U mojoj porodici se vazda raspravljalo ko na koga liči. Svi su govorili da ja ličim na mamu. Moj otac Duško to nije prihvatao. Sve mu je to zvučalo kao čista besmislica. Kojoj se on ismevao. I čudio kako ljudi ne vide očevidne stvari. Pa bi onako sudijski vešto nalazio dokaze. Isticao da su moje crte lica potpuno Grujićke. Na njega. Odnosno na njegovu žensku stranu. Uključujući i identičan mladež ispod usne. Koji imamo sve Grujićke žene. Čim sam počela da ispoljavam i živim sebe, Duško je u jednoj od tih ko-na-koga-liči rasprava rekao: Ja ne znam na koga si ti. Ti kao da nisi ničija. Kao da su te vukovi odgajali. Ah. Konačno je shvatio. Koliko sam volela ovaj kompliment. I koliko sam ga zapamtila.
Ja sam stvarno osećala kao da nisam ničija. Nego da sam svoja. Svet u kom su me odrastali od prvih dana mi se nije sviđao. Ni malo. Sve je nešto moralo. Neka muka, mučenje, dužnost, obaveza, namet. Teška huča energija. To se nastavilo i u školi. I sa svim sistemima kojima sam pripadala. Samo sam čekala da prođe. I da idem tamo gde je sve po mom. U međuvremenu nisam sedela skrštenih ruku. Ipak sam ja crvena. Ljutila sam se na sivi svet oko mene. Meni je oduvek bilo jasno da je život jedno veličanstveno čudo. Jedan divan i nezasluženi dar. Koji prevazilazi sve tuge. I da nije lepo biti siv. I nadrkan.
Moj najdublji poziv da budem i da budim lep život. Da tečem, plešem i donesem crveno. Hajde da igramo veliki ples. A Grujići se baš i nisu palili na lep život. Nego na spartanski. Ples i crvena ih nisu mnogo zanimali. Naročito ne veliki ples. Skromnost, neisticanje i zlatna sredina su bile njihove vrednosti. Ali ne i moje. Pa sam morala da se borim za svoje vrednosti. Sama. Naročito od dana kada je otišla mama. Koja je bila iz mog, blistavog, gizdavog i radosnog plemena. Pa sam vrlo rano obukla kostim Ratnice Svetlosti. I nosila ga onoliko godina. A da nisam ni znala da ga nosim.
Osvestila sam ga tek na radionici Čarlsa Foknera. Kada sam uvidela da izgledam, govorim i mislim baš kao Ratnica Svetlosti. Čupava, militari u roza martinkama. Koja se toliko naratovala da je sebi dodelila titulu Maršala. Od Nule. Ovo mi je moja borba dala da imam sebe za Maršala. To je bila pesma koju sam ponekad onako samozadovoljno pevušila. Na radionici sam spoznala da sam već uveliko izborila sve svoje bitke. I da sam ostala u ratničkoj uniformi. U punoj ratnoj spremi. Iako sam već uveliko izvojevala sve svoje bitke. I već godinama živela u svetu koji sam sama napravila. Gde je bilo sve po mom. A ja sam se i dalje šunjala po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Išla sa nindžama na preživljavanje. Umesto na godišnji odmor. Vodila procese strateškog planiranja. Odlazila u ofis koji sam zvala štab. Da zaprimim materijal. Koji sam strateški razrađivala. Da predam raport.
Kakav je ovo fleš za mene bio. Kad sam osvestila sve svoje ratničke i Maršalske reči. Kasarnu u kojoj sam tada stanovala. Sve svoje Ninja pribore, sprave i naprave. Bio je to flesh moga života. Svesnost koja je postala svetlost. Koja mi je obasjala sve. Odjednom sam sve povezala. A-ha. A-ha. Aaaaa. Haaa. Govorila sam ja. Od tog a-ha su mi u naredna 24 sata pukle crne nato military pantalone. Cibzar na roza martinkama. I ogrlica. Koja je obeležila taj period. Prestala sam da spavam na podu. Na vojnoj vreći. I vratila se na krevet. Bez bojazni da ću se razmaziti. Ili postati jedna od onih koji žive na kaučima. Sa daljinskim u rukama. I krenula u jedno od najradosnijih iskustava. Iskustvo transformacije. Svesno stvaranje sebe. A-ha. A-ha.
