Mom muškarcu su me privukle njegove reči. Nikada nisam čula da neko slaže reči kao on. Kao neki Bramsov koncert. Reči koje bira. I kako ih bira. I slaže. Nema opštih mesta. Floskula. Verglanja. Imitacija. To je bilo pre sedam meseci. I evo pričamo sedam meseci. Najviše pričamo. Po ceo dan.
Ja ceo život tragam za inspirativnim sagovornicima. Sa kojima bih razmenjivala sva moja ushićenja, radosti, začuđenosti, upitanosti, razumevanja, nerazumevanja. Kada sam videla da se oni baš i ne nalaze na svakom koraku, rešila sam da ih pravim. Pa sam napravila svoju Radionicu. Gde sa herojima delim učenja i saznanja sa svojih traganja. Kao i sve pametno, korisno ili zanimljivo šta sam ikada saznala.
Sa njim delim ovakve razgovore od naše prve reči. On je sagovornik kojeg nisam morala da pravim. On se sam napravio. Kada sam po navici krenula da ga „pravim“, on se pobunio. Pa to više nisam radila. Besprekoran. Sav po mojoj meri. Reči koje koristi, ideje koje razrađuje, način na koji komponuje rečenice. Glas. Dinamika. Humor. Sve. Njegovu virtuoznost rečima zavolela sam još od našeg prvog susreta. Kada sam naslutila i osnovne premise njegove filozofije. Nakon što sam čula njegove reči, videla sam i njegovo lice. Njegovo fizičko telo. Obožavam njegovu egzotičnu lepotu peruanskog poglavice. Velike oči. Trepavice kao u devojčice.
I tako. Neprestano pričamo. Sve dublje. I sve lepše. Ne prođe ni jedan dan da me ne omađija njegova logika. Njegovo razmišljanje. Ta njegova neponovljiva igra reči. Koje kaže uvek na nov i potpuno jedinstven način.
A najviše me opčinjava njegova samoukost. U svetu njegovog odrastanja škola se nije naročito vrednovala. Muškarci su svirali. Deda, tata, stričevi, zetovi, šogori. Svi. On se dohvatio instrumenta sa desetak godina. Od onda ga nije ispuštao. Skoro dve godine je putovao je kod učitelja u Parage. On mu je podario tajnu sviranja. Sa 12 godina je počeo da svira u kafani. Da zarađuje. Uveče je svirao svojim nastavnicima. Direktoru škole. Škola ga više nije interesovala. Osnovna škola je zadovoljila njegovu potrebu za formalnim obrazovanjem.
Uskoro je postao koncert majstor. Vođa kafanskog ciganskog orkestra. Brzo je razumeo kako funkcioniše kafana. Pričao im je kako razmišlja šef kafane. Šta očekuje od njih. Šta žele gosti. Raznih fela. Slušali su ga i prilično zahtevni tata Brnja. Stričevi Neša i Stevan. Dečaku od 12 godina poverovali su mnogi prekaljeni boemi. Pustili su ga da sastavlja orkestar. Da pravi repertoar. Kojim pesmama da im priđu. Svakome je znao da nađe žicu. Slušali su ga. I pustili da ih vodi.
Dvadeset godina je tako vodio somborske tamburaške orkestre. Ciganske, gadžovanske i mešane. Dok nije otišao u Dansku. Da svira. Od Danskog severa njegova je muzika utihnula. Pa se latio metle. Čim je naučio danski, njegovi šefovi su čuli kako razmišlja. Pa su ga pustili da sastavlja orkestar. I da pravi repertoar. Bio je zadužen za čistoću u Frederiksberg Centru u Kopenhagenu. Sa kojim je dospeo u novine. Kao maestro čistoće.
Oduševljava me njegov rečnik. Bogat, raskošan, gizdav i tako prepoznatljiv. Kao da je neki jezikoslovac. Filozof. Teolog sebe. Nije mu se okrnjio iako je u Danskoj živeo 30 godina. Iako se nije mnogo kretao u balkanskim jezičkim krugovima. Iako nije pročitao mnoge knjige. Ima jedan od najbogatijih rečnika koje znam. On me je i privukao. Njega sam prvo i čula. Pa sam ga tek onda videla. Osetila. I doživela. I svakoga dana u svakom pogledu sve me više ushićuje. Kako zna to što zna.
