Obožavam jutra. Malo je pojava koje mogu da mi se mere sa jutrom. Oduvek sam ih volela. Možda to ima neke veze sa tim što sam u kineskom horoskopu petao. Kukuriku. Kao skroz mala devojčica ustajala sam zorom. Zajedno sa mamom. Koja je bila čuveni ranoranilac. Išla sam za njom od kupatila do kuhinje do sobe do kupatila. Dok se ona gizdala za dan. Tokom matematičke gimnazije, sa Gocom Kozoderović sam se sretala u 5 ujutru. Da spremamo pismene iz svih onih silnih matematika. Od sredine fakulteta okrenula sam se undergroundu. Jutra sam menjala za noći. Zaboravila svoju suštinu. I postala svoja obrnutost. Kao onaj Obešenjak sa tarot karte. Sva sreća da sam se vratila. Sebi. Jutrima. I svitanjima.
Obožavam taj osećaj kad ustanem pre ljudi. Ah. Kada je sve na svetu samo zbog mene. Taj osećaj svečanosti. Važnosti. Dana koji me čeka. Osećaj svežine. Obnavljanje. Vitalnost. Uzbuđenje. Iščekivanje. Šta će mi danas doneti? Ovog leta se naročito igram svitanjima. Zenit je leta. Zenit je Sunca. Zenit temperatura. Zenit stvaranja. Zenit je zena. U ovom tropskom talasu ustajem još za nijansu ranije. Do pola četiri. Najkasnije četiri. Praktikujem sve moje rituale. Koje svakim danom samo dodajem i dodajem. Kupam se energijom. Usmeravam je. Vežbam yogu. Pišem Artemidu novog doba. Tako danas doživljavam sebe. Tako izgledam. Tako jesam.
Neki dan sam u svitanje pričala sa Ceckom. Na primer u pet. Ona je na Siciliji. Ja u Beogradu. Pričamo. Duboko i lako. Sa mnogo zvonkog smeha. Uvek. Cecka se setila svoje mama Velike. I njenog preklinjućeg pogleda da se Cecka okrene nekim korisnijim stvarima u životu. Osim izlaženja, putovanja, druženja. I trošenja novca. Kad je jedne noći Cecka stigla u 4 ujutru vratila iz izlaska, Velika je otapala zamrzivač. Ona i dan danas jedino kućne poslove broji u korisnost. Sve ostalo je čista danguba. I to skupa. Ah da nas Velika vidi. I da čuje kako smo uveliko aktivne. Jedino što ne otapamo zamrzivače. Nego filozofiramo. Od jutra rana. A zamrzivači se danas otapaju sami. Hvala je novom dobu.
Volim da pratim godišnja doba. Da se srodim sa njima. Da im uhvatim ritam. I fazon. Ovih dana je sve posvećeno Suncu. Ono je apsolutni grand master. Određuje dan. Kretanje. Sve. Volim Sunce. Pozdravljam ga svaki dan. U svakom mesecu neki deo kuće ima svoju solo deonicu. I dok je Sunce tako visoko na nebu, ušuškano severno dvorište mi je omiljeno. Sa šumom u pozadini. Ovaj zenit leta i Sunca zahtevaju kreativnu domišljatost. Morala sam da smislim neke nove ritmove. Ovih dana moja energija je ogromna. Naučila sam da se telesno istutnjim preko nekoliko sati dnevno. I sama pomisao da provedem dan u restriktivnom kretanju i zamrznutom ohlađenom prostoru pretvori me u lava u malom i skromnom kavezu. Pa sam umesto uobičajene svetkovine jutarnjeg pisanja rešila da uvedem novi ritam. Tropski plan za dan.
Tog nedeljnog jutra uspostavila sam novi ritam i ritual za zenit leta. Odvežbala u miru doma sve što imam. Postavila nameru za dan. I pre pola pet već sam bila na bajku. Krećem u dan. Koji se diže. Pre ljudi sam. Nigde nikoga. Vozim praznim ulicama. Koje su čistači kao vredni mravi tokom noći okupali. Pored Hrama Svetog Save hiljadu izvora vode. Koji ga kupaju. Razigravaju. I stvaraju hiljadu malih duga. Ah. Još ni autobusi nisu krenuli. Obožavam taj osećaj kad vozim cik-cak obrnutim smerovima glavnim gradskim ulicama. Pa Nemanjinom nizbrdo. Vičem: Ihaaaaaaaj. Cičim. Radujem se što postojim. Nek se čuje. Nek se zna. Ihaaaaj. Umesto kukuriku. Smeškaju mi se milicajci iz kućice iz koje čuvaju Vladu. U tom se diže dan. Sviće na Ušću.
