Ima jedna priča koju baš volim. To je prva priča koju na radionici pričam. I koja prožima mnoge druge radioničke priče. Takozvana master metafora. Nastala je na osnovu istraživanja dugog 22 godine. U kojem su istraživači sa nekoliko američkih univerziteta svake nedelje, jednom nedeljno zvali 350 hijada ljudi. I pitali ih: O čemu sada razmišljate? Tokom 22 godine pratili su njihove živote. Njihovo ostvarenje, nivo sreće, zdravlje, odnose. Podelili su ih u grupe od po 10%. Najuspešnijih 10% najčešće razmišlja o budućnosti. Najveći deo vremena razmišljaju o uzbudljivoj i primamljivoj budućnosti. O onome što žele. I kako to da dobiju. Najmanje uspešni uglavnom razmišljaju o onome što ne žele. Bave se svojim problemima. Brinu. Traže krivca. I pitaju se: Zašto baš mene da tako nešto snađe? Prosečni ljudi se pitaju da li je nešto moguće? Ili je nemoguće? I majstorski iznalaze algoritam koji dokazuje da je ipak nemoguće.
Devedesete sam provela u kafani. Sa vrlo talentovanim i neostvarenim ljudima. Dečacima i devojčicama koji obećavaju. Koji su čitavu jednu deceniju pričali o svojim neostvarenjima. O tome šta je sve moglo biti. A nije. Ko i šta ih je sprečilo. Osim ovih „a moglo je biti“ priča, nije mi prijala ni gorčina koja prati neostvarenje. Valjda je onda psihologično što sam se nakon izlaska iz kafane posvetila ostvarenju. Kako da ideje postanu stvarnost? Ideje moje. I ideje ljudi sa kojima radim. Ovih dana krećem sa devetom generacijom radioničara. I mogu vam reći da mi je najveća energija potrebna za prvi korak. Za okretanje glave. Sa misli o prošlosti. O neostvarenju. Brigama. O tome ko je kriv? I na koliko sve različitih načina stvari mogu da se ne urade. Na budućnost. Na to šta ljudi zaista žele? kako to da dobiju?
Nedavno me je šokirala priča jedne mame. Super savremene. I zanimljive. Izgleda kao da je došla iz nekog Almodovarovog filma. I sa Matriks modne revije. Njena osmogišnja ćerka je od deda mraza poželela da se manje brine. Mi na ovim prostorima smo toliko orijentisani na prošlost, na brigu, na to ko je kriv, da uspemo i decu od 8 godina da prepadnemo. Toliko da znaju da im je potrebna pomoć deda mraza da ih izbavi iz kandži brige. Ovo je naročito izraženo kod ljudi čiji su poslovi orijentisani na rešavanje problema. Na uočavanje nedostataka. Kao što su na primer, pravnici. Ili kozmetičarke. Svi koji se bave mikroskopskim nesavršenostima. Da bi ih ispravili. Da izvinu pravnici. Kozmetičarke. I svi ostali koji rešavaju probleme. Zato što je njihov mozak naštelovan na probleme. I na njihovo rešavanje. Što je super stvar. Ali dugoročno ubija maštu. Desnu hemisferu našeg mozga. Koja je odgovorna za slikovno i kreativno razmišljanje. Za vizije. Budućnost. Za uživanje.
Priča o ciljevima nastala je u Kaliforniji. U Silikonskoj dolini. Mestu koje je privuklo kopače zlata. Istraživače. Optimiste. Vagabunde. Najuspešnijih 10%. One koji razmišljaju o tome šta žele. I kako to da dobiju. One koji su imali poverenje da ih preko okeana čeka primamljiva budućnost. I koji su krenuli u avanturu. U bolji život.
