Nikada neću zaboraviti prezentaciju koju je održao jedan vrlo zgodan, dobrodržeći profesor u najboljim godinama. Iako je najavljivao strateški plan koji smo inicirali u jednoj beogradskoj opštini. Zgodni profesor je koristio reči: uzbudljivo istraživanje, potentno razmišljanje, markantni pokazatelji, strastven pristup, gole činjenice, intiman odnos sa gradom, otkrivanje namera, ogoljavanje, prštavo… Temu je majstorski vodio od predigre do vrhunca. Primetila sam da se smejuljim. Da mi se diže tonus. Da nameštam kosu. Meškoljim se na stolici. Slično je reagovala i strateški ozbiljna publika. Zagledana u brojke, tabele i grafikone. Primetila sam i da je zgodni i markantni profesor okružen mladim i podatnim saradnicama. U potentnim visokim štiklama. Špicaste. Fenirane. Spremne. I one su se nameštale. I otkopčavale. Svi zajedno stigosmo do poente. Profesor nas je majstorski doveo do vrhunca teme. Ah. Kakvo osveženje. Poželela sam da zapalim cigaretu. Kao posle vrhunskog seksa. Eto tako.
Ostadoh oduševljena ovom uzbudljivom igrom do danas. Uvela sam reči potentno, markatno, prštavo. A bogami sam i obogatila repertoar. Rečima se bavim na razne načine. Ovu sekciju u svom opusu zovem: besprekorna upotreba reči. Sa elementima verbalnog aikidoa. Čim ažuriramo i rearanžiramo sebe, na redu je razumevanje reči koje koristimo. I obogaćivanje rečnika. U skladu sa našom ličnom ludošću.
Polazna tačka je ideja da reč koju dodelimo iskustvu, postaje naše iskustvo. Kada neko iskustvo opišemo rečima OK, naše biće doživljava ga baš tako. OK. Zato što su reči prečica. Kojom osim sa svetom, komuniciramo i sa sobom. Jer naše biće nema vremena da studira temu. Da se pita: Šta bi moglo da znači ovo OK? Toliko je toga u svetu oko nas. I naša pažnja je već na sledećoj informaciji. A veličanstvenim i raskošnim iskustvima tako oduzimamo bogatu teksturu i puninu doživljaja. Stavljajući ih u male reči. Mene je uvek ledilo kada mi neki romantični interes pošalje poruku sa sadržajem OK. Razvejavavalo mi inspiraciju. I gasilo želju da nastavim da komuniciram. Mom biću OK nikada nije bio dovoljno OK. Što kaže Tagore: Vatra u pesmi. Ili pesmu u vatru. A to je bio i jedan od prvih kriterijuma za procenu potentnosti veza moje omiljene zagrebaćke tetke Rozi. Nego, reci ti meni Meri, da li taj frajer bludno diše? O tome se radi.
Uvek me fascinira, kada mi ljudi kažu da u njihovom životu nema ništa. Kuća, posao. Sve po starom. Odnesi, donesi. Mene to prosto zaprepasti. Kako bre ništa? Čini mi se da je oko mene toliko toga, da ne znam šta bih pre. Ne mogu da postignem. Pa spavam četiri sata. Da bih postigla onoliku beskrajnu stvarnost oko mene. Toliko je velik i šaren ovaj naš svet. Da me prosto dekoncentriše. Ako nam se čini da nema ništa, to samo znači da ga baš i ne vidimo. Da ne čujemo. Ne doživljavamo. Da bi valjalo da malo očistimo prozore i vrata kroz koje primamo svet.
Svetom možemo ići zaronjeni u svoje misli. Probleme. Kuća. Posao. Deca. Škola. Euro. Kvadrat. A možemo ići i svesni sveta. Čuti cvrkut ptica. Videti decu kako trče. Prolaznike. Lepe žene. Pse. Mačke. Sunce. Nebo. Oblake. Osetiti svoje telo u pokretu. Čuti žamor. Glas. Neke reči. Propustiti nekoga ko žuri. Osmehnuti se nekom. Voditi ljubav sa ulicom. Što je mudri Ajnštajn rekao, postoje samo dva načina da živite život. Jedan je kao da ništa nije čudo. Drugi je kao da je sve čudo. O tome se radi.
