Dan Heroja
Izgleda da sam u mojim svetovima ja zadužena za okupljanja. Da nas srećno sretnem. I vrcavo raspletem. Ovaj put to je bio Ivanjski skup. Sedmojulski. Vreme u godini da se proslavi bogata žetva. Rodna godina. Dobra sezona. Nekadašnji Dan ustanka. Sviđa mi se simbolika ustanka novog doba. Kao ustanak sa kauča. Kao ustanak od gledanja tuđih života. Od toga kako drugi trče. Pobeđuju. Gube. Vole. Kao ustanak od kukanja. Blago njima. Jadan ja. Kao proslava hrabrosti da se ustane sa kauča. Slava hrabrosti da se pozabavi svojim životom. Srčanosti da se krene na herojsko putovanje.
Okupila sam herojske svetove. Da se hvalimo. Da se družimo oko vatre. Da pokažemo svoje medalje. Da pokažemo herojima svoje dobre staze. Tamo gde je sve i počelo. Pre 3.5 godine. Da nas podsetim šta je sve moguće za 3.5 godine. Posvećenog rada.
Dan je bio savršen. Zenit leta. Idealan dan. Ni topao. Ni hladan. Sunčan. Tačno takav. Poručen. Besprekoran. U velelepnoj Kući kralja Petra. Kojoj su dušu udahnjivale prve generacije heroja. Nakon što je renovirana. Nakon duge duge zapuštenosti. Kada smo je oživeli, otišli smo dalje. Sada smo joj se vratili. Da joj se zahvalimo. A ona nas je dočekala. Gizdava. I naša.
Okupila sam herojske svetove da nas podsetim i na snagu ljubavi. Bio je to dan kada je posle 20 godina svirao moj muškarac. Kome je muzika utihnula u Danskoj. Od odsustva ljubavi. Inspiracije. Strasti. 20 godina njegova muzika je bila samo legenda. Pričalo se kako je Perica svirao. 20 godina su ga dozivali oni koji su znali kako je nekada svirao. Da svira. Da peva. Da svira. Da peva. A on se samo smešio. I rekao im: davno beše, sećam se i ja.
Okupila sam herojski svetovii da im predstavim mog muškarca. I da njemu predstavim moj svet. O kojem je samo slušao. Smejuljio se i što ga zovem Lepi moj Svete. A onda je video i doživeo koliko su ovo prelepi svetovi. Toliko lepote. U raznim oblicima. Na razne načine. Jedan lepši od drugog. I jedna lepša od druge. Mladi. Svesni. Zreli. U respektabilnim godinama. Mnogih profesija. Iz raznih svetova. Koje osim lepote povezuje i hrabrost. I to ne ona grandiozna, spektakularna hrabrost koja se desi jednom u životu. U vanrednim okolnostima. Nego svakodnevna hrabrost. Hrabrost da se ustane sa kauča. Unatoč strahovima. Da se odgovori na svoj poziv. Na onaj tihi glas. Da se živi svoj život. Svoja ludost.
Slavili smo ljubav i hrabrost. Srčanost. Bila je to slava srcu. Jer i ljubav i srčanost su iz srca. Što se osetilo u svakom trenutku. Lepi moj svet. Koji je pristizao. Lepi moj muškarac. I njegov trio BBG. Balalajka, bas, gitara. Koji je prštao. Strastveno. Srčano. Svečano. Balkanski. Bio je to dan davanja. Jedne opšte darežljivosti. Koje se osetilo sa svih strana.
Trio BBG je svirao. Ja sam pričala o svojim putovanjima. Hvalila se. Blago meni. Šta me je dovelo dovde. Njima u naručje. Pričala sam o snazi vizije. Do koje sam stigla. Tako što sam uradila sve što je bilo potrebno. Sklonila sve što mi je smetalo. Picnula se. Ulepšala sebe. Jer vizija ne stiže u nered od života. Pa sam sa onim što sam imala napravila ono što sam mogla.
