Davnih sedamdesetih godina prošlog milenijuma dedina sestra Mila Gec predlagala je da Jovana i ja napravimo duet Sestre Grujić. Ja da sviram. A Jovana da peva. Milu Gec smo zvali Gecovica. Bila je glumica. Karijeru je počela kao putujuća glumica. Zajedno sa svojim mužem, Jovanom Gecom. Pionirom srpskog glumišta. Živela je u Beogradu. U Vlajkovićevoj ulici. Iza Skupštine. Živa i živahna dogod je živela. A to nije bilo malo. Brzog, skoro trčećeg koraka. I uzbrdo brza. Biserno bele talasaste kose. Dizajnirana u crno-belo. Sa crvenim karminom. I mladežom ispod donje usne. Sva je bila šik-mistik. Obožavala sam je. Često sam kao mala odlazila kod nje. U prestonički život. Među glumce, trubače, suflere. I razne čudake. A ideju o sestrama Grujić sam obožavala. Iako je ozbiljni deo porodice, koji je činio veliku većinu, samo odmahivao rukom i na njen pomen.
Ideja o sestrama Grujić nikad me nije napustila. Naprotiv. Svakim danom sve je življa. Sada je već toliko živa, da je spremna da bude ispričana. Jovana i ja smo Nebo i Vatra. Kada smo zajedno, to je jedan spektakularni vatromet. A nekada i grmljavina. Ali je uvek živo. Električno. Prštavo. I nepredvidivo. Tako smo i počele naš zajednički život. Jovana se rodila kad sam imala 4 godine. Nisam se mnogo radovala njenom dolasku. Uopšte nisam bila oduševljena opštom radošću koju je dobijala.
Kada je Jovana bila baš beba, stavila sam je u korpu sa vešom. I gurnula je kroz staklena vrata. Koja su se praskom razbila. Majko mila. Jovana i dalje ima ožiljak na čelu od moje dobrodošlice. Kad su mi roditelji objasnili da ne smem da stojim iznad njene glave, ja sam satima stajala. Kao mali gardista. Jovana je osećala moju ljubav. Pa mi je isto tako i uzvraćala. Svađale smo se od prvih dana. Ali smo se i volele.
Imale smo zajedničku sobu. Koju bismo u danima slaganja potpuno isprožimale. Menjale smo postere. Ploče. Garderobu. Sve. Kada bi se desio prasak, Jovana je crtala granicu sobe. Na njenoj polovini nalazila su se oboja vrata. U momentima svađe, nije mi dala da koristim nijedna vrata. Niti da dišem vazduh sa njene polovine. Predlagala mi je da idem kroz prozor. Tada bismo detaljno podelile svu našu dečiju imovinu. A ja bih odlazila u malu sobu. Posle nekoliko dana bih se vraćala. I sve bi bilo po starom. Ah.
Jovana je bila zadužena za istinu. I ispravnost. Za pravo. A ja sam se igrala. Bušila. Začikavala. Izmišljala. Dok se ne potučemo. Jednom smo se toliko tukle da je naš trogodišnji sestrić Pavle, koji je došao da nas pozove na ručak, dobio mini nervni napad. Nakon velikog praska videle smo Pavla kako ćutke drhti. Šćućuren iza kaljeve peći. Na Jovaninoj polovini. Njegova mama, a naša sestra od tetke Mila, ga nakon toga neko vreme nije puštala kod nas.
Kad razmišljam o onodobnom vaspitanju, ono bi se danas smatralo zlostavljanjem. Između ostalog, to znači da su mi roditelji vazda „uvaljivali“ Jovanu. Ona je htela da ide sa mnom svugde. A ja sam nisam. Pa sam bežala. Izmišljala. Smišljala cirkuse. Dok se ne posvađamo. Uvek sam čeznula za slobodom. Jovanu sam tada doživljavala kao nekog trajnog inspektora. Koji mi je dodeljen. Da mi oduzme slobodu. Da beleži moje ponašanje. I da me cinkari. Ili ucenjuje. Ili drži u šaci. A ja sam se migoljila. Izmišljala. Bežala. Sklanjala.
