli da zavirite. Celog života štedeli su dedinu platu direktora škola. A živeli su skromno i ne ističući se, od Makine učiteljske plate. Jednog dana u doba hiperinflacije, bankarska radnica je probušila tu knjižicu celoživotne Grujićke ušteđevine. Dve rupe sa strane. Koje su označavale da je ušteđevina sada nula. Dve nule. Grujići su ovo prihvatilii tiho i bez mnogo priče.
Duško je uvek dobro zarađivao. Imao je najveću platu u ono doba. Okružni javni tužilac. Nasleđivao je, sticao, gubio. Kockao se. U akciji „Imaš kuću, vrati stan“, vratio je stan. Iako nije imao kuću. Za svaki slučaj. Preventivno. Imao je dva aršina za trošenje novca. Jedan za sebe. A drugi za sve ostale. Sebi je kupovao najskuplje i najkvalitetnije stvari. Uvek je bio skupo obučen. A ljutio se na mamu što i nama kupuje skupe stvari. Duško je štedeo na svakodnevici. Štedeo je na vitaminima, na malim radostima, štedeo je 100 dinara. Da bi na razne i kreativne načine trošio i gubio 100 hiljada, milion i više. Štedi, štedi, pa pukne. Pa sa stricem Mišom potroši salaš za dve-tri lude noći. Neće da proda kuću za 400 hiljada maraka. Pa se posle radujemo što smo dobili 140 hiljada. I tako. Da ne duljim.
Mama Manja je uvek imala novca. Uvek ga je rado, galantno i divno davala. Svima. A rado je davala i sebe. I svoje vreme. I našu kuću. I njene specijalitete. Oko nje je uvek bilo puno ljudi. Okupljanja. Hrane. Zvonkog smeha. Mama je baš terala modu. Putovala je po modu u Italiju i u Britaniju. U porodici su se dugo spominjale sandale koje je mama kupila početkom šezdesetih u Italiji. Dok je studirala i modirala se Beogradom. Čuvene mamine zlatne sandale su koštale koliko jedan bik. To je bila valuta Zemljaka. Kupovala je slike svih poznatih onodobnih slikara. Drugovala sa njima. Išla na slikarske kolonije u Počitelj. Ona ih je radovala somborskim sirom i svojim vedrim prisustvom. A oni su joj darovali slike. Nasuprot makinom novčaniku, u maminom je bila zbrkana i zgužvana gomila para. Ispadalo je sa svih strana. Puna tašna. Svi džepovi. Mamin novčanik je bio za „poslužiti se“. Čak iako je uvek davala. Bez pitanja. Puna kuća. Puni frižideri. Najfinije hrane. Koju smo donosili iz Italije. Od čega je Duško pizdeo. Mama je inicirala zidanje porodične kuće od 400 hiljada, koju je posle Duško prodao za 140 hiljada. Kada je otišla u druge realitete, u ormanu je bilo 48 hiljada maraka. Plus zajednički novac koji su imali na knjižicama. Evo skoro 30 godina nakon njenog odlaska, i dalje nam od nje sa raznih strana stižu neki darovi izobilja. U raznim oblicima.
Zemljaci su uvek imali, stvarali, davali. Jedan opšti tok. Dida i Aka su vodili gazdinstvo. Znalo se reda. Prvi su bili radnici koji rade. Baš smo ih svi poštovali. Prvo su oni dobijali novac. A onda je moglo sve ostalo. Dida i njegova porodica su imali iste radnike generacijama. Kao neko nasledno pravo. Aka je bila generalica. Sve što smo poželeli, to smo dobili. Danas joj kažem da nešto želim, sutra sam to već imala. Dida nam je davao novac. Golubice. Tako smo ih zvali. Novčanice na kojima je pisalo 1000 dinara. A koje smo mi u Jugoslaviji čitali kao 100 hiljada. Jer smo tako bili navikli. Od neke prethodne inflacije. Dida nam je davao novac. I deci. I mami. I celoj porodici. Govorio je „Evo vam dico, da ne budete nestrpljivi.“ Dida je bio strateg. Znao je da ga nigde neće odneti. I tako. Dok su Zemljaci bili živi, bilo je svega. Sve je teklo, teklo i preteklo. Imalo se, davalo se, delilo se. Kada su u pola godine otišle mama i aka, sve je krenulo na drugu stranu. Od juna 1986, kao da su život, radost i izobilje otišli na neko vreme iz naših života.