Verovatno zato što se meni čini da je život čudo u kojem ima svega i svačega, ljudi misle da se u mom životu dešava svašta nešto. Ne znam ti ja šta. Šizenje, ludenje. Avantura neprekidna. Pa me često ispituju. Šta ja to sve radim? Dok sam radila u korporativnom svetu militantnog mučeništva, toliko su bili ljubopitljivi oko mene, da su mi zavirivali u torbu. Da vide šta u njoj ima. Šta sam kupila? Kakvu hranu imam? Na čemu sam?
Kažem ima da u torbi nema ništa. Da nisam ne nečemu što se nalazi u torbi. Nego je u pitanju Poetika svakodnevice. Malih trenutaka. Da sam samo svesna različitih slojeva stvarnosti. A da je prvi korak obraćanje pažnje. I da mi u tome mnogo pomažu reči. Kojima još jednom stvaram svoj doživljaj. Ponovo proživljavam iskustvo. I arhiviram ga u svom biću. U zavisnosti od toga kako ga krstim, tako će mi i biti. Nije krštenje mala stvar. Na početku beše reč.
Danas smo potpuno iseckali život. Toliko ga iseckamo na minute, sitne zadatke i mala obavljanja, da postanemo trivijalni. Kuća, posao. Odnesi, donesi. Ništa. Kako bre ništa? Mora da nešto niste dobro videli. Ima li neke muzike u tvom životu? Pitao je jedan moj drug svoju ženu. To je prva stvar kojom se na radionicama bavimo. Da ponovo sastavimo život. Da mu damo poetiku. Da razumemo o čemu se u našem životu radi? Kakva je priča našeg života? Akcioni film? Triler? Komedija? Ljubavna priča? Psiho-drama? Avantura?
Način na koji doživljavamo svoj život, određuje kako nas život tretira. Ako svoj život vidimo kao trivijalnu priču, lako ulazimo u jedno veliko ništa. U kuća, posao. Odnesi – donesi. Lako upadamo u inerciju. U trivijaliju. U malu priču. Mali ples. Nije život za preživljavanje. Kada svoj život doživljavamo kao veliku priču, to nas podiže. Daje nam nove ideje. Strast. Razleće nas.
Bila jednom jedna žena. Koja je život počela da doživljava kao priču sa tužnim krajem. Deca su joj odrasla. Otišla svojim putem. Muž je bio udubljen u svoj posao. A njen život se svodio na skoro ništa. Očaj. Šta ima? Ništa. A onda je dobila razglednicu sa poemom Emili Dikinson. Kada je pročitala reči očaj krcat bljeskom, pomislila je kako bi bilo da uzdigne svoj trivijalni do očaja krcatim bljeskom? Da je odvede do raskošnog slavlja njenog života. Počela je da misli o bogatijim rečima da opiše svoja osećanja. Arktička zima moje duše. Neobrađena polja mog života koja čekaju. Pustinjski suvi poljupci u oazi srca. Ovim potentnim rečima je pokrenula ključ. I otvorila zaključana vrata svoje duše. Poetikom. Promenom sa male na veliku priču njenog života. Danas je ova žena pesnikinja. Za koju se zna u celom svetu.
Čak i u undergroundu mog života, vodio me je osećaj da je moj život mnogo više. Da me čekaju velika dela. Jupiter i Uran na vrhu mog neba daju mi potencijal za reformator-ku. I taj osećaj velikog reformatorskog života me nije napuštao. Nikada. A undergroundu sam se puštala baš kada sam zaboravljala svoju veliku priču. Sećam se kako su me iz dubokog uranjanja u underground izvukle i u veliki život vratile Rundekove reči:
Postoji otok osunčan, nekima od nas od davnina znan. O njem’ od djetinjstva razmišljam. A sad je stigao i taj dan. Pa zbogom, sive luke i oblaci, dižem sidro i odlazim. I srećna sam i presrećna. Jer sam rekla dragom da ću ići sama.
Tako sam je ja pevala. I ona je bila moja Marseljeza. Tako je i bilo. Postoji otok osunčan. Nekima od nas od davnina znam. I celo telo mi se naježi kada o svom životu razmišljam kao o velikoj priči. O duhovnoj avanturi. O sebi kao piscu. Reformatorki. NINDŽI od Japana sa Balkana. Heroini novog doba.
