Rukopis svog književnog prvenca poslala sam sredinom februara u izdavačku kuću. I te ne u bilo koju. Nego u moju najomiljeniju. Čiji je glavni urednik, gle čuda, moj najomiljeniji domaći pisac. Čije knjige sam čitala i upijala i podvlačila i volela i volim. Kada sam čula da se otelotvorenju božanstva sviđa NINJA, od silne sreće uzvrtelo mi se celo biće. Cičala sam. Skakala sam. Bio je to 9. maj. Dan pobede. I Majuškin rođendan. I premijera radionice Money, Money, Money very funny. Volim da se pustim euforiji. Ovaj put sam morala da se obuzdam, da bih se predala radionici i novoj temi. I obuzdala sam se.
Onda mi je život poslao još obuzdavanja. Maj. Ceo jun. Aman. Zaman. Od mog omiljenog pisca ni glasa. U međuvremenu sam završila i drugu knjigu. Koja je par prvoj knjizi. Napravila pauzu. Otvorila novo poglavlje života. Artemida novog doba. Razvila projekat Veliki ples. Od Japana do Manhatana. Na veliki ples vas zove Artemida sa Balkana. I još mnogo, mnogo toga.
Od februara je prošlo skoro 5 meseci. Od mog cičanja i obuzdanog radovanja prošla su dva meseca. Strpljena spašena, govorila sam sebi. Uradila sam sve što sam znala. A knjiga mi je baš trebala. Odmah. SADA. Potrošila sam ceo rezervoar strpljenja. Želela sam da mom uredniku kažem šta sam sve uradila. I kakve planove imam. Shvatila sam i da mi je 5 meseci čekanja na odgovor too much. Da to nije ni način ni ritam na koji želim da komuniciram sa mojim izdavačem. Nekoliko dana sam meditirala na ovu temu. Prijatelji su mi rekli da se strpim. Da budem oprezna. Da ne spominjem drugu knjigu. Ni projekat. Ni ilustracije. Polako. Malim koracima. Ne moram odmah sve da pokažem. Ah. Poziv na mali ples.
Ideja malog plesa se kao strela zakucala u moje biće. U sridu. Opet ista bol. Poziv da se smanjim. Da ne igram veliki ples. Ovaj poziv okinuo je sve slične pređašnje boli. I iskušenja. Da ne budem crvena. Nego bebi roza. Da ne budem cimet. Nego vanila. Da se malo umerim. Da ne budem čupava. Da se napravim po meri ovih i onih. Ah. Rundek u meni je pevao:
Ja kažem:
pa da ti stavim karte na stol
ja bi naj… ja bi najrađe hodao gol…
o-o-o…
tako bi rado hodao gol
I tako. Leto je upravo stiglo. Mesec se punio cele nedelje. Moja inače meditativna kuća pretvorila se u gradilište. Hilti, bager, čekrk. Majstori pod prozorom. Dovikuju se, buše i puše pod prozorom. Mediteransko dvorište u punom cvatu postalo je skladište. Od non do stop. Kako spolja, tako i unutra. Ponovo sam čula svoj poziv. Kristalno jasno. I prilično glasno. Glasnije i od hiltija. Da ti stavim karte na stol, ja bih, ja bih naj, ja bih najrađe hodala gola. Tako sam i uradila. I krenula u veliki ples. U ponedeljak 29. juna sam se konačno skinula gola. Napisala sam mail mom uredniku i omiljenom piscu. Poziv na respekt. Mene, mog vremena, života i stvaranja.
U mailu sam napisala ono što sam i vama rekla. Da sam u međuvremenu, za ovih 5 meseci razvila Veliki ples. Da postoji publika koja čita. Koja učestvuje. Koja je željna velikog plesa. Pozvala ga da zajedno igramo veliki ples. Veliki svetski kosmopoetični projekat transformacije. Cerekam se. Mail sam napisala iz duše. Samo jednom i o to ovlaš sam ga pročitala. I bez konsultacije sa bilo kim kliknula sam Send. Znajući šta sledi. Nakon Senda, otišla sam da vežbam yogu. To nije išlo. Kako je to dirljiv kadar bio. Radim asane i ridam. Radim i ridam. Pozdravljam se sa mojim omiljenim piscem. I mojim književnim prvencem u sanjanom ruhu. Sela sam na bicikl. Ne znam koliko sam kilometara provozala tog dana. Plakala. Zavirivala u telefon. Očekujući mail. Mesec je bio baš pun. Puncijat. U Jarcu. Ah ti Gospe. Vozila sam bicikl od svitanja do spavanja. Na crvenom na semaforu sam proveravala telefon. I plakala.
