Kad me je dizajner Imre Maestralni pitao o čemu se u mom književnom prvencu radi, najpre sam bila zbunjena. Kako o čemu se radi? Koja je poruka? Da sam htela da napišem poruku objavila bih post na društvenim mrežama. A ne tri knjige u prvom dahu. Ah. Trebalo je sve te kilometre misli, emocija, sebe, pretočiti u jednu rečenicu. Umesto rečenice prvo sam videla sliku. Sivi, izravnani pesak, na kojem se jasno vide paralelni tragovi grabulja. I na njemu crveni čipkasti japanski suncobran. Kako sam se igrala slikom, suncobran se transformisao u crvene koncentrične krugove. Koji su širili svoje vrcavo crvenilo na sve strane. I uticali na sivi paralelni pesak. Da postane življi. I ne više toliko paralelan.
Da, baš o tome se radi. O crvenim krugovima. U kojima je poljubac. Na sivom, paralelno izravnananom pesku. Svidelo mi se. Baš. Baš. Baš. A onda sam razumela da se o tome radi i u mom životu. Crveni, gizdavi, vrcavi, razigrani krugovi mog sveta. Koje u talasima šaljem dalje. To je mojih 5 centi.
I crveno nakarminisani poljubac. Koji je postao kao ja. Uvek imam crveni karmin. Moja sestra Jovana se često pita kakva je to osoba koja nikada nije bez crvenog karmina. Ljudi se čude, kako mi opstaje u svim tim situacijama. I kada posle dugog plivanja izranjam iz vode. Na Nindža preživljavanju. Posle ručka. Posle ljubljenja. Uvek je tu crveni karmin. I baš zato mi je trebalo ovoliko da ga primetim. Da shvatim da je to moj otisak. Otisak moje duše. Zato što su najjednostavnije stvari najteže spoznatljive. Na svakoj mojoj posveti je crveni poljubac. Kad god pročitam nešto pametno, vrcavo, duhovito, zanimljivo, vredno pamćenja, ja ga poljubim. I nacrtam usta. Sa mladežom ispod donje usne.
Kada se ljubim često ljudima na garderobi ostane moj crveni karmin. To je prosto znak da su bili sa mnom. Ni žene muškaraca iz mog sveta više ne reaguju na njega. To je postalo opšte mesto. Crveni poljubac. Od ovih elemenata je maestro Imre napravio korice koje preslikavaju moje biće. Sa mojim potpisom ukoso. I to svako vidi. Svi mi kažu: Korice su kao ti. Što mi je to super. A tako je nastao i moj logo. Crveni poljubac. Sa mladežom ispod donje usne. Koji mi je na pečatu. Na bedževima. Svugde. I svi sad ovaj bedž nose. Što mi je super. Baš. Baš. Baš.
Sa 7 planeta u vatri, ja moram da se ložim. Bez loženja sam kao furuna u letnjem periodu. Kao čuvar plaže u zimskom periodu. Bez smisla. I bez upotrebne vrednosti.
Od prvog gledanja filma Mi nismo anđeli sam zaobožavala pesmu:
Hajde da se drogiramo, nek’ se oči sjaje.
Hajde da se drogiramo, to je ono najljepše.
Što nam srce poznaje.
Ubrzo sam je prevela na moj jezik.
Hajde da se ložimo, nek’ se oči sjaje.
Jer je loženje starije od drogiranja. I jer je drogiranje posledica nenahranjene potrebe za loženjem. I za oduševljenjem.
Loži me da vozim bicikl, da na nizbrdicama vičem ihaaaj, da se ne uzbrdicama smešim, da idem na pijacu, da razumem, da se osmehujem ljudima, da nepoznatim ljudima dam nešto. Loži me da se smešim, smejem i cerekam, da igram, dok me stopala ne zabole, da prštavo delfinam po vodi, da demistifikujem veliko učenje i ispričam ga jednostavnim rečima, da vodim ljude u a-ha, da sam u društvu srodnih duša, da se grlim, da čitam, da pišem, da se krećem, da tapšem dok me dlanovi ne zabole, da iz publike vičem bravo. Loži me lepota, lakoća, smeh, sklad, posvećenost, jednostavnost. Prozračni prostori, laki ljudi. I praskozorja.
Ne volim kad me mrzi, kad se brinem i kalkulišem. Ne volim kada ljudi viču, kad se svađaju i psuju. Ne volim kada neko kasni. Ni vesti, politiku, muziku za dnevnik, TV, monotoniju, sivu, ozbiljnost, administraciju, odrađivanje, tišinu u naučnoj biblioteci, hijerarhiju, komplikaciju, mistifikaciju, bombaste reči, stegnuta usta, garderobu koja steže, redove, zamračene prostorije, tržne centre, bezvazdušne i zadimljene prostore. Ne volim da se objašnjavam. Ili lako ili nikako.