Potpunu snagu reči doživela sam čitajući Murakamijevu knjigu Igraj, igraj, igraj. Tek sam se doselila u Beograd. Pre 12 leta. Moji dani su bili identični danima koje je preživljavao glavni junak. Bila sam u jednoj maloj nedeljnoj šetnji. Vraćala sam se iz Beograđanke. Sela sam kod obližnjeg Monumenta. Sa najboljom drugaricom. Knjigom. Igraj, igraj, igraj. Upravo sam čitala deo u u kom je glavni junak seo. Sam. Meditativan. Sa sobom. I sa gradom. Nedelja. Sam-svoj u Tokiju. Izvadio je knjigu. U cegeru je imao kapar i inćune. Koje je kupio u obližnjoj prodavnici. Bože dragi. Isto što i ja. U mom cegeru su pored kapra i inćuna, bile i špagete i sušeni paradajz. Uh. Dobro je. Znoj me je oblio. Od onda sam vrlo svesno počela da biram knjige koje čitam. Reči koje izgovaram. I misli koje mislim.
Zato se na radionicama bavimo rečima. Vežbamo da odgovorimo na pitanje kako smo? Da nam se ne desi da kažemo: Ništa. Sve po starom. Ok. Nije loše. Znam i za bolje dane. Kuća – posao. Jer kad kažemo ništa – naše bukvalno biće razume baš to. Ništa. A i sagovornika kao da smo malo polili ledenom kišom besmisla. Kad unesemo malo potentnosti u svoj život, pokreće nam se cirkulacija. Stvara nam se i neka novostvorena prštavost. Da je damo svetu oko sebe. Ja obožavam da govorim velike reči. Koje prate veliki život. Kako sam? Božanstveno. Spektakularno. Oduševljeno. Olimpijski. Kvantno. Razigrano. Igram. Igram. Igram. Lepo je Tagore rekao: Vatra u pesmi. Ili pesmu u vatru.
Prvi korak u uzletanju života od ništavnog do veličanstvenog su reči kojima opisujemo svoje iskustvo. Reči su te koje nas vode od preživljavanja do živog vibrantnog života. Života natopljenog smislom. I poetikom. Koje energizuju našu svakodnevicu. I našem životu daju značenje i momentum. Reči kojima komuniciramo sa svetom. Sa sobom. Kojima odgovaramo na pitanje kako smo? Kako ste? Šta ima?
Ne biste verovali kolika „čuda“ su se u mom svetu desila baš zahvaljujući rečima. U moj život heroji često stignu kada osećaju da su se negde zaglavili. I baš kao što jedan poziv menja sve. Tako i jedna reč menja svet. Pa se herojima učini da su im se desila čuda. Zato što posle višegodišnje pauze polože poslednje ispite. I završe fakultet. Magistriraju. Doktoriraju. Čim prestanu da ih nazivaju trivijalijama. Budalaštinama. Glupostima. Naše biće ne želi da se bavi trivijalijama. Ni budalaštinama. Ni glupostima. Ovakve reči su kao ubacivanje klipova u svoje točkove. Prepadnemo sebe kada odluke nazovemo velikim. Presudnim. Našem biću se tada učini kao da nam giljotina visi nad glavom. Pa se zrgči. Šćućuri. A iz tog položaja ne može ni da misli. Nedavno sam dragoj prijateljici rekla sam da to što u džepu trenutno nema nekoliko stotina eura ne znači egzistencijalnu ugroženost. I podsetila je da su to mnogo jake reči. Kojima zastrašuje samu sebe. Zvala me je posle pola sata. Videla je saobraćajnu nesreću u kojoj je čovek zaista bio egzistencijalno ugrožen. Rekla mi je da nikada više neće reći te reči. Pa da. Egizstencija. Život. Čudim se kako ljudi olako kažu da nemaju ništa. Da im ništa ne ide od ruke. Da su im svi u kući bolesni. Pupu. Daleko bilo.
