Daleko im lepa kuća

Što volim što sve ima svoj rok trajanja. Kaže Dušan Milojević. Moj učitelj. Da. I ja volim. I početak. I kraj. To mu daje smisao. Uzbuđenje. Upotrebnu vrednost. Problem zapadne civilizacije je taj što je kod nas kraj tabu. O smrti se ne priča. Pupupu. Ime joj se ne spominjalo. Pravimo se da kraja nema. Pa zato i živimo kao da nikada nećemo umreti. A onda umremo kao da nikada nismo živeli. Što Dalaj lama kaže.

Ja sam imala priliku da doživim rok trajanja već sa 17 godina. Kada je otišla mama. A za par meseci i Guga. Moj brat od tetke. Koji je bio stariji od mene 3 meseca. I sa kojim sam provela prvih 18 godina života. Od tada znam da život ima početak i svoj kraj. Ja se toga setim svaki dan. I baš zato, volim život. Volim ljude. Svakog dana sve više.

I godina ima rok trajanja. 2015 je na izmaku. Danas je zimska kratkodnevica. Najkraći dan u godini. Nekadašnjii dan Armije. Kome je takođe istekao rok trajanja. Kao i armiji. Kao i državi. Volim da svaku godinu lepo zapakujem. Da sklonim sve što više nije živo. I da dam novi život i novi sjaj onom što želim da mi ostane u životu. Da mu dam mašnicu.

Na ovu protočnost naučila sam se kada je mama otišla. Još pre 30 godina. Zovem je lightisimussfullness. Lako se oslobađam svega što mi više ne treba. I što me više ne raduje. I stvari. I poslova. I gradova. I ljudi. Stvari najlakše. Dajem sve što nisam nosila tokom jedne sezone. Nemam robne rezerve. Za ne daj bože. Sve mi je za daj bože. I stvari. I poslovi. I gradovi. I ljudi.

Odrasla sam u punoj kući. Mama je bila magnet za ljude. Stub i vezivno tkivo porodice. Obožavali su je. Svi. Davala je bez zadrške. Sve. Donosila je lepršavost, vrcavost, smeh, gizdavost. I pravila je božanstvene kolače. Svaki dan. I gozbe za „kućne prijatelje“. Nikad nisam razumela ovaj termin. Tata Duško je bivši boem. Rođen da bude boem. A zatečen u porodici. I u pristojnom građanskm društvu. U kojima se baš i nije snalazio. Pa su mu ovi „kućni prijatelji“ bili ventil za trpnju i nelagodu porodičnog života. Mama je ustajala pre svitanja. Da mesi kolače. Da ih nosi u kancelariju. Nekome za rođendan. Da imamo kad nam dođu gosti. A uvek ih je bilo. Noću, danju. Naša se kuća nije zaključavala. Neki su sedeli kod nas i kad mi nismo bili kod kuće.

A onda, kada je mama otišla, kućni prijatelji su nestali. I familija. Koju je mama održavala na okupu. Svi. Netragom. Kada bi ih slučajno srela na ulici, sklanjali su glavu. Nisu znali šta bi sa našim „tragedijama“. Kako su ih zvali. Vajkali su se kako im je nelagodno. Kako mi sigurno želimo da budemo sami sa svojom tugom. Da nas se ostavi na miru. Otišao je bio i Duško. Sa ženom u koju se zaljubio. I sa kojom je i dan danas. Baš su se našli.

Jedna žena, „kućni prijatelj“, je dane moje zatečenosti maminim odlaskom iskoristila da njenoj ćerki položim ispit iz matematike. U junskom ispitnom roku. U istom junu u kom je otišla moja mama. Ova kućna prijateljica je maestralno smislila da učenica trećeg razreda matematičke gimnazije polaže ispit na fakultetu. Za njenu ćerku. Koja se malo zaglavila sa studijama. Sve je organizovala. Umesto ćerkine, stavila je moju fotografiju na indeksu. Vozila me na fakultet. Davala instrukcije. Uz malo komike i šeprtljanja oko studentskih reči koje nisam znala, kao što su: semestar, indeks, uslov, apsolvent, asistent, položila sam. Dobila sam 10. Ja sam mislila da na faksu moraš baš da briljiraš. Pa sam se potrudila. Profesoru, koji mi je posle predavao na matematičkom fakultetu, kada me je pitao ko mi je tako blistavoj mogao dati 6 iz nekog stručnog predmeta, nisam znala da odgovorim. Sva sreća što je ovaj profesor bio životno smeten. Kao pravi matematičar iz viceva. Pa me nije provalio. Ni zapamtio. Posle sam tek saznala da sam za ovo „delo“ mogla dobiti zabranu studiranja. U zemlji koje više nema. Jer joj je istekao rok trajanja.  Baš kao i mom poštovanju prema kućnoj prijateljici. Koja me je posle vodila po gradu da joj pokažem šta bih želela da mi kupi. Nisam znala. Pa mi je kupila belu mornarsku kapu. Ah. Da.