Kada je Jovana rešila da sa mnom ide na moje glavno mesto zvano Štrand, rešila sam da joj priredim lekciju. Od ostataka tata Duškovih braon somot farmerki, sašila sam joj kupaći. Koji sam joj izolir trakom zalepila za telo. Kada je skočila u bazen, traka je popustila. A Jovana je bez kupaćeg ostala u vodi. Da urla. A ja nisam htela da joj dam peškir, dok mi ne obeća da me više neće pratiti. Pre dva dana na radionici, neko je potegao baš ovo pitanje. Pa se Martica žalila kako je ona bila to mlađe dete. Koje je htelo da ide sa bratom. Teško joj je padalo što su je stalno izbegavali. Ah. Mogla sam da se rasplačem kad sam je čula. Mislim da bi roditelji mogli da se malo potrude oko uspostavljanja odnosa među svojom decom. Koji nije lak. Još od Kaina i Avelja.
Nas dve imamo vrlo sličnu suštinu. Ali potpuno različit izraz. Ja sam vatra. Ovan. Strelac. Sa sedam planeta u vatri. A Jovana je Merkur. Vazduh. Blizanci. Devica. Kada na radionicama pričam o meta programima, uvek navodim primer nas dve. Zato što smo obrnute u svim postojećim kategorijama. Ja sam kao leopard. Orijentisana sam ka ciljevima. Život sam im posvetila. I svojim. I ciljevima drugih. Jovana je motivisana rešavanjem problema.. Kao gazela. Sagledava posledice. Kaže: Don’t do the crime, if you can’t do the time. Ja sam punokrvni optimista. Jovana za sebe kaže da je realista. Ja imam veliku sliku. Opšti pregled. Jovana je minijaturista. Posvećena detaljima. Do obožavanja. Ja sam apstraktna. Jovana je konkretna. Životna, kako kaže. Ja sam interni tip. Što znači da ne trpim nadgledanje. I da odluke donosim sama. Čak i ako ceo svet kaže drugačije, ja vozim po svome. Jovana je eksterna. Potrebno joj je savetovanje. Voli da čuje šta ljudi misle. Da bi donela odluku. Ja sam tip opcije. Razmišljam o mogućnostima. Ne volim procedure. Ne kuvam po receptu. Jovana je procedura. Pravnica. Zna se kako se stvari rade. Korak, po korak. Moj mozak razumeva tako što traži sličnosti. Jovanin um da bi razumeo mora da nađe razliku. Ja sam brza. I ponekad površna. Jovana je temeljna. Jedna od najtemeljnijih osoba koje poznajem. Moje vreme je danas i sutra. Zaljubljena sam u planiranje. Jovanino je juče i danas. Njen glavni moto je: Svakom danu je dosta njegovog. Ja se ložim na novo. Na budućnost. Jovana je čuvar tradicije. Ja sam od svim porodičnih stvari zadržala samo jedno divno Gecovicino ogledalo. Jovana čuva sve. Uključujući i naše dečije plehane tanjire. Obrnute smo i što se hrane tiče. Jovana je zadržala porodični način ishrane. Ja sam pomodna i eksperimentalna. Ne pravim ni jedno jedino porodično jelo.
I po drugim jezicima se nalazimo na različitim stranama kontinuma. Ja sam ona koja svet najpre oseća. Evo sada je noć, pred svitanje. Ja u mraku kucam. Iz osećaja u telu, preko osećaja u prstima. Odsviram osećaje. Jovana živi u svetu zvukova. Najauditivnija osoba koju poznajem. Sva je u rečima. Seća se svega što je ikada izgovoreno. Ja obrnuto. Skoro ničega se ne sećam. Zato i pišem.
Nekada sam se čudila kako je moguće da je moguće da dve osobe imaju toliko obrnutu ekspresiju. To sam razumela tek u mojim školama magičnog realizma. Da svaka osoba koja stigne u sistem donosi ono što u sistemu nema. Tako logično. Jer priroda je genijalna. Zašto bi stavljala dva ista elementa u sistem. Pa kada je Jovana stigla u sistem koji smo do njenog dolaska činili Duško, mama i ja, njeno malo biće je nepogrešivo skeniralo šta u sistemu ima. Da bi komple(men)tirala sistem. I tako smo se nas dve komple(men)tirale po svim osama.
