On me voli na svoj način. Pevušim ove stihove. Kad god me neko nespretno voli. Na svoj način. Kad to baš i nije moj način. Pevušenje mi pomaže da se ne ljutim. Da ih razumem. Što je vazda prvi korak u zdravim i protočnim odnosima. Pričam o ovoj temi sa herojima. Svi bismo voleli da nas vole na naš način. Da nam rade ono što mi volimo. I da nam ne rade ono što ne volimo. Kažu mi da je tantra yoga ovu ideju razvila još korak dalje. Partneri uče jedno drugo kako vole da ih se voli. Da ih se voli na njihov način.
Da bismo mogli da pevamo Haj’ me voli na moj način, potrebno je da znamo šta volimo. A to nije mala stvar. Često ni sami ne znamo šta nam treba. Šta želimo? Ni šta volimo. To je još korak dalje. A očekujemo da naši najmiliji to znaju. Da nam čitaju misli. Koje ni sami nismo odgovnetnuli. I zato je važno da oslušenemo sebe. Da sami sebe pitamo šta želimo? I kako bismo voleli da nas vole?
Nisam znala da ljudi vole na toliko različitih načina. Neki vole tako što viču. Tako što vam najiskrenije kažu šta osećaju. Burno. U momentu kada osete. Svom silinom. Kao moja setra Jovana. Kao tata Duško. Kao neki prijatelji. Ah. Oni me vole na svoj način. Pevušim. Ali od tog načina meni nikako nije bilo dobro. Ja volim tako što negujem harmoniju. Jedan moj prijatelj je govorio: Ubi me lepo. Baš tako. Meni su lepota i harmonija kao neka svetinja. Ne volim da se viče. Da se diže ton. Stane mi ceo metabolizam. Utrnem. Mislim da ću se upiškiti. Poželim da me nema. A i moj najdublji poziv je da budem i da budim lep život. Kad nema lepote, kao da se dezintegrišem. A moja sestra Jovana i tata Duško kažu da im je muka od mojih slatkih reči. Oni očekuju da ljubav bude rečena silno, iskreno. Pa i neka boli.
Nisam znala na koliko načina ljudi vole. I očekuju da ih se voli. Nisam znala da neki ljudi vole da ih se mazi i pazi. Kada se osećaju loše. Zato što ja Svoje loše dane volim biti sama. Pod ćebencetom. Zgusnuti se. Biti, lutati po ulicama. Čitati. Ne javljati se na telefon. Mene toliko smori kada me ljudi sto puta pitaju kako sam. Šta mogu da urade za mene? Ah. Dešavalo se da se nekoliko dana ne javljam nikome. Oni koji svoje loše dane vole biti maženi i paženi isto tako žele da maze i paze svoje najmilije. Pa bi me zvali 200 puta. Brinuli se. Rekli da će sledeći put razvaliti vrata ako se ne javim. Ovako različit doživljaj ljubavi zamalo me je koštao prekida odnosa sa nekim dragim ljudima.
Jednog dana me je pozvala drugarica Sneža. Povredila sam je. Kaže. Očepila sam je. Baš. A da to nisam ni naslutila. Pa smo se razjasnile. Tih dana je povredila nogu. To sam znala. Iskomunicirala mi je to vrlo blagim tonom. Umanjujući svoj bol. I značaj povrede. A ja sam je volela na moj način. Radila sam ono što bih volela da se meni radi. Da me se pusti na miru. Da se sama regenerišem. Škorpijski. Nisam je dirala. Čekajući da se sama zaceli. Znala sam i da živi u punoj kući. U kojoj će joj neko već dodati „čašu vode“. Ukoliko je potrebno. I to je bilo to. Sneža voli tako što je brižna. I negujuća prema svima. Pa je ovaj moj gest doživela kao klasično nevoljenje. Kao izdaju.
Sva sreća pa sam tih dana baš učila i razumevala ovu temu. Da ljudi ljubav iskazuju na različite načine. Pa sam odmah imala priliku da vežbam šta mi nauka kaže. Da kažem: Žao mi je što sam ovako reagovala. Ti i ja samo imamo različitu ideju šta u ovoj situaciji treba da se uradi. Moja ideja ljubavi je da me pustiš da svoje loše dane budem sama. Da mi ne zameraš što se ne javljam. A ti meni reci kako da te volim. Ja hoću, hoću da te volim.