To sam shvatila nakon maminog odlaska. Nakon prazne kuće. I nakon ove epizode. Da su prijateljstva mojih roditelja bila totalno fake. Doktori, advokati, gradske face. Međusobno su se  nadmetali. Ko je bio u skupljim hotelima. Rovinj, Cavtat, Dubrovnik, Španija. Ko ima bolju kuću. Skuplje slike. Ogovarali su se. A praktično su živeli zajedno. Ah. To nikada nisam mogla da razumem šta traže sa ljudima o kojima pričaju takve stvari.

Meni su već tada prijatelji bili svetinja. Toga se tako jasno sećam. Da sam se sebi zavetovala samo na iskrena prijateljstva. Na privrženost. I na ljubav. I da neću gajiti guje u nedrima. Oni su mi bili veliko upozorenje. Kako ne treba. I bila sam im zahvalna. Jer sam znala kako treba.

Kada stuba porodice više nije bilo, urušilo se sve. Grujići uveoci. Tako je to nazvala moja sestra Jovana. Nakon maminog odlaska istekao je rok trajanja i našoj porodičnoj zajednici. Otišla sam. Kao Šejn. Jer sam cijeli život sanjala kako odlazim uz rijeku. Starim šinobusom koji vozi sol.

U mom srcu je istekao rok trajanja za ceo taj svet. Sve te kućne prijatelje. Rođake. Ceo grad koji nije imao herca ili želje da mene i moju četiri godine mlađu sestru Jovanu pogleda u oči. I pita kako smo. Samo su prestali da postoje. Smanjili su se do nevidljivosti. Od tog dana u mom životu nije bilo više čike i tete. Čika je čin, kaže moj drug Piki. Da. Ja sam ih ražalovala. I krenula u svet odraslih. Istekao je rok trajanja mom detinjstvu. I počela sam svoj odrasli život. U Novom Sadu. Ostavila sam Sombor i porodičnu kuću. Trajno i nepovratno. Kao Šejn. Porodična kuća koju smo svi napustili se uskoro urušila. Od nedostatka života. I ljubavi. To da mi je neko rekao, ne bih mu verovala. Kako kuće stoje na temeljima ljubavi. Našoj kući je od nedostatka života pukao zid na pola. I tako. A ja sam otišla da vidim šta ću sa sobom. Jovanu sam ostavila da smisli šta će sa sobom. Koja je sa svojih 13 godina otišla da traži toplinu doma. I dobijala ga uglavnom kod mamine setre Maje. Ah. Koliko ostavljanja u jednom pasusu.

Život je neka viša pravda. Nisam dobila ljubav od onih od kojih  sam očekivala. Ali sam dobija od onih koje nisam. Tokom studentskih dana, od Ire i njene mame Pompike dobijala sam pakete. Sa pohovanim patlidžanima. Koje sam volela najviše na svetu. Mmm. Sad mi kreće voda na usta. Za svakoga bez mame, pohovani patlidžani i bundevare su stvarno big deal. Od Ire sam kada se udala dobila i kuću u Somboru. I porodicu. U kojoj sam se uvek osećala više nego dobrodošlo. Kad god došla. Dobro došla. Da nije bilo te kuće ne bih dolazila u Sombor. Ira me je nevidljivim sponama držala za zavičaj.