Obožavam taj proces transformacije. U kojem se dešava život života. I tektonski poremećaji. U našem biću. I u našem svetu. Ah. U kom i najmanji pomeraji u svesnosti imaju takoreći momentalne posledice na naše svetove. Pred polupraznim maršalskim ormanom shvatila sam da više ni jedan jedini komad iz ormana ne odgovara mojoj novoj frekvenciji. Mom novom biću. Koje je počelo polako da se ispoljava. Kao ni ostali elementi koji su činili moj maršalski život. Kasarna u kojoj sam stanovala. Svetovi koje sam napravila. Koje sam baš volela. Moja družina Pere Kvržice. Projekti. Strateško planiranje. Rad sa Romima sakupljačima u 8 opština na Jugu Srbije. Svet evropskih donatorskih projekata. Sve mi je to postalo odjednom kao neki tuđ život. Tuđi svet koji stojeći pred polupraznim maršalskim ormanom odjednom više nisam razumela. Ni reč. Ni ič. Koji više nije bio moj.
Kroz glavu su mi prolazile faze Ratnice Svetlosti. Redov Grujić. Tako sam najpre sebe zvala. Kada sam izašla iz militantno-mučeničkog sveta, sebe sam proizvela u pukovnika. Kad sam preživela karipski brodolom i revoluciju koju sam dizala na brodu Glori, dala sam sebi maršalsku titulu.
Falilo mi je crvene. Ukrasa. Lepote. Igre. Radosti. Kitnjastosti. Boreći se za goli život, potpuno sam zaboravila na lep život. Na svoj najdublji poziv. Da budem i da budim lep život. Da tečem, plešem i donesem crveno. Da igramo veliki ples. Jedino što sam uvek zadržala su moj crveni karmin, japanski suncobran i crni japanski kofer. Što je bilo sasvim dovoljno da napravim novu sebe. Madam Šik Bejzik. I da se u roku od mesec preselim u novi stan. Atelje. Tako sam ga nazvala.
Madam Šik Bejzik jedva je čekala da se picne. Da se ponovo obuče u suknje, haljine. U čipku. Tih dana sam na ulici srela Tonija. Prijatelja. Putujućeg Zen frizera. Koji me je ošišao. Prvi put u svom svesnom životu bila sam zalizana. Svi su mi govorili: Konačno. Nek’ si pustila da ti se vidi to lepo lice. Ona čupava te naružuje. Divno ti je. Ja baš nisam imala taj osećaj. Nikad se nisam palila na tu površnu lepuškastost. Ipak sam se potpuno posvetila stvaranju Madam Šik Bejzik. Onako maršalski. Pravila sam svoj novi Madam stil. Posle hiljadu godina sam kupovala garderobu u radnji. Umesto da je šijem sa Stašom. Koja mi je godinama pravila garderobu. I koja već nije bila tu. Zaljubila se. U Senada. U svoju prvu ljubav. I ostala u Berlinu. Mrnjau.
Živela sam tada u pravom ženskom stanu. Ateljeu. Gde sam stvarala sebe. Zatvarala stare i otvarala nove svetove. Madam Šik Bejzik nije više htela da se bakće riportima, donatorima, ekselima. Ni strateškim planovima. U administrativni svet više nije htela da ide. Ni kao spoljni saradnik. Nije više razumela jezik koji se u tim svetovima govori. Kao da ga nikada nisam ni govorila. Za par meseci sam zatvorila svet projekata. Strateškog planiranja. Pozdravila se sa Družinom Pere Kvržice. I otišla u svoj novi svet. Koji tada nisam videla još sasvim jasno. Ali sam ga naslućivala. I pravila. Tih dana sam završila svoje škole strukture magije. I planirala novu epohu.
Rambo me je nazvao Madam Šaman. Upravo tako. To je bila moja sledeća faza. Od Madam Šik Bejzik postala sam Madam Šaman. Sklonila sam na kratko moju očaranost bejzikom. Koja je značila da je sve u mom životu moralo da bude apsolutno univerzalno. Potrebno i dovoljno. Za sva vremena. Za sva mesta. I za sve prilike. I zimsko i letnje. Za Adu, bajk, ali i za nenadani parti ili koktel. Na koji bih posle dugog dana slučajno otišla. Blještava, prštava i crvena. Da mogu da pozdravim Sunce. U svakoj maloj crnoj ili crvenoj haljini. Kombinezonu. Svemu.