Mi na Balkanu smo potomci hajduka. Naš mozak je brilijantan u smišljanju načina kako da prevaziđe sistem. Kako da izbegne. Da ne uradi. A pri tom i ne verujemo. Jer nas je život vekovima učio da ne verujemo. Pa smo postali perfektni u izbegavanju. I opovrgavanju. U nalaženju algoritma kako stvari ne mogu da se reše. I na koje sve načine mogu da se ne reše. Osećam to naše opovrgavanje u svakoj konverzaciji. Ogromnu energiju ulažem da opustim nove sagovornike da im neću ništa. Da ih neću prevariti. I sama sam opovrgavala. Slušala ljude razmišljajući: E baš da vidim šta ima da mi kaže. I ulazila u razgovor zakopana u svoje gledište. Jedva da sam i slušala šta su mi govorili. Nego sam smišljala neki pompezan i bombastičan odgovor. Da dokažem da sam u pravu. Ah. Koje traćenje života. Prežvakavanje i armiranje starih misli. Zato ja nikoga u ništa ne uveravam. Samo predlažem da probaju. Pa će se već sami uveriti.
Osim što smo orijentisani na prošlost, mnogo brinemo i majstori smo opovrgavanja, pitamo se i ko je kriv za ovo što nam se desilo. Kada razmišljamo o tome ko je kriv, ulazimo u ono što se zove život u posedici. U ulogu žrtve. Neko nešto radi. A mi patimo. I onda pravimo čitave spiskove krivaca. Na kojem se nalaze svi osim nas. I već smo se zapetljali. Kao pile u kučine. Ah.
Odgovornost je glavni lek. Kada se pitam: kako sam ja doprinela ovome? Kako to što (ne)radim čini da se desi to i to. Najuspešniji ljudi su preuzeli odgovornost. Jer znaju da nam odgovornost daje moć. Što smo odgovorniji, to smo moćniji. Jedna od najvažnijih odluka mog života je da izaberem da budem odgovorna za svoj život već sa 17 godina. I da tata Dušku, koji me je pitao kad sam odlazila od kuće: Da li znaš šta ovo znači? Odgovorim: DA. Znam šta znači. Od onda živim po svom. Evo sad će 30 godina. Šta god da se desi, ja se pitam: kako sam doprinela ovome? Nisam kriva. Nego odgovorna. Kada na radionicama pitam heroje na šta su ponosni? Uglavnom pričaju o situacijama u kojima su preuzeli odgovornost. Kada su nekome ili nečemu rekli NE. Odnosno, kada su uradili po svom. Koliko god da ih je koštalo. O tome se radi.
Našu maestralnost za izbegavanje odgovornosti divno ilustruje i naše reči. U našem jeziku je uobičajeno da predavač, učitelj ili govornik pitaju publiku: Da li ste me razumeli? Prebacujući odgovornost za razumevanje poruke na publiku. Ako kažu da nisu razumeli, znači da sa njima nešto nije u redu. Ispada da je za razumevanje poruke odgovoran učenik, a ne učitelj. Dosta zanimljivo. Neki govornici kažu: Ne, niste me dobro razumeli. Ne razumeš šta ti govorim. Pa da. Ne razumem. Nego bih volela da mi objasniš. Tako da te razumem. Na engleskom jeziku isto ovo pitanje ima drugačiji fokus: Da li sam bila jasna? Da li sam vam jasno prenela poruku? Naravno da je za prenos poruke odgovoran govornik. A ne publika. I u tom slučaju, lako nam je da kažemo: Ne, nisi bila jasna. Probaj još jednom. Tako da te razumem. O tome se radi.
Ovog meseca u život mi je stigao muškarac na kojem se tako jasno očitavaju ova dva sveta. Kada živi u skandinavskom svetu, on je organizovan, zdrav, orijentisan na projekte. Trči, ustaje, vežba, planira, zdravo se hrani. Čim udahne Balkan, odmah se dezorganizuje. Postaje boem. Pušta se dimu, druženju, jakoj hrani. Odsustvu planova. I kretanja. Dve različite osobe. Zanimljivo mi je to. Vidim kad je Balkanac. I kada je Danac.