Prijatelji su osnovna nit mog života. Imam ih puno. I pravim ih lako. Od kad sam bila mala, iz svakog ozbiljnijeg đira sam se vraćala sa nekim novim prijateljem. Meni je Družina oduvek bila svetinja. Napravila sam i porodicu novog doba. Hvala je novom dobu. Sve sam napravila sa prijateljima. Od svukuda. Duško je govorio da je sve to prolazno. Da svako gleda samo svoju korist. Da jednog dana nećemo znati ni ko su ti ljudi. Ah. Njemu prijateljstva nisu bila tako važna. On je od svojih lako odustao. Nakon maminog odlaska. I nakon Beine neblagonaklonosti prema njegovim svetovima. Sva sreća što mu nikad nisam poverovala.

S druge strane, nikad nisam imala najbolju drugaricu. To mi je bilo i ostalo smaranje. Da sa jednom drugaricom po stoti put pričam jedno te isto. Imala sam mnogo interesovanja. Pa sam imala i različite družine. Plivači. Ekipa sa štranda. Školski. Matematičari. Ekipa za žurovanje i ludovanje. To je već zadovoljavalo moja interesovanja. Ali je za moj subverzivni ukus bilo mnogo štreberski. Pa sam uvek imala i družinu koju su zvali „Propaliteti“. Ta sklonost ka ljudima sa margine nikada me nije popustila. Ravnoteže radi.

Moja potreba za davanjem je bila ogromna. Davala sam se. Potpuno i predano. Prelivala. I dajem se. Neke ljude sam jedva preživela. Neki dan sam se srela sa Sanjom Grujić. Najduhovitijom osobom mog univerzuma. Što je to bio reunion. Posle 12 godina. U međuvremenu je svaka imala svoja posla. A srele smo se baš u pravi čas. Kako život to već uredi. Kao da smo se rastale pre 12 dana. Ah. Osim što se prezivamo Grujić i što volimo knjige i smejanje, obe imamo veliku potrebu za davanjem. I družinama. Pitam je za neke zajedničke poznanike. Jedva ih je preživela, kaže. Nisu više na istim orbitalama. Priča kako je posle nekoliko decenija trpljenja, rešila da ipak više ne bude bankomat. Ni kontejner. A ljudi ko ljudi. Ljute se kad im se uzmu izvori napajanja i pražnjenja. Posle dugog  nekorišćenja, verovatno im oslabi sposobnost samostalnog napajanja. I pražnjenja. Pa ispade da smo im o glavi radili. Kolariću Paniću pletemo se samiću.

Pričamo kako je naša potreba za davanjem imala sve elemente poroka. Koji na svu sreću nije bio baš potpuno razoran. I koji je išao u paketu sa ostalim porocima. Koliko god da smo se davale, nismo ostale bez sebe. Naprotiv. Žive smo. I mlade. Mlađe nego ikada. Svojije nego ikada. Da. I feniksovanje nam je zajedničko. Jer što se više dajemo, to se više imamo. Ipak, počele smo da razlikujemo davanja. Učile smo da nam prijateljstva ne budu porok. Da se više ne poništavamao. Ne raspršavamo. I ne rasipamo.

Ja sam učila da dajem u granicama prijatnosti. To je moje veliko učenje. Što je jedna od glavnih tema i na mojim radionicama. Ah. Šta sam sve čula. Neki su se poništavali toliko da su na kraju izlazili iz svojih stanova. Da se spasu. Neki su proveli godine na terapiji. Kako bi se oporavili od nekih „prijatelja“. Sanju Grujić bi verovatno utešilo to što je jedna moja drugarica sabrala oko 60 hiljada eura koje je bespovratno dala ženi sa kojom je drugovala. I od koje dolazi sebi već 10 godina. Jedna mlada žena je pre par godina došla da se isceli od uviđavnosti. Kako ju je zvala. Ona je sebe dovodila u situacije koje su mogle da je koštaju baš velikog novca. Samo zato što joj je bilo neprijatno da kaže šta misli. Kulminacija mog poročnog davanja dešavala se na kraju starog doba. U vreme kada sam polako dolazila sebi od raznih poroka. A onda sam ih zamenila davanjima i prijateljima koje sam jedva preživela. Od kojih su mi se palile žlezde. Zbog kojih sam poželela da emigriram. Da se dezintegrišem.

