Koliko sam se samo spremala da pišem ovu priču. Do sada sam u svojim beleškama najmanje sto puta napisala Lust for life. Wild at Heart. Divlji u srcu. Ili je nemir ili je strast. Znala sam da ću moći da je napišem tek kada budem divlja u srcu. U divljem okruženju. Kad izađem iz uređenosti. Koju sam do perfekcije razvila. Na kojoj bi mi čestitali i Japanci. I otac planiranja osme generacije, Stiven Kavi. Ustajanje do 4:43. Meditacija. Stvaranje do 11. Vežbanje. Pijaca. Ručak. Klijenti. Večernji sport. Vikendom radionice. Da me ne shvatite pogrešno. Obožavam ovaj svoj ritam. Koji je postao kao neki šenbrunski vrt. U kojem je sve poređano. Podšišano. Kao mehanizam. Kao švajcarski sat.
Duboko sam zašla na mojoj stazi srca. Volim sva ta razna bavljenja. Prosto ne znam šta bih pre. Zato sam i napravila prostor za sve njih. I za stvaranje. I za radionice. I za sretanje sa ljudima. Igru. Plivanje. Bajk. U ovim šenbrunskim vrtovima su nastale moje radionice. I knjige. I performans Nindže od Japana sa Balkana. Kojim sam krenula na turneju. Stazom srca. Da obiđem sve moje prijatelju. Svuda po svetu. Da nas sretnem oko vatre. Da pričamo velike priče. Da pevamo. Igramo. I da se smejemo.
Performans NINDŽE me je skrenuo sa moje super uređene šenbrunske staze. Po kojoj su bili postavljeni švajcarski satovi. I japanski zen vrtovi. Kao odmorišta. Sa poligonima za vežbanje. I japanskim aplikacijama koje mere suštinsku efikasnost. Specifičnu zgusnutost. Da ne dangubim. Odveo me je na daske Ben Akibe. U Novi Sad. U Sombor. Izašla sam iz svojih ritmova. Posle sto godina odsustvovanja, vratila sam se u kafanu. Iz koje sam potekla. U večernje smene. U zadimljene prostore. U garave sokake. U decembarske praznične dane.
Od dima nad Balkanom, NINDŽA je najpre izgubila glas. Nedostajalo mi je vazduha. Pitala sam se šta da radim? Da li da napustim prostore koji mi otežavaju disanje? Uvidela sam da sam toliko postala puna sebe, svojih misli i svojih rituala da je došlo vreme da ih pomešam sa drugim ljudima. Po cenu otežanog disanja. I kašljanja.
Već tri-četiri godine sam u potpunoj usredsređenosti. Koja je načinila da se nekadašnji bazar u mojoj glavi pretvorio u jasne i razgovetne glasove. Koje je trebalo zabeležeti. Otkucati. Ispričati. I tako. Druge mi nije bilo. Svaki izlazak sa moje divne šenbrunske staze mi je predstavljao veliki napor. Na njoj mi je bilo najlepše. Da bih mogla da se odnosim sa ljudima, morala sam bukvalno rukama da razgrćem ove kilometre misli. Da ih sklonim. Da bih čula šta mi ljudi govore. Da bih videla njihova lica. Da ih doživim. A miris dima i odsustvo vazduha mi ni malo nisu olakšali pokušaj povratka u svet. U manje zanimljivim ili konstruktivnim razgovorima, glasovi u mojoj glavi su se pojačavali. Pa sam preuzimala banku. I pričala svoje priče.