It’s a new dawn
It’s a new day
It’s a new life for me yeah
And I’m feeling good
Bože koliko volim tu okupanost i čistoću jutra. Oduvek sam je volela. Još od kada se mama gizdala za posao. Kada smo putovali gradovima. A gradovi mirisali na najdivniji espreso. I kroasane. Mmmmm… Dok su kafedžije gizdale svoje bašte. Kad sam radila u Crnom biku, to mi je bio najsvečaniji deo. Ređanje i blistanje bašte na Trgu mladenaca 8. Kolegijum konobarica iz tri potpuno različite kafane. Iz Crnog bika, Kuma. I iz restorana slovačke kuhinje Marina. Zalivamo cveće. Lickamo detalje. Mantramo. Da bude dobar dan. Da dođu dobri ljudi. Dobri pazari. Smešimo se. Želimo jedni drugoma dobar dan.
Sjurujem se cičući na biciklistiku stazu pored Save zajedno sa Suncem. Prva na stazi. Ihaaaj. Nigde nikoga. I čopor pasa koji zna da se zajuri za točkovima spava. Stala sam kod njih. Pravo je vreme da se sprijateljimo. Da se posle ne jurimo. Setila sam se pesme Every Day is a Christmass. Da. I svaki dan je nova godina. Danas je definitivno nova godina. And I am feeling good.
Čudno mi je što sam na stazi. Što sam slobodna. A nedelja. Svet koji sam napravila i njegovi ritmovi uglavnom su obrnuti od opštih. Moram da imam neku obrnutost. Jedan prijatelj, koga zovem Veliki Gecbi mi je rekao: Bepa, ti kao da si se na dupe rodila. Kada svi rade, ja ne radim. I obrnuto. Vikendom su mi radionice. Popodneva radim sa herojima. Ponedeljak je moj slobodan dan. Imam neku slatku nasladu dok gledam ljude kako trče, jure i trube. A ja kuliram. I smišljam na koje sve načine mogu da ugodim sebi. Kad većina kreće na odmor, ja se vraćam. I obrnuto. Heroji mi nekada kažu da sam zaboravila kako je u pravom svetu. Kao da ja živim u nekom drugom svetu. Zato s vremena na vreme uđem u opšti ritam. Da bih ga degustirala. Na tren. I vratila se u svoj. Zato sam jedan dan mesečno posvetila temi: Da vidim kako žive ljudi. Smejem se.
Dakle. Nedelja. A ja slobodna. Čudno mi je. Idem da vidim kako ljudi žive. Svitanje. Na stazi. Opet nikoga. Stižem na Adu Ciganliju. Beogradsko more. Stvarno je beskrajno. Na stazi sam srela prve ljude. Ljude na kućicama na vodi. Pecaroše. Brze hodače. Trkače. Rolere. Svežina. Tišina. Fu-fu. Držimo zajednički ritam. Iako svako ima svoj. Fu-fu. Obožavam taj olimpijski osećaj. Svi slavimo život. Posvećeno. Slavimo tela. Ja ovde pripadam. Ovo je moje pripadanje. Bravo vam ga ljudi. Bravo nam ga. Smešimo se jedni drugima. I to je to. Pored staze na obodima Ade neke zaostale grupe iz noćnog izlaska. Cerekaju se. I oni slave život. Lepo im je. Konzerve i staklena ambalaža oko njih. Vredni mravi koji kupaju grad nisu još svugde stigli. Nastavljam svojim tihim ritmom. Kupaju se teniski tereni. Lickaju se stene za penjanje. Tereni za golf divno pokošeni. Bože dragi. Na koliko različitih načina mi ljudi provodimo vreme.