Madam Šaman je kupila neke haljinice koje nisu bile za pozdrav Suncu. Ni za bajk. Ni za sve. Orman je polako dobijao nove elemente. Ja sam i dalje bila zalizana. Tih dana sam se posvetila stvaranju. Stvaranju sebe. I Radionice. I kako to već biva, kad živite u Ateljeu, onda radove izlažete u galerijama. Za novu 2013. godinu bila sam u Novom Sadu. Sa svojim sestrama Vrebalov. Tada sam shvatila da je Radionica „Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako“ spremna. Za izlazak u svet. Za novu godinu to sam objavila svim svojim svetovima. Na Bogojavljenje sam i zvanično otvorila svoje novo poglavlje.
Radionicu sam smestila u Kuću kralja Petra. U Beogradu. I u salon Galerije Matice srpske. U Novom Sadu. Okupila sam sve svoje svetove. Koje dugo nisam viđala. Imala sam druga posla. Da ratujem svetom. I da stičem nova znanja. Kao da sam se vratila sa nekog dugog, dugog puta. Koja je to radost bila. Da ih ponovo vidim. Da im donesem darove koje sam im spremila. Mnogi prijatelji su me podržali. I krenuli sa mnom u svesno stvaranje sebe. I zajedničko stvaranje Radionice.
Madam Šaman je polako počela da se raščupava. Da objašnjava ljudima da je ova zalizana kosa samo eksperiment. Igra. Faza. Da to nije ona. Onda bi pokazivala kako njena frizura i frekvencija zaista izgledaju. Vraćala se polako u svoju frekvenciju. To je ona što ne liči ni na kog. Koja kao da nije ničija. Koju kao da su vukovi odgajali. One čipkaste haljine u kojima nisam mogla da vozim bajk, niti da uradim pozdrav Suncu nisam ni jednom obukla. Kao ni nekoliko štikala. Koje sam u naletu ženske energije kupila. Moj uvek definisani orman počeo je da ima viškove. Kojima baš i nisam bila oduševljena. Onaj Bejzik deo mene počeo je da negoduje. A bogami i Ninja.
Tih dana mi je Mari napravila novi radioničarski komplet. Raznorazne božanstvene pribore. Od kojih je glavni bio crveni tobolac. Za flip-čart papire. Pa držač za flomastere. Vodootporan. Koji se mogao staviti i oko ruke. I oko noge. Cičala sam. Skakala sam. Obožavam. Mogla sam da držim Radionicu u svim uslovima. Ninja se polako budio. Stajao je pred ormanom Madam Šaman. I nije imao pojmao o čemu se tu radi. Kakve su to sad nepraktične kitnjaste haljine. Koje em što ničemu ne služe. Em nisu ni udobne. A nisu ni naročito lepe. Skoro pa trivijalne. Ninja je okačio crveni tobolac na rame. Znao da je spreman za put. Za putovanje heroja. Znala je to i Madam Šaman. Bila je zadovoljna. Ona je svoje uradila. Napravila je Radionicu. Okupila je sve svoje svetove. Napravila je sebe. Na redu je bilo novo stvaranje.
Ja cijeli zivot sanjam kako odlazim uz rijeku
Starim parobrodom koji vozi sol
I da nosim jednu davnu, nikad prežaljenu ljubav
Tanku dugčku cigaru i par mamuza od zlata
Da sam Šejn
Madam Šaman i Ninja su se držali za ruke. Pili su čaj, kafu i vodu. Dok je devojčica Bepa trčkala oko njih. Ona zna šta želi. Šta je njen najdublji poziv. Nikad ga ne zaboravlja. Da bude i da budi lep život. Da teče, pleše i donese crveno. Hajde da igramo veliki ples. I tako je nastalo putovanje heroja. Kao i družina za herojsko putovanje. Madam Šaman predala je pero u ruke Alhemičara. On je taj koji piše. Dok mu Dvorska Luda diktira u pero. Preduzetnica se stvorila od nikuda. I rekla da Atelje više nije mesto za živeti i raditi. Da je potrebna Kuća heroja. U kojoj će učitelj, Druid iz Sindiduna voditi Radionicu. I koja će biti dovoljno velika da primi celo herojsko pleme. Krenula je u akciju. I uskoro je ceo ansambl bio u Kući heroja. U Internacionalnih brigada. Na Neimaru. Sve se složilo.