Sebi sam počela da ličim na neke moje prijatelje. Dive i super starove. Sa kojima su, kako god okrenete, na repertoaru njihove teme. Često sam imala osećaj kao da svi mi radimo sa njima. Za njih. Bavimo se njihovim temama. Koje oni posle poređaju. U pesmu. Kompoziciju. Intervju. Sliku. Haljinu. Sada sam ih razumela. Razumela sam silinu zvukova, slika i emocija. Koje moraju da se iskažu. Poslednjih nekoliko meseci sam radila upravo to. Preuzimala sam reč. Pričala sam svoje priče. Ređala svoje misli. Tražila odgovore. Svaku reč koju bi mi rekli, koristila sam za nešto. No time to lose. Podsećali su me moji švajcarski mehanizmi. I japanski merači specifične gustine. Uvidela sam da sam postala kao neki zatvoreni sistem. Da ništa novo od sveta nemam. Osim što ređam i sortiram postojeće misli i emocije. Ah. Vrlo intenzivno i snažno osećanje. Do sada nepoznato. Novo. A gde je novo, tu je uvek divljina. Srce kuca. Tika taka tik. Tika taka tak.
Sva sreća da su na mojoj stazi srca prijatelji vrlo važna kategorija. Najvažnija. I da sam spoznala da sam se udaljila. Da me nema. Pa sam kao u nekom vicu, gde Lala preporučuje da se jede „makar na silu“, u decembru počela da se srećem sa ljudima. Makar na silu. Makar se davila od dima. Prvi izlasci sa moje šenbrunske staze su bili vrlo naporni. Valjalo je razgrnuti one glasove u glavi. Otvoriti se za neke nove teme. A i ako ne uspem da utišam on kilometre misli, pričaću ih ljudima. Pa šta sad da radim. Moji su. Pa nek’ vide šta će sa mnom. Tako sam mislila.
I tako sam na katolički Božić stigla kod Ire. Moje sestre po duši. I kraljice Božića. U Parčetića kuću. Ah. Kao pravi domaćini, Parčetići su mi pripremili iznenađenje. Stipinog prijatelja, sa kojim sam se znala „iz viđenja“. I sa kojim sam od prvog susreta imala neku slatku simpatiju. I koji je sticajem čudesnih okolnosti bio u Srbiji. U Somboru. Baš toga dana.
Sve se desilo odmah. Od našeg prvog pogleda. Tog katoličkog Božića. Prirodno. Nezaustavljivo. Divlje. Utihnuli su oni kilometri misli i reči. Osvetljenje na mojoj stazi je prestalo da blješti. I čula sam poziv na novu stazu. Srce mi je lupalo. Um se usporio. A telo je dobilo neki novi tonus.
Za dva dana se dešavao somborski perfromans NINDŽE. Koji je bio potpuno ljubavan. I o kojem sam vam pričala. Moj povratak u rodni grad. Posle 3 decenije. Mnogo emocija. Mnogo dragih ljudi. Bili su svi. Baš svi. A povrh svega, bila je i moja simpatija. Nisam imala dilemu sa kim ću otići na piće. Popularni after. Ah. Sutradan smo Ira, Tanjica i ja bile gošće na njegovoj probi. Na kojoj su tri muzičara svirala samo za nas. Ah. Kakva milost.
U Beogradu su me čekala još dva dana. Da zaokružim godinu. Održim dogovore. Picnem moju šenbrunsku stazu. I u novu godinu uđem plesno. Bosih nogu. Baš kao što sam i planirala. Bože dragi. Kakav čudan osećaj. Dok sam plesala sa mojim plemenom, pitala sam se šta ja radim tu. Izdržala sam nekoliko sati. Isplesala sam svoje molitve. Malo duže od ponoći.
Otrčala sam na Frušku goru. Da se sretnem sa muškarcem koji mi je probudio srce. Posle čitave večnosti. Nikakva kalkulacija. 1. januar pre podne. Ništa ne radi. Pa ni bazar u mojoj glavi. Odlazim u kuću njegovog sina. U avanturu. U divljinu. Bez plana. Ah. Koliko sam bila željna. I avanture. I divljine. I muškarca. Tek sam tada to shvatila. Da patim od urbitisa. I od preuređenosti moje šenbrunske staza sa japanskim zen vrtovima. I svim onim belosvetskim meračima.
