Što ja volim život, ljudi moji. Sve više mi se čini da mi je glavni posao da čujem šta želi život u meni? Da razumem šta želi život od mene? I da ta dva uskladim. Da razumem njegove tokove i meandriranja. Da uhvatim ritam života. Da navigam. I da to sve pišem i pričam. Ah. I što više igram u ritmovima života, to se više zaljubljujem u njega. U njegovu kreativnost. Domišljatost. Duhovitost. Šašavost. Neočekivanost.
Ovih dana se nalazim u sred jedne grandiozne priče. Kakvu samo život može da smisli. Priču kakvu ne bih namislila ni za tri života. Rekla bih: Ma, daaaaj. Prosto ne znam odakle da počnem. Tolike zagrade sam otvorila. A onda je prošle nedelje život krenuo da ih zatvara. Jednu po jednu. I lepo me doveo do poslednje priče Heroine novog doba. Koja se dešava u nekoliko dana oko svete Petke. Zaštitnice moje porodice.
Vratila sam se u Novi Sad. Nakon pauze od godinu dana. Prošle godine na Svetu Petku sam napisala i objavila svoj prvi tekst Don’t you znam me. Tada još nisam tačno znala ni čega je to prvi tekst. Ali sam znala da me u prstima čeka još toliko toga. Sada znam da su me čekale tri knjige. Da ih otkucam. Prošle godine na Svetu Petku sam zatvorila novosadsku radionicu. Znala sam da je vreme da se zgusnem. Usredsredim. I skoncentrišem na stvaranje. Već duže vreme sam planirala da sredim materijale koji prate moje radionice. Da ih napišem u Vodič za praktične sanjare. Ah. To je trebalo da bude ilustrovani priručnik. U dva toma. Postavila sam sebi rok. Koji je pisao u svim mojim pisanjima. Datum koji sam prognozirala bio je 27. 10. 2015. Naravno da ima veze sa sajmom knijga. I sa Svetom Petkom.
U Novi Sad sam se vratila sa dve radionice. Tim bilding za novinare. I premijerom Money, money, money, very funny. Za moje novosadske heroine. Radovala sam se. Baš sam se zaželela Novog Sada. Prijateljica. Radionice. Majuške. Svih nas. Veličanstvenog salona Galerije Matice srpske. Radovala sam se i novinarima. Novim ljudima koji mi stižu u život.
Na prvu radionicu sam otišla sa ushićenjem zbog novih ljudi i nepoznatih prostora koje ću upoznati. Na vratima me je dočekao Sergej. Direktor Instituta. Najdivnije na svetu. Nekada davno, pre mnogo života, radili smo zajedno u Izvršnom veću. Ah. Kao da sam stigla kući. A onda sam kroz prozor ugledala i Elektrotehničku školu. Moje prvo zvanično zaposlenje. Ah. Futoška ulica. Futoška pijaca. Pogled na Novi Sad. Sinagoga. Katedrala. Preplavila me je neka neobjašnjiva milina. Bliskost. Sve mi je bilo znano. Novim ljudima sam caklećih očiju rekla da imam osećaj da sam stigla kući. Među svoje. Radionica je bila spektakularna. Čista ljubav. Koja je otopila ledene bregove „neznanosti“. In no time. Do prve pauze smo postali znanci. Prijatelji. I dogovorili se da što pre ponovimo ovo ljubavno iskustvo.
Nakon radionice, punog srca i raspevane duše, otišla sam u veganski restoran Ananda. Kuvari i konobari su me prepoznali. I divno dočekali. Čitaju moje tekstove, kažu. Sviđaju im se. Zahvaljuju mi se. Pitaju za radionice. Ah. Puno srce mi je još punije. Duša peva. A telo bi igralo. Nego je restoran mali. Vreme je da mi knjige ugledaju svetlo dana, jasno čujem glas. Sedam za sto. Da odgovorim na propuštene pozive. Prvo zovem nepoznati broj. Neva je ovde. Ko? Neva. Aaaa, Neva. Zove me na sastanak. Da se dogovorimo oko izdavanja knjige. Ah. Da li mogu da dođem u utorak, 27. oktobra? I mogu i hoći i radujem se. Ali ne mogu toga dana. Jer nam je slava. Dogovorimo se za četvrtak. Bože dragi. Usisala sam i svarila onaj obrok u nekoliko sekundi. I sa mojom radioničkom menažerijom odskakutala ulicama Novog Sada.