Selidbu su organizovali Preduzetnica i Ninja. Tema koju je Ninja zadao je bila lightisimussfulness. Bez viškova, zamolio je Madam Šaman. Ona se složila. I ceo ansabl je krenuo na putovanje heroja. Na kojem je trebao ceo ansambl. Koji se učio na novi prostor. Na pripadanje. Na ne-nomadski život. I evo me već godinu i po dana na istom mestu. U kući heroja. Preduzetnica vodi posao. Vodi kuću heroja. Devojčica Bepa se zaigrala sa dvorskom ludom. Koja u pero Alhemičaru diktira dnevnik putovanja. Koji to transformiše u priču. I Druid se povremeno ubacuje. I svemu daje svoj poučni ton. Madam Šaman je svoje kitnjaste stvari ostavila ispre Ateljea. I obukla se u skladu sa crvenim tobolcem. U Artemidu novog doba.
Artemida je ta za koju je otac Duško rekao da kao da nije ničija. Kao da su je vukovi othranili. Aktivna, cela i na svoju ruku. Samostalna žena, koja živi sebe, svoj najdublji poziv. I potrebu da se bavi sobom. Novim dobom. I herojima. Koja je cela i samo svoja. Čak i kad nema podršku okoline. Kojoj je jebe. I kojoj se može. Artemida je na ovoj deonici putovanja dobila glavni izraz. Devičanska boginja. Kojoj ne treba muškarac. Koja ne zna šta bi sa muškarcem tačno ni radila. Kada bi me pitali kako stojim na polju muškaraca, nisam znala ni šta me pitaju. Potpuno sam se dala putovanju. Herojima. Pisanju. Svemu što sam radila. Toliko sam usredsređena na stvaranje opusa Heroji novog doba, da me nijedan muškarac nije zagolicao. Da nisam videla ni jednog muškarca koga bih poželela dublje da pogledam. Mnogo mi je jako, uzbudljivo i divno ovo putovanje heroja.
Artemidu sam prvi put jasno videla kada mi je pre 15 godina Ćejka naslikala sliku žene sa nogama od neba. Koja stoji na oblacima. U crvenim cipelama. U potpunom fokusu. U odapinjanju strele. Artemida je od malih nogu bila super strelac. Jer ja jesam strelac. Vodi me uzvišena vatra. Ne promašujem cilj. Celu svoju mladost igrala sam bilijar. Takmičila se. Uživala. Ovo je izraz koji mi vrlo nedostaje. O kako bi me obradovao prijatelj za bilijar. Sa kojim bih usmeravala misli. I odapinjala ih štapom. Pa kroz kugle. Da igraju po stolu. Da sve pršti.
Letos sam provela nekoliko dana u Somboru. Shvatila sam koliko sam u svom punom izrazu. Artemida koja čeka svitanje. Piše. Vežba. Pliva. Delfina. Kraula. I sreće se sa drugaricama. Sa Plemenom. Onda sam to isto ogledala u svetu oko sebe. Svi oko mene su bili u zenitu sebe. Pustili su se sebi. Baš. Jovana zajebava i zasmejava. Ira kuka i dramatizuje. Stipa gradi. Petra pravi svoje spiskove i bavi se sobom. Boris i Duška sviću, da bi u šumama videli dabra. Mira šesti put u danu ide na pijacu. Tako su mi svi bili izraziti, jasni i svoji, da sam pomislila: Majko mila, ako ovako nastavimo pući ćemo od sebe. Svako od sebe.
To je bio klik koji mi je najavio novu transformaciju. Zov koji mi je doneo miris novih vetrova. I novih krajeva. Nisam još tačno znala šta. Osim da je sve u mom životu dobilo viška značenja. Da se sve definisalo, odredilo i predefinisalo. U toj jasnoći poređala sam celu strukturu svog opusa. Dodala još jedan novi stub. Lidere novog doba. I pomislila da je Artemida uradila svoje na ovoj deonici. Da je vreme da je malo odmorim. Da vidim šta sve još mogu da budem. To je moja igra.