Tri zavejana fruškogorska dana su potpuno probudila moje srce. Živi život. U kojem sam uživala u odnosu oca i sina. U ljubavi sina i njegove devojke. U kojem nam je njegov sin bio najbolji domaćin na svetu. Šetali smo sa bakljama. Palili papirne balone da lete nad Novim Sadom. Koji smo videli kao na dlanu. Zamišljali želje. Išli u manastire. Na Svetoj Fruškoj gori. Zavejanoj. Snežnoj. Videli smo jedan divan manastirski vrt. Uređen. Ali po malo i izrastao. U isti glas smo rekli da nam se sviđa što nije preuređen. Vodili su me u zabiti veganski restoran. Sa ergelom konja. U sred nigdine. Do kog nas je u svim onim ledeno, zavejanim uslovima maestralno vodio Nenad. Njegov sin. Sa kojim sam pričala. Danima i noćima. Kao da se svi oduvek znamo. Da. Ovaj božanstveni ljubavni ambijent je rasplamsao našu ljubav.
Prvo što mi se kod ovog muškarca svidelo je visoka svesnost. To što svira dok govori. Reči koje bira. I kako ih bira. Baš kao što je Đango na instrumentu. Samouki dečak. Koji je sa 12 godina bio kapel-majstor. I vođa ciganskog kafanskog orkestra. Ta samoukost i virtuoznost se čuju u svakoj njegovoj reči. Nema nijedne floskule. Nema opšteg mesta. Nema verglanja. Imitacije. Citata. Čisti živi život. Nesputan. A negovan. I prefinjen. Sviđa mi se njegova strast. Sa kojom priča. Sa kojom svira. Sa kojom peva. Sa kojom me gleda. Kako je džentlmen. Sviđa mi se što je gizdav. Što je uredan. Čist. Čiste duše. Koja se očitava u svakom trenutku. Sviđa mi se kakav je domaćin. Kako priča sa čovekom koji mu čuva kuću. Sviđa mi se što je lider. I zaštitnik. Uvek mi je izgledao kao neki indijanski poglavica. Sve više mi liči na tog poglavicu. Koji je svoj. I slobodan. U svakom smislu. Sviđa mi se što je imao srčanosti da mi priđe. Sviđa mi se što me je odmah predstavio svima. Svom sinu. Svojoj porodici. Svim svojim prijateljima. I što me je predstavio na spektakularan način. Tako da se osećam kao kraljica. Drugi sin mu je u Škotskoj. Kaže da ćemo uskoro i njega upoznati. Sviđa mi se njegovo divlje, balkansko srce. I danski um. Koji je on sam napravio. Sviđa mi se što je jasnovid. Što veruje sebi. Što zna. Sve što treba da zna. I što misli. Ono što treba da se misli. Sviđa mi se što se smejemo. Sviđa mi se što mu se sviđam. I kako mu se sviđam. Sviđa mi se i njegova poetika. I što je muzika od čoveka. Svesnost. I ljubav. Eto tako. Sve mi se sviđa.
Nekada sam kao izraz ljubavi doživljavala odustajanje od sebe. I svojih ritmova. I svojih izraza. Zarad ljubavi, ne bih uradila ovo i ono. Pa bismo se vremenom oboje smanjivali i isrcpeli. Do neprepoznavanja. Do nesviđanja. U našoj ljubavi su moji ritmovi i moji izrazi nastavili da cvetaju. A prilično lako sam se oslobodila oklopa koji sam napravila od sebe. Uvek se nakupi. Iako sam ga svakog dana provetravala. Luftirala. Spirala. Sreća što sam znala da razlikujem šta je oklop, a šta je moje suštinsko biće. Vrlo svesno sam izašla sa svoje šenbrunske staze. I pustila da je zaveju snegovi. Dok ja idem da upoznam neke nove predele. Neke nove divljine. Nove ljude. Istovremeno ne zaboravljajući na sebe. I na svoje biće.