Jovana i ja kada smo zajedno, to je spektakl. Ili se svi smeju do suza. Ili sve pršti oko nas. Kao kad se posvađaju Mars, Merkur i Uran. Mudrijaški vatromet. Sada, posle 42 godine pokušaja, našle smo ma-ai. Japansku reč za pravu razdaljinu. Našle smo našu pravu razdaljinu.
Epizoda sa našim obrnutostima ima toliko, da bi mogle da stanu u nekoliko porodičnih komedija. Kažem to Jovani. Pokušam da joj to kažem njenim jezikom. Molim je da poslušamo Gecovicu. Sestre Grujić, podsetim je. Samo probaj, tužiću te. Kaže pravnica. Postoji jedna nit koji traje 42 godine. Od kada se zajedno krećemo svetom. Ja trčim dok idem. Kao mama. Kao Gecovica. Jovana ide polako. Korak, dva. Pa zastane. Da zapali. Da nešto kaže. Kao Duško. Kada je mama otišla, nisam mogla da zamislim kako da živim u njihovim ritmovima. Ja od tog ritma poludim. Kao da mi neko veže ruke i noge. Tako se osećam.
Epizoda na temu ritma imamo mnogo. Od jedne se i sada naježim. Nakon što je mama u svom brzom ritmu završila ovozemaljski život, Jovana i ja smo otputovale na more. U Poreč. Da malo dođemo sebi. Od nenadanog cunamija. Pa smo skoknule do Trsta. Ja sam se već i kao mala slobodno kretala svetom. Snalazila se po gradovima. Putovala u Beograd. U Trst. Gde smo često odlazili. U šoping. I kestenje smo donosili iz Trsta. I tako smo se Jovana i ja obrele u Trstu. Svaka u svom izrazu. Jovana se uvek nešto bunila. Protestovala. Nije pravedno. Nije ovo. Nije ono. Sa mojih 17 i njenih 13 godina brzo smo se posvađale. Jovana je u svom stilu otrčala iz prodavnice. I nestala. Majko mila. Ah. Ne znam koliko sam vremena mislila da sam je izgubila. Išla ulicama Trsta. Tražila je. U ono vreme bez telefona. Bez komunikacija. Ne znam ni kako smo se srele. Ali smo se srele. Hvala Bogu.
U vreme kada je mama otišla, morale smo da se organizujemo sa životom. I sa kućom. Pogotovo što Duško nije umeo. Ništa. Nije znao ni šta bi sa sobom. Ni šta bi sa nama. Uvek je bio paprini tip. Rečiti Merkur. Trebalo je živeti svakodnevni život. Srediti kupatilo. Trgovala sam sa Jovanom. Neka ona sredi kupatilo. A ja ću joj sašiti pantalone. I pre sam ja sašila pantalone, nego što je Jovana završila kupatilo. Jovana bi sada rekla da je sve što ja uradim totalno površno. A ona kad uradi, to je urađeno. Ah. Smejem se.
I uvek se smejem. Kad god pomislim šta bi mi sad Jovana rekla. Svojim brilijantnim, britkim i duhovitim umom. Poslednjih godina sam uvela taj okvir. Nešto mislim. Pišem. A onda kad počnem da mudrijašim, samo pomislim šta bi mi Jovana sada rekla. Uglavnom se nasmejem. Što neko reče: Taman pomislim da sam se prosvetlila, a onda odem kući. Pa vidim da nisam. I tako ja zahvaljujući Jovani redovno provetravam ego. Hvala joj što mi ne da da počnem sebe ozbiljno da shvatam.
Nakon maminog odlaska i nakon onog Jovaninog gubljenja u Trstu, nisam više mogla da živim u Jovaninom i Duškovom ritmu. Nisam znala ni šta bih sa sobom. A kamoli sa onolikim našim obrnutostima. Pa sam otišla od kuće. Trajno i nepovratno. Jovana je doživela kao da sam je ostavila. Što je na neki način bilo i tačno. To je bio moj način da preživim sve što nas je tada zadesilo. Grujiće uveoce, kako nas je Jovana tada nazvala. Kad god mi se nešto ne sviđa, i dan danas kažem: Sedam na bajk. Idem da se provozam. Pričaćemo kad se vratim. Ah. Jovana od mog sedanja na bajk ima odijum. Neke izraze koje koristim Jovana ne može da smisli. Kad izgovorim reči kao nedostajući resurs, na primer, kaže: Povraćaću od tih tvojih floskula. Kako ti ne dosadi da govoriš te reči? Pita me.