Ovaj put je ostao duže nego obično. Pričamo o težini koju ovde oseća. Težina je još jedna reč kojom doživljavam Balkan. Ova težina i smrknutost se vide, osete i čuju na svakom koraku. A postoje i mnogo opipljiviji pokazatelji. Dve godine za redom, istraživanja su pokazala su da smo među najnesrećnijim ljudima. Pretposlednji. Na celom svetu. Ne znam kako vi, ali ja ovu težinu osećam oduvek. Vidim je. Opipljiva mi je.
Prvi put sam je tako jasno razumela kad sam živela sa Aldom. Iz Tunisa. Jednom prilikom nas je nazvala drugarica. A Aldo joj je rekao: Evo kuvam. I kuliram. Baš tako. Šokirala sam se. Za mene je to bio oksimoron. Reči kojima bih ja tih dana opisivala kuvanje je: Ništa me ne pitaj. Kuvam. U licu znoja svog. I pred nervnim sam slomom. Obožavam arapsku kuhinju. Tako je raznovrsna. Toliko je svakojakog povrća. Koje nisam ni znala da postoji. Tako se lako i divno sprema. Pirja se na pari od čaja od jasmina. Dok se puše nargile. Ćakula. Kulira. I kuva.
Nisam mogla a da se ne setim kuvanja na koje sam ja naučila. Majko mila. To je ona priča o bačkom ručku logičnom. Predinfarktnom. Ah. Supa, sos, meso, pire krompir, karfiol, pohovano meso, dve-tri salate. Ajvari. Čuda. Ručalo se u jedan. Dok su se moji prijatelji skupljali po kafićima. Osećala sam se kao Pepeljuga. Što sam morala da stignem na ručak tačno. Dok je maka zajapurena oko šporeta završavala bačke ručkove. Hvala maki na bezbrojnim beskrajno ukusnim ručkovima. Uvek mi je bilo žao što pada sa nogu. U znoju lica svoga. Svakoga dana. A naročito vikendom. I pitala sam se da li to baš mora tako?
Potrebna je organizaciona virtuoznost da bi se istovremeno obavile desetine radnji. Zakuvati knedle za supu, umutiti pire i finalno začiniti karfiol. Ispohovati meso. Da se ohladi tačno do određene temperature. Završiti ručno pravljeni ajvar. I ostale salate. Dok sat u dnevnoj sobi ne otkuca 1. O kolačima da i ne govorim. Jedan teži od drugog. Ispeći 26 ručno rađenih kora koje se peku jedna po jedna. Svaki potproces je visoko rizičan. Sa neizvesnim ishodom. Da bi kolač uspeo, potrebno je da su jaja stara tačno određeni broj dana. Inače se fil neće umutiti. Sledi kuvanje na pari. Ako prođete zamku zgrudvavanja fila na pari, čeka vas sledeća začkoljica. Sjedinjavanje belog i žutog. Koje za čas sve može da pretvori u gromuljičavu tečnost. Slede glazura, grilijaš. Pa pranje šerpi. Da ne ostanu trajno ušećerene. Čitavo minsko polje. Pri tom, kad se izbegnu sve ove mine, zamke i prepreke, dobije se suv i težak kolač. Naporan za jelo. Koji zastaje u grlu. I ima milion kalorija. Baš smo ga smislili.
U Vojvodini kažu da je testo gotovo kada znoj poteče sa plafona. Obrnutost bačkom pristupu kulinarstvu su arapske poslastice. Ili italijanski tiramisu. Koji se spremaju za 20 minuta. Sočne, slasne i lake. Voda mi curi čim na njih pomislim. Nikad nisam razumela našu kuhinju. Velikim delom sam se zaljubila u Alda i zbog lakoće življenja. Kuva čovek i kulira. E, tako nekako.