To što ja negujem svoje izraze, mog muškarca inspiriše da i on neguje svoje. Da svira. Da vežba. Da se vrati u kondiciju. Da se picne. Dodatno nagizda. Da nam bude najbolji. I tako. Od prvog momenta hranimo naše lične izraze. Tako spontano. I prirodno. Bez priče. Sve je lako. I usklađeno. Kao da smo odrastali u istom orkestru. Milina. Eto, to mi se sve sviđa.
Baš sam se dugo spremala da pišem ovu priču. I konačno se desio pravi ambijent za nju. Da. Zavejana Fruška gora. Sneg koji pada. Temperatura koja je pala na pravi pravcijati minus. Došlo je vreme da pišem Divlji u srcu. Zato što sam probudila i ozvučila svoje srce. Čula sam ga glasnije od svega ostalog. Telo je sišlo sa poznate šenbrunske staze. A misli su poštovale mir i zavejanu belinu i tišinu Fruške gore.
Nakon božanstvene Fruške gore smo se razišli na dan-dva-tri. Sa idejom da se brzo vidimo. Ja sam otišla kod Majuške. Još jedne moje sestre po duši. Da se malo saberem. Oklopi su počeli da zveckaju. Moja šenbrunska staza je počela da blješti. Da se čuju glasovi. Da me zovu. Ako se brzo ne vratiš, srušiće se sve staze koje si pravila. Tolike godine. Bili su ovo glasovi straha. Sva sreća da sam ih tako razgovetno prepoznala. Bili su potpuno drugačiji od ljubavnih. Iz srca. Koji su mi bili glasniji. A i moj muškarac se u međuvremenu javljao. Podsećao me na nas. Na našu ljubav. Zvao me je da dođem. Kod njega. Ima iznaneđenje za mene. Sva sreća što sam pričala sa Majuškom. Koja je pričala sa mojom Dušom. A Duša nije imala dilemu. Valjda je to mudrost srca. Rešila sam da se pustim strasti umesto strahu. Da pustim svež i novi život. Novu snagu. I da pustim stare oklope da ih zaveju snegovi. Možda baš na šembrunskoj stazi.
Nakon razgovora sa Majuškom, u narednih sat vremena sam otkazala nešto malo poslova koje sam imala. Analitiku. Beleške. I neke bitne, ali ne i hitne zadatke. Pomeriću malo. Zakasniću jednom. Pa nisam robot. Rešila sam da ne napišem ni priču za Happy Monday. Pa ne mogu pisati Divlji u srcu i držati se šenbrunskih staza. Lepo sam to sebi objasnila. Proglasila sam divljinu. Izlazak iz ritmova. Silazak sa šenbrunske staze. I odazvala sam se pozivu. Koji sam dobila od mog muškarca. Zaljubila sam se. U čoveka koji je od našeg prvog susreta znao da me voli. Zato što je jasnovid. Zato mi se toliko i sviđa. I tako. Zahvalna sam Majuški, koja me je podsetila na stazu srca. I bravo meni što se nisam uvukla u oklop. Što sam se pustila. I tako. Na ovoj tački naša avantura prerasta u ljubavnu priču.
Tih dana sam završavala priču o brendiranju lične ludosti. I shvatila da ovaj muškarac zadovoljava sve elemente moje lične ludosti. I da se naše lične ludosti vrlo dobro slažu. Setila sam se foto-robota svog idealnog muškarca kojeg sam raspisivala u svojim tridesetim godinama. Nakon svakog novog romantičnog iskustva, okupljale smo se mi sestre i drugarice. I izvodile zaključke. Kakve kvalitete naš muškarac mora da ima. A koje ne sme da ima. A onda, kada bi nam se desila sledeća romansa, videle bismo da sve ovo nema nikakve veze sa životom. Pa smo se slatko smejale. Zato što se ljubav ne dešava na ovaj bodovni način. Kao konkurs za upražnjeno radno mesto. Pa saberemo kriterijume. I kažemo: E ovaj muškarac ima 85 bodova. Ljubav se ili desi. Ili se ne desi. Da.