To je još jedna tačka naše obrnutosti. Jovana voli tako što najiskrenije kaže šta misli. I što vas više voli, to će vam iskrenije reći. Dugo je igrala ulogu enfant terrible. Nezgodnog gosta. Jovana će reći i ono što se nikome ne sviđa. I za nedeljnim ručkom. I za Božićnom trpezom. A ja volim tako što pravim harmoniju. Ja sam od toga napravila i poziv. Da napravim harmoniju među ljudima koji imaju konflikt. Moju potrebu za harmonijom Jovana doživljava kao farizejstvo.
I dok sam ja otišla od Grujića da vidim šta ću sa sobom, Jovana je ostala sa Duškom. I njegovom novom ženom Beom. Sa kojom Duško živi i dan danas. Skoro 30 godina. Ludi od ljubavi. Sve ove godine. Bea se nije trudila da nam ugodi. Naprotiv. Bila je klasična zla maćeha iz bajki. Koja je ostavila i svoju decu. Zbog ljubavi prema Dušku. Koji nije znao kako da pomiri nju i nas dve. Ja sam sela na bicikl. I otišla. Da se više nikada ne vratim. A Jovana je ostala da još nekoliko godina živi u onoj kući večne svađe, urlanja i neprijatnosti. Meni se čini da u tu urlajuću kuću nisam ušla više od 4-5 puta. Za sve ove godine. Moje je biće izbrisalo svu tu buku. I sve te reči stavilo na mute. Kada me pitaju da li se sećam nečega iz toga perioda, ja im kažem da se ne sećam. Na ovu temu Jovana ima bravuru. Marija nije bila u Somboru više od 2-3 puta, kaže. Ne seća se baš ni porodične kuće. Možda je u tu kuću ušla jedno 2-3 puta. A možda i nije.
Dušku sam odavno oprostila. I mogu vam reći da je to opraštanje najveća milost koju sam doživela. Proširilo mi je srce. Načinilo me da vibriram nekom novom ljubavlju. Život je za mene od tada postao božanstven. Ljubavni. U istom paketu oprostila sam i Bei. Tada se moj otpor prema njoj transformisao u zahvalnost. Zato što mi je dala priliku da mi se srce proširi. Zato što već skoro 15 godina neguje Duška. Nakon drugog šloga. Od kojeg se nije oporavio. Bea i Jovana se do danas još nisu razumele. A na moje „šurovanje“ sa Beom, kaže: Pozdravila te je tvoja Svetica.
Nakon maminog odlaska, Jovani je dopalo da još šest godina živi u njihovoj kući ludoj od ljubavi. Nije ni čudo što se pustila Dostojevskom. Zapisima iz mrtvog doma. Zlim dusima. Beli Hamvašu. Katoličkim misticima. Horu. I muzici. A ona kad nešto radi, ona baš radi. Mene doživljava kao najpovršniju osobu na svetu. Kao praktičnu ženu. Često spominje moje fejsbuk obrazovanje. Pita me da li sam to saznala na fejsbuku? I tako to. Cerekam se. A Jovana? Da su bili savremenici, Dostojevski bi je sigurno portretisao. Sebe često citira u kontektsu Nikolaja Vsevolodoviča. Kada je Nikolaj dobro raspoložen, svi oko njega se osećaju nekako naročito. I mudrije i pametnije zbore. Jovana bi me sada sigurno ispravila. Ja parafraziram. A Jovana citira. Uvek se nervirala kako pogrešno prepevavam pesme.
Tokom našeg sazrevanja prolazile smo kroz sto faza. Ali smo se uvek razumele. I kad se ne razumemo. Humor koji imam sa Jovanom, nemam ni sa jednom osobom na svetu. Smejemo se unutarćelijski. Celim telom. Do trepavica. I baš taj humor želim da podelim sa svetom. Makar u formi priče. Dok ne napravimo našu porodičnu komediju Sestre Grujić. Kad god mi ponestane humora, ja pomislim na Jovanu. Pitam se šta bi mi ona sada rekla?