Ko je kakav na jelu, takav je i na delu. Bila je naša porodična izreka. Istraživanja pokazuju da sličan pristup imamo i prema obrazovanju. Militantno mučeništvo. Teške i loše škole. Bez rezultata. 26 suvih kora, kaloričan fil i grilijaš skoren po šerpama. I zalepljen po nepcima. Hvalimo se kako učimo najteže i najkomplikovanije nauke. Čitamo najdeblje knjige. A u primeni znanja na stvaran život smo ponovo pri dnu svetske rang liste. Intelektualac. A ne zna iskopati šanac. Ja sam završila matematiku. Profesorski smer. Na matematici je ozbiljnije ispite polagao jedan ili nijedan student po ispitnom roku. Godišnje je naš fakultet završavalo jedno do dvoje ljudi. Učili smo sve te neke najdivnije i najapstraktnije matematike. Koje nikada, ali baš nikada, nisu niti će biti primenjene. Osim na fakultetu. I u svemirskim NASA programima. A nismo dobili ni reči poduke kako da radimo sa mladim ljudima. Osim nekakve praistorije metodike. I praistorije pedagogije. Sve što znam naučila sam sama. Zdravim razumom. Ili na seminarima. Radionicama. Na kojima sam za dva dana naučila više korisnih stvari za profesuru, nego tokom svih godina školovanja.
Heroji se često na radionici čude kako u školama nismo učili najelementarnije stvari. Da razumemo sebe. Ko smo? Šta stvarno želimo? Šta nam je važno? Kako to da dobijemo? Kako da ostvarujemo svoje ideje? Kako da komuniciramo? I meni se čini da smo učili sve što nam nikada neće trebati. I obrnuto. Da nismo učili sve ono što će nam za život trebati. Dosta zanimljiva kombinacija.
Nego da se vratim na razumevanje mentora uspeha. I na novo doba. Koje je vrlo protočno. Hvala je novom dobu. Nekada ste morali biti rođeni u vekovima starim zidinama da biste bili uspešni. Danas se lako ide gore. Lako se ostvaruje. Najuspešniji u svakoj branši nekada nisu bili u tom poslu. Svaki majstor je krenuo od početka. Sa začelja tabele. I bio je na začelju dok nije uradio nešto novo. Nešto drugačije nego do tada. Prvi korak je uvek preuzumanje odgovornosti. Kaže nam ono istraživanje sa početka. Momenat kad proglasimo sebe odgovornima za svoj život. Kada prestanemo da čekamo da nam drugi nešto srede. Završe. A onda nas ova snaga vodi dalje. Do neke nove prilike. Do nekog novog učenja.
Na tabeli ostvarenja krećemo se naviše i kada naučimo nešto što do tada nismo znali. Kada se otvorimo. I okanemo opovrgavanja. Kad razvijemo neku veštinu koju nismo imali. U Japanu sam videla šta znači celoživotno učenje. U najsiromašnijem japanskom selu. U instituciji za najstarije ljude. Koji imaju preko 80 godina. Ne bih to mogla nazvati staračkim domom. Jer izgleda kao neka divna svemirska škola. Sa toaletima koji sviraju. I greju sedalnu površinu. U kojoj najstariji Japanci svakodnevno imaju časove. Fiskultura, kaligrafija, origami, ikebana, kulinarstvo. Do kraja života. I zapadna strana sveta je razumela važnost doživotnog učenja. Žao mi je što mi nismo. Što naša deca pale knjige. Što svi čekaju da školovanje prođe. Što se sprdamo sa ljudima koji uče u zrelim godinama. Što ih nazivamo psihički labilnima. Dokonima. Klimakteričnima.