Stižem kući. Na kraj sveta. Ja ovde pripadam. Od kada su me točkovi prvi put doveli ovde. Ovo je dvanaesto leto mog pripadanja ovom mestu. Koje se nalazi oko polovine staze. I do kojeg ne može da se stigne kao na sva ostala mesta. Na koja se parkira i izađe. Do kraja sveta mora da se prođe 4-5 kilometara. Ili peške ili bajkom ili rolerima ili… I zato na kraj sveta dođu malobrojni. Najveća je gužva uvek pored parkinga. Jer je lako. Samo izađeš iz kola i uđeš u vrevu. Što dalje, sve je manje ljudi. Do kraja sveta stignu retki. Oni koji su stigli prepešačili su makar kilometar. Ili su se prošvercovali vozićem. Sve se broji. Zato je na kraj sveta za mene referenca. Kada mi neko kaže: Znam te sa kraja sveta. Ja odmah znam da je moj. Heroj. Mnoge prijatelje sam stekla na kraju sveta tokom ovih 12 godina. Uvek se nasmejem kada mi na telefonu piše da me zove taj i taj sa Ade. To je uvek neki juhu. Ujuhua. Ihaj.
Kada sam drugi put preplivala jezero ljudi su počeli da stižu. Nedelja. U zenitu leta. U zenitu sunca. Najtopliji dan do sada. Da. Došla sam da vidim kako žive ljudi. Na kraju sveta prvi ljudi su bili tihi. Toliko tihi da mi je bilo neprijatno dok sam doručkovala. Dvopek triksi je odzvanjao celom Adom. Samo sam se ja čula. Bila sam glasnija od aviona koji su se polako razletali. Kad čujem avion, a ja napravim nekoliko brzih zalogaja. Da ne remetim divan mir. Jezera. Sunca koje se kupa. I zajedničke tišine nas nekoliko. Na kraj sveta.
Već oko 8 su počeli da pristižu ljudi. Geometrijskom progresijom. Čuli su se glasovi. Roditelji. Deca. Šljunak. Euro. Iskustva onih koji su bili na moru. I sećanja na odmore od prošle godine. Ipak je nedelja. Dan kada na Adi bude pola miliona ljudi. Koji su počeli da pristižu i pristižu. Da. Skupo. Jeftino. Euro. Grčka. Crna Gora. Polupansion. Euro. Pun pansion. Neuro. Žalbe. Tužbe. Toplo je. Biće preko 40 stepeni danas. Jučerašnje vesti. Euro. Setila sam se prošlogodišnjeg bisera. Kada je neki novi čovek stigao Na kraj sveta. I pričao svoje iskustvo. Kako je potrošio 3 hiljade eura. U Petrovcu na moru. Baš je bio glasan. Sviđala mu se ta priča. Nisam odolela. Iz mene je progovorio moj deda Alojzije. Čega se pametan stidi, time se lud ponosi. Rekla sam ja. Isto prilično glasno. Polu pansion. Euro. Neuro. Dosta je bilo. U sledećih 15 minuta ljudi su se uduplali. Do 9 su svi ligenštuli na kraju sveta bile puni. Taman. Videla sam i čula kako ljudi žive. Dosta mi je za danas. Ništa novo. Isto kao i prošlog meseca. Kao i prošle godine. Vreme je za stazu.
Vraćam se olimpijskom životu. Umesto da slušam o plažama pod Olimpom. Što Mišel Turnije piše: Imati 16 godina, vitak stas i samo jednu brigu: da baciš disk ili istrčiš trku… Za mene nema sumnje: ako raj postoji, onda je grčki i ima ovalan oblik olimpijskog stadiona. Za mene su voda i ova staza pored vode raj. Olimpijski život. Na njoj svi ponovo imamo 16 godina. I samo jednu brigu. Da istrčimo. Izvezemo. Izveslamo. Isplivamo. Prebacimo. Pogodimo. A na stazi još uvek mir i olimpijski ritam. Olimpijci svih godina. Do maratonaca u devetoj deceniji. Smešimo se jedni drugima. Hvala im što su tu. Što me podsećaju. Svi su mi lepi. Svakog bih poljubila. Moja glavna doterancija i glavno gradsko gizdanje su za stazu. Da. Ovo je moje pripadanje. Svi ovi ljudi. I sve ove različitosti. Ženski fudbal. Golf. Ljudi se penju po lavirintima na drvećima. Stoni tenis. Množina svega. Lože se vatre. Spremaju se roštilji. Da. Ja imam moj seksatlon. Aktivna meditacija. Ples vatre. Yoga, plivanje, bajk i ples ritmova. Teatar slobodnog pokreta. To je moja kombinacija. Zimi dodajem i akvabik. I saunu. To je moja zimska plaža. Umesto na kraj sveta.