Jednu od najduhovitijih poruka poslala mi je nakon što je na mojoj facebook strani jedan tamnoputi frajer postavio nekoliko pesama iz repertoara: Beautiful Maria. Jovana mi je napisala: Ko ti je ovaj frajer, majke ti? Nemoj molim te da nam ponovo prirediš nekog Aladina. Ne bismo podneli još jednu tvoju bliskoistočnu božanstvenost. Jovana je inače Krstiteljka. Svakom da ime. Koje mu ostane. Tako je krstila i Alda. U Aladina. Aldo, zvani Aladin je ta bliskoistočna božanstvenost. Sa kojim sam provela nekoliko burnih godina. Jovana bi me sada podsetila da čega se pametan stidi, tim se lud ponosi.
Čim počnem da mudrijašim, stavim sebe u Jovanin okvir. Pitam se šta bi mi Coka rekla. Čujem: Ček, ček, da uzmem olovku. Da zapišem. Guru govori. Kakva je privilegija imati sestru gurua. Ledi od elemenata.
Ja se do podne nikom ne javljam na telefon. U to vreme pišem. I uranjam u duboke misli. Ona to zna. Ipak najviše voli da me zove u prime time terminu. Pita me koja je vremenska zona u mom svetu. Da li sam ustala? Ili legla. Predlaže mi da konsultujem doktora. Da mi prepišu neke lekove za spavanje. Da li je Uran u trigonu sa leopardom? Ili je eklipsa? Nakon nekoliko minuta cerekanja, kažem da moram da idem. U esejistiku, dodaje ona. Pišite Marija. Nemojte čovečanstvo da gubi. I kad se tako dobro iscerekamo, pita koliko naplaćujem smejanje mojim herojima. Počeće i ona da ga naplaćuje, kaže.
Jovana baš zna da pogodi u sridu. Ovo je priča iz godina kad sam radila u Crnom biku. Kafana je vrlo zahtevna rabota. I fizički. I psihički. Od nekih gostiju sam se umarala do beskraja. Nakon kafane, trebala mi je neka mirna i tiha delatnost. Bez ljudi. Da ne kažem, nedostajući resurs. Kada je neko primetio kako sam neraspoložena, Jovana mu je rekla: Ona se smeje samo za pare. Majko mila. Koliko su mi odzvonile ove reči. Baš sam ih čula. Meni je ok da sam ljubazna kad radim. Da se „smejem za pare“. Ali mi nije bilo ok što se ne smejem bez para. I svaki put kad se uhvatim da sam „nikakva“ sa svojim najmilijima, setim se ove epizode. I nasmejem se i bez para.
Osim naših prirodnih komplementarnosti, da ne kažem obrnutosti, zlatna nit naše večne dinamike je naše verovanje. Jovana veruje u Boga. Na katolički način. Voli dogmu. I jako je dobro poznaje. Godinama joj predlažem da priredi knjigu Biblija za početnike. Ja verujem u Univerzum. U život. U sebe. U radost kao lek. U želju. Život sam posvetila razumevanju kako želja srca postaje stvarnost bića. I mog. I uopšte. Jovana se prema željama odnosi drugačije. Kada spomenem želju koja stvara polje namere, koja određuje našu volju i pokreće nas na akciju, Jovana ima odijum. Povraćaću, kaže. Pustiću Skupštinu. Kao nedostajući resurs. Ili kaže: Ček, ček da snimam. Guru govori. Da ne propusti čovečanstvo.
Kada je spremala državni ispit, zvala bi me na kratko. Da se odmori od terminologije. Međutim, već nakon par rečenica, čim bih joj rekla: Oooo Coki… božanstveno, koliko ti se radujem, Coka bi mi rekla: Nemoj molim te da govoriš te tvoje reči. Ništa ne razumem te tvoje eklipse u trigonu sa leopardom. Pričaj normalno. Bolje mi je da se bavim odredbama i članovima nego tvojim floskulama. Ako bih je baš okupala i osunčala ljubavlju, morala bi da uključi i prenos Skupštine. Kao nedostajući resurs.