Tri dana punog meseca sam čekala odgovor. Mada sam ga znala. Možda sam ga sama i napisala. Od Vladike i svijeh Vladara, Selim paši otpozdrav na pismo stigao je u svitanje drugog jula. Tvrd je orah voćka čudnovata. Svidela im se knjiga. I na prvo i na drugo čitanje. Nego im je trebalo vremena. Mnogo je rukopisa. Ozbiljno ih razmatraju. Klackali su se. A onda je moj mail presudio. Tim rečima. Presudio. Želeli su da izdaju jednu izolovanu knjigu. Ne dve. Ne projekat. Naročito ne moj projekat transformacije. Oni već 20 godina pažljivo grade svoju politiku. Svoj sistem. Kada su videli ovolike mnoge pritoke i razgranavanja, znali su odgovor. Nego mi predlažu da uzmem stvar u svoje ruke. I da sama vodim svoj veliki kosmopoetični projekat transformacije.
Kakav mail. Nije to džaba moj omiljeni pisac. Svaka rečenica je studija. Odbijenica kao otvorenica. Odbijenica od koje sam narasla. Barem 10 puta sam ga pročitala. Ma ne. Barem 100 puta. Da. Svakim čitanjem sam rasla. Divan mail. To je bila jedna strana medalje. Druga strana medalje bila je velika bol u grudima. Zato što je moj omiljeni pisac odbio moj poziv na veliki ples. Zato što ga ne zanima moja i njegova nova čitalačka publika. Zato što mi je rekao da oni ovako rade već 20 godina. Da imaju svoj ples. Koji ne prilagođavaju nikome. Ah. Baš me je to zabolelo. Da si želela mali ples, u našem ritmu – u redu. Veliki ples ne podržavamo. Ah. Sad me boli kad na to pomislim.
Nakon čitanja maila, prva mi je pomisao bila da sam pucala sebi u nogu. Već sledeća misao bila mi je jasnija. Da. Pucala sam u nogu izvedbene sebe. Ali u bukagiju suštinske sebe. Svih ovih meseci nisam ni primetila da imam bukagiju na desnoj nozi. Da igram nekakav ples sa preostalim delovima tela. Vezana tom teškom nevidljivom kuglom. To svakako nije bio moj ples. Dobro je što sam pucala. U bukagiju. Da oslobodim nogu. Za veliki ples. Koje olakšanje. Ah. Pustila sam Zapin album Broadway the Hard Way. Ah.
Pričala sam sa sobom. Podsetila sam sebe da živim i stvaram opus koji se zove Na putovanju heroja. Da sam vodič mnogim herojima na njihovim putovanjima. Nisam na putovanju samo kad sija sunce. Nego sam tu i kada grmi. I u celom širokom spektru između ta dva. Volim 4 godišnja doba. Uradila sam vežbu dvostrukog otvaranja. Ah. Naše nesvesno je čudo. Kako sve te događaje prevodi, kodira, zapliće, prepliće, raspliće.
Evo kako je moje biće doživelo ovu priču. Kadar prvi: Gargamel stoji u svojoj crnoj odori. Ja na obodu. Stojim skrušena sa rukopisom NINJE. Kadar drugi: garavi odžačar sa mađioničarskim šeširom. U ruci mu velika kivi zelena detelina sa 4 lista. Kadar treći: knjiga u rukama. Potpisujem knjige poljupcima od crvenog karmina. Kadar četvrti: NINJA na polici Vulkana u Sremskoj. Broj 3 pored nje. NINJA je treći na listi čitalaca. Jeeeeeee. Radujem se. Kadar peti: Ljubim zbunjenog Gargamela. Čija je odora ispečatirama mojim crvenim poljupcima.