Još jednu važna stvar sam osvestila onog dana na radionici. Moji roditelji su bili obrnuti u bukvalno svemu. Pa i u odnosu prema novcu. Novac je bio uzrok velikih svađa u mojoj porodici. Duško se ljutio na mamu i na Zemljake što nas razmazuju. Grujići su planirali spartansko vapitanje za moju sestru Jovanu i mene. Često je citirao jevrejsku kletvu „Da bog da imao, pa nemao.“ „Videće one kad ne budu imale. Neće znati da se snađu. U dobru je lako dobar biti.“ I tako. Hteo je da pukne od besa kada vidi kako ja sa didinom golubicom otkupljujem ceo pazar od lokalnog kokičara. I sve slatkiše iz prodavnice. Vikao je da me vaspitavaju za hoh-štaplerku. Dušku je hoh-štapler bio svako ko je zarađivao više od njega. On je bio mera ispravnosti.
Osim što je bio uzrok svađa, oko novca je u našoj kući uvek bilo nekog muvanja Duško je redovno crtao „crna vremena“. Pa ih je i nacrtao. Mama je za njih spremala „crni fond“. Za svaku stvar koju bismo kupili, govorili smo drugu cenu. Da ne kažem lagali. Čizme su umesto 400 maraka, koštale 40. I sve u tom stilu. Podeljeno sa 10. Kada sam vizualizovala detinju sliku sa novcem, videla sam žuti tabure sa maminom tašnom. I onaj njen braon-žuti prepuni novčanik. Kome ja prilazim. Osvrćem se levo, desno. Vadim krišom novac iz njega. I brzim hodom nastavljam dalje. Ah. Upravo to. Isti osećaj sam imala u odnosu sa novcem. Kada sam primala novac, bilo mi je vrlo neprijatno. Kao da ga na neki način kradem. Kao da mi baš i ne pripada. Dobila sam odgovor i na pitanje zašto sam novac iz bankomata uzimala na isti način. Kao da ga krišom vadim iz maminog novčanika. Ah. Da. Emocija koju sam prema novcu osećala bila je zbunjenost, stid, strah i neko zbrzavanje.
Što se obrasca novca tiče, pokupila sam ga od mojih roditelja. Fifti-fifti. Kada imam dovoljno novca, odnosim se prema njemu kao mama. Sve može. Sve je lako. Dajem, dobijam, kupujem. Teče. Kada sam ostajala bez novca, aktivirala bi se Duškova kletva. „Videćete kako je kad ne budete imali.“ Onda bih se stezala. Iscprljivala se sumanutim radom. Ili štednjom do krajnjih granica. Pre bih crkla nego tražila od nekoga. Ah.
Onoga dana na radionici sam od heroja tražila novčanicu da bih mogla da radim vežbu. Bio je to velik napredak za mene. Da tražim. Kada sam držala novčanicu u rukama, osećala sam želju da je brzo sklonim. Stavim negde. Van mojih ruku. Isti stid i loš osećaj koji sam vam već spomenula. Čudno mi je bilo da novac bude napolju. Van novčanika. Do kraja vežbe sam dobila poruku da je važno da tražim za sebe. I tako. Ako ne tražim ono što mi treba ili što želim, život će udesiti da nešto tražim. Kao što je udesio da tražim pozajmicu za stanarinu pred radionicu.
Pošto živim sama, nisam imala crni fond. Ali su tajne i neprozračnosti sa novcem bile sveprisutne u mom životu. Imala sam sto raznih dogovora sa herojima. Osnovna cena moje radionice je 50 eura. Nekim prijateljima sam davala popust na 5000. Nekima na 40 eura, nekima na 45. I uopšte više nisam znala kome sam šta rekla. Eh. Onog dana na radionici „Money, Money, Money“ rešila sam da nema više duplih cena. Setila sam se i Alojzijevih reči: „Što daje levica, neka ne zna desnica.“ Od svih tih crnila, muvanja i laži vrtelo mi se u glavi. I u biću zbunjenom. Dosta je bilo. Radionica ima istu cenu za sve. Pedeset eura. Do daljnjeg. Jedino moji dugogodišnji prijatelji imaju popust od 10%. Čak i ako neko trenutno nema novac, dobro je došao na radionicu. A platiće naravno čim bude mogao. Sa herojima sam dogovorila i rituale plaćanja. Definisala kasu. Novčanik. Račun. Sve. Tačka. Evo objavljujem. Nek se zna.