Pravo je vreme za kući. Staza je još uvek skoro prazna. Prolaze dva prezgodna policajca na konjima. Na veličanstvenim riđanima. Gospode Bože. Kakva lepota. Olimpijska. Kroz šumu vidim makišku stranu Ade. Onu blizu parkinga. Tamo ni ne prilazim. Hiljade i hiljade ljudi polako pristiže. Uskoro će ih biti pola miliona. Skoro kao u celoj Crnoj Gori. Na ovom jezeru koje mogu da obuhvatim pogledom. I smestim na dlan. Ah.
Eto kako žive ljudi. U gomilama. Gledam kako pristižu u dugim kolonama. Istovremeno. U potrazi za nekim lepim tihim mestom, svi su stigli na isto mesto. Duge kolone automobila idu „daleko od gradske vreve“. Dok je grad ostao prazan. Cela vreva je došla zajedno sa njima. Čini mi se da je sada u njihovim stanovima, kancelarijama i parkovima, mnogo lepše i tiše. U daljini vidim kola. Koja stižu. Čuju se trube. Parking se čeka i po pola sata, sat. Dok trube i ljute se, uvek sam se pitala gde oni to žure? Šta ih to važno tamo čeka? Šta će raditi kad tamo stignu? Čini mi se da jure da stignu u gomilu. Da ne budu sami. Da se zaokupe. Nije lako u tišini. Sam sa sobom. Ili sa svojim najmilijima.
Rundek u meni peva:
I ne zaboravi:
drveni ugljen, roštilj, tri ligeštula
suncobran, peraje, maske,
naočale za sunce, karte,
tenisice, termosicu, Tarzana,
Karl Maja, šlauf,
badmington, japanke, loptu, sunku, špeka,
fotoaparat
i veliki kanister s vinom…
Da. Ni malo nisu laki ti odmori. Najviše depresija, nesreća i krađa dešava se baš vikendom i praznicima. Kako je to zabavno. Ljudi cele godine pričaju o odmoru. A onda im odmor dođe kao móra. Od móre. Na more. Móra. Od od-mora. Prepadnu ga se. Nije lako biti sam. U tišini. Verovali ili ne, dok pišem ovaj pasus, na prozor mi je pokucala komšinica. Bila je na odmoru. Ali se odmah ušinula. Pa se prehladila. Počelo je da je boli sve. Izdržala je na odmoru tri dana. Rekla mi je: Nisu odmori za mene. Vratila sam se na posao. Eto. Samo postavim pitanje. I dobijem odgovor. Ne moram ni da idem da vidim kako žive ljudi.
Iako sam relativno kratko vreme živela „kao sav normalan svet“, dobro sam to zapamtila. Od toga sam se sklonila. Od militantnog mučeništva. Glavom bez obzira. U svet gde je sve po mom. Drama je počinjala uvek u isto vreme. Nepogrešivo. Petkom u podne. Nino-nino. Hitno. Za juče. Odmah siđi dole. Zorica te zvala. Glas joj je bio vrlo zabrinut. Ah. Sjurujem se stepenicama. Svi zajapureni. Ozbiljni. Mučeni. Namrčeni. Iako sam radila u nečem što se zove Stalna konferencija, i što se zdravom razumu može učiniti da je daleko od drame, varate se. Često sam imala osećaj da radim u hitnoj pomoći grada Njujorka. Ostali dani su mogli i da prođu nekako, sa manje drame i mučeništa, ali petak – ne! Petak je dan za metak.
Pokušala sam da razumem. Odakle taj poriv da svima presedne toliko maštani vikend? Da ceo vikend vrte neku tešku priču? Posle sam razumela da je to opšte mesto manifesta militantnih mučenika. Strah od samoće. Od tišine. Od nezaokupljenosti. Od dosade. Od sebe. Sada mi je tek jasno kolika je hrabrost potrebna da se bude sam. Sam sa svojim mislima. Sa svojim izborima. Sa svojim najmilijima. Zato drame i služe. Da zaokupe. Umesto susreta sa sobom, mnogo je lakše namisliti dramu. Militantno-mučeničku. Ili turističku. U nedostatku drugih drama dobro dođe i neka crna hronika iz sveta. Ma koja. Daj šta daš. Samo da zaokuplja. Da se ne čuje onaj tihi glas. Koji se čuje. Kad se utišamo. Kad isključimo buku sveta. Kad se isključimo sa drugih. I uključimo u sebe. Poziv na putovanje heroja dešava se upravo u trenucima tišine. I u zavisnosti od toga koliko smo ga zatrpali, zagušili ili zaglušili vrevom, on šapuće, priča, viče ili vrišti. U tišini ga čujemo jasno i glasno. Kao kada sam ja jela triksi dvopek na praznoj plaži. Odjekuje. Glasnije od aviona.