Kakav je to blagoslov. Dobiti razumevanje već sat vremena nakon cunamija. Koji bi me nekada više i drugačije potresao. Setila sam se i psihoterapeutske anegdote. U kojoj klijent dolazi kod terapeuta i kaže mu: „Teško mi je. Muka mi je od života doktore!“„Šta ćete, život je red belog, red crnog.“ Odgovori mu terapeut. Posle pola godine, pojavljuje se isti klijent na vratima psihoterapeuta: „Bože doktore, kako ste bili u pravu! Samo, zašto mi niste rekli da je ono bio red belog?“
Da, ovaj cunami je bio red belog. Otvaranje. Nula. Tih dana sam se ponovo bavila svojim nulama. I svojim jedinicama. Od nula do jedan. To je moja matematika. Ipak sam ja skoro ceo život bila Ratnica Svetlosti. Koja je postala Maršal od Nule. Pa NINJA od Japana sa Balkana. Danas sam Artemida novog doba. Koja ljubi Gargamela.
Čim je svanulo, pričala sam sa Ceckom. Pa sa Tijanom. Sve smo poređale. Bože blagoslovi moje pleme. Odbijenica kao otvorenica, lepo mi je rekla Vera.
Sa Ceckom sam pričala na temu My Way. Cecka je odmah prepoznala moj rukopis. Isti je još od prvog dana kada smo se srele u militantno-mučeničkim svetovima. I zavolele na prvi pogled. I na prvi osmeh. Setile smo se moje večne teme: Mari i sistemi. Majstor sam da vidim šta sistemu fali. Šta bi moglo bolje. Nekada sam bila subverzivna. I trošila energiju na unapređenje sistema. Danas znam da sistemi neće da se menjaju. Da se otimaju kontroli. Da oni preuzimaju kontrolu. O kako je lako postati Ministarstvo. O da.
Sa Ceckom sam osvestila koliko sam u međuvremenu narasla. Sredinom februara tek sam završila svoj književni prvenac. NINJA od Japana sa Balkana. I kretala u drugu knjigu. Još se nisam doživljavala piscem. Nego onom koja je nešto pisala. Ruku na srce bilo bi zgodno ušunjati se na scenu na velika vrata mog omiljenog izdavača. Da mi omiljeni pisac da sertifikat. Da kaže da sam dobra. Da vredim. U međuvremenu, za manje od pet meseci toliko toga se desilo. Ja sam postala pisac. Polako sam razvijala i svoju čitalačku publiku. Tekst po tekst. Hvala je Internetu. I mojim divnim čitaocima. Razvila sam veliki kosmopoetični projekat transformacije. Koji kreće na Balkanu. U Beogradu. U Inter brigada 53. Na dan 14. jula. Simbolično. Novo doba. Artemida novog doba. To je moje novo poglavlje. Tu sam sada.
A stari sistemi neka vide šta će sa sobom. Energija nam teče tamo gde usmeravamo pažnju. Rešila sam da se ne ljutim na mog omiljenog pisca što neće da se transformiše u mom ritmu. Svako ima svoje ritmove. I svoje načine. A ja svoju pažnju usmeravam na stvaranje svoga sveta. Sveta, a ne sistema. Ako ikad napravim nešto što vas podseti na sistem, vičite mi molim vas. Donesite mi ovaj tekst. Biću vam zahvalna.
Sa Ceckom sam se setila i načina na koji su mi u život dolazile dobre priče. Mnogo sam ponosna što sam sve svoje priče napravila SAMA. Ionako je to prva reč koju sam izgovorila. Pre reči mama. Nikada nisam ulazila na velika vrata. Nisu me privlačila. Ulivaju mi strahopoštovanje. A to nije emocija koju želim. Sama sam napravila sebe. Svoj svet. Tamo gde je sve po mom. Svoj opus. Radionice. Na putovanju heroja. Svoj sajt. Učim heroje da svesno stvaraju sebe. I svoje svetove. To je to. Nisam ulazila na vrata (velikih) insitucija, zvučnih imena. Čak nisam našla ni gotovu profesiju. Nego sam autorka svog opusa. Kad god napravim svoj svetov, život mi šalje magične nagrade. Preko svih najluđih očekivanja. A moja je uloga da iniciram stvaranje. I da stvaram. OK. Razumela sam. Dobro. Način prispeća mojih priča su mala kitnjasta vrata koja me vode u moje svetove. Zajedno sa mojim plemenom.