Nisam znala na koliko raznih načina ljudi vole. I očekuju da ih se voli. Neki vole lepe reči. Izražavaju priznanje. Govore lepe reči. Daju komplimente. Ohrabruju. Kao Petar. Moj muškarac. Koji je tako leporek. Mi smo se tako i zavoleli. Govori mi najlepše reči ljubavi. Kao neki Bramsov koncert. Dok mi govori te božanstvene reči ljubavi, ja se topim. Upijam. Što Mark Tven reče: Od dobrog komplimenta mogu da živim dva meseca. Ja ne mogu da živim baš dva meseca. Nego nas dvoje po ceo dan govorimo jedno drugome lepe reči. I tako hranimo i razvijamo našu ljubav.
Moj maternji jezik ljubavi je kvalitetno zajedničko provedeno vreme. Posvećenost. Meni je važno da kad smo zajedno, ne postoji ništa drugo na svetu. To je odredilo i moj poziv. Matematika. Ljudi. Fokus. Potpuna posvećenost tome da uđem „u nečiju glavu“. Da razumem kako misle. Osećaju. Šta ih pokreće? Šta ih sprečava? Kada radim sa ljudima za mene ne postoji ništa drugo. Isključen mi je telefon. I sve druge misli. Moj sagovornik od mene dobija moju najkvalitetniju pažnju. Ne mora da bude dugo. Može i 10 minuta. Samo da je kvalitetno.
Zato što je traćenje vremena jedan od mojih najvećih bolova. Ja kad pomislim da traćim vreme i život – sva se naježim. A to osećam svaki put kada neko sto puta prekida susret. Kad telefonira. Reaguje na svaku poruku. Odlazi. Dolazi. To rasprši svu moju zgusnutost. Pa odlazim. I nema me. O tome kolika je moja nezainteresovanosti za bleju, nemam vremena ni da vam pričam. Nemam ti ja kad.
Nekada sam bila ministarka lake konverzacije. Mogla sam da pričam sa svakim. Na svaku temu. Danas to više definitivno nije moj resor. Ne mogu vam opisati koliko sam se mučila na mom partiju. Bilo je mnogo dragih mi ljudi. Svi su me nešto pitali. Neko je pričao o svojim životnim dešavanjima. Dok me je drugi pitao za gajtan. Mislila sam da ću se rasplakati. Od toga što ne mogu nikome da se posvetim. To sam rekla Veri. Čiji je najdublji poziv posvećenost. I koja to razume. Rekla mi je da to trenutno nije moj zadatak. Da se posvetim. Nego da su svi došli da se posvete meni. Ah. Baš mi je to bilo čudno.
Mislim da je kvalitet naše pažnje najveći dar koji možemo da damo ljudima. Naša iskrena zainteresovanost za njih. Da ih vidimo, čujemo, osetimo. Da ne telefoniramo dok nam oni pričaju o onome što je njima važno.
Neki ljudi vole tako što čine dela ljubavi. Kao moj brat Stipa. Kao moj prijatelj Zoki. To su oni koji nam odmah padaju na pamet kad nam nešto treba. Kojima nije teško da u bilo koje doba urade nešto za nas. Da nas odvezu na aerodrom. Da odu kod ovoga. Onoga. Da nabave. Da obezbede. Da nahrane. To su muškarci lovci. Koji donesu lovinu kući. I stave je na sto. I žene hraniteljke. Koje svoju ljubav iskazuju ručkom. Čistom kućom. Delima ljubavi. I onda, ako su nekome za ljubav potrebne lepe reči ili reči ohrabrenja, a umesto toga dobije fini ručak i zaduvanu ženu, baš i neće biti najsrećniji. I neće osećati da je voljen.
Neki ljudi vole tako što su telesni. Što se stalno diraju. Dodiruju. Što svojim telom pokazuju da su tu. Što se drže za ruke. Ljube. Zastajkuju. Vode ljubav. Moj brat Stipa nikada nije prošao pored svoje žene Irine da je nije okrznuo. Dodirnuo. Makar pomilovao po ruci.