Ne sviđaju mi se ni zamke u koje su se upleli današnji ljudi. A najopasnija od svih zamki mi se čini ona o preživljavanju. Da je svet jedno opasno mesto. Da je čovek čoveku vuk. Da nema dovoljno. Da će nestati vode, vazduha, goriva. Da za njih moramo da se borimo.
Mnogo volim priču koja se desila za vreme snimanja dokumentarne bajke My dream is. Na kojoj su sanjari iz Njujorka, Berlina i Beograda pričali o svojim snovima. Zbunila sam se kada me je reditelj Željko Mirković pitao za čime tragam? Rekla sam mu da ne tragam ni za čim. Nego da stvaram. Oboje smo bili zbunjeni. Zato što drugačije doživljavamo svet. Ponovo me je pitao za čime tragam? Konačno sam odgovorila. Rečima najuverljivijim na svetu. Iz središta bića. Ne tragam ni za čim. Svega ima dovoljno. Svega ima više nego dovoljno. Ne tragam. Nego stvaram. O tome se radi.
Ja verujem da svega u ovom našem širokom svetu ima više nego dovoljno. I da je priča o oskudici i potrazi posledica priče o preživljavanju. O nedovoljnosti. O borbi. Rekla sam reditelju da stvaram svoj crveni svet. U kom je sve po mom. I u koji je dobrodošao svako kome se on sviđa. U moj svet često dođu ljudi kad mnogo posive, pa im zatreba crvene. Inspiracije, ideje, energije, pokreta, vrcavosti, optimizma. Loženja.
Još jedna moja priča iza kamere je o preživljavanju. Izgleda da se mediji lože na ovu temu. Ova se baš tako i zove. Preživeti u Srbiji. Pilot serija koja se bavila raznim temama iz života. Epizoda za koju su me pozvali se zove Preživeti partnerstvo. Ah. Rekla sam im da nisam sagovornik koji zna da im kaže kako da prežive. Ja sam jedva preživela preživljavanje. To nije moj resor. Možemo da pričamo o življenju. O životu. Kao o velikoj, mitskoj, herojskoj priči. O herojima novog doba. O svesnom partnerstvu. To je moj resor.
To isto kažem i herojima kada dođu u moj crveni svet. Često budu toliko ophrvani sivom, da ne mogu da se sete ni šta su u životu želeli. Pa im prvi ciljevi budu: Da mi ne bude baš mnogo bljak. Ah. Ja im kažem da to nije moj resor. Da je, ako žele da radimo zajedno, važno da žele nešto veliko, grandiozno, herojski, mitski, olimpijski, kvantno, veličanstveno. Iz tog registra. Ne razumem se u unapređenja za 5%.
Učili su nas da budemo sivi. Ili bezbojni. Međ’ sivim paralelnim prugama. Da se ne ističemo mnogo. Da se držimo zlatne sredine. Da ne talasamo. Da se sive pruge ne pomere. Da sedimo di smo, jer ni za dismo nismo. Da čuvamo poslove koje ne volimo. Odnose koje više ne volimo. Zato što se to tako radi. I zato što drugi nemaju ni to. Da budemo realni. Da ne fantaziramo. Nego da gledamo od čega ćemo leba da jedemo. Iz tog registra. Ah.
Kada stignu u moj svet, heroji često budu prazni, željni boja i iznureni od sivog, paralelnog sveta. I od njegovog pristojnog sivila. Pitaju se šta to sa njima nije u redu kad traže više? A onda im se desi veliko olakšanje. Kada vide mene crvenu. I čupavu. I živu. I razne žive ljude u svim bojama duginog spektra. I vidim kako im se dešava ogromno olakšanje. Kad vide da nisu nenormalni. Ni nezahvalni. Ni nepristojni. Kad vide da ima još ljudi kojima uređeno sivilo nije vrh.
Nije život za preživljavanje. Život je iskustvo koje svakako nećemo preživeti. Pa ako postavimo nerealan cilj, sve vreme ćemo biti frustrirani. I osećati se kao gubitnici. Potrebno je da postavimo pametniji cilj. Usklađeniji sa životom. Ono što možemo jeste da živimo. Veliku priču. To je moja velika priča. Da vas pitam kako stojite sa vašom crvenom? Da vas pitam za vaše loženje. Za vaše velike priče. Da nas podsetim da nismo došli da preživimo.