U Japanu sam osetila tu veliku slobodu. Najveću na svetu. Da sam daleko od svih. I da više ne moram ništa. U Japanu sam shvatila da ne moram da odem na drugi kraj sveta. Niti u druge realitete. Da bih bila slobodna od nekih ljudi. I nekih odnosa. Nakon Japana sam se preselila u Beograd. Pre 12 godina. Od onda posvećeno živim ovu svoju novu slobodu. I pravu meru davanje. Tih dana sam srela i Dušana. Učitelja. Koji je zaljubljen u rok trajanja. Koji me je naučio glavnom kriterijumu za sve odnose. Pitanje koje mi daje odgovore na sve moje upitanosti je: Da li hranim kvalitete? Ili slabosti? Sebi sam se zavetovala da ću hraniti kvalitete. I svoje. I tuđe. I da neću hraniti slabosti. Ničije. Naročito svoje. Zažalila sam kad god sam zaboravila na ovaj kriterijum. Vraćala bih se kao mleveno meso. Ili bih mislila misli: Hvala ti Bože što sam opet sama. Koje mi je juče ozvučio Perica premudri. 12 godina se posvećeno bavim nalaženjem prave mere davanje. Sviđa mi se što se nikad, ni posle svih rana nisam zatvorila. I prestala da volim ljude. Naprotiv. Nego sam sebi dala zadatak da nađem pravu meru. Granicu prijatnosti. Mrnjau.

Toliko smo naučili da trpimo, da je to epično. Trpimo do granice poroka. Da smo žedni. Gladni. Da nam se piški. Da nam je hladno. Neudobno. Tamno. Dosadno. Nejasno. Da nas ne zanima. Da su nas očepili. Da kažemo da imamo izdvojeno mišljenje. Da imamo druge želje. Da…

Tokom radionica nas često podsećam da ne trpimo. Verovatno je ova trpnja povezana sa još jednom rečju koja me nervira od kada sam je prvi put čula. Ponašaj se pristojno. Jebote. Neću. Pristojno društvo. Pristojnost je za mene dresura. Kao i tolerancija. Smornih li reči. Jedva pretekoh  i pristojnost. I toleranciju.

Kada se ovim društvenim zamešateljstvima doda naša iskonska potreba za pripadanjem zajednici, strah da budemo ostavljeni i sami i naš strah da nismo dovoljno dobri plus suštinska dobrota našeg bića, nije ni čudo što se poništavamo do mlevenog mesa.

Često mi kažu: Želim da imam duži fitilj. Ah. I to kažu oni koji su toliko pristojni, da su već postali opasni po sebe. Kažem im da mi se čini da im treba kraći fitilj. Da je zdravije da imamo protočne odnose. Da kažemo šta nam je na umu. I na srcu. I u telu. Svaki put kad ne kažemo, kad progutamo, mi oteknemo. Narastemo. Tapaciramo bol u telu. Uvećava nam se oklop oko srca. A biće nam se smanjuje. I samopoštovanje. I što pre kažemo, to ćemo lepše i lakše kazati. Mnogo volim staru latinsku ideju:  Odvažno u činu, blago u načinu. Radim na njoj. Da nežno i ljubavno kažem ono što me boli. I što mi smeta. Da mi je fitilj što kraći. Što pre. To bolje. Ionako na kraju kažemo sve.

Ljudi na zapadu su smislili divan format kako se komunicira svoja volja, želja i potreba. Počnem od početka. Od odnosa. Od ljubavi. Ja te volim. Ti si meni važan. Draga. Šta god. Onda kažem šta me je zabolelo. Što pre kažem, veća je verovatnoća da će se sagovornik sećati situacije. A možemo da budemo blagi i ljubavni. Zato što nismo nakupili otrova za ceo jedan život. Na kraju predložimo kako bi mogao da nas sledeći put ne zaboli. Nego da nas voli. Na naš način.

Nedavno sam bila na celodnevnoj plesnoj radionici Enese Mahić. Srce i Eros. Spektakularno. Za početak smo se vraćali u telo. Osećali svoje Srce. Fizički. Pumpali život u njega. Bludno disali. Osećali svoje polne organe. I radili mnoge vežbe na temu ljubavnog davanja i primanja. Bez mudrijašenja. Nego telom. I igrom. U jednom plesu partner mi je bio Tenzin. Tantra učitelj. Koji je na radionicu doputovao sa Balija. Zadatak nam je bio da iskomuniciramo način na koji volimo da nas partner dodiruje. Kada nam se svidelo, mogli smo da budemo blagonakloni prema partneru. Da ga nagradimo. A kada smo bili nezadovoljni, trebalo je to da mu fizički stavimo do znanja. Jer na plesu nema priče. Priča je odsustvo pokreta. Mogli smo čak i da ga udarimo. Dok nam ne bude po volji. Ah. Pristojnost se odmah pita kako ćete to da radite pred 70-ak ljudi?