Nas dvoje smo došli do gotovo istih zaključaka o sebi. O životu. O ljudima. O svetu. Različitim putevima. Ja sam učila beskrajne teorije. Koje mi u praksi baš i nisu radile. Paralelno sa ovim ne baš mnogo korisnim znanjima sam istraživala život. Brzo, halapljivo i intenzivno. Tražila odgovore na bezbroj načina. U hiljadama strana knjiga. U razgovorima sa prijateljima iz moje farbe. Kod učitelja. Na radionicama. Na plesu.
Često su me prijateljice opominjale. Skretale mi pažnju da se pentram visoko. Da na tim visinama baš i nema mnogo ljudi. Naročito ne muškaraca. Ako nastavim da se pentram ostaću sama. Govorile su mi. Ja sam znala da se pentrati moram. Sama. Ili u društvu. I oduvek sam znala da na tim visinama ima ljudi. Koji se penju nekim drugim stazama.
I evo njega. Koji je do istih znanja došao drugim putevima. Sa drugih izvora. On svoja znanja nije dobijao na tacni. Nisu ga terali da uči. Niti molili. On je svoja znanja dobio gledajući. Slušajući. Osećajući. Hvatajući u letu. Sam za sebe. Svirajući. Živeći. I pričajući sa svojim srcem. Otvoren je. I zainteresovan. Pomno gleda. Prati. Brzo hvata. Povezuje. Odmah stavlja u pogon. Odmah ponavlja. Radnju. Izgovara novu reč. Kakva je to milina. Slušati ga kako vežba da na novi način izgovori reči: Identitet. Original. Satisfakcija. Repertoar. Mikrofon.
Na mojim stazama i u mojim potragama za znanjem i za pravim učiteljima, dobijala sam svašta. Najčešće sam dobijala neke silne i ne mnogo inspirativne informacije. I takozvana znanja. Sa kojima nisam znala šta bih. Koja su me prilično zbunjivala. Pa sam tako zbunjena mudrijašila. I bila pametna na vrlo glupav način. Zajedno sa ljudima koji su takođe čitali. I čitali. I tragali za knjigama. Učiteljima. Koji od svih tih učenja na kraju nisu znali ni šta je njihovo DA. Ni šta je njihovo NE. I koji su kao i ja bili okruženi desetinama knjiga.
Oko mog kreveta nalazile su se otvorene i obeležene silne knjige. Priručna biblioteka. Kad god bih imala neku upitanost uranjala bih u biblioteku. Tražila bih podvučene delove. I moje zapise pored njih. Na putovanja sam nosila svoju putnu biblioteku. Kao neku putnu apoteku. U poslednjoj fazi mog traganja za sobom, knjige su pretile da me zatrpaju. Levo, desno, gore, dole. Svuda su bile otvorene knjige.
Ni na njegovoj strani padine nije bilo mnogo sagovornika. Čini mu se da uopšte nije imao sagovornike. Kaže. Otišao je daleko od svih svojih svetova. Kojima je pripadao po rođenju. Po školi. Po zvaničnom obrazovanju. Uvek je bio u društvu boema. I umetnika. Do našeg susreta sebe nije video kao punopravnog sagovornika u društvu „visokoobrazovanih“ ljudi. Kao nekoga ko može da kaže svoj stav. Zbunjivalo ga je to što je jedna visoko obrazovana dama našla inspiraciju u njemu. U njemu koji je do svega došao sam. Što pričam sa njim satima. Danima. Mesecima.
Naučio je na drugačije sagovornike. Naročito na Balkanu. Koji su ispred imena stavljali titulu. Advokat. Doktor. Inženjer. Koja mu se činila kao neki zid između njihovih duša. I suštinskog razgovora. I koji nisu mogli da čuju ideju u kojoj je jedna reč bila pogrešno izgovorena. Oni su se dičili time što znaju ispravno da kažu većinu reči. To su ti zidovi. I sama sam često nailazila na istu temu. Ljude je obrazovanje naučilo da odbace ideje u kojima jedna reč nije dobro napisana. Ah. Kakav propust.