Verovatno nas je dokusurilo ono teško, loše i nefunkcionalno školovanje. Zajedno sa teškom, jednoličnom i ne-baš-zdravom hranom. Pa smo izgubili još jednu vrlo važu odliku mentora uspeha. A to je radoznalost. Zainteresovanost za život. I za ljude. Mo’š misliti. Su reči koje tako često čujem. Ne znam da li one uopšte i imaju prevod na engleski jezik. Svi ostvareni ljudi koje poznajem su vrlo radoznali. Zainteresovani za sto tema. Oči na vrh glave, što se kaže. Sve bi da probaju. Sve ih zanima.
Volela bih da razumemo koliko je važnda radoznalost za naše i za zdravlje naše nacije. Koliko je važno da knjiga i celoživotno učenje postanu moda. Možda je baš moja odgovornost da budem trendseterka ove mode? Ko zna. Rado preuzimam odgovornost za ovu temu. Ono što ja mogu da doprinesem jeste da demistifikujem velika i važna učenja. Da ih predstavima na neki zanimljiv način. Da napravim ambijent za učenje u kojem će ljudi voleti da budu. Rekla bih da mi za sada dobro ide. Sa idejom da ovu ličnu ludost brendiram. Naravno.
I ponovo se vraćam na zlatnu nit ove priče. Na to gde usmeravamo energiju. A energija teče tamo gde usmerimo svoju pažnju. Pažnja je jedna. Možemo da je usmerimo na maštarenje. Na fantaziju o budućnosti. Na to kako da je osmislimo. Ja to zovem inženjerija fantazije. Ili na prošlost. I na kukanje nad prosutim mlekom. Koje i nije naročito korisno. Mudrost je gde usmeravamo svoju pažnju. I svoju energiju.
I dolazimo do još jednog značajnog svojstva koje odlikuje mentore uspeha. To je optimizam. Istraživanja pokazuju da u učenju nove veštine, optimisti sebe ocenjuju kroz ružičaste naočare. Dok su pesimisti mnogo precizniji u opisu svoje izvedbe. Ipak, optimisti su ti koji postaju majstori svog zanata. Dok pesimisti ređe uspevaju. Verujem da se rađamo kao optimisti. Bebe su optimistične. Čini mi se. Odrastanjem gubimo optimizam. Prepadnu nas odgajivači. Predstavljajući nam svoju verziju sveta. Sva je sreća što optimizam može da se vrati. Makar pisali deda-mrazu. Da nam ga vrati. Kao ona mudra devojčica sa početka priče.
Ja sam apsolutni optimista. Ne znam kako bih dan preživela bez optimizma. Zahvaljujući njemu sam napravila sve što u svom životu volim. Zato ga toliko i negujem. I svesna sam ga. Sad kad razmislim u kakve sam sve poduhvate ulazila. Ah. Da sam znala šta me sve čeka, sigurno bih se prepala. I ostala na kauču. Ovako su me optimizam i blaženo neznanje odveli na mnoge puteve. Ako ću već da pogrešim, radije grešim tako što precenim svoje sposobnosti. Nego da se pocenim. A vrlo je teško preceniti svoje sposobnosti. Zato što je naš potencijal beskrajan. Mnogo veći nego što možemo da zamislimo.
Eh, da samo znate koliko poslova sam preuzela. A da nisam imala ideju kako ću ih uraditi. U stvari, kad malo bolje razmislim, to je bio moj glavni kriterijum za odabir poslova. Volim taj izazov. I priliku da negujem svoj optimizam. Pre par godina me je neko greškom pozvao telefonom. I pitao da li bušim bunare? Na momenat mi se svidela ideja. Bušenja bunara. Rekla sam da ću im se uskoro javiti. Sa Milostivom sam se konsultovala na temu. Da li imamo ekipu? Da li nam se buši bunar? Ipak nisam pogodila ovaj posao.