Prepoznala sam još jednu svoju zlatnu nit. Zvanu poništavanje 9 iz analize jedan. To je prvi veliki ispit koji sam na matematičkom fakultetu položila. Ispit koji se dešavalo da ne položi niko od 140 studenata ni tokom godinu dana. Dobila sam 9. Nisam bila zadovoljna devetkom iz analize. Bez razmišljanja sam je poništila. Na zaprepašćenje svih. Ponovo isti scenario. Ovaj put odnos mog omiljenog pisca i izdavača prema mom književnom prvencu za moj ukus nije bio čak ni 9. Možda neka tanka 6. To svakako nije ocena koja je u mom svetu prolazna. Ne može. To nije odnos koji me zanima. Naročito ne u partnerstvu. Pa sam rešila da ga poništim. Da. Isto je i sa frajerima. Sve moje velike ljubavi su bile na prvi pogled. Ne bih se pustila u avanturu sa frajerom koji mnogo namišlja i razmišlja da li mu se sviđam. Ili možda ne. A možda i da. Klackanje me ne pali. Lepo narod kaže. Ko pre devojci, njegova je. Sve se slaže. Prvi veliki ispit. Mora da bude 10. Veliki ples. Na moja vrata.
Oluja nikada ne traje dugo. Odluka koja mi je načinila kratkotrajnu oluju vrlo brzo mi je donela divan mir. Mir da sam uradila pravu stvar. U skladu sa sobom. Sa svojim najdubljim pozivom. Kako je dobro kad odigram iz sebe. Da ti stavim karte na sto, ja bih naj, ja bi najrađe hodala gola. I mnogo sam srećna i ponosna zbog sebe. Nekoliko dana sam bila malo tužna zbog knjige. Javila mi se reč koju obožavam. Koju sam čula od mog omiljenog pisca i svetski poznatog psihoterapeuta Irvina D. Jaloma. Chutzpah. Reč njujorških Jevreja. Koja znači: imati herca. Srčanosti. Drskosti. Drčnosti. Odigrati. Kada malo bolje razmislim, sve moje dobre odluke bile su natopljene chutzpahom. Herojima od druge radionice pričam da bez chutzpaha nema velikog plesa. I nema.
Sa Ceckom sam pričala o lažnom predstavljanju. O tome kako nas uče da ne pokažemo ko smo. Ili barem ne odmah. Nego da prvo budem bebi roza. Pa da polako dodajem boje. I dok dlanom u dlan, pokažem da sam crvena. Da. Uvek ista priča. Ja nisam bebi roza. Koja je super boja. Ali nije moja.
Ja sam crveni gejzir što ljubi sunce, prštavo i blistavo i gizdavo.
Nikada se nisam lažno predstavljala. I na jedini intervju za posao na koji sam išla, u militantno mučeništvo, išla sam u svom stilu. U svim bojama plamene. Čupava i čipkasta i čičkava. Baš kakva sam tada i bila. Neki su me savetovali da se obučem u horsku odoru. Ili u provereni stjuardesa stajling. Cerekam se. To je ona priča o novim metlama koje dobro čiste. Možemo da glumimo neko kratko vreme. No naše biće uvek ispliva. I sreća što je tako.
Do podne sam već poređala sve ove misli. Od sestre Jovane mi je stigao mail:
Imam utisak da bi ti dobro došlo malo zavičajne klime, kanalske vode, ciganske vakcine i opštinarske kužine. I tako, pakuj prnje, bež’ od patuljaka i rituala svakodnevice… malo van vrelog asvalta i velegradskih geo nervno transformacionih zahvata. Let it be za početak,
da ne kazem best regards, sincerely… može, yours truly.
Daaaa. Dolazim. Sve mi se ovo slagalo sa onim mojim garavim odžačarem. Što čisti krunsku čakru. A vreli asfalt i velegradske zahvate sam previdela. Da. Mesec dana 4 gradilišta u prvom okruženju. Hiltiji, bageri. Od non do stop. Tijana je videla Koraksovu karikaturu. Majstore koji hiltijima razvaljuju stan iznad mene. Ja uzimam hilti i bušim klakcalicu na kojoj se klackao moj omiljeni pisac sa izvršnom direktorkom. Ah. Dobro cerekanje isceljuje svaku situaciju.
Tijana mi je čestitala. Dobila sam sertifikat od omiljenog pisca. Predložila mi je da dizajniram otvorenicu i da je uramim. Nastavile smo da poliramo detalje slike i da kitimo nova vrata. I shvatile da je priča kroz koju ona prolazi gotovo identična. Tijana je svojim brilijantnim umom i beskrajnim bićem očarala vlasnika jedne uspešne domaće kompanije. Koji ju je u roku od 6 meseci pretvorio u Zvezdu. Kada je shvatio koliko je Tijana beskrajna i kakvu transformaciju i modernizaciju mu radi, prepao se. Učinilo mu se da mu radi o glavi. Da sve te novine mogu da ponište njega kao sultana. Sultani više vole klinasto pismo nego internet. Ovaj sultan inače ima običaj da „ćera“ ljude. Može mu se. Pa je i Tijanu „išćerao“ napolje. Tijana mi kaže kako sam imala sreće. Što je moj omiljeni pisac čovek od lepe reči. Pa sam i odbijenicu dobila kao otvorenicu. Kao sertifikat. Da. Hvala mu.