I ja sam iskusila ove zidove. Radeći 6 godina kao konobarica. Često sam se pitala: Bože dragi, da li je moguće da me toliko ne vide? Dok su bili zagnjureni u svoje pivo. I u svoj problem. Ljudi baš ne gledaju. I ne slušaju. Naročito nekog ko nema uniformu. Titulu. Vizit-kartu. Zahvaljujući njima naučila sam da vidim ljude. Da ih čujem. I kada pogrešno izgovore reč. I kada su u radničkoj uniformi. A život mi je darovao božanstvena iznenađenja. Čim bih se zagledala u ljude. Meni škola i formalno obrazovanje svakako nisu bili neki kriterijum. Od prvih školskih dana sam imala prilike da sretnem takozvane učitelje. Osećala sam da dangubim. I dobijam neke informacije koje mi nisu vredele ni ič. Samo su me temeljno zbunivali. Upućivali na stranputice. Da duže tragam za sobom.
Za to vreme on je razgovarao sa sobom. Sa svojim srcem. On stalno razgovara sa sobom. Sa Bogom. Sa svojim srcem. Sa Dušom. Kako kad. To su mu glavni sagovornici. Što mi se to sviđa. Kada mi posle nekog vremena kaže da je razgovarao sa svojim srcem. I da mu je ono reklo to i to. A obično mu kažu divne stvari. Ljubavne.
U našim razgovorima najviše volim kad skupi usta, uozbilji se, trepne pa uđe u sebe. Ne znam šta da ti kažem. Treba mi vreme da promislim. Da razgovaram sa svojim srcem. Pa tako ozbiljan malo ćuti. Vidim kako se povezuje sa svojim Bogovima. Posle male pauze kaže: Mislim da razumem. A onda mi kaže zlatnu nit. Suštinu. Vidim da Bog govori iz njega. Kroz njega. Pa govori tako nadahnuto. Teku mu neke reči za koje ni ne znam da ih zna. Ja sam u to zaljubljena. Ček, ček, ček.. da uzmem olovku. Kažem mu. Onda zapisujem njegove misli. To su ti orgazmi svesnosti. Visoka stvarnost. San snova. Čujem ga kako priča poređano. Kako rečima razdvaja sve te slojeve bića. Telo. I telesne senzacije. Misli. Dela. Plače mi se od sreće.
A ja sam živela u svetu u kojem je mišljenje precenjena kategorija. Sve dok mi učitelj Dušan Milojević nije rekao: Nemoj da misliš. Mišljenje je posledica neznanja. Došlo je vreme da znaš. Pa da. Tada sam shvatila odakle mi onoliki otpor od tuđih misli. Informacija nepovezanih u znanje. Daleko od mudrosti. Mišljenje uglavnom nije naše. Nego je kraj dugog niza second hand znanja. Pop na đaka. Đak na crkvenjaka. Znanje je naše. Osećaj u telu je naš. Telo je naše. Delo je naše. Problemi uvek proisteknu iz mišljenja. Dok mislimo, znači da ne znamo. Uradi suprotno od onog što misliš da treba. Zabavljamo se idejom koju sam nedavno dobila od Dušana. Sviđa nam se oboma. Bavimo se njome. I srećna sam što mogu ove moje upitanosti da delim sa njim. Za razliku od nekih ljudi. Koji bi mi rekli: Blago tebi Mari. O čemu ti razmišljaš?
Kada si počeo ovako da razmišljaš? Pitam ga. Prosto znam da se do takvog razmišljanja stiže. Da je do njega dug put. Da je ono posledica života. Da nas njemu nisu učili. Voli kad ga ovo pitam. Pa obično zna i momenat kada je došao do određenog uvida. Najčešće su to bile bolne situacije. Koje su tražile da se zagleda u sebe. Da oslušne svoje misli. Svoje srce. Svoje telo. Da pita svoga Boga.
S druge strane, na radionicu stižu heroji sa mnogim informacijama. I raznim školama. Sertifikatima. Diplomama. Stručnim znanjima. Radionicama koje su prošli. Terapijom. Geštaltom. Konstelacijama. Rekonekcijom. Astrologijom. Đotišem. Baš kao što sam do znanja stizala i ja. A onda se zbune. Od silnih informacija. Koje im uglavnom daju obrnute odgovore. Pa ne znaju kako da čitaju putokaze koji pokazuju na sve strane sveta. Na toj tački veruju svima osim sebi. I svom srcu. Na toj tački okruže se knijgama oko kreveta. Kao što sam se i ja okružila. I traže novu radionicu koja će im dati odgovore na njihove upitanosti. Ah. Koliko je ovo daleko od istine.