Osim bezmerne radosti što su moje knjige dobile priliku da krenu putem svog života, krv mi je uzburkalo i vreme dešavanja. Sveta Petka. 27.10.2015. Ah. Na stotinu mesta, kad god sam pisala, crtala ili se bavila svojim ciljem izdavanja knjige pisao je ovaj datum. Ah. Još pre dve godine. Kada je ideja o knjizi sazrevala u meni. Ah. Život u nama zna mnogo više nego što možemo i da naslutimo.
I setim se naših herojskih priča. O tome da je najbolji način da predvidite svoju budućnost da je sami napravite. I napišete, za početak. Od prve radionice insistiram na pisanju. Ponavljam toliko puta: Don’t think it. Ink it. Insistiram da napišu i tačne datume za ostvarenje svojih ciljeva. Tačan datum. Za svaki cilj. Koji im prvo padne na pamet. Koji im se sviđa. Bez velike kalkulacije. Iz srca. U početku se opiru. Bune. Čude. Ne znaju. Opustim ih. Samo neka napišu bilo koji datum. I neka vide. Posle, godinama nakon ovih prvih pisanija, otvaraju svoje sveske. Javljaju mi da su se čuda desila. Da su kuću prodali baš na taj datum. Da su se zaljubili. Zaposlili. Sve. Na taj datum. Eh. Verovali ili ne, od Nine mi tačno ovog trena stiže poruka: Smejala sam se kad sam proverila datume levom rukom. Zato sam te jurila u petak. Ah.
Život je stvarno čudesan. Podsetio me je da vam kažem da se ciljevi i datumi pišu nedominantnom rukom. Levom rukom, za dešnjake. I desnom za levoruke. Da. Jer ciljevi su deca duše naše. I život se sa njima ne šali. I tako. Sveta Petka. I moj datum. Razumela sam zašto knjiga nije ni mogla da bude objavljena ranije. Iako sam je završila u sred januara. Vrlo prosto. Zato što sam tako napisala.
Stigla sam još jednoj kući. Kod Majuške. U kojoj sam napisala prvu priču NINJE od Japana sa Balkana. I fotkala taj momenat jasnoće. U praskozorje Svete Petke prošle godine. U mojoj sobi. Sa pogledom na Most Slobode. Limanski park. I na nebo. Ah. Kod Majuške me je sada čekao čitav sisterhood. Marina. Majuška. A na skajpu su bile Vera iz Beograda. I Saša iz Njujorka. Sutra me je čekala Galerija Matice srpske. Posle godinu dana odsustvovanja. Sticajem životnih okolnosti, to je bio i dan Galerije. Koja me je dočekala svečana. Svečarska. Nagizdana. U novom ruhu. Renovirana. Kakav su mi doček priredili. Svi. Portiri. Rankica. Tijana. Dani. Ah. Radujemo se svi. Nek’ si nam se vratila. I ja isto kažem. Nek’ sam nam se vratila. Kući.
Sutra me je čekala moja novosadska grupa. Moje prijateljice. Heroine prve generacije. Koje su sa mnom krenule na putovanje. Još pre tri godine. I njihove prijateljice. I nove heroine. Koje su nam se priključile. Na radionici Money, Money, Money, very funny. And the magic flows. U regent zelenom salonu. U kojem nas je pored Tekelije u natprirodnoj veličini, dočekao i Jovan Bjelić. I intimni Šerban. I sva ta lepota. Zaželele smo se. I jedne drugih. I radionice. Salona. Rankice. Smeha. Stvaranja. Galerije. Te žive košnice. I matice Tijane. Ah. Da. I Galerija je moja kuća. Nego šta. Nek’ sam nam se vratila.