I zato je gomila jedno prijatno mesto. Buka. Drama. Iluzija kretanja. I važnosti. U stvari, isti ljudi nalaze se i u kancelariji i u prevozu i u koloni automobila i na plaži. Na jednom mestu. Valjda su uhvatili taj jedan opšti ritam. Pa ga se drže. Pola miliona njih. Uh. Videla sam iz daleka kako žive ljudi. Velika mi je gužva. I buka. Ne čujem sebe. Ipak nastavljam svojim ritmom. Novim. Tropskim. Na stazi i dalje olimpijski. Na jednoj uzbrdici koju čak i ne smatram nekom naročitom uzbrdicom jedan mladi policajac se zaglavio. Ne može da je izvuče. Stao je biciklom na sred staze. Zbog njega sam morala i ja da stanem. Okrenula sam se. I rekla mu: „Vežbajte.“
Setila sam se priče u kojoj mladić ide ulicama Njujorka i traži Karnegi hol. Zaustavi jednog čoveka i pita ga: Gospodine, kako da stignem do Karnegi hola? A gospodin ga pogleda i kaže mu: Vežbajte.
Vraćam se polako u grad. Koji je prazan. Zato što je pola miliona ljudi na Adi. Logično. Na Kaleniću sam bila sama. Sama sam i na ulicama. Tog dana su se utišali i hiltiji na 3 gradilišta oko mene. Samo tog dana. Svih ostalih tropskih dana su radili. Od 7 ujutru do 7 predveče. Kada bih završila svoju olimpijsku stazu i pomislila kako sam podvižnik i carica, videla bih ljude koji su tek počinjali dan. Rade i grade. Drugi čiste i blistaju grad. Hvala im. Kažu mi često: Svaka vam čast. A kažem i ja njima. Isto to. Svaka vam čast. Svaka nam čast. Bravo nam ga.
To veče sam pričala sa jednom divnom mladom devojkom. Liderkom. Visoke svesnosti. Ustaje u pola 6. Vežba. Planira. Radi. Voli često da se osami. Ne voli da je u gomili. Ona je van arene. Van hleba i igara. Gde je većina njenih prijateljica. Ne razumeju je. Zameraju joj. Neće hleba. A neće ni igara. Ne prija joj da traći vreme. Ne sedi joj se satima. Ne bleji joj se. Radi joj se. Vežba joj se. Želi da bude sama sa sobom. Zbog toga se oseća bez veze. Misli da to nije u redu. Stidi se svog olimpijskog ritma. Ona je pre njih. To joj pričam. Ona me je inspirisala da napišem ovaj tekst. Za sve vas koji ste barem jednom bili pre ljudi. Ili posle ljudi. Za sve vas koji ste poželeli da budete sami. Ali ste se možda stideli.
Sviđa mi se ovaj tropski ritam. Hvatam ga. I držim ga. I svih ostalih tropskih dana. Ovog tropskog leta. Kitim ga novim ritualčićima. Termosom sa najfinijom Andrijinom kafom. Mmmmm. Sviđa mi se ta teorija mnogih svetova. U danu u kome sam mogla da budem sa pola miliona ljudi, na svim stazama i pijacama do kuće sam ukupno videla sto ljudi. Vikala sam ulicama. Ihaaaj. Jer mi se može. Ja sam petao. Budim ljude. Može mi se. Sviđa mi se. Praznim ulicama stigla sam na pust Neimar. Nigde nikoga. Čak ni na gradilištu. Ipak nisam sama. Na vratima me je dočekao moj mačor Beliini. Ihaaaj.