Više verujemo tuđim mišljenjima. Nego svom osećaju. Svom tihom glasu. I umesto da razgovaramo sa svojim srcem, idemo da razgovaramo sa nekim ko nema ideju o čemu se u našem životu radi. Ali ima sertifikat. Potvrdu da je znalac za našu temu. Koju je učio iz knjiga. Od učitelja. Profesora. Kome su drugi rekli šta da pričaju. Second hand učenja. Na osnovu programa koji je sastavio neko kome su takođe rekli šta da pričaju. I ovaj second second hand niz se samo nastavlja. I tako dok ne dođe do nas, znanje je od života udaljeno mnogo ruku. Mnogo puta deformisano. Preinterpretirano. Nije ni čudo što su škole tako dosadne. Kad su toliko ruku udaljene od života. Živo i punokrvno znanje ovako postaje nekakva iseckana informacija o nečemu. Koja nema veze sa ničim. A naročito ne sa našim životom.
Pa nas tako zamajavaju učenjima o ovcama na Novom Zelandu. Čeliku u Južnoafričkoj Republici. Spremala sam se da budem profesorka matematike. Učili me najvišoj matematici. Koju sam apsolutno obožavala. Jer volim da se igram apstrakcijama. Da filozofiram. Ipak mi lekcije sa fakulteta nisu mnogo koristile u profesorskom životu.
Nisam dobila ni jedan jedini naputak za moj profesorski život. Osim zdravorazumske poruke omiljenog mi profesora, akademika i gospodina Bogoljuba Stankovića. Koji me je naučio da ono što ne mogu da objasnim prosečno inteligentnom detetu od 8 godina ni sama baš nisam najbolje razumela. Za ovakvim znanjima sam ja tragala. A još nam je Platon šapnuo da se znanje u ljude ne unosi učenjem. Donosimo ga rođenjem. A onda ga zaboravljamo. I počinjemo da verujemo tuđim mislima. Sertifikatima. Second second hand mislima. Koje je neko propisao. I stavio u programe. Da ih ljudi uče. Ah.
Velika većina informacija koje sam dobijala mi je bila totalno beskorisna. Samo su me udaljavala od sebe same. Ipak sam išla svetom. Učila. Čitala. Tragala za odgovorima. Do granice poroka. Do Hondurasa. A onda sam u Hondurasu uvidela da mi nema pomoći. Da nema gotovog odgovora. Gotove knjige. Učenja. Nego da su odgovori u meni. U mom iskustvu. U mom razumevanju. A ne u knjigama. Učiteljima. I tehnikama. Sve što mi je za život trebalo, morala sam sama da naučim. Uradim. Razumem. U Hondurasu sam otvorila svoju riznicu „Eh, da sam ovo nekada znala.“
Sećam se momenta kada sam ih sve spakovala. Vratila ih na policu. Zatvorila sve sveske. Stavila ih u fioku. I počela da pišem. Pustila sam sebe da pričam. Mojim jezikom. Mojim pravopisom. Mojom poetikom. A ljudi su je zavoleli. Baš zato što nije mudrijašenje. Nego sam objašanjavala sebe sebi. Od tih mojih zapisa je i nastao moj opus. Od sebe sebi. I za vas. Koji to volite.
A on? On je učio direktno od života. Od sebe. Od svog Boga. Spoznao je samoga sebe. A onda je razumeo i svet oko sebe. I ovce. I čelik. I matematiku. Da vidite kako množi višecifrene brojeve. Kao digitron. A možda ni ne zna za Delfe. Ni za proročanstva. Ni za Nosce te ipsum. Zato što su to iskonske stvari. Koje se nalaze u svima nama. Mi stižemo sa njima na ovaj svet. Potrebno je samo da ih se setimo. Dok smo mi, „obrazovani“ ljudi učili o svetu oko sebe. O ovcama, čeliku. Pa o Delfima. I uglavnom nikada nismo stigli do sebe.
Najviše sam se bavio razmišljanjem. I svojim osećanjima. Unapređujem sebe iznutra. Ne spolja. Usavršavam prirodni potencijal koji sam dobio. Kaže. I dodaje: Kada učiš nešto što voliš, ne treba ti škola. Trebaju ti samo vreme i rad. A vredan je. I radan. On kad ti dohvati instrument. Svira satima. Jedan ne baš mnogo talentovan muzičar ga je često viđao kako vežba. I govorio mu: Lako je tako. Kad vežbaš. E da. O tome se radi.