Neki vole tako što kupuju darove. Male. Velike. Oni nikada ne dođu bez da vam nešto donesu. Moja prijateljica Majuška je šampionka darovanja. Najgalantnije osoba koju poznajem. Što ona zna da kupi… Majuška je kupovala grandiozne poklone, čak i kada su oni uveliko prevazilazili njen budžet. Od Majuške uvek dobijete makar nešto. Kada mi neko vreme Majuška nije dala ništa, pitala sam je da li me i dalje voli.
Svi mi volimo na sve ove načine. Ali postoji ono što se zove maternji jezik ljubavi. Kaže Geri Čepmen. Koji se ovom temom bavio razumevajući ljubav nekoliko hiljada parova. Svi mi volimo na svoj način. Dajemo ono što bismo voleli da dobijemo. Kada nam se slože jezici ljubavi, to je divno. Lako. Prirodno. Meni se sviđa ideja da idemo i korak dalje. Što drevna tantra zna već milenijumima. A to je da razumemo svoj jezik ljubavi. Da znamo šta volimo. Čega smo gladni. I žedni. I da onda to iskomuniciramo najmilijima. Zato što je podrazumevanje u stvari nerazumevanje. Ništa se ne podrazumeva.
Ako se desi da smo se dugo voleli na različite načine, da nas je partner voleo na svoj, a mi njega na svoj način, lako može da se desi: Kasno, kako da te volim.
Neko mudar je rekao: Taman pomislim da sam se prosvetlio. A onda odem kući. Pa shvatim da nisam. Tako svi. Tako i ja. Najrazličitije jezike ljubavi govorim sa mojom sestrom Jovanom. Kod nas je uvek bilo vrlo burno. Nikada se nije znalo. Da li se volimo. Ili smo na drugoj strani. Najvažniji korak za našu ljubav je bio kada smo se razumele da se ne razumemo. To je bio početak. A onda smo krenule i korak dalje. Ja sam počela da volim Jovanu na njen način. Da pričam njenim jezikom. Da joj se na telefon javim u njenom stilu. Šta ’oćeš? Šta si me zvala? Kada sam oštra, iskrena, polunadrndana, Jovana mi kaže: Hvala ti Bože što ponovo pričaš normalno. Kada to preskočim, Jovana kaže: Sa tobom je sve teže razgovarati. Jedva da više razumem tvoje veličanstvene reči. Kada je ona dobro raspoložena, imitira me. Plete moje veličanstvene, olimpijske, kvantne i božanstvene reči. I dešava se smejanje grohotom. Do suza. Totalna ljubav.
To je taj princip drevne tantre. Koji se sačuvao do danas. Haj’ me voli na moj način. Važno je da kažemo svojim najmilijima kako volimo. I kako da nas vole. Jer ćemo se onda često osećati dobro. Umesto da očekujemo da nas drugi dešifruju. Da žive po našim pravilima. Kojih ni sami nismo svesni. Što čini da se često osećamo loše.
Nisam znala ni koliko smo maestralni da načinimo da se osećamo loše. Čudesno je to kako napravimo pravila koja je gotovo nemoguće ispuniti. Iskonstruišemo čitav algoritam, koji određuje šta sve treba da se ispuni da bismo se mi osećali voljeno. Često mi se čini da ljudi hvataju strelice u letu. I zabadaju ih sebi u srce. Neće se osećati voljeno ako ih ne pozovete. Ako ih ne pitate kako su. Ako im ne smislite neki super. Ako čuju da ste doputovali u grad, a niste im se javili. Ako nisu uključeni u neke vaše događaje. Ako im niste rekli neku svoju tajnu. Ako im niste čestitali rođendan. Ako im niste kupili ništa za rođendan. Ako ne znate kako se zove njihova najbolja drugarica. Ako ste zaboravili ovo. Ili ono.