Verovala sam u ljude u koje niko nije verovao. I baš zato, što sam ja bila jedina koja je u njih verovala, oni su moje poverenje višestruko nagradili. Koja je to milost. Ljudi sa druge strane zakona. Prijatelji. Muškarci. Heroji. Učenici. Sećam se učenika kojem sam bila razredna. Koji je u nekoj svojoj ludosti naređao 9 jedinica. Rekao mi je da će ga roditelji ubiti ako saznaju. I zamolio me je da im ništa ne kažem. Tako je i bilo. Roditeljima sam rekla da je sve u redu. Da je njihov sin jedno divno biće. Koje možda ima malu krizu koncentracije. Ali da će sve biti ok. A dragi Šponjica je popravio jedinice iz svih predmeta. U roku od mesec dana. Što sam volela. Zahvalna sam svima koji su nagradili moje poverenje. I opravdali moj optimizam.
U svemu što se dešava tražim dobro. Kad god tražim dobro, ja ga nađem. Jer ko šta traži, to i nađe. Ne samo da ga pronađem, nego mu se i radujem. Po Njegoševom receptu: Šta naiđe, tom sam rada. Tražim vrednu lekciju u svakoj teškoći. Problemu. Izazovu. Ljudi sa začelja tabele imaju problem, a ne savladaju lekciju. Pa stalno dobijaju istu lekciju. Dok je ne savladaju.
Uspešni obraćaju pažnji i na svoju hranu. Paze čime hrane svoje telo. I čime hrane misli. Postajemo ono što jedemo. I ono o čemu najčešće mislimo. Ono na šta obraćamo pažnju. Ja vrlo obraćam pažnju. Na pažnju. Nedavno sam u majanskom horoskopu pročitala da su razgovori o politici opasni po moje zdravlje. To je toliko tačno. Odmah se setim one strašne najavne špice za dnevnik. Ta-na-na. Na- na. Koje od 2000 nema u mom životu. Pu pu pu. Više od 15 godina nema politike u mojoj butigi. Ni vesti, ni novina, ni tih reči. Ni tuđih života. Ni crne hronike. Ništa toga nema. Jeeeee. Kad sam se iščistila od te energije vidim koliko me drenira i 5 minuta političkih priča. Te reči. Ah. Ovo sam iskomunicirala svim mojim prijateljima. Koji bi po nekada da me odvedu u politički razgovor. Da me pitaju kakav mi je stav. Kažem im kakav mi je stav. Da je opasna po moje zdravlje. I ako nastave sa pričom, odlazim. I nema me. Ceo dan.
Ne želim da uđem u krug brige. On čini da se osećam nemoćno. Malo. Jadno. Kada ispričamo šta se sve strašno desilo i šta sve strašno može da se desi, preostaje nam samo kauč. I tuširanje postaje opasna rabota. Izdreniramo i poslednji atom energije koji smo mogli da usmerimo na krug uticaja. Tuš, picnjavanje, zatezanje kauča. Krug uticaja je vrlo zdrav ambijent. Što se više bavimo onim na šta možemo da utičemo, više toga možemo da uradimo. I sve nam se više radi. A naš krug uticaja postaje sve veći. Sve na šta obratimo pažnju raste. Briga ili uticaj? Odlučite sami. Ona sajber mama sa početka priče mi je rekla da je našla ženu koja brine tuđe brige. Za 100€. Odlična ideja.
Još je Elinor Ruzvelt razumela da veliki umovi pričaju o idejama. Da prosečni umovi pričaju o događajima. A da ostali pričaju o drugim ljudima. Na radionici razrađujemo ideje. Naravno. I bavimo se razumevanjem događaja. Stavljamo ih u širi kontekst. Tražimo vredne lekcije u njima. I tražimo dobro. U svakom od njih. Da bi razumeli kako da one koji nam se sviđaju multiplikujemo. A da one druge transformišemo u novu svesnost. Kada počnu da razmišljaju na ovaj način, heroji se čude o pričama iz nepričave. Pričama o nepoznatim ljudima. I o strašnim događajima. Sećam se da još kao sasvim mala devojčica nisam mogla da razumem tetku iz Beograda. Svake tri nedelje je dolazila kod nas u Sombor. I pričala nam o nekim nepoznatim ljudima. Cigi, Manićima, Loli, Saveti. Ovima i onima. Sa njom nije bilo drugih tema. Kada bi doputovala, mi smo je po navici sami pitali: Šta nam rade Manići? Koje niko nikada nije sreo. Cerekam se.