Našu ljubav smo razvijali i razvijamo razgovorima. Rečima. Razumevanjem naših filozofija. Za koje se ispostavile da su toliko bliske. Skoro iste. Iako su nastale na različitim putevima.
Svakoga dana on mi podari neku visokosvenu bravuru. Iz onih mojih knjiga. Pa na kvadrat. I onda se pita šta sam ja to videla u njemu? Bez sertifikata. Dođe mi da skačem. Da cičim od radosti. Pa to i radim. Ili plačem. Ili kažem: Blago meni. Kako kad. Sve mi se to čini kao neko veliko čudo. To što razgovaramo sa istim Bogom. Penjemo se na istoj planini. Samo njemu Bog govori muzikom. Rečima. A meni je više pisao. I slao mi neke divne učitelje. I obožavam što je otvoren za učenja. Hvata pravopis u letu. Iz mojih poruka. Mailova. Zove me da ga ispravim. Kad kaže repertuar. Indetitet. Mikrafon. Kontajner. I još nekoliko reči. Prosto mi bude žao da u tim njegovim Bramsovim rečeničnim konstrukcijama ispravljam reč indetitet. Ili neku drugu. Baš im dobro stoji malo iskakanje iz uobičajenog toka.
Za neka iskustva mu je nedostajala prava reč. Kaže. Odmah je prepozna. Zapamti. Ponovi. Svestan je reči. Besprekorne upotrebe. Nekoliko novih reči koje sam naučila iz knjiiga povezuje kilometre njegovih misli. Osećanja. I sve te ideje sada postaju njegov veliki kapital. Njegovo znanje. Kojega je svestan. Koje postaje mudrost. Što mi je super. Što su moja mudrijaška učenja ipak po nekada korisna. U malim količinama.
Nikada ne govori dok se ne konsultuje sa svojim srcem. Ne govori ono što ne zna. Ne tvrdi. Ne mudrijaši. Ne kurči se. Ako sam se u životu od nečega umorila, to je mudrijašenje. Tvrđenje. Bivanje u pravu. Kurčenje. I zato je meni ovaj njegov lepi stav kao najfiniji povetarac.
Svaki put se iznova zapanjim koliko je naša filozofija ista. Skoro ista. Kao da smo odrastali zajedno. Išli u iste škole. Čitali iste knjige. Išli kod istih učitelja. Njegov dar za razumevanje ljudi je beskrajan. Nije slučajno bio vođa orkestra sa 12 godina. Znao da priđe ljudima. Da im nađe zlatnu nit. Pesmu. A oni su mu to neštedimice plaćali.
Kao dečak je imao fantaziju da bude psiholog. Da se bavi ljudima. Iako nije tačno ni znao šta bi to značilo. Ljudi su uvek bili njegovo interesovanje. Neki dan je za svog danskog prijatelja kao iz šale dao nepogrešivu zlatnu nit. Dežurni. I sve je jasno. Bože dragi. Blago meni. Baš sam srićkovićka. Zaljubim se svaki put sve više. I sve dublje. Kada čujem njegove bravure. Kada mi priča da ljudima ne trebaju tuđa rešenja. Nego bi bilo važno prevesti ta gotova rešenja u format pitanja. Pa da ih ta zapitanost odvede do odgovora u njima samima. Jer nema gotovog rešenja. Kaže. I nastavlja da svako čezne za pozitivnom promenom. Samo što ne zna kako da je sprovede. I da svako ima svoju žicu. Koju pravi znalac može da pronađe. Pa da. Upravo to me je učio moj šamanski učitelj Tom Best. Da smo svi heroji. I da nema teškog klijenta. Već nedovoljno fleksibilnog terapeuta. Ah.
Šeta se vremenskom linijom kao da ga je učio Tom Best. Ide u budućnost. Vraća se u prošlost. Isceljuje situaciju u prošlosti. Pita se šta je tada nedostajalo. Pa to daje. Sebi i drugima. Ah. Priča mi o tehnici re-imprinting. Kojom se prevazilaze traume. Bože dragi. Ja se ježim od ovoga. Pitam ga da ipak negde to nije učio? Čitao? Ne. Kaže. Sam je došao do toga. Isceljujući sebe. I svoje rane. O Bože dragi.