Onoga dana na radionici sam uvidela da je važno da i u momentima „mršavih krava“ zadržim mamin pristup prema novcu. Širok i otvoren. Da primenim princip kojemu učim heroje: „Otvori i otvori. Dva puta otvori.“ I koji sam primenjivala u svim oblastima života. Osim u novcu. Kada bi mi se desila finansijska situacija, primenjivala sam Duškov princip. Ne kupuje se ni limun. Ukidala bih sebi pravo na život. Uduplavala rad. Umesto da se otvorim polju izvan problema. I da se onda otvorim šire i od tog polja. Jer tu leže odgovori. A ne u zgrčenosti i fokusiranosti na problem. Dobila sam poruku da izađem sebi u susret. Da primenim na sebe čuveni princip „pite od borovnice“ Agenta Kupera iz Tvin Piksa. O kojoj toliko pričam. Dakle. Primeni na sebe Mari Bepa san. Kada i ako se novčana tema desi, seti se šta bi uradila mama. Šta bi uradila Majuška. Njih dve su baš razumele novac. A poruka koju sam dobila je: „Stvari se ne odvijaju po mom. Pa dobro. Evo meni prilike. Puštam ideju o tome kako bi trebalo. Neka se moj doživljaj mene i moga proširi. Postavljam nameru da sam platila sve što je trebalo da bude plaćeno. I otvorim se svim čudima sveta. Zamislim da sam osim računa kupila i sebi i drugima ono što želim. Darovala drugima. Doprinela zajednici. Pustim se osećaju izobilja. I zapevam božanstvenu pesmu:
Nemoj da brigaš, brigaš,
Život se stara,
Dok bude ljudi, biće i para.
Obećala sam sebi da ću svaki dan izaći sebi u susret. Na neki divan način. To i radim. I mogu vam reći da je princip „pita od borovnice“ čudo. Svakoga dana pitam sebe: „Kako danas mogu da izađem sebi u susret?“ A onda to i uradim.
Onoga dana na radionici sam otkrila da, osim stida prilikom dobijanja novca, nisam mogla da aktiviram nikakvu emociju za novac. Ne zaboravite da je bilo dosta svađe i narazumevanja oko novca u našoj kući. Pa sam ga ja onako mala povezala sa nečim ne baš mnogo dobrim. A energija novca voli da joj se radujemo. Shvatila sam da je najbolji način da aktiviram lepe emocije prema novcu da mislim o svom najdubljem pozivu.
Da budem i da budim lep život.
Da tečem, plešem i donesem crveno.
Da budem gejzir, što ljubi Sunce, crveno, prštavo i blještavo.
Da igram veliki ples.
Da se bavim poljem namere. Koje obožavam. Koje studiram. Da mislim o ciljevima. Božanstvenim projektima koji me čekaju. O tome koga i na koje sve načine mogu da usrećim. To mi je već budilo emocije koje rezonuju sa Energijom novca i Izobilja u moj život. Ostao mi je bio još samo jedan korak. Da sve ove moje fantazije i vizije monetizujem. Da ih prevedem u novac. I u finansijske planove. Pa kako mnogo volim da planiram, već sam se unapred radovala svemu. I krenula u novu epohu Izobilja. Dodajući postojeći slikama u glavi još jedan korak. Koji sam nazvala: Monetizacija vizije. Smejem se. Very Funny. To je ta energija. Ihaj.