Kada sam imala momenat Jasnoće, slikala sam ga. Zabeležila sam ga. I pozvala lepi moj svet. Da ga sa njim podelim. Toga dana sam im pokazala kako je moja Vizija izgledala. Jedan A4 papir. Na kome se nalazilo sve. Iz koga i dalje dobijam odgovore.
To je hrabrost potrebna za putovanje heroja. Da se krene na putovanje. Iako nije sve gotovo. Jer, put se stvara dok njime idemo. I tako. Krenula sam u akciju. I pratila ritmove života. Život nam uvek sve pokaže. U principu: ili lako, ili nikako. Radost kao mera. Di bolje tu dulje. Pričala sam herojima kako sam meandrirala u ritmovima života. Za mene je ključni momenat se desio kad sam objedinila sve svoje izraze. I napravila svoj lični autentični paket. Satkan od svih mojih izraza. Matematike. Kafane. Strateškog planiranja. Projekata. Istoka. Zapada. Yoge. Bicikla. Kalenić pijace. Strukture magije. Na moj način.
Pričala sam im kako sam do tada živela okružena knjigama. Sveskama. Beleškama. Pisanim i kucanim. Sa mojih raznih učenja. Traganja. Kada sam imala upitanost, tražila sam odgovore u jednoj od mnogih knjiga kojima sam bila okružena. Nosila sam putnu biblioteku na svoja putovanja. Da mi se nađe. Biblioteka kao apoteka. Pa mi je to sve postalo preglomazno. Pričala sam im o hrabrosti da zatvorim sve te knjige. Da ih vratim na policu. O hrabrosti da otvorim svoj prazan papir. Da pišem ono što mi je na srcu.
Pričala sam im o polju. Koje sam suštinski razumela kada sam počela da svoje tekstove delim sa svojim svetovima. Tada sam shvatila da su moje upitanosti naše zajedničke upitanosti. Da su sve naše priče iste. Pročitala sam im poruku koju sam preko Fejsbuka dobila od meni tada nepoznate žene. Jelene Mitin.
Sve sam podudarnosti ležerno prihvatila, i Kembela čiji mi Moć mita i Heroj sa Hiljadu lica stoje pored kreveta, i Parkinovog J**i se koji je odmah ispod njih, i to što sam na prvi porođaj ispratila samu sebe pevajući My way kao i to što mi je Artemida bila okupacija od početka do kraja studija helenistike… onda sam prihvatila i sijaset doslovno preslikanih promišljanja i interesovanja koja su se samo odmotavala iz teksta u tekst koji sam čitala na Vašem sajtu. Ali kad sam pročitala da ne razumete sedenje, jer ili ležite ili se krećete… tu je već krenulo zagledanje sebe same i proveravanje da li sam ja i dalje ja ili sam se nekako dezintegrisala pa otelotvorila u Vašem tekstu Eto draga Marija, nadam se da ćemo se jednom sresti, do tad, drago mi je što postojite. Zovem se Jelena, imam 32 godine, pilot sam, filolog i istoričar, a pre i više od svega tražilac. Silno Vas pozdravljam i s radošću čitam.
Ispostavilo se da je Jelena bila u publici. Tog herojskog dana. Kao i mnogi ljudi koji su došli tako. Iz herojske potrebe. Iz radoznalosti. Čestitala sam im svima na hrabrosti. Da dođu sami. Na proslavu. Gde nikoga ne poznaju. To je hrabrost koju smo slavili toga dana.
Pozvala sam ih da budu hrabri. Da dođu na binu. Da se hvale. Da ispričaju svoju priču Blago meni. Prva je skočila Ljubinka. Moja prijateljica iz prve generacije heroja. Pričala je o lepoti herojskog putovanja. O tome kako je u herojsku priču zaljubila i svoje sinove. Janka i Lakija. Svoje svetove. Danijelu i Pavla. Medeni Univerzum. A na partiju je bila i Beba Zoja. Od Medenih. Najmlađa heroina. Ona je svoju prvu celodnevnu radionicu imala sa samo mesec dana.