U tom slavskom danu koji je trajao nekoliko dana, nastavila sam svoju slavsku turneju. U Sombor. U Parčetića kuću. U još jednu moju kući. Prvu kuću koju sam nakon odlaska od kuće imala. Kod Ire i Stipe. Koji slave 25 godina braka. I ljubavi. Kojoj sam i kumovala. I kod njih je svečano. Ana, srednja Parčetićka ćerka, se posle 5 meseci vratila iz Kalifornije. Kuća je tako mlada, živa, belosvetska. I ljubavna. Sa mojim najomiljenijim dvorištem na svetu. Kojem se redovno divim. I poklanjam. Dok se Ira i Stipa vajkaju kako nije sređeno. Kako treba još ovo. I ono.
Život je sve izaranžirao do najtananije minijature. O vremenskim uslovima da i ne govorim. Na turneju sam krenula po prilično tmurnom vremenu. Danima nije bilo sunca. Bilo je tamno. Gusto. I vlažno. Misti. Sunce je sinulo pred Novim Sadom. I nastavilo da blješti do sada.
Poslednjeg somborskog dana je baš i zaista bio dan slave. Taj naš 27. oktobar. Vežbala sam yogu u dvorištu. Da ispratim sezonu. I dvorište. Jovana i ja smo išle u Bezdan. Da obiđemo tata Duška. Koga trenutno neguju neki ljudi. Koje sam znala samo preko telefona. Da budemo zajedno na Svetu Petku. Ispostavilo se da je naš tata Duško u jednoj božanstvenoj porodici. U jednom divnom, ljubavnom ambijentu. Slađa, ćerka Duškovih domaćina, je radila na Gloriju. Na istom karipskom brodu kao i ja. Ah. Baš nam je bila divna slava. Jovana, Duško i ja. U kući Bartinih. Lepša, toplija i intimnija od mnogih dotadašnjih slava. Sa „neznanim“ Bartama. Eh. Eto meni još jedne kuće. Na povratku iz Bezdana, Tanja je priredila gozbu. Pravu slavu. Za Iru, Jovanu i mene. Kuća kuću stiže.
Došlo je vreme da se vratim u Beograd. Mojoj kući. Na ulasku me je dočekao mačor Belini. Kuća. Radionica. Dvorište. Ah. Vratila sam se kući. Povratak heroja kući. Osvestila sam ovaj momenat tek na ulasku u kuću. Da upravo doživljavam poslednji korak Putovanja heroja. U kojem se heroj vraća kući. Sa darovima. Ovaj korak sadrži elemente svrhe putovanja. Podeliti sa drugima ono što ste na putovanju naučili. Zato što putovanje heroja nije lični ego trip. Nego je transformacioni proces. I heroja. Ali i šire zajednice. Kada se heroj vrati kući, mora pronaći način da podeli svoje darove sa zajednicom. Jednako je važno i da, kao komplement davanju, heroj dobije priznanje zajednice. Kompliment kao komplement herojskom davanju.
Putovanje heroja je proces transformacije. Posle kojeg heroj više nije isti. Važno je da putovanje uvaže i proslave svi. I heroj. I zajednica. Tek tada je krug zatvoren. Otpori mogu da se dese na svakom koraku putovanja. I baš kao što se dešava da odbijamo poziv na putovanje, dešava nam se i da odbijamo da se vratimo kući. Nekada heroj ne želi da se vrati. Možda je umoran. Možda brine da drugi neće razumeti njegovo iskustva. Ili je možda ushićen novopronašavšim stanjem više svesnosti. Može da se desi i da zajednica ne poželi dobrodošlicu heroju. Ljudi možda neće želeti da čuju priču heroja. Zato što još nisu spremni da čuju priču. O putovanju. Koja odražava i njhove potrebe. Koja bi mogla da ih probudi. I podigne. Sa ušuškanog kauča. Svrha putovanja heroja jeste njegova integracija u običnu, svakodnevnu svesnost.