Pa sam se setila mnogih sličnih priča na istu temu. A nije ih malo. Tijana. Ljubinka. Duška. Artemide novog doba i sultani. Veliki veziri. Direktori velikih kompanija. Ljubinki je nekoliko „lidera“ opština i zvanično odgovorilo da „nisu zainteresovani“ da njihovi zaposleni idu na plaćeno studijsko putovanje u Švedsku. Da vide kako gazduje vlast koja pita svoje građane o uslugama koje im pružaju. Naravno da nisu zainteresovani. Artemide novog doba predlagale su sultanima da ukinu sultanat. I da se polako transformišu u ritmu novog doba. U kojem nema velikih vladara i malih podanika.
I ponovo je na površinu isplivala još jedna moja večna tema. Koju zovem „kraljevi livade“. Decenijama sam se pitala: Koji je kunst biti kralj livade? Dugo sam se čudila „liderima“ koji su okruženi slabim ljudima. Sretala sam i radila sa stotinama onih koji vode razne sisteme. A na prste jedne ruke mogu nabrojati lidere koji su okruženi jakim igračima. A onda sam u školama magičnog realizma, od Profe čula mudrost koja mi je dala odgovor na godine čuđenja i upitanosti. Prva liga traži prvu ligu. A druga liga traži treću. Ah. Koje olakšanje. Što volim kad razumem.
A setila sam se i pesmice mog odrastanja:
Zakleo se bumbar u cvet i u med,
Da će na livadi da napravi red.
Neće tu da vršlja od sad bilo ko,
Ni zeka, ni jaga, ni koza, ni vo.
I tako.
Nekada sam se ljutila što sultani neće da transformišu svoje imperije. Na prijatelje što neće da se menjaju. Danas to više ne radim. Danas pravim svoj svet. Sa svojim plemenom. Gde je sve po mom. Po našem. Omiljeni pisac mi je odbijenicom podario novu moć. Tako sam to jasno osećala. Pričala sam o toj novoj moći sa Verom. I njoj se javila. Tim rečima. Nova moć za Artemide novog doba. Utom sam od Tijane dobila veličanstven jin jang prsten u novodobnoj verziji. Koji sam nazvala baš tako. Nova moć. A već sledećeg trenutka od mog učitelja Dušana Milojevića stigla mi je poruka: Cmok!
Sutradan je u Sensi izašao moj tekst Artemida novog doba. Volim ovaj tekst. Sviđa mi se Jasmina. Urednica Sense. Sa njom mogu da budem velika. Zato što je i ona iz istog plemena. Sekcija Power of Flower.
Po pozivu moje sestre Jovane otišla sam u Zavičaj. Da se odmorim od vrelog asfalta. Beopoetike. Hiltija. I od drugih ljudi. Da se pustim sebi. Da praznujem Sunce. Bila je ovo nedelja koju su prehrišćanski ljudi slavili kao nedelju Sunca. Kao novu godinu. Kada je Sunce u zenitu. Već me je i pogled na beskrajna polja do Sombora odmorio. I iscelio. Sve rodilo. Sve zeleno. Prštavo. Nabubrilo. Izobilje svuda. Beskrajno. Kao da sam ušla u Konjovićevu sliku u prirodnoj veličini. Pustila sam se kući Parčetića. Dvorištu. Kanalu. Ja sam sa kanala. On je moj zavičaj. Imamo istu rezonancu. Kanal i ja. U njemu sam plivala od kada sam se rodila. Čim sam se bućnula u njegovu zelenu vodu, punu drezge, lokvanja i belouški, otišla je i poslednja tuga. Ovo je moja materična voda. Matakasha. Koja me isceljuje.