Praktično 12 godina moje srce nije divlje kucalo. Iako mi je učitelj Dušan Milojević nekoliko godina kao glavni zadatak zadavao da budem sa muškarcem. Koji će probuditi moj Eros. Flert. Zanos. Da bih aktivirala Zakon bezgraničnosti. Ah. Ne zaboravite da sam ja ipak NINDŽA. Koja je posvećeno izvršavala sve zadatke svog učitelja. Osim ovog. Ovaj mi je bio najteži. Svih tih godina sam sretala muškarce koji bi imali „solidan“ prolaz. Po kriterijumima mog potencijalnog muškarca. Foto-robota. Ali srce i telo nisu im dali ni bod. Nula bodova. Nisu mi se sviđali. A razvila sam čitavu teoriju objašnjavajući Dušanu sam kako sam Eros transponovala u stvaranje. U vežbanje. U meditaciju. Kako volim mnoge svoje prijatelje. Muške i ženske. I kako ne moram da volim jednog posebno. I kako sam u stvari skoro uradila zadatak. Cerekam se.
Više od decenije sam se posvetila svesnom stvaranju sebe. Svojim stazama srca. Traganjima. Učenjima. Stvaranju. Radionicama. Pisanju. Jednostavno sam znala da imam važnija posla. Da nije vreme. Iz poslednje velike veze sam izašla raskomadana. Ispod nule. Trebalo mi je nekoliko godina da se vratim sebi. Nisam želela da sretnem muškarca dok sam na 30. Jer bi i on bio na 30. Ili manje. Jer se mi ogledamo. Nije mi se sviđalo ni da tražim muškarca. Ja da sam muškarac, pobegla bih od ovakvih žena.
Osim toga što sam imala preča posla, danas znam šta je nedostajalo svim muškarcima koje sam desetak godina sretala. Nedostajala im je upravo divljina. Jer sam ja divlja. Ja sam divlje dete. I igram se večno. Ja sam svoja. Slobodna. Samonikla. Heroina novog doba. Moj muškarac je morao da bude svoj. Svestan. Slobodan. Divlji u srcu. Da je sam sebe napravio. Hrabar. Deerotizirali su me muškarci koji se šunjaju po svom životu. Koji su imali šefove. Koji su nešto morali. Koji nisu smeli. Koji se kriju od žene. Ljubavnice. Bivše ili sadašnje. Da proste svi ovi muškarci. Do mene je. Ništa lično. Ah. Džaba je svaka lista kada osnovni kriterijum nije ispunjen. Što bi pravnici u mojoj porodici rekli: Sine qua non. Uslov bez kog se ne može. Da je svoj, slobodan, svestan. Sa srcem. To je ono što kuca divlje. I što se nekada nalazilo na sredini našeg tela. A onda se sklonilo u stranu. Od nekorišćenja.
I takvog muškarca sam srela baš u pravi čas. Kad sam poređala sve u mom vrtu. Sreli smo se baš onog dana kada sam završila svesno stvaranje sebe. Kada sam se napravila do mojih 100. Kada sam završila svoj šenbrunski vrt. Sa japanskim zen vrtovima kao odmorištima za vežbanje. Kad su švajcarski mehanizmi očitali 00:00 na svim prolaznim vremenima. I kada su mi japanski merači dali maksimalnu specifičnu gustinu. Kada sam završila pun krug na putovanju heroja. Napravila radionicu. Napisala prve tri knjige. Izdala prvu knjigu. I stigla kući. Sa darovima. Sa knjigom. Sa Performansom NINDŽE. U ljubavi i poređanim odnosima sa celim svojim svetom. Poslednjeg dana božanstvene 2015. Godine ostvarenja. Prvog dana 2016. Da. Ljubavi je definitivno potreban ljubavni ambijent.