Sve ove misli sam imala. Na povratku u moju herojsku kuću. Puno srce. Pun mesec. I ja. Ah. Život misli o svim minijaturama.
Osvestila sam sve moje kuće u kojima sam bila. Čekala me je još jedna. Čigoja kuća. Sastanak sa Žarkom i Nevom. Dogovor oko izdavanja NINJE od Japana sa Balkana. Ah. Ovaj dan sam čekala devet meseci. Sve je bilo prirodno. I tako lako. Svidela mi se cela porodica. Od Danice. Koju sam upoznala pre samo mesec dana. Neve. Žarka. Dogovorili smo se brzo i lako. Ili je lako. Ili je nemoguće. Žarko mi je predložio način na koji možemo da sarađujemo. I rekao mi da razmislim. Pa da se javim. Nemam šta da razmislim, rekla sam. Znam. Da je ova ponuda bolja nego što sam i sama mogla da je smislim. Pitao me je šta sam u horoskopu. Začudila sam se. Bio je to prvi muškarac koji me pita šta sam u horoskopu. Ovan/Strelac. Nasmejao se Strelac. Rekla sam da želim da NINJA bude Strelac u horoskopu. Datum koji sam zapisala levom rukom je 12. 12. 2015. Sve je trajalo koliko jedan školski čas. Lako ili nikako.
To je bila ta nedelja Svete Petke. Koja je trajala jedan dan. Ili godinu dana. Ne znam. To je taj pun život kada vreme ne postoji. Ali znam da život ima svoje ritmove. Nekada mi se čini da je spor. A onda se u jednom danu desi sve što bi moj linearni um rasporedio u godinu dana. Pa se malo postidim što sam bila nestrpljiva. Što bi životu moglo da se učini kao da nisam verovala u njega. A u stvari, jesam. Znam da zna šta radi. I tako sam zatvorila zagradu koju sam otvorila prošle godine u praskozorje Svete Petke. Prva knjiga je spremna da počne svoj život. Inshalah. Nek’ joj je sa srećom. I svim čitaocima. Nek’ se sreća uveća.
A život mi je poslao savršenu priču i za kraj treće knjige. Heroina novog doba se upravo bliži kraju. Samo još da zatvorim sve zagrade koje sam otvorila. Knjigu sam otvorila odbijenicom. Velika vatra, mala vrata i velika vatra. Koju sam prevela u otvorenicu. Ipak sam ja učitelj. Koja živi ono što poučava. Odnosno poučava ono što živi. Jer je moj život moje učenje. Moj performans. U epizodi Heroina novog doba ste imali priliku da vidite kako se odnosim sa svojim nulama. Kako nule transformišem u jedinicu. Koju dopisujem ispred svih nula. I pravim 100000000000. A život je uredio tako da se veliko otvaranje desi na kraju knjige. U pravi čas.
Jer putovanje heroja je isceljivanje rana. I razvoj darova. Da bismo ih podelili. Sa svetom. Heroina novog doba nije sećanje na herojsko putovanje. Nego je direktan prenos herojskog putovanja. Živi život. Kojem smo svi zajedno imali priliku da prisustvujemo. Mogli smo da vidimo kako se Heroina susreće sa demonima. Kako ih prihvata. I transformiše u mentore. U učenje. U višu svesnost. Kako isceljuje rane. Koje postaju darovi. Koje donosi kući. I kućama.
I za kraj knjige. Da se osvrnem na učenja. Džaba nam putovanje, dok ne razumemo o čemu se radilo.