Već u sledećem trenu, Tantra učitelj se latio zadatka. Ja sam se pustila. Nisam se bunila. Sve je bilo erotizirajuće i divno. Za moj pojam. A onda sam na red došla ja. Šta god da sam radila, Tenzin se bunio. I počeo da me lupka. Udara. Da se mršti. Da probam nešto drugo. Tenzin ništa. Probam treće. Onako. Baš sam morala da se potrudim da ga zadovoljim. Dok me je Tenzin lupkao i udarao, kroz glavu su mi prolazile misli: Pa nisi ti ni bio baš tako bajan, prijatelju. Ako ćemo pravo, mogla sam i ja tebe da lupkam. Nije lepo. Eh da sam sad ja na redu, video bi ti svoje. Ah. Što volim ples. Posle 8 sati plesa izađu vam misli za koje niste ni znali da su zakopane. Ispod svih oklopa od pristojnosti. Tapacirunga. I rana.

Koliko sam o sebi naučila samo iz ovog plesa. Da nisam baš uvek jasna u zahtevima. Da sam blagonaklona preko mere. Očekujući istu blagonaklonost od drugih. A kada je ne dobijem, onda se durim. Osvestila sam da sam i posle svih ovih godina vežbanja i dalje pristojna. Da trpim neke stvari koje mi ne prijaju. I tako. Naučila sam još mnogo toga. Naučila sam da je važno da jedni drugima iskomuniciramo kako da nas vole. Haj me voli na moj način. To mi je novi moto. I tema za odnose u novoj godini.

Juče je bio Božić. Jedna prijateljica kaže kako je ona ta koja uvek daje poklone. A nikada ih ne dobija, kaže. Neki dan sam nakon nekoliko rednih susreta sa raznim ljudima pomislila sličnu misao. Kako sam ja ta koja skoro uvek plaća račune. Čak i kad nemam. Kako sam na svim mestima ja domaćica. U svim gradovima. Na svim mestima. Već u sledećoj misli sam sebe podsetila da je davanje privilegija. Da je taj osećaj da sam ja na svim mestima domaćica takođe jedna divna privilegija. I da je moj zadatak da procenim pravu meru. Da dajem samo onda kada iskreno želim da dam. I kada imam šta da dam. I da ne dajem kada nemam šta da dam. Jer, ne mogu dati ono što nemam. Niti mogu pomoći drugome tako što ću sebi odmoći. Što se tiče Sanjinog bankomata i kontejnera s početka priče. I što se tiče skraćivanja fitilja. A podsetila sam se i da ima raznih davanja. Tako neko daje poklone. Neko daje vreme. Neko lepe reči. Neko prostor. Neko smeh. Neko upitanost. Neko hrani odnose. Važno je da ima razmene. Da teče. Da ne bude jednosmerno. Kao u slučaju bankomata. Ili kontejnera.

U prethodnoj knjizi pričala sam priču o davanju i dobijanju. Koju mnogo volim. I čiji naslov je prilično rečit. Dam-si. Dam-ti. Daš-mi. Kad sam dobra sa sobom, dobra sam sa celim svetom. I obrnuto. Udaljenost između mene i tebe je ista kao udaljenost između mene i mene. Volim da se dajem. Jer što se više dajem, to se više imam. A učim granicu davanja. Vežbam da kažem NE. Kad mi srce kaže NE. Zato idem na ples kod Enese. Da ozvučim srce. Da ga brže čujem. Da ne trpim. Da ne dajem ono što nemam. Da ne bude posle kao u Tenzinovom i mom plesu.

Nekada sam se dičila što su svi prijatelji koji su ušli u moj život, i dalje u njemu. Što prijateljstvo nema rok trajanja. U međuvremenu sam naučila da sve ima rok trajanja. Pa i prijateljstva. Ja se menjam. Mijenjam, mijenjam se. Nekada se osećam kao da imam tristo godina. U smislu količine dešavanja, ljudi, svega. Često kažem: U nekom od prethodnih života. A bilo ih je. Menjaju mi se interesovanja. Želje. Potrebe. Protočnost je lajtmotiv mog života. Stvari. Interesovanja. Poslova. Zanimanja. Načina. Gradova. Ljudi. Oslobađam se svega što me više ne raduje. I što mi ne treba. Što ne volim. Da bih mogla da se još više posvetim onome što volim. Lightisimusafulness.