Ja volim da se što češće osećam dobro. Pa i ako sam imala očekivanja koja neko nije ispunio, ja pevušim: On me voli na svoj način. A onda smislim kako bih mogla sama sebe da volim. Iako sam dosta dugo bila bez muškarca, bez zvanične veze, nikada nisam osećala da sam bez ljubavi. Zato što sam osećala ljubav svaki put kada sam se nekome dala. Kada sam provodila vreme sa ljudima koje volim. Kada sam se nasmejala nekom nepoznatom. Kada sam bila na Kaleniću. Kada sam komunicirala sa starim prijateljima. Svaki put kada je neko uradio nešto lepo za mene. Ili kada sam uvažila što me neko voli. Pa makar i na svoj način.
Još jedna naša ljudska sklonost koja čini da često patimo je ideja da ćemo biti srećni kada se nešto dogodi. Sva naša nezadovoljstva nastaju iz ideje da ćemo onda biti srećni. Kada završimo neki posao. Kada dođe vikend. Godišnji odmor. Kada kupimo ovo ili ono. Kada dostignemo ovo ili ono. Kada sretnemo ljubav svog života. Istraživanja su pokazala da postoji bazični nivo sreće. Koji mi stvaramo. Bez obzira na svet oko nas. I koji može nakratko da bude promenjen. Naučnici kažu da se već nakon 6 meseci najdubljeg bola i najveće radosti, sve vraća na početak. Na nivo sreće za koji smo odgovorni mi. Svako je odgovoran za svoju radost.
Gledam neke drage prijatelje. Koji su unatoč najdivnijim spoljašnjim okolnostima stalno nezadovoljni. Ako nisu bili na 3 skijanja. Na nekoliko putovanja. Ako nisu kupili ovo ili ono. Koji osećaju da su nevoljeni ako ih ceo svet ne kupa ljubavlju. Koji misle da nisu uspešni ako do sada nisu postali predsednik neke veće i razvijenije države. Ako nisu zaradili svakoga dana toliko i toliko eura. I zato je važno da razumemo svoje algoritme. Pravila koja smo postavili za sebe. I za svoju radost. Da znamo šta treba da se desi da bismo se osećali super?
To mi je neki dan iskomunicirao Petar. Shvatio je da sam postavila ogromne ciljeve sebi. Da imam prevelika očekivanja od sebe. I da se osećam loše ako napišem dve strane knjige manje. Ako preskočim jedan plivački trening. Rekao mi je lepe reči: Ljubavi, nije pravedno da toliko očekuješ od sebe. Ah. Baš tako. Hvala mu. Skoro sam se rasplakala. Od te nepravednosti prema sebi. I setila se da je svako krojač svoje sreće. Da je svako odgovoran za svoju radost. To je ono tantra pitanje sa početka priče.
Pre par godina sam krenula na putovanje sa jednim muškarcem. Pomislila sam da možemo zajedno da putujemo. Zato što smo dobro plesali. Zato što je ples moj jezik ljubavi. To more se ispostavilo kao totalni fijasko. Zadesila sam se na Adi Bojani. Koju svi vole. Ali ne i ja. Ništa mi se nije sviđalo. Ni pesak. Ni vetar. Ni plićak. Nije mi se ni surfovalo. Ništa. Mesec je bio pun. A muškarac sa kojim sam letovala nije uspeo da pronađe ni prodavnicu sa toalet papirom. Nindža u meni je za ovoliku nesnalažljivost imala nultu toleranciju. Pa sam rešila da prekinem letovanje. Agoniju. I da odem na Žabljak. Da se ne vratim kući baš energetski blatnjava. Da se malo regenerišem. Nemam ti ja kad.
U prvoj velikoj šetnji srela sam Toleta. Božanstveno krepkog i živahnog čoveka. Najživahnijih žeravičastih crnih očiju. U devetoj deceniji života. Tole mi je rekao reči koje nikada neću zaboraviti. Znate, ja volim da izađem sebi u susret.
Tada sam počela da pravim svoju listu, zvanu: Kako sve mogu da izađem sebi u susret? Ako se desi da se energetski zablatnjavim. Ako niko ne govori moj jezik ljubavi, šta mogu da uradim da se osećam odlično? Ova lista mi stoji kao neki lek u novčaniku. U telefonu. Na sve strane. Jer kada ispadnemo, nama se suzi svesnost. Pa ne možemo da se setimo. Ničega. A kamo li šta volimo. Za voljenje je potreban ljubavni ambijent. I svesnost.