Želim da se iz dubine duše zahvalim mom nesuđenom izdavaču. Koji je pre svega moj omiljeni pisac. Zato što mu je trebalo 5 meseci da razmišlja. Zato što me je pozvao na moj veliki ples. Na moje veliko NE. Kao Tito 1948. I zato što me je narastao. Zato što nije želeo autora sa velikom i razgranatom strukturom. Kako mi je u obrazloženju odbijenice rekao. Nego autora sa „izolovanom jedinicom“. Zato što mi je predložio da krenem sama u svoj poduhvat.
Ponosna sam na sebe što sam prekinula agoniju čekanja. Što se nisam lažno predstavila. Što sam se odlučila za veliki ples. Što sam poslušala sebe. Iako su mi svi oko mene rekli da se malo smanjim. Da ne govorim božanstvu da imam celu tu razgranatu strukturu. Da… To je sada sve istorija. Ponosna sam i što sam poslušala svog omiljenog pisca. I nastavila da razgranavam moju veliku strukturu. I da pravim svoj poduhvat. Unatoč…
Danas ne bih više čekala 5 meseci. Nikoga. Naučila sam da mi treba izdavač koji čita barem tempom kojim je pišem. Da mi trebaju partneri i saradnici koji se kreću mojim ritmovima. I ja njihovim. U ritmu zajedničkog poduhvata.
Danas se više ne bih bavila ni božanstvima. Nego stvarnim živim ljudima. Herojima. Sa kojima mogu da komuniciram. Razgovaram. Novo je doba. Stara hijerarhija u njemu više ne postoji. Božanstva ostaju u starom dobu. Na Olimpu. A meni je život poslao izdavača koji je sasvim po mom. Idem tamo gde je sve po mom.
Naučila sam da ne rasipam stvaralačku energiju. Da ne pričam o svojim planovima. Nego da ih sprovodim. Jednom Strelcu to nije ni malo lako. To mi je bio jedan od najtežih zadataka. Nekada mi se čini da bih na guzicu progovorila. Evo meni prilike. Da vežbam sa kim i o čemu pričam.
I ponovo se podsećam svog važnog kriterijuma. Ukusa. Kojim sam i otvarala knjigu. Kako je to Bela Hamvaš divno rekao. Poslednje herojsko putovanje me je podsetilo da su estetika i ukus naši najtemeljniji slojevi. Koji nas spajaju prisnije od bilo koje principijelne veze. Sa ljudima sa kojima se nisam stilski uklopila, nisam se uklopila ni životno. Ne kaže se džaba: životni stil. Danas znam da sa ljudima sa kojima delim estetiku i ritam, mogu zajedno da putujem. Da stvaram. Da živim. I obrnuto. Tokom ovog perioda razišla sam sa svima čiji (životni) stil se nije složio sa mojim. I srećna sam zbog toga. Kad smo već kod kuće, lepo naš narod kaže: Daleko im lepa kuća. Inshalah.
Na ovom putovanju sam se podsetila da ne može da svane pre zore. Zanimljivo je i to što je životu trebalo 9 meseci u mojoj utrobi, da bi knjigu pustio napolje. U međuvremenu se desila i moja transformacija. Od nekoga ko je napisao nekoliko tekstova uobličenih u knjigu, postala sam pisac. I kao svaki pravi pisac, morala sam da ovladam tehnologijom izdavanja knjige. Pa iako sam odbijala da se bavim tim „tehnikalijama“, život je ipak želeo da ih naučim. Da razumem branšu u koju sam stigla.
U jednom momentu mi je barem 20 ljudi sa raznih strana, bez da ih išta pitam, govorilo da treba da izdam knjigu. Sama. Znajući da je život uvek u pravu, morala sam da ih poslušam. Nevoljno. Znala sam da život ima neki svoj plan. Koji sada ne mogu da razumem. Ali naučila sam da mu verujem. Da imam poverenja u proces. Ne zovem se ja slučajno Bepa (čitaj na ćirilici). Ne samo da verujem. Nego i znam. Sa Ksenom sam se dogovorila da NINJU štampam u Futuri. Proučila sam malo distribuciju i on-line prodaju. Odjednom sam shvatila da sam spremna da izdam NINJU. Sama.