Osećam se kao Dalmatinka ovih dana. Nakon olimpijskog dela dana malo odspavam. Pa se ponovo probudim. Volim da se budim. Kad sam petao. Ihaaaaj. Napravim sebi 2-3 buđenja dnevno. Volim tu svežinu i bistrinu buđenja. A prija mi i ova tropska lenjost. Čudno mi je što nemam radionicu. Što ne moram čak ni tekst da završim. Baš zato ga završavam. I pre roka. Ovih tropskih dana sam izlazila. Sretala se sa mojim plemenom. Liderima novog doba. Visoke svesnosti. Željnih međuesnafskih razmena. I stvaranja zajedničkih svetova. Za lepši svet. Olimpijski. Menjala neke divne ideje. Razigravala ih. Veličanstveno mi je to. Olimpijski. Kao oni riđani na kojima jaše naša policija. Manje sam radila. Više sam vozila. I plivala. Mislila sam nove misli. Bila sa sobom. Vreme ja za nova učenja. Nove ideje. Postala sam Reiki terapeut. A juče sam već imala i prvi reiki tretman. Osluškujem tihe glasove u sebi. I oko sebe. Pišem ih u tefterčić koji zovem Beleške sa prostirke. Mada se javljaju i na bajku. I dok plivam. Uglavnom kad ne mislim. Kad se bavim telom. Ili poljem. Svašta se iznedri u tišini. Kada se utiša buka sveta. Kada je jedina misao kako izdelfinati jezero. Ah.
U formi sam boljoj nego ikada. Seksatolon stvara čuda. Beleške sa prostirke se pune. Dok „ne radim ništa.“ Osećam se mlađe i lepše i brže i pametnije nego ikada. Setila sam se svog buđenja. Nakon što sam preživela underground. Posle Japana. Nakon što sam srela svog učitelja Dušana Milojevića. Desilo se u Zobnatici. Dok sam držala svoje prve radionice iz upravljanja projektima. I učila da jašem kobilu Zverku. Koja i po karakteru i po izgledu podseća na mog mačora Belinija. Tog uzbuđenja kad sam sa Zverkom prvi put iz ograđenog padoka izašla u beskrajnu ravnicu. Jula 2004. Pre jedanaest leta. Tada sam prvi put posle decenije undergrounda živela olimpijski. Počela sam i da polako puštam glas. Ihaj. Sećam se momenta dok sam se tuširala. Nakon jutarnjeg jahanja ravnicom. I trčanja. I svitanja. Tihi glas u meni je rekao: Dušo moja, dobrodošla u moje telo. Čula sam taj klik. I osetila prvi put kako mi se duša sa neke tačkice proširila na celo telo. Razbaškarila se. Danas to ponovo osećam. Duša u telu. Celom. Dobro mi došla. Kući se može stići samo sam.
Da. Super je ovaj mediteranski ritam. Razgovori ’nako. S kraja sveta. Iz kojih se rodi svašta nešto. Danas ništa više neću da analiziram. Dosta je bilo. Da odmorim malo i sebe i vas. Proglašavam odmor od normalnog razmišljanja. I završavam ovu malu letnju priču. Kakva se priča na 39 stepeni u hladu. Zaokružujem polugodište jedne divne godine. Zahvalna za sve što se u mom svetu nalazi. Zahvalna i vama što me čitate. Idem sada malo da sretnem druge svetove. Da vežbam čula. Učim da gledam, slušam, osećam, mirišim i kušam. Kakva je to ekstaza, ljudi. Nemojte da se pokrivate novinama, telefonima i debelim knjigama. Oko vas se nalaze čuda. Na sve strane. Otvorite im se. Poželite im dobrodošlicu. A ja idem da obiđem prijatelje. Pleme. Da se menjamo vizija. Radosti. Da se volimo. Da se odmorimo od sebe. Da ne filozofiram više. Možda bih mogla da poslušam Veliku. Da picnem frižider. Da zalijem dvorište. Biljke su žedne. Naročito lavande, ružmarini i ruže u južnom dvorištu. Izvin’te me. Otišla sam. Za kraj prvog polugodišta vam darujem poemu nepoznatog autora.
Pogledaj ovaj dan
Pogledaj ovaj dan.
Zbog njega je život.
Pravi život života.
U njegovom kratkom toku je sve:
Realnost postojanja
Radost rasta
Veličanstvenost akcije
Slava snage.
Juče je samo sećanje.
A sutra je samo vizija.
Samo dobro življeno danas
Čini svako juče sećanjem na sreću
i svako sutra vizijom nade.
I zato dobro pogledaj ovaj dan.
Bože kakav dan. Ovo je bio baš dobar dan. Ovaj dan je vredelo živeti. Dobar dan po dobar dan čine dobar život. Ako budem napravila puno ovakvih dana, moći ću jednom da za svoj život kažem: Vredelo je. Nego šta. To je plan. Za svaki dan. Što i vama želim.
Beograd, Zenit leta, kraj jula 2015. godine