Nema mnogo tradicije u mom životu. Jedna od tih tradicija je ivanski venac. Koji mi svake godine u Zavičaju kupuje Ira. Nikada nigde nisam videla takve vence. U prestonici ih nema. Budu neki mali i skromnušni. Ne bih ih baš stavila na moja ulazna vrata. Na ivanski venac naučila sam se u ranom detinjstvu. To je moja božićna jelka. Zato što ja praznujem Sunce. To je moj praznik. Oduvek sam ga volela. To su dani Dužijance. Žetvene svetkovine. U kući mojih ake i dide Zemljaka, koji su se bavili zemljom, ovo su bili veliki praznici. Pridavalo se žito. Stizale su prve velike godišnje pare. Svi smo dobijali. Svega. Slavilo se. Davalo se. Išlo se na konjske trke u Suboticu. Svetkovina izobilja. Svega ima, to istina, u tom Somboru.
Svega ima, pa i grmljavine. Moje poslednje somborske noći grmelo je i sevalo tako jako da je ceo grad bio budan. Osim mene. Ja sam spavala. Snom pravednika. Ništa nisam čula. Ja sam svoju grmljavinu izgrmela u ponedeljak 29. juna. Kada sam pisala pismo mom omiljenom uredniku. Krug se polako zatvarao. Na povratku kući još sam imala da svratim u Novi Sad. Da se izljubim sa sestrom Majuškom. Da se zahvalim Dušanu Milojeviću za novu moć. Da popijem prazničnu vodu. Da njom nafajtam svetlosno beli ivanjski venac. Sa 4 plus 4 ružičasta cveta. Za srećnu novu godinu. Da mi maestro Goran napravi novu frizuru. Za Artemidu novog doba. NINJA se stavio u funkciju Artemide. Ona je sada glavna. Zajedno sa devojčicom Bepom. Koja je diktirala pismo u pero Artemidi. Bez devojčice ništa.
Kad sam kod maestra zapisivala neke naše ideje i razmene na papir, shvatila sam da imam novi rukopis. Rukopis mi se promenio. Iz moje ruke tekla su neka nova, kićena slova. Žensko pismo. Evo i sada isprobavam dok ovo pišem. Novi D, N, K… Sva su slova nova. Liče na stara. Al’ ni nalik. Imaju neku novu estetiku. I novu moć. I novo doba.
Ah. Sad mi se plače od te miline. Od življenja iz sebe. Od poštovanja sebe. Hvala mom biću što mi ne da da igram mali ples. Sve me steže i kad pomislim. Nek sam pucala u bukagije izvedbene sebe. Dezintegrisala bih se da nisam. A ne bi me ni kanal primio u svoje naručje.
Kolike sam darove dobila od mog omiljenog pisca. Kao i većina velikih umetnika imam odbijenicu velikog izdavača. A dobila sam i priču dostojnu otvaranja nove epohe. Neko po inspiraciju mora da ide na kraj sveta. Meni je stigla u Inbox. Već uveliko i odavno ljubim Gargamela. Što me je narastao. Dok ga ljubim crvenim karminom, on postaje dobrodušni džin Gargantua. Ah.
Za kraj ove priče želim da vam ispričam priču o rabinu koji je išao gradom u dugom kaputu sa rukama duboko u džepovima. Neko ga je pitao: Rabine, šta se nalazi u vašim rukama u džepovima? Rabin je izvadio ruke, otkrivajući papiriće u svakoj: Aaa, to je samo moja mala vežba, rekao je. Ovaj papirić u desnoj ruci kaže: Ja sam božanstvo, ja sam sve, ja sam univerzum. A šta je na drugom papiriću?, upitao ga je radoznalac. Ovaj drugi papirić u levoj ruci kaže: Ja sam zrno prašine, ja sam tako mali, pepeo pepelu. Zašto oba papira rabine? nastavio je znatiželjni čovek. Pa zato što su oba tačna, ali mislim da je važna stvar da znate u kom momentu koji da izvadite.
Srećna sam što sam izvadila papirić za veliki ples onog punog meseca u Jarcu. Pre tačno dve nedelje. Sprema se mlad mesec. Nova je godina. Novo doba. Nova frizura. Nov rukopis. Novi ivanski venac je na vratima. Vreme je za nove poduhvate. U rukama mi je i dalje papirić sa velikim plesom. Sutra, 14. jula okupljam svoje Pleme. Na nultoj izvedbi velikog plesa.
Dočekaću ih Rundekovom pesmom:
Skidaj se, skidaj se,
ulice su sigurne,
ulice su široke, ulice su slobodne…
Beograd, Sombor i Novi Sad, Dužijanca 2015. godine