Možda zvuči kao jednostavno pitanje. Kako da izađem sebi u susret? Kako da se momentalno osećam dobro? A da to bude bez konzumiranja. Bez cigareta, alkohola, hrane. Meni je muzika najsnažniji način da trenutno promenim metabolizam. Igra. Pokret tela. Sedanje na bajk. Tuširanje. Kupka. Bazen. Voda. Bilo kakva voda. Vežbanje. Šetnja. Pisanje. Razrada neke nove ideje. Planiranje. Odlazak na pijacu. Po mogućnosti na Kalenić. Glupiranje. Druženje sa nekim ljudima. Napisala sam i ko mi prija u kojim situacijama. Uraditi nešto za nekoga. Sortiranje garderobe koju više ne nosim. Pripremanje da je poklonim. Sređivanje fioka. Usavršavanje nečega na čemu trenutno radim. Priprema neke slasne i zdrave hrane. Smejanje. Smejanje sebi. Makar i na silu. Čitanje je činilo da se brzo osećam dobro. Naročito ako je to nešto pametno, duhovito ili korisno. Poslednjih godina pišem. Pa ne čitam. Ta dva mi trenutno ne idu zajedno. Ali zato imam nove zanimacije. Šuškanje. Šaputanje na jastuku. Šetnju u dvoje.
Baš zato što deluje jednostavno, ova lista je jedna od najboljih stvari koje sam za sebe napravila. Zato što mi ljudi imamo neku čudnu sklonost da patimo. Da zakomplikujemo sebi život. Pa smislimo igru sa sigurnim gubitkom. Čim zavolimo nekoga, počinjemo sa zahtevima. Zahtevamo od partnera da bude savršen samo zato što nas voli. Kao da je počinio neki greh. Teško je postati superčovek. I zato ljudi počinju da varaju. Kaže Ošo.
Mnogo toga što nazivamo ljubavlju nije ljubav. Tako sam ja ovih dana zaboravila na svoju radost. Na svoje punjenje. Preskočila sam neki bazen. Manje sam pisala. A više sam se šetala. Šuškala. Šaputala na jastuku. Moj muškarac me je obilno kupao ljubavlju. Na svim jezicima. Kao da sam se opila od naše ljubavi. A onda su se desila dva dana u kojima nisam dobila reči ljubavi. Niti kvalitetno provedeno vreme. Nije mi rekao ni telom da me voli. Jer se borio sa sobom. I sa svojim virusima. Pa sam ja krenula u akciju. U dela ljubavi. Da dodajem čašu vode. Da imam radionice. I tako to. A onda sam shvatila da sam se dva dana samo davala. Svima. Svakome. Osim sebi. Da sam zaboravila da izađem sebi u susret. Biće mi je vrištalo. Podsetila sam se koliko je važno da pratimo svoje potrebe. Želje. A Petar mi je objasnio da se opustim. Samo neka ja sebi udesim. Neka meni bude dobro A onda će i on smisliti svoj super. Neka svako bude odgovoran za svoj super. Rekao mi je. O da. Što je bolje ja, bolje je i mi. Zdravo je da ja budem svoj prvi izvor energije. A Petar može da bude sekundarni izvor punjenja. Pa ako me se seti – seti. Ako ne – opet dobro. Baš kao što već godina praktikujem sa hranom. Kada idem u goste, ja ponesem svoju hranu. Da ne mislim. A uvek se obradujem nekim finim poslasticama.
Baš mi se sviđa ova tantrička ideja. Da naučimo da izađemo sebi u susret. I da najmilijima otpevamo kako da nas vole. Da ne moraju da haluciniraju. A lepo je da i njih pitamo kako vole da ih volimo. Pa da ih onda volimo na njihov način. Jer je ljubav glagol. A ne imenica. I tako. Ja hoću. Hoću da te volim.
Beograd, 8. februar 2016.