Kaže da bi poslala inkviziciju u moj svet. Da nas malo preispitaju. Jedno vreme me je zvala Bruno. Po iscelitelju Brunu Groeningu. Nikada nije volela moje „vođenje ljubavi“ sa ulicom. To što skakućem. Pevam. Cičim. Komuniciram sa svetom. Cenjkam se. Horor. Kao mala je prelazila na drugu stranu ulice od moje izvedbe. Pita me šta radi Bruno? Da li plešem svetom? Ili cičim ulicama? Ili možda vodim ljubav sa tekstom. Pa mi peva Scary monsters.
Kada dođem u posetu Dušku, Jovana ga upozorava: Pazi Šamšo, završićeš u leopardu. Svi ćete vi završiti u leopardu. Kad vam guru dođe.
Jovana me redovno zove i u vreme radionica. Objasnila sam joj da mi je tokom vikenda procesija. Koja traje 72 sata. Pripreme za radionicu. I radionica. Da li uopšte znam šta je procesija? Proglašava me blasfemičarkom. Po stoti put. Stara dobra inkvizicija. Pa mi tokom vikenda šalje poruke tipa „62“. Odbrojava satnicu dok je guru na zadatku. 36. I tako.
Još jedna osa naše različitosti su naši poslovni svetovi. Jovana je normativni mozak kancelarije za lokalni ekonomski razvoj. U Somboru. Jednom prilikom sam joj rekla da priča klasičnu opštinarsku priču. Ah. Kao da sam zaboravila sa kim imam posla. Ova reč me je skupo koštala. Kao i reč crkotina. Koju sam rekla za vreme jednog našeg vatrometa u prodavnici. Kada je Jovana bila u gostima kod mene. Želela je da kupi suhomesnate proizvode. A ja nisam dozvolila. Da ih unosi u moj, tada veganski stan. U moj hram. Ah. Ovo je bio veliki prasak. Nije htela da jede božanstvene čorbice koje sam joj priredila. Niti da puši kao Oliver Tvist na terasi na kiši. I naravno da je u pola noći otišla iz stana. I naravno da me je bojkotovala. Danima.
To je ona druga strana našeg cerekanja. To je još jedna naša obrnutost. Čim kažem šta imam, mene prođu bijesovi. Kod Jovane to baš i nije slučaj. Kad dospete na Jovaninu crnu listu, to baš i nije lako. Posle toga sledi još 100 nijansi sive. Pa vam onda ponovo sine sunce. Kao neka nenadana milost. Kad je Jovana dobro raspoložena, svi se osećamo nekako naročito. I pametnije i mudrije zborimo.
U svakom slučaju, od ove epizode ostala je reč crkotina. U kombinaciji sa opštinarskim mentalitetom, varijacija za Jovanin brilijantni um je bezbroj. U poređenju sa mojim guru- konsultantskim neo – fjužn varijacijama. Kaže mi da je srela neku ženu moga ranga. Konsultantkinju globalno-lokalnog domašaja. Sa izraženim zakonom privlačenja. Ekliptičnu. Cerekam se.
Nedavno sam joj rekla da kad dođem u Sombor stalno čujem reči klimaks i klimakterična. Kažem da te reči u Beogradu ne postoje. Da ih deset godina nisam čula. Pitam je odakle im te ideje o klimaksu? Kaže da je to verovatno opštinarski sindrom. Tako je to kad jedeš crkotine. A možda je i od naše jadne neosvešćene porodice. Od koje sam čula te prevaziđene kategorije. Šta ćeš, radili su najbolje što su znali. Da su znali bolje, radili bi. Govori, imitirajući me. Pa kako da se ne cerekam. Unutarćelijski. Celim telom. Do trepavica.
Kada najavim da dolazim u Sombor, obično kreće jedna super izvedba. O, kakva milost. Stiže nam guru. Dolaziš rotacionim svetlima? Kaže da će javiti Iri, da se pripremi doček gurua dostojan. Crveni tepih. Sa leopard kuglicama. Po drveću.
Kada joj pričam o mačoru Beliniju, kaže da ga sažaljeva. Jadna mačka kojoj je dopala sudbina da živi sa mnom. Da mora da živi i ostvari svoj puni mačiji potencijal. Da bude kostvaralac svog ostvarenog mačijeg života.