Sreli smo se kada je i moj muškarac poređao svoje vrtove. Zaokružio sve svoje započete priče. Kada je pripremio teren za nas. Jer što se tiče alve, najvažnije je imati spremne posude. Da smo se ranije sreli, imali bismo repova, neslobode i senki koje bi mogle da zagarave ili sruše našu ljubav. Uvek se sve desi baš kad treba. Kad smo spremni. Ah. Plače mi se od toga koliko je život precizan. Precizniji od svakog mehanizma.
I tako sam od Majuške otišla kod mog muškarca. U Sombor. Da se pustim iznenađenju koje mi je spremio. Prvo iznenađenje celoj ovoj ljubavnoj priči daje dozu humora. I to crnog. Garavog. Taman da ne pomislite da varam. Ili da je ova priča kao šećerna vodica. Već sam vam se požalila na balkanski dim. Rekla sam mu da se puštam. Pod uslovom da mi za spavanje obezbedi čist vazduh. I nezadimljen prostor. Pošto je u kući mog muškarca poglavice vazda bilo mnogo ljudi koji puše, rešio je da me odvede u neki lep smeštaj. Drugari su mu preporučili prenoćište u blizini njegove kuće. Da nam bude zgodno. Ah. Šokirala sam se kad smo stigli. Ispred zgrade, koju sam od detinjstva znala kao Meka kita. Starački dom. On već četvrt veka živi u Danskoj. Pa su mu drugari objasnili da je ovo u stvari jedan super smeštaj. Nije mi baš delovao tako. Ipak sam želela da mu dam šansu. Ah. Recepcionar ovog tužnog prostora koji je odisao pohabanošću i nagoveštajem kraja nam je objašnjavao da su apartmani odvojeni od staračkog doma. Za to vreme su naišli pogrebnici. Koji su došli po čoveka koji je te noći završio svoj život. Ah. Istrčala sam napolje. Po onom ledu. I snegu. I pustila sam svoje divlje srce da kaže šta ima. Ne moram sve baš ni da napišem. A onda sam se cerekala do iznemoglosti. Nakon toga smo otišli u jedan divan smeštaj. Koji sam nekada davno krstila baš ja. Pikolina. U kojem sam kao studentkinja radila. Ah. Kako se sve zaokruži. I poveže. Da. Ni kafu u životu ne popijemo bez smisla i svrhe. Kaže moj japanski merač zgusnutosti. Sve je povezano sa svime.
Moj muškarac mi je priredio još jedno iznenađenje. Potpuno božanstveno. Neuporedivo. Nedoživljeno. Znala sam da želi da me predstavi svom svetu. Uživali smo kiteći i pripremajući Badnje veče. U četiri ruke. Usklađeno i lako. Kao da godinama radimo u istom restoranu. Da sviramo u istom orkestru. Sviđa mi se što je za četvrt veka života u Danskoj naučio da bude samostalan. Što po pitanju kuće i domaćinstva nije Balkan Boy. Nego pravi Danac. Hvala je državi Danskoj.
Na večeru smo pozvali njegovog brata. I jednog njegovog značajnog prijatelja sa kojim vežba. I Iru i Stipu. Koji su nas upoznali. A koji su se upoznali pre više od četvrt veka. Na jednom mom velikom partiju. I koji se od onda vole. Strastvenom i živom ljubavlju. Zvali smo i komšijski par. Sa bebom. I neizbežnog kućepazitelja. Kakav dirljiv skup. Uskoro su stigli i muzičari. Koji su svirali njemu. Legendi. Meni. Svima nama. To je bio teatar ljubavi. Nije on slučajno sa 12 godina bio šef ciganskog kafanskog orkestra. Tamo nema varanja. I protekcije. Kada je pustio glas iz središta duše, istovremeno aranžirajući pesmu, dirigujući, dajući svakom muzičaru nevidljive, a jasne instrukcije kako da ukrase izvedbu, kako da unesu strasti, kada da uvedu višeglasje, ja sam se dezintegrisala od miline. Apokalipso, sviraju crni znojni anđeli. Pri tom je pratio i šta u drugom delu prostorije radi mladi par sa bebom. I kućepazitelj. Ah. Koliko ljubavi u jednoj pesmi.