Moja velika priča je i da nas podsetim na novo doba. Na brzo promenljivi svet. U kojem je neočekivano očekivano. U kojem su nam potrebne sve naše lične veštine i sveža rešenja. Ne možemo više priuštiti ni sebi ni svetu da živimo kao svoja poluosvetljena verzija. Novo doba zahteva da mudrije gazdujemo našim potencijalima. Da vratimo strast u život.
Neki se pred novim povlače. Puštaju. Neki legnu na kauč. I žive pred TV-om. Sa daljinskim u rukama. Neki postaju radoholici. Neki se puste zavisnostima. Zato što je naša potreba da se ložimo. Da se oči sjaje. To je ono najljepše što nam srce poznaje. I očekuje. A kad mu to ne damo, ono nađe neke zamenske sjajeve.
Nekada smo se skupljali oko prave vatre. Logorske. Grejali i tela i srca i duše. A onda je vatra tokom vremena menjala oblik. Postajala je crkva. Pa partijsko sedište. Centralni komitet. Mesna zajednica. Sada je ta vatra postala tržni centar. Najzanimljivije mi je što se vatra i lokacijski nalazi na istom mestu. Samo joj je oblik drugačiji. Tržni centar Ušće je nekada bio Centralni komitet. A u davna vremena tu je bila vatra u ognjištu pored Ušća Save u Dunav. Danas u Ušću svako vrti svoje telefone. Dok kupuju velike televizore. Nove gedžete. I kamine sa lažnom, e-vatrom. Čini mi se da smo završili ceo krug. I da je ponovo došlo vreme za pravu vatru.
Nije život za preživljavanje. Sva sreća što nismo sazdani tako da budemo zadovoljni na kauču. Sa novim još plazmastijim TV-om. Koji prikazuje vatru. Od postanka sveta ljudi žude da budu više. Maštaju da pomere granicu mogućeg. Odlaze u manastire i škole misterije. Izučavaju ezoteriju. Vežbaju jogu, borilačke veštine, sport, ples, umetnost. Odlaze od kuće i ostavljaju porodice i ognjišta. Zbog avanture koja se nalazi izvan granica običnog. Krećući u potragu za svojom vizijom i duhovnim traganjem.
Heroji koji su već povratili svoje boje i rasplamsali nove strasti sa čuđenjem pričaju o svojim sivim svetovima. Pričaju o mladim, savremenim, uspešnim ljudima koji rade poslove novog doba. U kompanijama novog doba. U koje dolaze psiholozi i life coachevi. Da ih testiraju. A oni se silno uplaše testova. Šta će se to o njima otkriti? Da li će njihovo biće biti podobno za kompaniju? Pa pitaju one koji su „prošli“ testove za rešenja. Kakve je odgovore poželjno davati? I tako. Kao iz nekog vica. Koji je tužan kad je stvaran. A onda se posle čudimo odakle danas toliko autoimunih bolesti.
Kada ljudi pričaju kako su dobili otkaz, većinom ljudi slažu neke tužne i saosećajne face. Žao im je, kažu. A ja se vragolasto smejuljim. Kao Srđan Todorović u filmu Mi nismo anđeli. I kažem. Evo tebi prilike. Da budeš živ. Da živiš sebe. Da od svog života napaviš veliku priču. Pa im nabrojim primere ljudi koji su procvetali čim su izašli iz sivog, paralelnog sveta.
Pričam im o sebi. O mojim nulama. O tome kako sam više puta ostajala ne samo bez posla. Nego i bez zanimanja. Bez adrese. Bez grada. I da je najopasnije od svega bilo kad sam ostala bez oduševljenja. Bez loženja. Pre 15 godina. Kada sam izgledala i osećala se kao starica. Lepo je Dučić rekao da starost čovekova počinje tamo gde prestaje njegovo oduševljenje.
Pričam im o tome kako sam se nekada ljutila na sive paralelne svetove. Vikala „nepravda“. Kako sam se borila sa njima. Sa sivilom. Sa paralelnošću. Sa idejom o preživljavanju. I kako sam shvatila da je to uzaludna rabota. Od koje se moja crvena isprala. Jedva pretekoh. Pa sam prestala da se bavim njima. I počela da se bavim sobom. I svojim crvenim svetovima. Gde je sve po mom. I to je mojih 5 centi. Da nas podsetim da u novom dobu duvaju neki novi vetrovi. Koji raspršavaju ove sive paralelne svetove. Da su postojeći sistemi preveliki da bi razumeli naša mala svakodnevna pitanja. I duhom premali za naša velika, suštinska pitanja. Za življenje. Za oduševljenje. Za sjaj u očima. I da vas pitam šta je vaše loženje? Vaša boja? Vaša uloga? Šta je vaših 5 centi?