Jovana je izvor i inspirator mnogih familijarnih anegdota. Koje su davale života i punokrvnosti monotonim porodičnim skupovima. Jedna od meni najomiljenijih je ona sa našom bratanicom Emom. Koja je odrastala sa Jovanom. Dok sam ja živela sa Aldom. Zvanim Aladinom. U vezi sa kojom niko u porodici nije bio srećan. Pa tih godina u Somboru nisam bila ni ona moja 3-4 puta. Bio je to jedan od mojih prvih susreta sa Emom. Nisam bila sigurna baš ni da li Ema zna ko sam ja. Imala je tada imala 3 godine. Pitala sam Emu sto pitanja. Šta voli? Kako se slaže sa mamom? Sa tatom? Sa bakom? Sa Jovanom? Trogodišnja Ema je nepogrešivo nalazila zlatnu nit svake osobe. Sa mamom se lepo slaže. Puno pričaju i crtaju. Tata je dobar. Samo što mnogo paniči. Kad onda padne, umesto da joj pomogne, on paniči. Baka i ona prave kolače. I jedu. Sa Jovanom je uvek neko dešavanje. A sad da ja tebe nešto pitam, rekla mi je Ema. Da li je istina da tebe samo crnac gleda? Touche. Eto tako. Da li je istina da mene samo crnac gleda? Pogledala sam u Jovaninom pravcu. Pitala sam Emu da li zna šta je crnac. Rekla je da zna. Ima lutku crnca. Nije ni čudo što Ema danas studira psihologiju u Gracu. I što je još u srednjoj školi bila psihološki instruktor u Petnici.
Mnogo je Jovaninih reči ušlo u porodični vokabular. Duškove i Beine putešestvije u Nemačku zove: Spiridon Haler na zimovanju u Jakobsfeldu.
U priči o Jovani, ne mogu da ne spomenem maminu sestru. Tetu Maju. Koja je bila neka vrsta zamenske mame Jovani. Njih dve su stvarno bile tandem. Maja je uvek želela pažnju. Imala je sto realnih bolesti. Od svoje tridesete godine. Kada bi se Maja javljala na telefon utanjenim glasom, koji je tražio pažnju, Jovana bi rekla: Šta se javljaš, kao Ero sa onoga sveta. Njihovih vudialenovskih hipohondričnih skečeva ima za nekoliko sati dobrog cerekanja. Unutarćelijskog. A teta Maja je od nedavno i zaista na onom svetu. Hvala joj za svu ljubav koju je dala Jovani i meni. Nakon maminog odlaska.
Jovana bi svakako rekla da sve ovo nema veze sa istinom. Da će me tužiti. Da će pozvati staru dobru inkviziciju. Sa Jovanom se nikad ne zna. A nisi se setila da spomeneš epizodu sa Bobom, Markom i Grčkom? I Mocartovim Rekvijemom? E, pa onda ću ja morati da je ispričam? Nije mi baš milo. Ali i jeste. Razmišljala sam da li da je pitam za autorizaciju ovog teksta. Rešila sam da je iznenadim. Zato što je ova priča moj dar Jovani. Za sav isceliteljski unutarćelijski smeh. Celim telom. Do trepavica. Zato što se razumemo i kada se ne razumemo. Sting upravo peva: We share the same biology, regardless of ideology.
Želela sam da napravim portet našeg večno živog prštavog odnosa. Umesto Dostojevskog. Kakva blasfemija. Kako smeš to da kažeš? Nije te sramota da to kažeš? Čujem je kako pita. Smejem se. Nije. Naprotiv. Uživam. Šta ćeš, tako je to kad imaš sestru gurua, kažem joj. Koja piše porodičnu komediju. Sačinjenu od svih naših komple(men)tarnosti. Da zasmejemo ovaj svet. Kome treba dobrog, jednostavnog smeha. Da ne kažem da je smeh danas nedostajući resurs. A možda uskoro i poslušamo Gecovicu. Pa krenemo sa porodičnim performansom Sestre Grujić. Ko zna? Sa Jovanom se nikad ne zna. Zato je toliko i volim.
Sombor, 26. oktobar 2015.
Taman pomislim da sam se prosvetlila, a onda odem kući. Pa vidim da nisam.
Dan pred našu slavu Svetu Petku