I da ne zaboravim sneg. Krupni, ogromni, možda najveći sneg koji je ikada padao. Kao pamuk. A nebo nam je od prvog dana savršeno režiralo čak i klimatske uslove. Besprekorno. Kao u najboljem filmu. Za Oskara.
Pevali smo celu noć. Ja sam igrala. Moj ples. Koji je njemu božanstven. Koliko i meni njegova muzika. Što sam srećna što se naše lične ludosti ovako lepo slažu. Najljubavnija izjava bila mi je kada me je svetu predstavio kao Moja Marija. Tada sam znala da je to moj muškarac. Odjednom sam se setila nekih crtica onog davnog foto-robota mog idealnog muškarca. Da je slobodan. Da je svoj. Da me voli. Da ima svoj bogat, razgranat svet. Duhovan, ali ne i religiozan. I da voli mačke. Kada mi je rekao da obožava mačke, setila sam se svega. Setila sam se svog foto-robota. I znala sam da je on moj muškarac.
U sred ove Badnje veče shvatila sam da želim da zovem Jovanu. Moju rođenu sestru. Da podelim sa njom ovo moje čudesno dešavanje. Da se ne šunjam svojim životom. Za to vreme Ira i Stipa su se ljubili i grlili kao da su se sreli pre četvrt dana. A ne pre četvrt veka. Srećni su zbog nas dvoje. Ira nas je cele noći fotkala. Slala slike celom univerzumu. I smeškala se zaverenički. Podsetila me je na dramu koju sam joj napravila prvih dana kada se srela sa Stipom. Ovo što ja sada doživljavam, ona ima sa Stipom od prvog dana. Da se vole divlje u srcu. Bez kalkulacije. I da bi volela da je sada razumem. Naravno da je razumem. I navijam za njihovu ljubav. Još od drugog dana. Smejem se. Kako sam bila mala pre četvrt veka.
A mogla sam da vidim i dva muškarca. Irinog i mog. Dva prijatelja. Koje sivi paralelni svetovi nisu utrnuli. Niti sputali njhova srca. Koja su ostala divlja. I živa. Da vole. Da čine dobro. Da prevazilaze sebe. A znala sam i šta mi se sviđa kod mog muškarca. To što nam se tako lepo slažu naše lične ludosti. Što me zove u avanturu. U divljinu. I što u meni vidi lepotu. Kakvu nikad niko nije video. Na ovaj način. To bi danas bile glavne crtice mog foto-robota. Iskonskog muškarca. I visoka svesnost, naravno. Ljubav. Muzika. I igra. Bez toga ništa.
Od kada sam prvi put gledala film Čokolada, imala sam jaku identifikaciju sa Žilijet Binoš. Neki mi kažu da ličim na nju. I sama ponekad osećam ovu sličnost. I volim je. A naročito mi je zanimljiva sličnost naših priča. Obe smo nomadkinje. Koje prate svoje srce. Obe zajednici ukorenjenoj u tradiciju donosimo nove ideje. Nove užitke. Radost. Slobodu. Obe se odnosimo spram želja. Svojih i tuđih. Znamo da ih naslutimo. Uvažimo. I ispunimo. Žilijet svojom čudesnom čokoladom. A ja mojom radionicom. „Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako.“ Vrlo je logično i predvidivo da se i meni svidi divlji i živi muškarac. Kao Džoni Dep. Koji je došao u grad. Sa gitarom.