Sve ima svoj rok trajanja. Osim ljubavi. Za mene je ljubav je kad sličnim ritmom idemo u istom smeru. Stazom srca. A sve ima svoj rok trajanja. I naša interesovanja. Ja sam ih menjala, baš. Matematičari, plivači, biciklisti, pankeri, duvači, marginalci, vagabundi, putnici, istraživači, plesači. Poroci su uvek jako vezivno tkivo. Godinama mi je duvka bila jaka spona. Kada sam prestala da duvam, samo  sam uvidela da nemam više ni 5 minuta za duvačke priče. Da ne znam šta govore. Celo telo mi je vrištalo: Pušćaj me van. A već neko vreme slušam šta mi telo kaže. Naročito kad viče.

Neke odnose sam završila. Zato što me prevazilaze. Zato što mi aktiviraju slabosti. Zato što me snevešeljavaju. Zato što smo se razišli u temama. Zato što se osećam kao mleveno meso. Zato što nemam više osećaj da nam odnos raste.

Neke priče su prosto gotove. Istekao im je rok trajanja. Kao moja priča sa Crnim Bikom, kafanom i undergroundom. U kojima sam provela skoro celu deceniju. I koja je miljama daleko od mene sada.

Završila sam odnose u kojima nema bilateralnosti. U kojima sam bila samo kontejner. To su oni ljudi o kojima znate sve. Sve o svim članovima njihove porodice. O svim kolegama. Komšijama. A da oni pri tom nisu nemaju interesovanja za vaš život.

Nekada se pitam da li baš uvek ja moram da pokrenem temu protočnosti i svežine u odnosima? Pa naravno da moram. Jer sam ja sam ona koja pokreće. I koja se bavi protočnošću. I kojoj treba svežina. Svako ima svojih 5 centi.

Srećna sam što sam ove godine sam završila jedan odnos. Koji je imao mustru mojih poročnih odnosa. U koji sam dozvolila da budem uvučena. Odnos za koji nisam imala ni ljubavi. Ni interesovanja. Ni ništa. U koji sam se pustila nakon priličnog insistiranja. Hajde, dobro. Rekla sam. Ah. Nema hajde, dobro. Da bih narasla osobu, iz nekog razloga sam ponovila svoju mustru smanjivanja. Smanjila sam se do mere da je počela da me gazi. Tog vrelog letnjeg dana imala sam osećaj da se popišava na mene. Na moj rad. Na moj život. Kada me je onako smanjenu pitala kako može da mi pomogne, morala sam da vičem da bi me čula. Da mi pomogne da je ne udarim. Da izađe napolje iz mog života. Kakav crni feed-back. Kakva nežna odsecanja. U tim momentima nema nežnosti. Napuši se, bre. Baš sam se dobro osećala.

U odnosima me je uvek skupo koštalo kada sam na neke odnose „pristajala“. Ne želim da pristanem. Nije život za pristajanje. Ove godine sam se podsetila da je stilska uklopljenost važan kriterijum za prijateljevanje. Kada sa nekim delim zajednički ukus, delim  najprisnije i najtananije slojeve našeg bića. I obrnuto. Osoba koju sam ove godine ispratila iz mog života živi u meni stilski obrnutim svetovima. Čim sam je ispratila, u život su mi se vratile dve značajne prijateljice. Iz moje farbe. I prekidi imaju svoj rok trajanja. Volim što smo protočne. Što ne fejkujemo. Što držim zavet koji sam sebi kao devojčica dala. Što ne čestitam rođendan iz pristojnosti. Kad mi srce neće. Volim što mi je Nata rekla: Hej, ne želim da se družim na ovaj način. Hvala joj. Što nisam samo ja ta koja luftira. Nismo se družile neko vreme. Baš kao i sa Brankom. Dok nas život nije sreo. I dok nam se duše nisu zagrlile. I nastavile druženje bez mudrijašenja. Divne li scene za kraj ove godine.