Artemida je sa tim više nego zadovoljna. Napravila je šta je trebalo. Dobila je celu svoju knjigu. Dobiće i sliku. Sa nogama od neba. I crvenim cipelama. U naponu odapinjanja strele. Vreme je da odapne strelu. I da ide da se druži sa svojim nifama, sestricama. Da ide u lov. Da se švrćne svetom. Šta god joj se radi.
Setila sam se nekih doživljaja iz Artemidinog života. Kada se udala Mila imala sam 10 godina. Mila je moja 10 godina starija sestra od tetke. Koja je živela u Beogradu. Koju sam obožavala. Kod koje sam kao mala devojčica sama putovala. Kod moje prestoničke velike sestr. I koja je do tog dana bila uzor cele porodice. Prva unuka. Paralelno je išla u dve škole. I u osnovoj i u srednjoj školi. Svirala je klavir. Upisala je dva fakulteta. Farmaciju i muzikologiju. Sa 20 godina se zaljubila u Zlatka. Naš deda Alojzije ulagao je puno pedagoške ljubavi u nas. Učio nas je raznim predmetima i znanjima. A najviše čestitom pristupu prema životu. Kada se Mila udala, Alojzije se baš naljutio. Pa je meni, devojčici od 10 godina objasnio. Kako će Milin život od sada izgledati.
Znaš, Mila sada nema škole. Nego je domaćica. Što znači da nema svojih para. Svaki put kada bude gladna, moraće od Zlatka da traži novac. I onda je Alojzije ušao u ulogu. U Milu. Kako je inače često radio. Koja se veselo vraća iz prodavnice. Kod kuće je čeka natmuren Zlatko. Neka mu pokaže šta je kupila. Traži račun. Upoređuje artikle. Pita koliko šta košta. Zagledan je u račun. Natmuren je. Zabrinut. Preispituje Milu. Fali jedna stavka. Pita šta je to. Mila skrušeno odgovara da je kupila sladoled. Koji je usput pojela. To da se više nije ponovilo, namrgođeno je rekao Zlatko. Odnosno deda Alojzije. I ušao u dramsku pauzu. U tišinu. Koju i danas mogu i da vidim i da čujem.
I tako mi je Alojzije dao efektnu lekciju. Da se uzdam u se i u svoje kljuse. Ah. Sve ove priče sam, naravno preispitala. I ažurirala. A Mila i Zlatko su u divnoj ljubavi. Evo već 36 godina nakon onog dedinog skeča. Stalno se tepaju. Bebo, zlato, sunce, prase, ljubavi. Stalno se zovu. Imaju Pavla i Vladu. Svi žive u Torontu. Imaju i unuke. Libi, Alex, Valensiju i Marka. Kojima sam ja baba-tetka. Mila je završila muzikologiju. Deda to baš i nije priznavao kao fakultet. Suštinski joj nikada nije oprostio njen izbor. Jako mi je žao zbog toga. Mila se u Kanadi bavi nekim drugim svetovima. Završila je MBA. I nije ostala željna sladoleda.
Tokom svojih škola strukture magije, imala sam jedan super rad. Sa učiteljem Bernd Izerom. Koji je vrlo povezan sa pričom o Milinom sladoledu. U tom radu sam proveravalo koliko na najdubljem nivou verujem u san koji sam tada pravila. Koliko mi je primamljiv moj najdublji poziv. Koliko sam spremna da mu se dam. Koliko verujem da zaslužujem. Koliko verujem u proces. Koliko sam sebi dala dozvolu da ga živim. I sve je bilo čisto DA. Iz dubine bića. Bez koske. A onda je izletelo nešto. Za šta na svesnom nivou nisam ni znala da postoji. A to je dozvola mojih predaka da idem ovim svojim putem. U to vreme sam već 20 godina živela po svom. I nisam mislila da tradicija još uvek ima domašaj do mene.