Nakon divlje svirke na Badnji dan, osvanuli smo za Božić. U Pikolini. Lepoj. Čistoj. Mirisnoj. Bez dima. Dok je napolju naravno pado sneg. I blještalo sunce. Definitivno sam izašla iz svih svojih ritmova. To je prvi dan u kojem nisam pisala. Upravo sam proživljavala snažno iskustvo. Između dva Božića. Dve božanstvene nedelje. U kojima sam zatvorila jedno putovanje heroja. I započela novo. Zatvorila staru godinu. I otvorila novu. U kojoj sam dotakla Zakon bezgraničnosti. I izvršila svoj poslednji Nindža zadatak. Jedva čekam da kažem Dušanu. Već vidim njegovo lice. Kako se šeretski smeje. I raduje. Baš kao i mnoge moje prijateljice. I prijatelji. Jer ove vesti danas brzo kruže svetom. A ja želim da sa svima podelim nastajanje i razvoj naše ljubavi.
Tog božićnog dana sam se vratila kući. U Beograd. U svoje vrtove. Baš su mi lepi. Divni. Donosim im nove svežine. Ljubavi. Novog cveća. Mirisa. Novih ljudi. A i sneg se otopio. Bez da sam ga čistila. Da. To mi je jednom prilikom Dušan rekao. Da ne moram uvek da čistim sneg. Da nekada mogu da ga ostavim da se sam otopi. A ovaj sneg je prekrio i moj oklop. Koji deluje prilično jadno kada se sneg sa njega otopio. Dobra vila Gazdićka je kraljevski negovala mog mačora Belinija. Ovaj put mi Belini nije zamerio dugo odsustvovanje. Valjda oseća da moj muškarac obožava mačore. I iako sam pomislila da će Divlji u srcu kasniti, prevarila sam se. Zaboravila sam da je ljubav ta koja skida zvezde sa neba. Daje krila. Pa naravno i da završava ljubavnu priču u dahu.
Ponovo sam uhvatila svoje ritmove. Ustajanje do 4:43. Stvaranje. Da se ne ponavljam. U stvari, ja mnogo volim ove svoje ritmove. I da vam priznam da sam zaljubljena iu planiranje. Zahvaljujući njemu mogu da ostvarim toliko toga. A prosto ne znam šta bih pre. Zato moje heroje na Radionici učim osmoj generaciji planiranja. A već vidim da će nam trebati osmišljavanje nove generacije planiranja. Da obuhvati sve naše vrtove. I divljine. Beograd. Sombor. Frušku goru. Dansku. Srbiju. Jer ljubav ne doživljavam kao odustajanje od sebe. I od svojih svetova. Nego kao novo aranžiranje. I ređanje. Koje sadrži sve naše izraze. I još mnogo, mnogo toga. Sada samo treba da budem kreativni planer. Već vidim aktivnosti koje ću smanjtiti. Ili skloniti. Jer su bile deo mog oklopa. Staze šenbrunskog vrta koje mi se više ne sviđaju. A sviđa mi se i što vidim da moj muškarac i ja imamo dosta zajedničkih ludosti. Koje možemo da objedinimo. I da brendiramo našu zajedničku ludost. Ali to je već deo jedne druge priče.
Ovo je priča u kojoj vam na moj način predstavljam mog muškarca. Moj muškarac se zove Petar Vladisavljev. Pera. Perica. Petersen. Presrećna sam što sam ga srela. Svim mojim zvedočatcima želim da kažem da je Jarac u horoskopu. Mars i Mesec su mu u Strelcu. Venera mu je u Vodoliji. Mislim da mu je to i Ascedent. Mmm. Drago mi je da sam imala priliku da vam ga predstavim. A verujem da ćemo se uskoro videti i uživo. Ova priča mu je dar za rođendan. Svako brendira svoju ličnu ludost. Onako kako zna. A prva pesma koju ću poželeti da nauči da mi svira je Rundekova Apokalipsa.
Ti si premlada
a ja sam prestar za čekanje,
miris u zraku mekan je
od kada tvoje sreo sam oči
san ove noći počinje.
Na stazama srca, između dva Božića i između dve godine