Kuma Nata iz Novog Sada je pričala o svojim medaljama. O hrabrosti da otvori firmu. I napusti stalni posao. Iako je ono što se kod nas zove „samohrana“ majka sa dvoje dece. O tome kako je postavila nove planinarske ciljeve. Kuma Duška je diskretno dopunila ono što sam zaboravila da kažem. Opet sam zaboravila tačno šta. Ali znam da je bilo vrlo važno. I da sam joj bila zahvalna. Kao i uvek.
Aleks je pričala o svojoj zvezdanoj karijeri. Koja se razletela u nebesa kada je počela da se sa njom odnosi herojski.
Vera je pričala o svojoj hrabrosti da dopusti da njena deca žive svoje živote. Koji su drugačiji od njene ideje o tome šta i kako bi trebalo. O tome da se umesto njihovim životima bavi svojim ostvarenjima. Yogom. Feng šuijem. Brakom.
Jelena Mitin, žena pilot iz publike nam je pričala koliko je važno da proračunamo potencijalne vetrove. I da ih koristimo da nas podrže u letenju ka Viziji.
Jasna je pričala o hrabrosti da svoju akademsku muzičku karijeru zameni živim nastupima. Jako me je obradovala Sneža. Moja drugarica sa kojom sam delila mnoge veličanstvene momente. Na učenjima strukture magije. Ona je pričala o svojoj hrabrosti. Da se posveti svom putovanju.
Na binu je stigla i Katarina. Koja ne živi u Srbiji. I koju je naša priča toliko ganula. Da je preplakala skup. Ganula ju je tolika lepota. Tolika darežljivost. Priča toliko drugačija od njene rimske priče. I one na koju je u Srbiji navikla. Umesto kukanja sa kauča. Ovolika lepota sa bine. Podsetila nas je koliko smo lep svet. I malo je reći divan svet.
To je bilo sasvim dovoljno. Nisam više htela da pričam. Skratila sam priču. Želela sam da se čuje muzika. Da ove naše uzavrele emocije nađu izraz u muzici. Strastvenoj. Svečanoj. Snažnoj. Balkanskoj.
Pa sam zgusnula svoju nameru da pričam o svojim knjigama. Pet knjiga. Da se malo hvalim. Samo sam ih nabrojala. Nindža od Japana sa Balkana. Koji spaja Nebo i Zemlju. I četiri knjige koje čekaju svoj momenat da izađu u svet. NINDŽA sa Balkana do Manhatana. Koji spaja Istok i Zapad. Heroina novog doba. Koja spaja juče, danas i sutra. Prostor i vreme. Brendiranje lične ludosti. Koje je dovoljno rečito i bez mog objašnjavanja. I Virtuoz svakodnevice. Ljubavni roman. Koji sam upravo završila. I čija će poslednja priča biti upravo ovo veče. Na kojem je Petar prosvirao. Posle 20 godina. U Kući kralja Petra.
Podsetila sam nas sve na male grupe posvećenih ljudi koje menjaju svet. Jer se svet uvek tako i menjao. I stvarao. Poželela sam nam sreće u stvaranju novih svetova. Do sledeće godine. Do sledećeg dana Heroja. Kada ćemo se ponovo okupiti. Oko vatre. Da pričamo kako smo herojski putovali.
Od uzbuđenja sam zaboravila da ispričam priču kojom sam nameravala da zatvorim priredbu. Priču o rabinu koji je išao svetom u dugom kaputu. Sa rukama duboko u džepovima. Kada su ga znatiželjnici pitali šta se nalazi u njegovim rukama. Rabin je izvadio papiriće. I pokazao im. Aaaaa. To je samo moja mala vežba. Rekao im je. Ovaj papirić u desnoj ruci kaže: Ja sam božanstvo. Ja sam sve. Ja sam univerzum. Papirić u levoj ruci kaže: Ja sam tako mali. Zrno prašine. Pepeo pepelu. Zašto nosite oba papira? Pitali su rabina. Pa zato što su oba tačna. A mislim da je važno da znate kada koji da izvadite.