Onoga dana na radionici, Ljubinka je pričala o svom prijatelju koji je u mladosti drugovao sa budućim magnatom i magnetom za novac Miškovićem. U nekoj šetnji Peštom, Mišković je pitao svog druga: „Šta bi ti uradio sa milion maraka?“ Ovaj se začudio pitanjem. „Pa… uživao bih. Putovao bih. Kupio bih stan. Nemam pojma šta bih.“ Budući magnat mu je objasnio da on u svakom momentu zna šta bi uradio i sa 10 miliona. I sa 100 miliona. Čovek razmišlja iz ostvarenja. Nije ni čudo što mu je novac dolazio. Da ste vi novac, kod koga biste pre došli? Kod onoga ko ima neke maglovite ideje o jednom malo ? Ili kod onoga koji ima jasan finansijski plan? Kako biste vi rasporedili milion eura?
Nisam slučajno izabrala i malo prepevala naziv radionice. „Money, money, money, very funny in the rich man’s world.“ U toj pesmi ima još jedan super bitan stih: „All the things you can do, when you have enough money, and a little more.“ Zahtevao je prepevavanje. Besprekorna upotreba reči. To znate. Ne može little money. Energija novca voli preciznost. Koliko tačno? Za šta tačno? I ne može šta bih, kad bih. Da bismo rezonovali sa energijom novca, treba nam živ, radostan i aktivan doživljaj ostvarenja. Laka energija ostvarenja koju u herojskom svetu zovemo Ujuhua. I još jedan korak. Monetizacija. A-ha, a-ha.
Sve te božanstvene i radosne stvari koje radim, jer imam novca dovoljno za sve. I još malo više. Za ćejf. A-ha. Jer mi se može. E to je sad već nešto što energija novca voli.
Ah, koliko je slojeva oko teme novca. A onda smo na radionici morali da se pozabavimo i porodičnim uverenjima koja imamo o novcu. Evo šta smo otkrili:
Intelektualci, umetnici, duhovnjaci nemaju novac.
Danas samo hohštapleri, novokomponovani bogataši, nepismeni, ratni zločinci i ratni profiteri imaju novac. Eh.
Bogati ljudi nisu srećni.
Bogati ljudi su usamljeni.
Pare su prljave.
Pare ljude kvare.
Da bog da imao, pa nemao.
Čuvaj bele pare za crne dane. Crni fond.
Da ne zna levica što daje desnica.
Novac nije važan.
Ne može u životu sve da ti ide. Pa ako nešto ne ide, neka to bude novac.
Beda na vrata, ljubav kroz prozor.
Ko visoko leti, nisko pada.
Para na paru, uš na fukaru.
Novac vrti gde burgija neće.
Ovo su ograničavajuća uverenja. Ako verujemo u bilo koje od njih, ma šta da radimo, novac nam neće doći. Jer nas naše biće na najdubljem nivou čuva od svih tih „usuda“ koje novac donosi.
Jedva smo pronašli neku podržavajuću i afirmišuću misao na temu novca na našem jeziku.
Nemoj da brigaš, život se stara,
Dok bude ljudi biće i para.
I što je najinteresantnije, ona je spevana u kontekstu sitnih lopova i prevaranata muzičkog sastava „Balkan ekspres“. Koji su izrasli do heroja.
U mojoj kući, dida je govorio „Gde je teklo i teći će“. Mnogo volim ovu ideju. Teča Branko je često govorio: „Lova do krova“. Imao je i svoju skraćenicu za tepanje novcu: LDK. I zaista je uvek imao LDK. Dok su drugi pričali o LD. Ličnom dohotku. Smejem se.
Onoga dana na radionici stekli smo još jedan značajan uvid. Ljubinka i mama Milka živele su same od Ljubinkinih bebećih dana. Milka je bila spremačica i kafe kuvarica. Koja je Ljubinku uključivala u sve delove njihovog života. Pa i u ekonomisanje. U novac. Od malih nogu. Ljubinkina slika novca iz detinjstva bila je brojanje para nakon radnog dana. Nakon što je mama Milka skuvala stotine kafa. Pravile bi plan za sutra. Koliko kafe i koliko šećera će kupiti. Koliko im ostaje za život. I kako će ga rasporediti. Milka je znala sa novcem. Od dinara je pravila dva. Ljubinka kaže da su pred kraj meseca, svi profesori dolazili kod mama Milke po zajam. Nije slučajno što je Ljubinka završila ekonomiju. Studirala je novac, kada malo bolje razmislim. I tako.