Volim kako je ovo rekao Čarli Čaplin. U poemi koja već godinama kruži internetom. Kada sam zavoleo sebe, oslobodio sam se svega što šteti mom zdravlju: hrane, ljudi, stvari, situacija. Svega, što me je vodilo nadole i odvlačilo sa mog ličnog puta. Danas to zovem – Ljubav prema samom sebi. Ne treba više da se bojimo sporova, konfrontacija, problema sa samim sobom, i sa drugim ljudima. Čak se i zvezde sudaraju, i iz njihovih sudaranja rađaju se novi svetovi. Danas znam da je to – Život.

Da. Sve ima rok trajanja. Osim ljubavi. Koja je beskrajna. I dolazim do ključne tačke ove priče. A to je blagosiljanje. Koje nas oslobađa patnji. Povređenosti. I negativnog osećaja. Koje nam  zaustavlja krug bola. I pokreće proces isceljenja. I mogućnost da nastavimo život. Bez da se smanjimo. Tapaciramo. I mumificiramo. Hvala mom ocu Dušku, svim kućnim prijateljima i rođacima koji su mi dali priliku da im oprostim. Da ih blagosiljam. Da razumem da svako radi najbolje što zna. Spram svesnosti koju ima. Da su znali bolje, uradili bi. O tome se radi. Od njih sam dobila priliku da proširim svoje srce. I da razvijem svoj potencijal za ljubav. Velika je to milost. Blagosiljanje je dar zahvaljujući kojem sam iscelila svoje rane. Zahvaljući kome se nisam sparušila. I sakrila u oklop nepovorenja. I zahvaljujući kojem sam nastavila da volim život. Ljubav. I ljude.

Lepo Japanci kažu: Nijedan čovek nije moj prijatelj, niti moj neprijatelj. Svaki je čovek moj učitelj. Svako daje ono što ima. Ne može nam dati ono što nema. Neko nam daje lepe momente. Svoje srce. Smeh. Razumevanje. Kuću. Gozbe. A neko nam daje učenje. A mi smo ti koji pratimo šta nam biće traži. Mi smo odgovorni  da spram svoje potrebe i svoje želje napravimo konstelaciju u svom univerzumu. Da svaku osobu stavimo na pravo mesto. Neki nam trebaju bliže. Neki dalje. Pa ako se sudarimo, to prosto znači da je došlo vreme za nove konstelacije. Što naš narod tako divno i ljubavno kaže: Daleko im lepa kuća. Veliki je svet. Nije ideja da svi stanujemo u istoj ulici.

Za kraj ove božanstvene godine ostvarenja ostavila sam povratak kući sa darovima. Sa mojim književnim prvencem. Sa NINDŽOM od Japana sa Balkana. Da se predstavim Somboru. Nakon beogradskog i novosadskog performansa. Stigla sam u Godo. U pozorišnu kafanu. Koju je godinama držao Irin muž, a moj brat Stipa. Kafanu iz koje ja potičem. Godinama nisam bila u Godou. Koji sada ima nove vlasnike. Uživala sam u njegovom novom ruhu.

Stigla sam nakon 30 godina. Nakon svih onih rana, Duška, kućnih prijatelja i porodice. Nakon mog odlaska. Za koji sam mislila da je trajan i nepovratan. Ali nije. Jer sve ima rok trajanja. Pa i odlasci. Sombor me je dočekao u najlepšem izdanju. Toliko drugova. Iz svih mojih svetova. Starih. I novih. Plivači. Drugari iz muzičke škole. Ekipa sa štranda. Školski. Matematičari. Ekipa za žurovanje i ludovanje. Boemi. Muzičari. Kumovi. Heroji iz Beograda. Novi prijatelji. Nekadašnje simpatije. I ljubavnici. Prijatelji mojih prijatelja. Mladi, živi, živahni, lepi, podržavajući. Sva sreća da sam razvila ljubavni potencijal. Da sam mogla da primim onoliku ljubav koju sam dobila. Bogami je i moj Sombor razvio kapacitet za ljubav. I razumeo moj odlazak. Oprostio mi. Blagosiljao me. Jer sve ima svoj rok trajanja. Osim ljubavi. Da nije ’jubavi, ne bi svita bilo.

Sombor, 28. decembar 2015. božanstvene godine ostvarenja