Završili smo onako kako smo i počeli. Snažno. Strastveno. Svečano. Muzikom. Koja me je pozvala na binu. Da. Ples je moj veliki izraz. Koji za sad još nisam integrisala u svoj opus. Došlo je vreme i za to. Za nove izraze. Za nove formate. U četiri ruke. I u četiri noge.
Sva se naježim. Kada se osvrnem šta sve može da se ostvari za 5 godina. Pre pet godina sam još uvek bila u svetu strateškog planiranja. I evropskih projekata. Pušila sam. Imala neku kilu više. I bila free-lancer. Drugi su me angažovali da radim neke njihove radionice. Bila sam čuvena po radionicama za pisanje evropskih projekata. Tada sam završavala svoje trogodišnje školovanje. Polagala trenerski kod Toma Besta. I bila spremna da stvaram svoj svet. Danas sam autorka. Imam svoj opus Heroji novog doba. Imam Lepi svet. Gde je sve po mom. U kome su svi ti lepi heroji. U kome ste i vi. Ljudi sa kojima stvaram. Sa kojima volim da stvaram. Koji me čitate. Postala sam pisac. Takoreći neplanirano. Svi koji me dobro poznaju, znaju koliko sam bila tvrdokorni singl. Srećna u svom singl životu. Danas sam u ljubavi. Sa Petrom. Mojim muškarcem. Koji se za 6 meseci naše ljubavi takođe probudio. I ponovo svira. Baš me zanima šta će sa nama biti za 5 godina.
U svakom slučaju vidimo se dogodine. Na Dan Heroja. Da proslavimo dobru žetvu. Da proslavimo sve naše medalje. Da nas srećno sretnem. I vrcavo raspletem.
Beograd, 11. jul 2017.
I za kraj, želim da podelim dar. Poemu kojom je otvoren Dan Heroja. Koju je u dahu napisala Tijana Stojanović. Blago meni. A blago i nama. Sa Tijanom.
KO JE MARIJA?
Da li je ona životna učiteljica
Ili više svesnosti ratnica?
Da li je ona profesorka matematike
Ili najbolja drugarica
Koja rešava životne problematike?
Da li je Maršal od Nule
Ili neko ko nas uči da se penjemo na kule?
Kaže i da je Artemida novod doba,
Al’ to ne zna onaj ko je ne proba.
Ponekad mi kaže „Aman, zaman,
Ne budi k’o ja nekad Madam Šaman.“
I tada mi osvetli svaki kutak taman.
Neimarom jezdi bajkom ratnice
Ali je po njemu ipak posula i poljupce;
Tu se naziru njenog bića nežne latice,
Jer je njena duša – duša devojčice.
U horoskopu je Sunce crveno,
Koje omekša i najtvrđe srce drveno.
Zaljubila je čuvenog maestra,
A i kad ne prizna – voli je Jovana sestra.
Onda se obuče u spisateljicu,
Pa raspali rečenicu
Iza koje ništa ne bude isto
I sve nejasno postaje čisto.
Tu ulogu zaista voli
A njenoj Nindži niko ne može
Da odoli.
Jer ona misterije skida gole
Da mogu da ih naše duše vole.
Jer kada postane jasno sve,
U glavi nema više posvađane strane dve.
Voli da ide bosa
Dok kroz nju teku x i y osa,
Tada Marija postavi Polje
U kojem nam svima bude bolje.
Zato je niko od nas ne pušta
I ne damo da nas ona napušta.
U njenom vrtu raste svaka mašta
I ponekad pomislim da mogu
Stvarno svašta.
Posebno me raduje jedna novina
A to je da je naša Mari Heroina
Ogrnula i plašt ljubavnice
I ponegovala te svog srca latice.
Od tada ona piše i ljubavne rečenice,
Koje razmrse sve nedoumice,
Otrebe i one zalutale zle bubice,
Jer ona budi više svesnosti sunce.
Ko je na kraju Marija
To ne znam ni ja.
Ali znam da ljubav budi
Dok se oko naše svesnosti trudi
Da nikada ne osudi
I da svoje vreme rado posudi.
Marija je trend
I više svesnosti brend.