Ispostavilo se da su neki moji preci bili vrlo ozbiljni. I da su od mene očekivali neke vrlo ozbiljne stvari. Profesor, učitelj, tužilac, sudija, advokat. Način na koji sam živela nije baš uvažavao tradiciju kojoj su me učili. Doživljavali su me kao crnu ovcu porodice. Kao onu koja kao da nije ni na koga. Kao da su je vukovi odgajali. Na najdubljem nivou, moje biće nije imalo blagoslov da uspe na svom putu. Pa sam razgovarala sa njima. Pisala im pismo. Objasnila im da su oni imali svoje živote. I svoj put. Zahvalila im se iz dubine duše za sve što su me naučili. Što su mi dali. I onda im najlepše i najrešenije na svetu rekla da ja imam svoj život. Da ja idem svojim putem. Njima njihovo. Meni moje. Rekla im kakav san pravim. I podsetila ih da sam velika. Da neću predavati u školi. Niti biti doktor matematike. Niti ću živeti čestit građanski život. Po njihovoj meri. Rekla sam im da ja imam i Dvorsku Ludu. I devojčicu Bepu. I Ninju. I Alhemičara. I Artemidu. I Druida. I sebe. Prema kojima sam odgovorna. Preduzetnica je već postala nestrpljiva. I rekla da je vreme da se kreće.
Od onog dana se svesno stvaranje mene nastavilo u punom galopu. Sa precima sam napravila lep dekret o miru. I o blagosiljanju. I otišla svojim putem. Jednom svako uvek ide svojim putem. Što pre, to bolje. I eve mene danas pred novim putem.
Onaj poziv sam čula letos. Ovih dana mi je sve jasniji. Uživala sam u stvaranju Heroja novog doba. Napravila sam sve što sam planirala. Počeli su da me svrbe tabani. I koža. I prsti. Pred ormanom se čudno osećam. Imam 3 toalete koje je Artemidi napravila Jelena Morfium. Volim ih. Ali mi je nešto… hmmm. Lightisimussfulness. Poređala sam u glavi sve priče iz ove knjige. Sve vidim. I sve mi je jasno. Jedino mi još preostaje da ih fizički napišem. I to sada radim.
Ninja je povezao Istok i Zapad. Srce i Um. Ženski i mušku energiju. Artemida je oglasila novo doba. Žensko doba. Povezala ono iza mene sa onim ispred mene. Ima tu još ravni. Kao što su povezivanje neba i zemlje. O tome sam pričala sa Dušanom. Koji mi je rekao da sam ja u stvari brzi potok. Koji teče sa planinskih visina. Donoseći svežinu vrhova. Lednika. Koji ide dalje. Od kada sam došla u kuću heroja, kao da sam stigla na neki veliki plato. Potok je i dalje tekao i donosio svežinu, ali je napravio jezero. Čija je površina delovala mirna. U kojoj su se ogledali planinski vrhovi. Nebo. I Sunce. A ispod koje se dešavao život života. I kretanje. Na dnu jezera videla sam nebo. I Sunce. I setila se da su neke stvari večne. Kao japanski Shinto. Kao basic. Za sva mesta. I za sva vremena. Kao moja čupava kosa. Kao moja frekvencija. Kao crvena. Kao moj najdublji poziv. Da sam gejzir. Što ljubi Sunce. Blještavo. Prštavo. Crveno.
I znala da je vreme da aktiviram gejzir u jezeru. Da je vreme da pustim branu. Da budem blještavi prštavi sveži vodopad. Devojčica Bepa je ciknula. Jedva je čekala. Ovo jezero baš i nije bila njena omiljena igra. Ninji je na jedan sve ovo zvučalo super uzbudljivo. Ponudio je svoje usluge celom ansamblu. Neka ne brinu. On će biti back-up. Uzeo je Artemidu za ruku. Rekao joj da se odmori malo. Neka skine te crvene cipele. Neka oseti kako je dobro hodati bosim stopalima. Preduzetnica je rekla da u prvi plan idu Dvorski luda, Drud i Alhemičar. Oni su sada ekipa. Koja nastupa. A oni su jedva dočekali. Dvorska luda je već imala spreman kostim Džokera. Devojčica i Artemida biraju niz koju padinu će da pršte i da blješte. Crveno.
Alhemičar je uzeo pero. Devojčica Bepa je pevala pesmu iz crtanog filma.
Djeco Ivica se zovem,
Kog nacrtam bude živ.
Alhemičar je nastavio:
Djeco svakako se zovem,
Šta napišem bude živo.
Ja cijeli život sanjam kako odlazim uz rijeku, pevušila je Artemida.
A Dvorska Luda u kostimu džokera najsvečanijim glasom kaže:
Ja sam gejzir. Što ljubi Sunce. Blještavo. Prštavo. Crveno.
Idemo dalje. Da saznamo šta sve možemo da budemo.
Beograd, 5. oktobar 2015.