Jedna divna mlada devojka kod mene je stigla skoro oderanog lica. Svugde je bila. I sve je probala. Već u prvih nekoliko rečenica čula sam reči: fras, užas, nervni slom. Umesto njih smo uvele fascinaciju, uzbudljivo, napeto. I naravno, desilo se „čudo“. Trebalo je samo nekoliko nedelja da joj se stvori nova koža na njenom božanstvenom licu. I još nekoliko da postane vrlo tražena šminkerka. Kod koje se danas čeka red. Da. Čim je prestala da svoje ispite naziva glupim. Čuda su samo posledica nepoznavanje zakona prirode.
Što se više bavim rečima, sve me više fascinira njihova snaga. Magija. Čudesnost. Pitam se zašto ljudi uopšte i idu na skenere? Magnetne rezonance? Kada se u nekoliko rečenica čuje sve. Pa i svaki simptom. Neko nosi svet na svojoj grbači. Na kičmu su im naskočili. Nekom je muka od svih. Povraća mu se. Deprimira ga situacija. Nekome jedu džigericu. Ožučila ga je tema. Gorki su od dešavanja. Neko ne može da diše od ljudi. Guše ga. Glava ih boli. Rade im o glavi. Zabadaju nož u leđa. Neko gori od tuđe glupost. Da ne nabrajam.
Reči koje danas koristimo u našoj svakodnevici su daleko od prosperitetnih. Neke od reči kojima ljudi opisuju svoja divna iskustva su: strava, ludilo, užasno, jezivo dobro, boli glava, bruka, brutalno, ludilo, razvaljuje, razbija. Frka, horor, rintanje, katastrofa, ludilo, čine svakodnevni tekući radni rečnik. Provode se tako što bleje, gluvare, otpadaju, smaraju se. Ubijaju vreme. Da ne nabrajam.
Dok je bio student, Osho je pitao svoje profesore zašto u indijskoj literaturi nema tragedije? Tragedije postoje u svim drugim zemljama. Osim u Indiji. To je uvideo. Nijedan učitelj nije znao da mu odgovori. Slegali su ramenima. I čudili se njegovim čudnim pitanjima. Osho je ipak razumeo. Da je Indija vrlo stara zemlja. Koja je iz iskustva naučila da ako ne želimo da se nešto desi, ne teba o tome da pričamo.
Možda ste primetili da ljude sa kojima radim zovem Herojima. Jer to jesu. Zato što zadiru u skrivene kutke sebe. Zato što je za to potrebna velika hrabrost. Zato što sam ja Heroina novog doba. Reformatorka. A moj opus se zove Heroji novog doba. Ne volim reč klijent. Siva mi je. Hladna. I neinspirativna. O pacijentu da i ne govorim. Čim nekoga nazovemo pacijentom, već smo ga razboleli. Stavili ga na krevet. I oduzeli mu snagu. Pa se tako neki ljudi koji su zalutali u „mentalne“ bolnice brzo oporave. Zato što ih ne doživljavam kao pacijente. Nego im kažem da je moj poziv brendiranje lične ludosti. Počevši od svoje. Da je naš zadatak da je razumemo. Uvažimo. Izrazimo na dobar način. I brenidramo. Da njihova patnja nema nikakve veze sa „mentalnom“ bolnicom. Nego sa duševnom patnjom. A naša duša pati kada joj ne damo da izrazi svoju ličnu ludost. Jer smo se mi rodili da živimo sebe. I možda bi nam umesto „mentalnih“ bolnica trebao neki duševni kutak.
Neke reči su očevidno opasne. Druge su kao prikriveni tigar. I skriveni zmaj. Od kada se desila reč cool, ljudi su počeli da se rađaju veštačkom oplodnjom. Nedavno je moja drugarica rekla: Nećete verovati, desila im se prirodna trudnoća. Jer cool postaje naše iskustvo. Nema vatre. Divljine. Uzbuđenja. Loženja. Lepote. Erotike. Potentnosti. Markantnosti. Prštavosti. Hvala zgodnom markantnom i potentnom profesoru. Što nam čuva vatru.
Na radionicama pozovem heroje da nabroje emocije koje osećaju. I jedva da svi zajedno napabirčimo nekoliko reči. Super. Srećno. Fenomenalno. Bezveze. Frustrirano. Depresivno. Ljutito. Mnogo je impotentnih reči. Ok. Like. Share. Niđe vatre. Bre. Ako nemamo reč, nemamo ni iskustvo. Lepo je to razumeo Osho. Ne možemo doživeti raskošno slavlje i veličanstvenost života ovako maleckim rečima.