Mama Milka me je podsetila na božanstvenu Rankicu. Domaćicu, spremačicu i kafe-kuvaricu Galerije Matice srpske. Koja je dve godine tako divno ugađala i božanstvenisala našoj herojskoj grupi u raskošnom salonu Galerije Matice srpske. Uvek lepa, blistava, mirišljava, doterana, ofarbana. I Rankica zna svašta da uradi od dinara. Prošlog proleća, ulazim u ušuškano dvorište Galerije, a sve blješti. Nova bolja zidova. Cveće peva. Svaka travka ponegovana. Iskažem svoje oduševljenje novim ruhom dvorišta, a Rankica mi kaže „Šta uradi kila farbe.“ Razradile smo temu. „Oni sa većim primanjima misle kako mi nemamo ništa. A mi imamo sve. Kuću, kola, redovno idemo na godišnji odmor. Uvek imam frizuru.“ Ćerka joj upravo magistrira. Radi za međunarodnu kompaniju. Odlično zarađuje. Ima divnu porodicu. Rankicina škola. I mama Milkina. Ko umije, njemu dvije.
Onoga dana na radionici uvideli smo da je nas nekoliko koji smo odrastali u „imućnijim“ porodicama, imalo vrlo sličnu emociju i uverenja kao i ja. Takoreći traume. Nasuprot mama Milkinom i Rankicinom stilu. I onda mi prosto bude smešno. Šta sve roditelji rade da obezbede „sve“ svojoj deci. Iz najbolje namere.
Onoga dana sam razumela da mi je lako da naplatim nepoznatim ljudima. Ali sam imala temu da naplatim prijateljima i ljudima sa kojima dugo radim. Sve mi je bilo teže. Kao da naplaćujem prijateljstvo. I kako to život već sve apsolutno perfektno režira, nakon radionice i svih uvida, sutradan sam imala radionicu sa drugom generacijom heroja. Dve godine posvećeno radimo na najdubljim temama i dilemama. Svi smo postali kao neka velika familija.Volimo se. Primenjivanje svih ovih razno-raznih načina teranja novca od sebe, odrazilo se i na ovo moje herojsko pleme. Pa sam radionicu otvorila ovom pričom koju sada pričam vama. Bože dragi. Koje olakšanje. Koliko se svega divnog među nama otvorilo. Iščistilo. Rekli su mi da su osetili tu moju nonšalantnost. Neprijatnost da naplatim. I tako. Kao i uvek nakon luftiranja, naši odnosi su se razvili na novi nivo.
Sve se desilo u ta dva dana. Dobila sam odgovore na pitanja koja sam sebi postavljala u aprilu. Život stvarno veličanstveno komponuje. Samo ga treba pratiti. Čitati. Slušati. I voleti.
Sviđa mi se što je novo doba tako brzo, lako i protočno. Sve se brzo manifestuje. Već u ponedeljak sam naplatila sam 280€. Iako mi je to slobodan dan. Maj je tekao divno. Čisto. Izobilno. Ako je april u finansijskom smislu bio crna malina, maj je bio grandiozno razigravanje. Naplatila sam novca skoro u euro koliko sam onoga dana na radionici napisala. O svim ovim uvidima sam pričala sa Milicom. Mojom prijateljicom i koleginicom. Zajedno smo krenule na putovanje heroja. Na ovom putovanju, svaka je čula svoj poziv i razvila ga u jedinstveni izraz. Milica je upravo prolazila kroz Inicijaciju u Reiki izobilja. Sada nas je poziv spojio na stvaranju serije radionica. Herojska posla, Reiki energijom protkana.
Na krilima novih uvida, novih znanja, pretočenih u momentalno ostvarenje i izobilje maja i na krilima budućih ostvarenja i na radosti zajedničkog rada i sreće da sa vama delimo ovu važnu temu, napravile smo prvu zajedničku radionicu. „Money, money, money, very funny, when the magic flows.“ I još mnogo, mnogo toga.
A ja sada idem da igram veliki ples. Kod omiljene mi učiteljice Enese Mahić. Koja nam je doputovala iz Zagreba. U veličanstvenu zgradu Jevrejske opštine. A uplaćujem i šest dana plesa kod Enese na Visu. Ihaj.
Hajde da igramo veliki ples.
Beograd 14. jun 2015.