Tog istog dana život mi poslao Danicu Čigoja Piper. Na ovu kafu sam išla vrlo opušteno. Čak sam se pitala zašto uopšte i idem. Kad sam već rešila da štampam kod Ksene. I da sama vodim celu priču. Ah. Ta kafa je bila čudesna. Tijana. Ja. I Danica. U Deliju. Ah. Danica mi se svidela. Od prvog momenta. Estetski. Stilski. Svakako. Nekako smo sve odmah znale da je to to. Nije nam trebalo 5 meseci. Ostalo znate.
Savladaj terminologiju, Mari Bepa san. I tehnologiju. Čula sam život kako mi govori. Da. Ok. Done. Savladala sam. I da. Danas mi je potpuno jasno da je sasvim u redu da znam tehnologiju izdavanja knjige. Zato što pišem knjige. Koje se izdaju. Da bi ih ljudi čitali. Da ih inspirišu. Pokrenu. Energizuju. Transformišu. Tako logično.
Važno je i što sam u partnerstvo ušla iz želje. A ne iz očaja. Iako mogu i znam da izdam knjigu, biram da to uradim sa partnerom. Sa Čigojama. Zato što mi se sviđaju. I što su po mom. Baš kao što je i za kvalitetno i svesno partnerstvo potrebno da svaki partner može da živi i sam. Mogu sama. Znam sama. Ali biram da živim sa tobom. Zato što želim. A ne zato što moram. Velika je razlika. Tako nekako. Hvala životu što mi nije dao da se prošvercujem. I da uđem u odnos u kojem ću biti zavisna. Nego slobodna. I nezavisna. Svoja. Inshalah.
Nakon sastanka u Čigoja kući vratila sam se kući. A direktan prenos je nastavio da teče. Život uživo. Javio se Janko. Koji crta Grejs. Crtanu junakinju. Koja prati moj opus. Od januara sam čekala da Janko završi centralnu ilustraciju. Krug koji ilustruje putovanje heroja. Sve njegove korake. Čuti poziv. Prevazići odbijanje. Preći prag. Sresti mentore. Sresti demone. I transformisati ih. Razumeti i razviti svoju unutrašnju igru. I vratiti se kući. Sa darovima. Naravno da sam i Janka čekela od januara. Da završi ilustraciju. Nije imao ključne elemente. Kako da ga nacrta? Kad je Heroina bila u sred putovanja. Onog trena kad sam se vratila kući sa darovima, javio se Janko. Došao bi, kaže. Kad? Pitam ga ja. Pa sad. Da mi pokaže šta je nacrtao. Ah.
Istog trena se pojavio i odžačar. Pravi, stvarni i živi odžačar. Kojeg sam uvela na početku knjige. Kada se u mojoj viziji Gargamel transformisao u odžačara. Odžačari su me pratili i celim putovanjem heroja. Srela sam dva odžačara u Somboru. Pred crkvom. U koju sam išla da upalim sveću za Svetu Petku. Za porodicu. Grujićku. I herojsku. Za sve nas. Da nam se sreća uveća. Uradila sam sve elemente odžačarskog rituala sreće. Držanje za dugme. Ptica u letu. Žena sa naočarima. Crven krov. Beli auto. Odžačari su se smejali. I mahali mi. A evo sada, kad sam stigla kući sa darovima, zajedno sa Jankom, stigao je i odžačar. Mesecim sa ga čekala. Da mi očisti dimnjak. I kotao. I da mi pusti grejanje u pogon. Život je stvarno maestralni kompozitor. Ni Mocart mu ravan nije. I tako, dok mi je Janko pokazivao Grejs, ugrejala se i kuća. Sunce je blještalo. A mesec je, naravno bio pun. Kao i moje puno srce. Duša mi je pevala. A telo igralo. Cičalo mi se. Ne znam zašto nisam. Nadoknadiću prom prilikom.