Najuspešniji ljudi obraćaju pažnju i na ljude sa kojima se druže. Znaju da sa kim si, onakav si. Kažu da smo prosek 5 ljudi sa kojima pijemo kafu. Pa sad vi vidite sa kim ćete piti kafu. I o čemu ćete na tim kafama pričati. O tome šta su sve strašno uradili drugi ljudi. Jujuju. Strašno. Strašno. Ili ćete pričati o onome što vas loži. I o čemu maštate. Što planirate. Dobro je podsetiti se i da nas ne mogu razumeti ljudi koji nisu doživeli naše iskustvo. Oni koji su brižno zagledani u prošlost ne mogu razumeti našu inženjeriju fantazije. I to vam kaže apsolutni optimista. Koja je ovu rabotu probala preko nekoliko puta. Ah. To je to okretanje glave. Obraćanje pažnje. Kojim se na radionici bavimo. Godinu. Nekada i dve. Sa ljudima koji žele da okrenu glavu u drugom smeru. Glavu ne može niko nikome okrenuti. Bez njegove saglasnosti. Želje, volje i namere.
Kad složim sve ove sile usmeravanja pažnje, moja fizika daje rezultantu koja nas vodi na dno. Na dno svih lista. Na dno istraživanja. Na dno života. I pred tim dnom levitiramo. Zgrčenih kolena. Plašeći se da ga dodirnemo. Sa druge strane, one optimistične, dno je odlična odskočna daska. Nauka kaže da se promena dešava tek kada dodirnemo dno. Kad izgovorimo reči: E, sad je bilo dosta. U radu sa ljudima, ja veštački indukujem ovo stvanje. Nežno ljudima opuštam zgrčena kolena. Da lepo dodirnu dno. I da se odgurnu. U drugom smeru.
Svi uslovi su tu. Spremni smo za promenu. Da okrenemo glavu. Prema napred. Da se pitamo šta stvarno želimo? Umesto onog što ne želimo. Da preuzmemo odgovornost za svoj život. Da osvežimo znanja. Da verujemo. Životu. Ljudima. Da ne mislimo da će nas svako prevariti. Da budemo malo šašavi. Da naučimo nešto novo. Da pazimo sa kim pijemo kafu. I šta na kafi pričamo. Da umesto crne hronike čitamo knjige. Priručnike. Da uradimo nešto što još nismo radili. Jer lud je onaj ko radeći iste stvari očekuje različite rezultate. Lepo je rekao Ajnštajn. To nije filozofija. To je fizika.
I dolazimo do konačne tačke. Koja odlikuje mentore uspeha. Akcija. Dok nije u mišićima, svako znanje je pusta glasina. Obožavam ideju Svetog Augustina. Koja nam predlaže da najpre uradimo sve što je potrebno. Jer nas čeka sve što je moguće. A kad završimo sve što je potrebno i moguće, uskoro ćemo raditi i nemoguće. I tako. Svako putovanje počinje prvim korakom. U ispravnom smeru. Tuširanjem. Picnjavanjem. Čistim sudovima. Nameštenim kaučom. Kada to uradimo, znaćemo već šta je sledeće. Pranje veša. Odneti kaput na hemijsko. Promeniti bateriju na satu. Život postaje lepši kada smo mi lepši.
A sad ću sve ovo da primenim na sebe. Idem da se tušnem, picnem, namestim kauč. Stavim crveni karmin. I da se pitam kako da današnji dan načinim čudesnim? And the rest will follow.
Zavejana Fruška gora i Novi Sad, bogojavljenjska nedelja 2016.