Pričam nedavno sa prijateljem. O komunikaciji. Priča mi o svom zetu. Godinama letuje na istom mestu. U Grčkoj. Kod Koste. Zašto uvek ide na isto mesto? Pita ga. Zbog Koste. Kaže mu zet. Sa njim mu je najlepše. Ispričaju se do mile volje. Kako se ispričaju kada Kosta ne govori engleski? A on ne govori grčki? I kada nemaju zajednički jezik na kom pričaju? Čudi se moj prijatelj. Ja se uopšte ne čudim. Razumeju se baš zato što ne govore istim jezikom. I zato što žele da se razumeju. Pa se otvore jedan drugom. Utišaju onaj stalno prisutni unutrašnji glas. Koji nam ne da da slušamo. Koji cunja po bazaru u našim glavama. Dok naš sagovornik govori. Jedva čekajući svoj red. Tražeći argumente kojima bismo nastavili razgovor. Nestrpljivi da impresioniramo. Da dokažemo da smo u pravu. Pa se tako dijalog najčešće svodi na zbirku monologa. U kojima niko ne čuje nikoga. Na natpevavanje.
Za razliku od zbira pojedinačnih monologa, Kosta i zet se zaista sretnu. Otvore se. Imaju više nego dovoljno elemenata za komunikaciju. Reči. Glas. Melodiju. Mimiku. Osmeh. Dah. Pokrete. Sve to vidimo, osetimo i čujemo kada odemo izvan reči. A od želje da razumemo utihne onaj unutrašnji glas. Koji nam ne da da čujemo. Da razumemo. U tradicionalnom slušanju na istom jeziku postoji mnogo dugačak niz. Koji počinje tek kada utišamo buku u svojoj glavi. Tek onda čujemo reči koje govori naš sagovornik. Tek kada zaista čujemo, možemo da razumemo. Nakon što smo razumeli, možemo da shvatimo. Pa tek onda da prihvatimo. Pa tek onda da nešto i uradimo u skladu sa izgovorenim rečima.
Kada pričamo kao što pričaju zet i Kosta, otvoreni smo za sagovornika. Sretnu se naša dva bića. Uspostavlja se odnos. Našem biću ne treba mnogo reči. Dovoljno je da nas vide. Čuju. Da ih zanima naša poruka. To je kvalitet pažnje. Kao najveći dar koji možemo podariti jedni drugima.
Mogu da razumem njegovog zeta i Kostu. Kažem prijatelju. Zato što sam u Japanu bila okružena sagovornicima čija mimika mi je bila potpuno daleka. I potpuno nejasna. Tada sam u potpunosti osetila značenje reči Daleki Istok. Nisam mogla ni da nagovestim šta mi njihov izraz govori. Slažu li se? Ili ne? Imala sam osećaj kao da vozim kroz gustu maglu. Da nemam ideju gde sam. Kada sam počela da naslućujem njihovu mimiku, postala je to za mene zemlja Izlazećeg Sunca.
A tek ushićenje koje sam doživela kada sam počela da naslućujem o čemu razgovaraju. Iako nisam razumela pojedinačne reči. To je postala moja omiljena igra. Da iz mimike i melodije njihovih glasova naslutim o čemu razgovaraju. Verujem da sam skoro potpuno razumevala sadržaj komunikacije. Možda ne baš svaku reč. Ali poentu svakako. I verujem da bi mi se u nekom momentu jezik pojavio prirodno. Spontano. Da bih ga samo znala. Kao deca što ga uče. Kao kad se digne magla. Kao kad svane. Pa odjednom vidiš sve.
Čini mi se da je to upravo najvažnija stvar u svakom odnosu. Da ne kažem komunikaciji. Naša želja i volja da uspostavimo odnos. Da razumemo. Da se otvorimo.
Napravila sam nekoliko radionica koje se bave komunikacijom. Odnosima sa ljudima. Nakon što se predstavim, zovem i ostale da to urade. Pitam ih šta rade? Šta vole da rade? Šta kažu komšijama da rade? Šta komšije misle da oni rade? Šta čini da kažu: Blago meni? Šta čini da kažu: Jadan ja?
I već u prvoj rundi predstavljanja uvidimo koliko smo šturi sa ljudima. Koliko im ne kažemo ništa. Kad nas pitaju šta radimo? Kažemo da se bavimo neurolingvističkim programiranjem. Da smo komjunikejšn ofiseri. Below the line. Sinior advajzeri. Da radimo u zavodu. Da se bavimo održivim razvojem. PR-om. Integrativnim rešenjima.
Onda se čudimo. Ili se durimo na njih. Pitamo se u sebi kako je moguće da to ne znaju? Zašto se ne zalažu za našu stvar? Podsmevamo im se. Kako je moguće da ne znaju šta radi life coach? Šta je neuro lingvističko programiranje. Kako ne razlikuju marketing i PR? Kako mogu da misle da je zaštita prirode hipi pokret. Trčkaranje po livadama.
Istovremeno, sebe i svoj posao doživljavamo vrlo ozbiljno. Toliko ozbiljno da smo uspeli da mistifikujemo naša bavljenja. Neuro-lingvističko programiranje. Life coaching. Da trčkanje po livadi i posmatranje ptica pretvorimo u eksel tabele. U beskrajne riporte. Uspeli smo da igranje projektima pretvorimo u odsustvo akcije i pisanje izveštaja. Koje razumeju samo ljudi iz naše branše. Drugima smo potpuno nerazumljivi.
Ipak, svet je na svu sreću veći od naše branše. I od našeg malog kutka. Da bi sve imalo smisla, potrebno je da zaljubimo svet u svoje ideje. Onda zovemo eksperte. Business coacheve. Below the line. Above the line. Da nam naprave PR strategiju kako ćemo komunicirati sa svetom. Sa bilborda. Sa plaćene reklame. Sa nekog fensi iventa. Ili sa fejsbuka. Da im kažemo šta radimo. Da ih zamolimo da nas podrže u našem radu. Da im „dignemo“ svesnost. Da budu svesniji sa sobom. Sa ljudima oko sebe. Sa resursima. