Što ja volim dobre trgovce. Prvi put sam ih doživela u Trstu. Onih davnih jugoslovenskih dana. Kada smo mama i ja odlazile na modiranje. Dva-tri puta godišnje. I još jedan letnji skok do Trdže iz Rovinja. Vešti trgovci donose nam cipele. Čim nas vide. Za nas stvorene. Znaju i broj. I boju. I sve. Pa nam ih, onako zgodni i namođeni, navlače na noge. Govoreći najmelodičnijim jezikom sveta one divne reči Bella Maria. Prego. Signorina. Grazia. Belissimo. Izlazile smo sa nekoliko pari. Cipela, čizama, sredstava za čišćenje obuće u svim bojama. Kašika za navlačenje. Tih dana nije baš bilo nekog izbora u našim prodavnicama. Pa smo, osim modiranja, iz Trsta donosile i kestenje, kućne potrepštine, školski pribor. I sve.
Uskoro sam se zaljubila i u Istok. U bazare. Mirisne začine. Miomirisne mirte. Graju. Trgovinu. Istanbul. Gospodstvene trgovce. Koji vam nađu vam zlatnu nit. Čim vas vide. Pa vas ugoste. I upakuju je u priču iz 1001 noći. Pa se još i igrate. Cenjkate. Pregovarate. Odmeravate mentalne snage. Razumevanje. Volju. Veštinu. Ah, što volim sve ovo. Osećala sam se kraljica od Sabe. Dok me je zgodni Osmanlija tako i tretirao. Donosio mi neke divne čajeve. Kao uspomenu na taj raskošni istanbulski trenutak kupila sam jednu divnu crnu kašmirsku pelerinu sa crvenim krznom.
Često se zaželim ove trgovačke usrdnosti. Veštine. Manira. I pameti. Dok me nevešte prodavačice sa vrata saleću i pitaju šta želim? Želim da me to ne pitate. Pomislim. I odmah istrčavam napolje. Druge mi govore kako mi fenomenalno stoje haljine koje jedva čekam da skinem sa sebe. Vrh. Nije ni čudo što sam prestala da idem po prodavnicama. Nego pravim svoju garderobu. Treće ne znaju ni koju robu prodaju. Ni koliko košta. Konobari ne znaju koliko košta espreso. Dosta zanimljivo. Često se setim predmeta zvanog poznavanje robe. Koji je polagala moja cimerka iz studentskih dana. Na višoj ekonomskoj školi. Bila sam podsmešljiva prema temi. Dok sam se ja bavila „velikim“ temama. Diferencijalnom geometrijom. Teorijom nepokretne tačke. Moja cimerka je učila poznavanje robe. Bila sam vrlo znatiželjna oko tog ispita. Šta se tu uči? Kad biste samo znali koliko često se setim poznavanja robe. Jer na sve strane vidim njeno nepoznavanje. U stvari, mislim da je poznavanje robe neizmerno važno. I voljenje robe. Kao i trgovine. Odnosno branše u kojoj smo. O zainteresovanosti za ljude da i ne govorim.
Svako želi da bude viđen. Da u susretu sa drugim bićem oseti: Ja sam važan. Videli su me. Čuli su me. Ono što je meni važno se broji.
To je prva stvar koju u kontaktu sa ljudima osluškujem. Zanima me. Pitam ih. Čitam. Šta žele? Šta im je stvarno važno? Po mom razumevanju, najvažnija je iskrena zainteresovanost za ljude. Pitati se šta bi moglo da ih obraduje? Usreći? I dok o ovome razmišljamo, već smo kucnuli na vrata nečije duše. Koja oseća da želimo da je vidimo. Čujemo. Razumemo. Ovo je srce motivacije, inspiracije, trgovine, pregovaranja, prijateljstva, ljubavi, partnerstva. Svega.
Za razliku od mletačkih trgovaca, koji čim nas spaze znaju naše zlatne niti, naši najmiliji često nemaju pojma šta je u našim srcima. Pričam sa prijateljem. Čudi se kako roditelji koji su ga rodili i vaspitali nisu imali ideju šta je njemu važno. Roditelji su bili ono što se u vreme Trsta zvalo „intelektualci“. Imali su ideju da njihov sin treba da bude lekar. On koji je od malih nogu u dvorištu pravio neke svoje spejs šatlove. Zatvarao se. I dovlačio insekte u njih. Stasao je u samosvojnog, urbanog dečka koji obećava. Zagledan u sve što je nesvakidašnje. Ekstravagantno. I uvek je imao svoj izraziti muzički svet.
Roditelji su mu objasnili da je dobro da bude lekar. Da će onda biti poštovan. Da će imati status, ugled. Dosta novca. Tako su mu rekli. Ah. Njemu buntovnom. Kome status i ugled u društvu, koje ga uopšte nije impresioniralo, i nije bila neka naročita ponuda. Kao ni novac. U ono doba kada je novca bilo sasvim dovoljno. I u društvu. I u njegovoj porodici. U onim svojim spejs šatlovima smislio je da studira šumarstvo. Eh. Da sam htela da ga odgovorim od šumarstva, rekla bih mu da će studirati sa ljudima iz šuma. Ili sa sela. Sa kojima njegovo urbano biće možda neće imati mnogo zajedničkih tačaka. I tako. Naši „najbliži“ i „najmiliiji“ često nemaju ideju o tome šta nam je važno. Ni kako da razigraju naša srca.
Priča mi drugarica o sličnoj ponudi. Koja se mora odbiti. I koja iritira. Poznanica, zvana Ladna Supa ju je zvala na akvabik. Nju, koja je život posvetila knjigama. Smehu. Družini. Pametnim fazonima. I uživanju. I koja nimalo nije luda za akvabikom. Drugarica je insistirala. Objašnjavajući joj da će na akvabiku njih dve biti najmlađe. I najzgodnije. Ah. Kakvo nerazumevanje. Onda joj je moja drugarica predložila da ode u biblioteku. I tako.
Smejem se. Zato što sam ja uspela da pokrenem ovu drugaricu. Početkom milenijuma. Kada smo svi bili zakucani u poroke. Da bismo preživili one lude devedesete. Ja sam bila prva koja se pokrenula u pravcu života. I uvođenja zdravijih navika. Pa sam ovu i još jednu drugaricu, koje nisu radile fizičko još od osnovne škole, pokrenula da idu sa mnom na tae bo. Da izađu iz kuće. Da kupe redovne, relativno normalne patike. Umesto leopard patika na visoku štiklu. Opremu za sport. I da nekoliko meseci redovno odlaze sa mnom na vežbanje tae boa. Da vežbaju sa svetom kakav nikada do tada nisu videle. Drugarica me je pitala da je ovo rekreacija namenjena ćerkama vojnih lica? Cerekam se. Ona druga, slikarka u leopard patikama na visoku štiklu, je dobacivala iz zadnjeg reda. Neke ironične komentare. I bunila se. Kao i inače.
Tek sam nedavno razumela koliko je ovo bio velik poduhvat inspiracije i aktivacije. Grandiozan. U to vreme slikarka se pokrenula i sa slikanjem. Pa je naslikala dvadesetak slika. Koje sam mnogo volela. Njena lična ludost izražena slikom je potpuno božanstven izraz. Obožavala sam njene slike. Dolazila sam po nju puna entuzijazma. Da idemo zajedno na vežbanje tae boa. Govorila sam joj da zamisli kakav će to bedak biti. Kada se pojavi čuveni njujorški galerista. A ona ne bude imala ni jednu svoju sliku. Niti fotografiju slike. I dolazila sam da joj pravim društvo dok je slikala sve one divne slike. Tada mi je poklonila sliku koju sam volela najviše na svetu. Ženu sa nogama od neba. U crvenim cipelama. Kako stoji na oblacima. I nateže strelu. Spremna. Obožavala sam ovu sliku. Dok mi je jednoga dana slikarka nije uzela. Da je malo „dopravi“. Da joj doda likovnosti. Tako je rekla. A onda ju je prekrečila. I mi smo u to vreme prestale da se družimo. Nisam više znala da kažem reči koje će je pokrenuti. Da joj dam ponudu koja se ne odbija.
Odnosi među ljudima me često podsete na priču o lisici i ždralu. Izgleda da nije bila u modi među mlađim generacijama. Pa im ukratko ispričam. Da su lisica i ždral drugovali. I da su odlučili da se okume. Da je lija pozvala ždrala. Spremila je neke divne kaše. I razmazala ih po plitkim tanjirima. Dok je ždral gledao kako lija jede. Ne mogavši da pristupi hrani. Ostao je gladan. Sledeći put je ždral bio lijin domaćin. Spremio je divnu gozbu. Stavio je u prelepe visoke posude. I dok se ždral gostio, lija je ostala da gleda. I tako.
Kada jedni drugima spremamo ovakve gozbe, naše biće ostaje gladno. Pa se sve manje dajemo. I sve više se ukidamo. Dok na kraju odnosi potpuno ne izgube smisao. Nisam mogla da razumem da moja porodica i neki najbliži prijatelji 10 godina nisu prihvatili moje vegeterijanstvo. Nudeći me najdivnijim šunkama. Pilećom supom. Iz koje treba samo da izvadim piletinu. Objašnjavajući mi kako mi nije ni zdravo ni pametno da se hranim na moj način. Dešavalo mi se da dođem na gozbe na kojima je hrana u posudama koje ne mogu da dohvatim. Na kojima za mene nema ništa. Zato sam i naučila da budem senzibilna za potrebe drugih. Da kao dobar tršćanski ili istanbulski trgovac naslutim šta bi im dušu poradovalo? I da ih pitam. Šta im je stvarno važno?
Nekada me je baš bolelo to što mi „najbliži“ nisu baš blizu. Što me ne poznaju. Pitala sam se da li moj otac zna za koga glasam? Sa kim se družim? Šta jedem? Da li moji bliski prijatelji znaju kako živim? Šta su mi upitanosti? Šta me loži? Da li me nešto brine? Pa sam vođena prehrambenim primerom, primenila to i na ostale segmente života. Nakon što sam kao u priči o lisici i ždralu nekoliko puta poslužena hranom koju ne jedem, počela sam da nosim svoju hranu. I rešila sam da upoznam samu sebe. Da sebi izađem u susret. I da ja budem ta koja ću razumeti ljude. Koja ima neku lepu hranu da im ponudi. Pa, ako me se na Dan bezbednosti sete – sete. A ako ne, to je bila moja obaveza prema sebi. Da razumem sebe. I želja da razumem druge.
Neki se čude. Kada ih na prvim radionicama pitam za njihove talente. Kažu da ih nemaju. Osmehnem im se. Svi imamo talente. Možda smo ih samo zatrpali. Kažem im. Pa ih podsetim da talenti mogu biti i naizgled vrlo male stvarčice. Sete se onda talenta za kupovinu ili pakovanje poklona. Ah. Velika je to stvar. I veliki dar. Znati izabrati pravi poklon i lepo ga upakovati. Zahteva zainteresovanost za ljude. Poznavanje ljudi. Njihove biti. Njihove radosti. Njihovih želja. Odnosno njihove duše. A zahteva bogami i poznavanje robe.
Sećam se filmskog kadra. U kojem se devojka šokira prstenom koji je dobila od verenika. Izbor prstena joj je pokazao da ništa nije razumeo. Da je ne poznaje. Pa preispituje svoju odluku. Baš je razumem. I ja bih. Kao kada neko u jednoj rečenici pokaže da ništa nije shvatio.To je ono: Sedi 1. Ispada da nas svaki dobar trgovac poznaje bolje od verenika. Od roditelja. Prijatelja sa kojima smo drugovali nekoliko decenija. Za mene je Ljubav Jasno Viđenje. Ljubav je za mene znati izabrati pravi poklon.
Često sam dobijala poklone koji me nisu radovali. Čokolade koje ne volim. Garderobu koja nema veze sa mnom. Najnetalentovanija osoba za darove je bila moja tetka. Vazda je štrikala neke bodljikave i gadne stvari. Koje nisam volela da nosim. A trebalo je da ih obučem. Kada ona dođe u goste. Da je ne uvredim. Tako su me učili. Nije važno to što mene bode, svrbi. I što mi je gadno. Još sam se kao mala pitala kako je uspela da smisli tu ne-boju? Taj ne-model? To jedno veliko ne-ja? Koje nisam želela ni da prinesem telu. A kamoli da nosim. Bez obzira na sva trebalo bi sveta.
To pitanje stila i ukusa je najdivnije na svetu razumeo Bela Hamvaš. Objasnivši da ukus spada u najtemeljnije delove bića. Kada sa nekim delite zajednički ukus, vi se suštinski razumete. Iz dubina bića. Sve je lako. Zajednički principi se mogu vaspitavati. A zajednički ukus ne. Kaže Bela. I zato kad razumemo nečiji ukus, odnosno stil, mi dolazimo do njegovog srca. Do suštine. To je za mene ljubav. Jasno viđenje. Zajednički ukusi se ne mogu vaspitavati. Slažem se. Ali se mogu razumeti. Iz zainteresovantosti za druge ljude. Iz želje da ih razumemo. Iz ljubavi. U odnosima sa ljudima, najvažnije nam je da razumemo njihovu zlatnu nitu. Šta ih raduje. Šta im se sviđa. A to je vrlo lako primetiti. Reći će vam svaki vešt trgovac.
Stvari imaju svoju upotrebnu vrednost. Odeća nas greje. Auto nas prevozi od tačke A do tačke Z. Telefonom komuniciramo. Sve ostalo su vrednosna izražavanja. Poručujemo svetu kako doživljavamo sebe. Šta mislimo da jeste. Šta želimo da budemo. To sam učila na radionici kod Čarlsa Foknera. Jedno od najkorisnijih učenja. Da u 2 minuta postanemo mletački trgovci. Da našem sagovorniku damo ponudu koju ne može odbiti. Fokner nas je učio kako da iz nečijeg omiljenog predmeta ili gedžeta razumemo suštinu njihovog bića. Njihovu životnu priču. Tako što ćemo uočiti njihov najautentičniji predmet. Njihovu ličnu ludost. Da im damo kompliment. I da ih pitamo šta taj komad za njih predstavlja? Šta im znači? A oni će nam ispričati svoju životnu priču.
Ja bih vam za moju ogrlicu rekla da je ručno rađena. Da ima neku dinamiku. Da mi deluje kao neko kretanje. Protok krugova. Da me podseća na bicikl. Da je izrazita. Po malo nabudžena. Srebrna. I da sam je kupila u jednom divnom momentu.
Ako biste me pitali za ogrlicu koju nosim poslednjih meseci, rekla bih vam da sam je dobila od prijateljica. Od kojih je jedna filigranka. Za mene pravljena. Nikada je sama ne bih izabrala. Fali joj nabudženosti. Suviše mi je nežna. A onda mi se baš zato svidela. Jer sam otkrila neku novu nežnost u sebi. Koja mi je tada baš nedostajala. Ima crveni poljubac. Moj simbol. U kojem je sve. Moj izraz. Crveni karmin. Radost. Osmeh. Hrabrost. Stvaranje. Dobila sam je u trenu ostvarenja. Kada mi je izašla knjiga. Predstavlja i moju prvu knjigu. Sadrži ceo moj život.
Bele naočare sam izabrala zato što su ekstravagantne. Šik. Kad sam ih videla, pomislila sam: Ako ih ja ne kupim, neće ih niko kupiti. A želim da ovaj dizajner nastavi da stvara. Neobične, mačkaste, herojske. Treba imati herca nositi ih. Zgodne za celodnevno i celonoćno nošenje. I zimske i letnje. I dnevne i noćne. I za bicikl. I za sve.
Pa ako želite da šapućete mom srcu, možete mi reći baš ove reči kojima sam opisala svoj omiljeni predmet. Imam za tebe jednu božanstvenu ponudu. Potpuno je ekstravagantna. Za nju baš treba herca. Imaćeš slobodu da se izraziš. Da budeš svoja. Dinamična. Protočna. Biće prostora i za nabudženost. Uključićemo bliske ljude. Stvaranje. Preduzimanje. Ostvarenje. Učenje. Rast. Radost. Ima još mnogo toga magičnog. Šta god da mi ponudite, ja bih prihvatila. To je ponuda koju ne bih odbila.
I tako. Da bismo prišli nečijem srcu, potrebno je najpre da budemo zainteresovani za drugog. Da izađemo iz sebe. Da zavirimo u njihovu ličnu ludost. A lična ludost se uvek vidi. Nekome je to telefon. Nekome auto. Olovka. Tašna. Kravata. Naočare. Sat.
I onda, kao pravi mletački trgovac možemo da se pitamo šta nam ta igračka kaže? Kako ova osoba misli? Kako joj je svet povezan? Ako nismo sigurni, kompliment je uvek dobrodošao. To svako voli. Naročito za njihove omiljene stvarčice. Sledi magično pitanje šta im ta stvarčica predstavlja? I već smo na pragu njihovog srca. Kada gledamo i pričamo jezikom sagovornika, jezikom njihovih vrednosti, dajemo im ponudu koja se ne odbija.
Moj muškarac je bio solista orkestra. Već sa 12 godina. Naučio je da već sa vrata proceni šta bi koja mušterija volela. Kada pogodiš, kad nađeš nekome žicu, pun si para. Kaže. Ljudi to uvek nagrade.
Ko voli zanimljive predmete, voli zanimljive reči. Jedinstveni predmeti traže neku jedinstvenost. Za koje se ne bi interesovalo mnogo ljudi. Kad je neko sav uklopljen i složen, voleće punudu koja se uklapa i slaže. Dizajnirana osoba će voleti dizajniranost. A ne kao trgovac koji je meni ponudio bicikl koji će me nadživeti. Pupupu. Istrčala sam iz radnje.
I boje imaju svoju priču. Crvena je izrazita. Energija. Evo me. Viče. Bela je čista, savršena, autoritativna. Crna je sofisticirana. Samoposmatrajuća. Delujemo samopouzdano. Kao neki egzistencijalista koji je krenuo na espreso. Zelena ima elemente prirode. Relaksira. Ljubičasta je produhovljena. Žuta vitalna. Plava bi se družila. Cveće je prirodno.
Nekada sam se ljutila kada bi mi ljudi govorili da sam moderna. Danas znam da ti ljudi samo nisu bili dovoljno vešti da očitaju novo doba na meni. Oni to nazivaju modernošću. Pa dobro. Danas uvažavam njihovu zainteresovanost za mene. Njihovu želju da priđu mome srcu. I sama im ga otvorim. A sebi šapnem. Da nisu mislili moderna. Nego novodobna. Vanvremena. Svoja.
I pre nego što krenete u kupovinu poklona, setite se njihovih omiljenih predmeta. Pitajte ih. Nego, oni tvoji cvikeri. Šta voliš na njima? Šta ti oni predstavljaju? I tako. Pa ako i dalje niste sigurni, ispričajte ovu priču mletačkom trgovcu. Oni će već znati.
Meni lično najdraži su pokloni koje mi ljudi sami naprave. Crveni tobolac i nindža rekviziti koje mi je pravila Mari. Ah. Stašini cegeri. Nadicina fotka na platnu. Jasnino drvo japanskog javora. Koje se još i zove Fire Glow. Ogrlica sa crvenim poljupcem. Jankovi crteži Grejs. Jelisavetino japansko drvo. Iz carstva mojih omiljenih stvari bih mogla da vam ispričam moju životnu priču. Lepo je razumeti priču o sebi. Razumeti o čemu se radi u priči o našem životu. Pa onda smisliti kako bi ta priča mogla da bude još lepša. I srećnija.
Dobro je da s vremena na vreme proverimo sebe i svoje omiljene stvarčice. Šta nam one znače? Šta nam predstavljaju? Kada uđemo u svoj stan, možemo da pitamo sebe: Šta mi ovaj prostor govori o ovoj osobi? Kakva osoba živi ovde? Šta joj je važno? Kada sam nakon radionice Čarlsa Foknera ušla u svoj stan, videla sam da živim u kasarni. U kojoj sam se zadesila nakon svih mojih nula. U kojoj nije bilo ni jednog jedinog ukrasa. Omiljeni predmeti bili su mi roza martinke, crne vojničke pantalone i vojnička vreća. Drugih predmeta nije ni bilo. A biće je počelo da mi vapi za lepotom. Stvaranjem. Pa sam krenula u akciju. Svesnog stvaranja sebe.
Nedavno sam na jednom novosadskom zidu videla mural. Jugo 45. Auto godine. Ili što je Čvorović formulisao na svoj način: A koja su to kola bolja od moskviča? Možda Jugo 45. Mi ove kriterijume postavimo kad smo mali. Pa je važno da ih ažuriramo. Jer, ono što je važilo ujutru, ne mora da važi u podne. A naročito ne uveče. Kaže Vejn Dajer. U onom kadru gde se moj prijatelj igrao sȧm u svom spejs šatlu, ja sam bila u svom moskviču. Imala sam 3-4 godine. Insistirala sam da dođem sama. Svojim kolima. Mama je imala spasonosno rešenje. Da mog moskviča ubacimo u gepek lade. Oni će me istovariti. A ja ću od ćoška voziti sama. I svima ćemo reći da sam stigla sama. Bože dragi. Moje sreće. To je jedna od mojih omiljenih fotografija. Ja u moskviču. Ispred cele ekipe. Ošišana skoro do nule. Glavna. Neke stvari se nikada ne menjaju.
Dobro je da proverimo kriterijume koje smo postavili za partnere. Često su to detinji kriterijumi. Pa u zrelim godinama tražimo partnere koji se dobro oblače i slušaju dobru muziku. Ili čuvamo starudiju zato što je kvalitetna. Znam ljude koji ne mogu da se odvoje od starih bundi, prastarih svilenih košulja, nike patika. Iako su im odavno istekli rokovi trajanja. Oni su kao neka tetovaža iz JNA. Koja stoji. Iako je vojska odavno odslužena. Iako i JNA već uveliko ne postoji. Tattoo je ostao. Ili postavimo kriterijum da živimo zdravo. Pa uđemo u takav ritam zdravlja, ishrane i vežbanja, da nam ne ostane vremena da uopšte živimo.
Valja svemu dodati i malo lepote. Zabave. Igre. Zanimljivosti. Uživanja. Radosti. Druženja. Naročito žene znaju da zaborave na igru. Jer su ih učili da budu dobre, vredne devojčice. Koje marljivo rade. Pa imaju pogrešne kriterijume. Da treba mnogo da rade. Da bi bile uspešne. A u svetu koji su napravili muškarci, ovo uopšte nije tačno. Mnogo rada i uspeh vrlo često nemaju nikakve veze. Muškarci znaju da je druželjubivost mnogo važnija. Zato se muškarci druže po kafanama. I dogovaraju poslove. Dok žene u nekom tihom kutku rade li rade. Čekajući nagradu. Jedan mladi prijatelj koji razume uspeh mi je nedavno rekao: Znaš, nije poenta raditi više. Nego pametnije. U stvari, ideja je raditi skuplje i ređe.
Ovo sam razumela pre desetak godina. Kada sam bila u poseti kod jednog od najuspešnijih gradonačelnika u Srbiji. Obožavali su ga svi. Ogroman čovek. Sa dugačkom, kovrdžavom kosom. Koja mu stoji kao natapirana griva. I dodaje mu još 20 centimetara visine. Tih dana i ja sam bila prilično čupava. Sa čiroki frizurom. Kada sam stigla, zagrlio me je srdačno. I rekao: Gde si sestro. Onako velik i čupav, bio je i bučan. To je bio spektakl. Kada smo prolazili hodnicima te male oštine. Sve je odzvanjalo od nas. Pitala sam ga u čemu je tajna njegovog uspeha. I opšte omiljenosti. One koji ne rade, uopšte ne diram. Ne pitam ih ni gde su. Rekao mi je. A ove druge…. Hm. Ja ih ljubim. One rade.
Obožavam ovu igru mletačkog trgovca. U koju su me nekada davno zaljubili tršćanski trogvci. A onda i istočnjački. Uživam da smislim ponudu koja se ne odbija. I koja raduje. I za sebe. I za druge. Zainteresovana sam za ljude. Znam da svako želi da bude viđen. Da ga čuju. Da u susretu sa drugim bićem oseti: Ja sam važan. Ono što je meni važno se broji. Pitam ih o njihovim omiljenim stvarčicama. O njihovim značajnim događajima. Omiljenim mestima. Knjigama. Filmovima. Junacima. A onda se pitam šta bi ih usrećilo? Pa to i uradim.
Čim sam završila ovu priču, stigla mi je poruka. Od dragog mladog čoveka. Radi kasting za agenciju. Njegov klijent traži zrele ljude koji dobro izgledaju. Pa se setio mene, naravno. To mi piše. A i honorar je simpatičan. Neka razmislim. Pa da mu javim. Što volim ponude koje se ne odbijaju. Moj odgovor je naravno DA.
Beograd, 1.februar 2016.