Jednako teško pitanje kao ono o čemu se u knjizi radi, za mene je pitanje: A čime se ti u stvari baviš? Neki dan sam drugarici koju sam srela posle desetak godina odgovorila: Brendiram ličnu ludost. Ah koliko sam volela. Obožavala sam. Već nekoliko dana se igram ovom idejom. Ja u stvari stvarno to i radim. Inspirišem ljude da nađu svoju zlatnu nit. Osobenost. Osobenjaštvo. Neponovljivost. Ono zbog čega svet misli da nisu normalni. I onda na tim temeljima pravimo veliku priču. Eto tako. Razmišljala sam da li je ludost možda prejaka reč? Osobenjaštvo, izvrsnost, ekscentričnost. Odstupanje od sivih parelelnih pruga. Sve sam te reči vrtela. Ali je svakoj nedostajalo vatre. Uzbuđenja. I suštine. Svaka je bila sve administrativnija. Sivlja. Pristojnija. Ipak ostajem pri prvoj ideji. Brendiram lično ludost.
A upravo odsustvo velike priče vodi u simptome. U ono sivilo koje se vidi na ulicama. Jer naše biće hoće da se izrazi. Nismo živi da bi preživeli. Nego da bismo dali svojih 5 centi. Svoje lično ludilo. Ihaj. Sviđa mi se. Shine on you crazy diamond.
A moje je da nas podsetim da nije život za preživljavanje. I da ne brigamo, zato što se život stara. Oduševim se svaki put kad vidim koliko unutrašnjih mehanizama čuva naš život. Sve je organizovano tako da nas čuva. Da nam sačuva život. Uverenja nas čuvaju. Ona čuvaju naše najviše vrednosti. Koje čuvaju naše biće. Čuvaju nas čak i simptomi. I autoimune bolesti. Sve. Život je toliko velik i pametan da se stara sam za sebe. Za preživljavanje. Zato nije potrebno da mu se mešamo u resor. Naše je da se bavimo življenjem. Da živimo sebe. Svoju veliku priču. Da damo svetu našu boju. Naših 5 centi. Eto tako ja to razumem.
A što Mika Antić kaže: ne može se istovremeno i pevati i gutati. Ovo se u matematici zove isključiva disjunkcija. Možemo biti ili otvoreni. Ili zatvoreni. Ili rastemo. Ili se skupljamo. U prirodi ne postoji stagnacija. Ili volimo. Ili se bojimo. Ili živimo. Ili preživljavamo. A moje je da nas podsetim da nije život za preživljavanje.
Mi smo čak izabrali i himnu preživljavanja. U kojoj nas bog spašava, hrani. A mi ništa. Pasiv totalni. A nismo izabrali Dositejevu aktivnu ideju o velikom življenju. Da vostanemo Serbije. Da se umijemo. I da svetu pokažemo svoje carsko lice. O tome se radi.
I zato nas ja podsećam na Vostani Serbije. Na to da smo dosta spavali. Da je vreme da se probudimo. Okupamo. Da sa onim što imamo uradimo ono što možemo. Sada. Da sve što radimo, radimo punim srcem. Svaki, pa i najjednostavniji posao može da se odradi. I u tom slučaju se osećamo kao rob. Koji rinta da bi preživeo. Meni kada neko kaže da će mi odraditi nešto, ja mu se lepo zahvalim. I razgodim takvu rabotu. Odmah se setim tetke koja je dolazila kod svojih roditelja i ususivačem tukla nameštaj. I sve nas po nogama. Dok je usisavala. Nije posao da se odradi. Nego da mu se da crvene. Strasti. Posvećenosti. I u kom slučaju i čišćenje poda biva graciozna izvedba. Koja čisti. I isceljuje.
Ovako sam ja od robinje koja je rintala u kafani postala ona koja se provodila, đuskala, družila i točila ljudima piće. I odlično zarađivala. Ovako sam počela da razumevam i da živim ideju Franje Asiškog. Koji je rekao da kad uradimo sve što je potrebno, dolazi na red sve što je moguće. A uskoro ćemo uvideti da radimo i nemoguće. Ne možemo uraditi nemoguće dok nismo ustali. Okupali se. I dok nismo uradili ono što je potrebno. I svetu pokazali svoje divno, carsko lice. O tome se radi.
Pored zamke o preživljavanju, ovo je druga možda najveća zamka. Da nas rad troši. Umara. Nismo živi i zdravi da bismo ležali na kauču. Sa daljinskim. Da bismo na godišnjem odmoru ponovo ležali. Ali na nekom egzotičnijem mestu. Umesto da radimo i da aktivno učestvujemo u akciji, mi idemo na akciju novog doba. U tržne centre. Po vatru novoga doba. Koliko sam razumela, raj iz perspektive sivog paralelnog sveta ima sledeće elemente: Odrađivanje. Štekanje. Izbegavanje. Kauč. Daljinski. E-vatra. Tržni centar. Akcija. Repeat. Svaki dan. Osim godišnjih odmora. Kada se umesto na kaučima leži na ležaljkama pored vode. Ah. Istrčavam napolje. Odmah.
Vraćam se na još jedno moje druženje sa medijima. Pogađate temu? Preživljavanje, naravno. Tema ovog radijskog razgovora je bila mentalno stanje naše nacije. Istraživanja su pokazala da su Srbi jedni od najnesrećnijih ljudi na svetu. Nesrećniji su još samo ljudi u dve-tri nacije. Ovo istraživanje sam odmah dovela u vezu sa prošlogodišnjim istraživanjem. Koje je reklo da smo po indeksu davanja takođe na začelju liste. Po davanju sebe, svog vremena, rada, volontiranja, darivanja. I tako. Nema tu neke velike filozofije. Što se više dajemo, to se više imamo. I obrnuto. Što se više štekamo, to se manje imamo. Nije život za preživljavanje. Nego za življenje.
Za mene nema veličanstvenijeg prizora od posvećenog bavljenja. Stvaranja. Davanja sebe. Rada. Voditelj radio emisije me je pitao šta bi bila moja preporuka za mentalno zdravlje nacije? Početak je iz Dositejeve Vostani Serbije. Dosta smo na kauču ležali. I čekali da nas neko spase. I nahrani. Ustajanje ljudi! Kupanje. Da svetu pokažete svoje divno lice. Obucite najlepše što imate. Svaki dan uradite ljubavno barem jedan posao. Picnite ga. Uradite ga najbolje što znate. I na kraju ga poljubite crvenim karminom. Sa onim što imate uradite ono što možete. Sada. Sve što vam dođe pod ruke. Svideće vam se. Verujte mi. Pustite muziku. Pokrenite se. Govorite malo brže. Uvedite neke potentne, markatne, prštave i vrcave reči. Izujte ljude iz cipela. Ionako im je dosadno. Sivno. I paralelno. Pa uradite sve što je moguće. I očekuje vas nemoguće. Dajte svetu malo sebe. Malo strasti. Ljubavi. Vatre. Loženja. Pokažite svetu svoju divotu. Ispričajte svoju veliku priču. Jer, nije život za preživljavanje.
Ovo važi i za mene. Ja sam 4. decembra krenula na hodočašće. Da brendiram svoju ličnu ludost. Da sretnem sve svoje prijatelje u svetu. Ne sa kauča. Ne skajpom. Ne telefonom. Ne e-vatrom. Nego uživo. Da im donesem crvenu. Knjigu. Da nas sretnem oko prave vatre. Da se družimo. Smejemo. Da pričamo velike herojske priče. O ljubavi. O demonima koje smo sreli, prihvatili i zavoleli. I o demonima koje još nismo zavoleli. O vodičima i mentorima. O ljubavima koje su nam se desile. Da delimo darove sa putovanja. Ne one iz tržnog centra. Nego one koje sami napravimo.
Želim da sretnem i prijatelje mojih prijatelja. Sve ljude koje zanima sopstveni život. U pokretu vrcavog optimizma. Da zavrtimo sve te naše točkiće u boji. U svim nijansama svih živih boja. Sve izraze života. Kojima sive paralelne pruge dođu kao divna podloga.
Potpuno isto mi kaže i geografija koja prati ovu priču. Tržni centar Ušće se nalazi u veličanstvenom Parku prijateljstva. U kojem se nalazi spomenik Večna vatra. Park prijateljstva i Večna vatra su ipak veći od tržnog centra. Večna vatra me podseća i na grb zemlje u kojoj sam odrastala. Grb sa šest baklji. Koliko je meni to dobar simbol, ljudi. Zato što se potpuno slaže sa mojim loženjem. A ja moram da se ložim. Jer bi mi bez loženja ovaj život bio siv. I nepodnošljiv. I za kraj ću da nam otpevam pesmu:
Hajde da se ložimo, nek’ se oči sjaje,
Hajde da se ložimo, to je ono najlepše što nam srce poznaje.
Beograd, 20. decembar 2015. godine
Što ja volim decembar <3