I tako. Došlo je vreme da zatvorim još jednu zagradu. Vitičastu. Koju sam otvorila na Svetu Petku pre 3 godine. Ta zagrada je moja Radionica. I prva generacija mojih vernih prijatelja i Heroja. Bez kojih bi sve ovo bila sam jedna ideja u mom kompjuteru. Na današnji dan pre tri godine mi je ideja o Radionici postala jasna. Dok sam se srela sa Nacom. Drugaricom iz studentskih dana. Dok sam joj radoznaloj pričala o tome šta radim. Složila sam priču. Koja mi se godinama vrzmala po mislima. Ali je bila toliko velika, višeslojna. I višegodišnja. Da joj je trebalo nekoliko godina da rasplete i razgrana korenje koje će je podržavati.
I tako sam na Svetu Petku pre tri godine rešila da sredim svoju riznicu. Da sistematizujem sve pametno, zanimljivo i korisno što sam ikada saznala. Zapisala. Podvukla. Svaki put kad sam pomislila „Eh, da sam ovo nekada znala“, stavila sam ga u Riznicu. Od koje sam napravila Radionicu. Radionicama su život udahnulu heroji. Koji su mi poverovali. I imali dovoljno hrabrosti da krenu sa mnom. Na putovanje heroja. Prva generacija heroja. Ljubinka, Sale, Mari, Duška, Sonja, Vera, Ivona, Ilibašići, Spomenka… I novosadska ekipa. Majuška, Duliška, Tanjuš, Brana, Danijela, Ksena…. Hvala vam beskrajno. Hvala svim herojima koji su krenuli na svoje herojsko putovanje.
I dok mi je Janko pokazivao remek delo koje je napravio, shvatila sam da me čeka zatvaranje još jedne zagrade. One vitičaste. Heroji prve generacije već nekoliko meseci su me strpljivo čekali da napravim poslednju radionicu. Koja se zove: Povratak heroja kući. Pa naravno. Nisam mogla da je napravim, dok se nisam vratila kući. Ah. Sela sam i poređala poslednju radionicu. U trenu. Heroj se vraća kući.
Na sred sobe stajao je moj novi kofer. Koji sam kupila ovih dana Svete Petke. U Novom Sadu sam ostavila moj stari najvoljeniji na svetu japanski kofer. Sa kojim sam prošla sve priče od Japana do Manhatana. Da ga uzme neko. Jer ja idem dalje. Čeka me novo putovanje heroja. Sutra me je čekala nova generacija heroja. Koji su kretali na svoje putovanje. I ja zajedno sa njima.
I tako. Stigli smo i do kraja Heroine novog doba. Poređala sam i razumela svoja putovanja. Iscelila sam svoje rane. Narasla zajedno sa svojim darovima. Osećam se tako čista. I pročišćena. Poređana. Puna. A laka. I pomalo setna. Spremna za dalje. Pre toga ću se pustiti povratku kući. Da ga proslavim. Kod kuće. Sa herojima. Sa svima vama. Moj novi kofer mi se smeška. Da. Zatvaranje. I otvaranje. Uveliko planiram novo putovanje. Na kojem ćemo se vi i ja sresti. Da uživo podelimo sve dobre priče. I da pravimo, pričamo i pišemo neke nove priče. Novi format. Za novo doba. Nešto između književne večeri, performansa, motivacionog govora, stand-up, radionice, partija, velikog plesa. Biće to intimni igrokaz u ritmu novog doba. U ritmu života. Život uživo. Magični realizam, svakako.
Kad si srećan i kad želiš, s drugim deliš sreću tu,
Kad si srećan, lupi nogama o pod.
U ritmu muzike za veliki ples.
Sve moje kuće, u nedelji Svete Petke 2015. godine