O administrativnom rečniku da i ne govorim. Bezlični. Pasiv. Biće ti poslano. Biće urađeno. Treba da se uradi. Nikada nisam razumela pasiv. Zato što sam ja aktiv. Moj najdublji poziv je da tečem, plešem i donesem Crveno. Mora da ima neke vrcavosti. Varnice. Uzbuđenja. Da je prštavo. Gizdavo. Strastveno. Potentno. Markatno. Pitam ih od strane koga će biti urađeno? Ko će uraditi? Aman. Ljudi!
Kad smo kod administracije i zidova koje stavljamo oko sebe, stižem i do persiranja. VI je stvarno besprekorna reč ako želimo da smo daleki. Da se ne udubljemo. Nego da obavimo. Naši ego umovi su na vi. Duša je na ti. A kako nameravam da moja duša komunicira sa vašom dušom, onda smo na TI. Neko mi je objašnjavao kako Vi iskazuje poštovanje. Lepo je to. Rekla sam. Ipak, veća je moja ljubav nego što je poštovanje. Idemo na TI. Ljubavno. Ljubav sadrži i poštovanje. I još mnogo, mnogo toga.
Biti u pravu je još jedna od ideja iz fundusa skriveni tigar i prikriveni zmaj. Ako sam ja u pravu, to znači da onaj drugi nije. Pa mi ostaje ili da se borim za svoje pravo. Ili da odustanem. Ah. Ne zna se šta više umara. I frustrira. Koliko sam se samo umorila svaki put kad sam bila u pravu. Ostajala bez glasa. A u onoj Murakamijevoj knjizi Igraj, igraj, igraj, naučila sam da je lepše biti ljubazan nego biti u pravu. Ihaj. Lepota. Života.
U temi sa ishranom, reči imaju neizrecivo čudesnu moć. Takoreći magičnu. Kada „gubimo“ kile, ljudi kažu da smo se osušili, usukali, propali, kalirali. Pri tom, naše biće ne želi da izgubi ništa. Ni 100 dinara. A kamoli 5 kila sopstvenog tela. S druge strane, kad imamo više kila, onda smo se „popravili“. A naše biće je vrlo bukvalno. I eto nas u začaranom krugu. Ako kažemo da smo „mrtvi gladni“, naravno da ćemo probuditi aždaju u nama. I jesti drugačije nego da smo samo gladni.
Celo biće mi zapara kada mi kažu da se ipod njih nalazi 50 ljudi. Alo. Ljudi. Niko se ne nalazi ispod nikoga. Isti ovi ljudi imaju osećaj da su oni ispod njihovih velikih šefova. Pa imaju sve simptome. Da im sede na glavi. Da su im zaseli na grbaču. Imaju frku od njih. A onda kada sve spuste na istu ravan, desi im se čudo. O tome se radi. Reči su magične. Prava reč u pravi čas, magija je. PAF. Tako se zove jedna moja radionica.
Verovali ili ne, mom biću su ne mala uznemirenja stvarale reči „veliko“ i „važno“. Činile da se osećam malom. Nedoraslom. Počela sam bila čak i tremu da imam. Ja koja sam od prvih dana samo smišljala način da budem u centru pažnje. Dok ih nisam „ulovila“. Ništa meni više nije veliko. Ni važno. Ništa nije veće od mene. Niko i ništa nije „iznad“ mene. O tome se radi. Nego sam posvećena. Strastvena. Dajem se. Bezgranično. Igram se. Moje biće ne voli ni reč „ozbiljnost“. Zato što mi ledi igru. I dosadna mi je. Kao drugi dnevnik. Zato što sam ja Crvena. Zato što je moj najdublji poziv da brendiram ličnu ludost. A ozbiljnost mi u tome baš i ne pomaže.
I tako. Reči su čudo. Mogu da nas iscele. Razlete naš život do neslućenih razmera. I mogu da nas razbole. Ponište. Sve se menja onog momenta kada počnemo da obraćamo pažnju. Na reči. Na svakodnevne reči kojima opisujemo svoje iskustvo. Kako smo? Šta ima? Ništa. Kuća – posao. Sve po starom. Ili u njima ima neke poetike. Muzike. Lepote. Vibrantnosti. Potentnosti. Gizdavosti. A najznačajnije su reči kojima opisujemo svoj život. Šta radimo? Čime se bavimo? I kako se povodom toga osećamo?