Svakodnevno primenjuje tehniku višestruke perspektive. Kada nešto ili nekoga ne razume. On želi da razume. Ulazi u njihove čizme. Pita svoje srce ko je ta osoba? Kakav je njihov svet? Kako njima izgleda ova ista situacija? Angažuje savetnike. Pita se šta bi mu Buša rekao u ovoj situaciji? Ili Isus? Ili stric? Ili tetka Danka? I tako majstorski razume ljude. I onda kada uđe u njihovu energiju i koristi njihove reči, savršeno ih imitira. Ali onako ljubavno. I to radi samo preda mnom. To je naša mala igra. Koju obožavam.
Njegovo strateško razmišljanje videla sam još prvih dana naše ljubavi. On svaku temu propusti kroz vreme. Pita se kako će to tada izgledati. I kako će se on povodom toga osećati. I kako će to uticati na njegovo pleme. Na svet oko njega. Ovo me sve rastače od miline. Ja sam takođe neko ko razmišlja strateški. Decenijama učim ljude da razmišljaju. I mogu vam reći da je to nešto što ljudi najmanje vole. Još od kada sam ih učila matematici. Prepadnu se čim treba da udahnu. I da razmisle. Čim treba da prekinu niz automatskog nesvesnog isključenog bavljenja. Drhte od razmišljanja.
Radila sam i radim sa ljudima koji vode ljude. I procese. Koji su zvanično postavljeni da bi vodili. I za koje sam očekivala da razmišljaju strateški. Zato što su to učili u nekim visokim školama. A koji to nemaju ni u ideji. Nego angažuju mene. Ili nekog drugoga. Da misli. Da oni mogu da rade nešto drugo. I odjednom srećem njega. Koji takođe razmišlja. Pa i strateški. I vizionarski. I svakako. I kojem se točkići vrte u istom smeru i u istom ritmu kao i moji. O Bože. U svakom našem razgovoru visoke svesnosti, u meni se probude misli: Blago meni. Ja sam svoga Boga našla. Eto tako.
Obožavam i njegovu besprekorno upotrebu reči. Reframing čisti. Re-naming. Divno se izražava o ljudima. Nikada ne govori ružne reči. Umesto toga opiše ih rečima. Čudan. Prešarmantan. Neizbalansiran. Ne baš naročito lepa. Ne mnogo interesantan. Ah. Pa da. A nekada, vrlo retko mu dođe da kaže reči: rospija. Ili tako neku reč. Pa pusti sebe da ih kaže. Punih usta. To je sloboda ljubavi. Kaže mi. Da kažem ono što poželim. Baš kao što i ja nekada volim da kažem: Ma napuši se bre. Ili tako nešto. O tome se radi. Besprekorno rečeno.
Kaže da nikada nije bio slobodniji nego sada. Nije očekivao da će u ženi naći i najboljeg i nesvakidašnjeg druga. Kome može da kaže baš sve. I koji će ga razumeti. Što je lepo imati sagovornika. Koji te razume. I voli. Blago meni.
Kada uđem u prekomerno filozofiranje i razumevanju smisla u besmislu, on mi bude nedostajući resurs. Pa mi kaže: Ljubavi, hajde da se malo odmorimo od filozofiranja. Hajde da se volimo danas na seoski način. Ah. Touche. Kolikima sam samo ovih dana prepisala ovu njegovu medicinu: Ljubav na seoski način.
Da ne mudrijašim više. Došlo je vreme da se družimo nas dvoje. Na seoski način. I ne mojte mnogo da mislite. Mišljenje je precenjena kategorija. Došlo je vreme da znate. Imate sve što je potrebno. Ništa vam više nije potrebno. I još jednom: Ništa. Osim da razgovarate sa sobom. Sa svojim srcem. Sa svojim Bogom. Kako god vam se sviđa. I počnite da verujete sebi. Svom DA. I svom NE. Radite ono što vam se radi. I nikako ne radite ono što vam se ne radi. A možete da se zabavite idejom da uradite suprotno od onog što mislite da treba. Ah. Meni se mnogo dopalo. A moja preporuka za leto je: Ljubav na seoski način.
Beograd, 24. jul 2016.