Svašta smo učili. Učili smo sve o svetu oko sebe. Osim sebe. I sveta u sebi. Osim osnovnih stvari. Da dišemo. Da stojimo. Gledamo. Slušamo. Osećamo. Majstori nauke. I elementarne neznalice. Neznalice sebe. Pa nije ni čudo što imamo tremu. Kada treba da se predstavimo. Kako da se predstavimo? Kako da predstavimo osobu koju ne poznajemo? Sa herojima učimo sve te jednostavne stvari. O sebi. O svetu u sebi. Da se predstavimo. Da kažemo ko smo. Čime se bavimo. Kako smo. To zovemo Lični manifest. Da naše biće ne pomisli da se bavimo budalaštinama. Da pišemo neki besmisleni sastav o sebi. Kao školarci. Nego Lični manifest. O tome se radi. Reč koju dodelimo iskustvu postaje naše iskustvo. Lični manifest ili budalaština? Izbor je vaš.
Reči koje su rekli veliki ljudi snažno rezonuju do danas. Ne samo šta su rekli. Nego i kako su to rekli. Napunili prisustvom. Sobom. Strašću. Emocijom. Kada uđu u sekciju besprekorne upotrebe reči, heroje čeka i telesni izraz. Dok nije u mišićima, znanje je puka glasina. Moja omiljena rečenica. Moj moto. Zovem ih da čuju kada imaju misao: Razmišljam da bi ovih dana moglo nešto eventualno da se uradi. Predlažem im da umesto toga kažu: To ti je završeno. Ja sam uradila. Nema pasiva. Akcija.
Zovem ih da dišu. Da pričaju aktivne rečenice. Da dodaju vatre. Potencije. Markantnosti. Ritma. Vrcavosti. Bludno da dišu. Obavezno bludno da dišu. Da ubrzaju govor. Da unesu strasti u ono što rade. Da se malo brže kreću. Senzualnije da se neguju. Podsećamo se da telo nije sredstvo koje nas vodi kroz život. Koje kljukamo koječime. Nego hram naše duše. Vežbamo da pevamo i igramo svoj najdublji poziv. I značajne reči. Lični manifest. Propuštamo ih kroz celo telo. Kao operski pevači. Kao govornici koji se obraćaju sa balkona.
Podsećamo se da je život da se živi. Kao velika priča. Veliki ples. Kao živi vibrantan život. Natopljen smislom. Oduševljenjem. Ostvarenjem. Ili nije ništa. Kuća-posao. Mali trans na kauču. Život tihog očajanja. Dead mean walking. Ako nam se trenutno ne sviđa, možemo da mu damo neke poetike. Da uzvisimo svoj trivijalni očaj. Da ga načinimo očajem krcatim bljeskom. Jer je svaki očaj krcat bljeskom. Jer posle svake zime stiže proleće. Na šta nas podseća i mart. Koji je danas stigao. I behari. Koji najavljuju život. Buđenje ranog proleća. I laku bol u grudima. I pesmu takvu da može da se otpeva. Da vas pitam: Ima li neke muzike u vašem životu? Pa ako nema, pustite je. Slušajte. Igrajte. Pokrenite tela. Dišite. Osećajte. Gledajte. Dajte svemu što ste doživeli neke potentne reči. Jer reč kojom nazovete iskustvo postaje vaše iskustvo. Nemojte da to bude OK. Molim vas. I obavezno neka ima nekog gizdanja, potentnosti, markantnosti, prštavosti, erotiziranosti…
Nemojte da ste cool. Molim vas. Svetu je sasvim dosta kula i bez nas.
Igrajte. I neka to bude veliki ples. I nemojte mnogo da mislite. Da li je dobro ili nije? Vaše je da igrate. Jer, ako ne igrate, vaš jedinstveni izraz će zauvek biti biti izgubljen. Svet ga neće imati. A to nije ideja. Igrajte. Igrajte. Igrajte (se).
To je to.
Idemo.
Potentno, markantno, gizdavo, prštavo.
Beograd, 1. mart 2016.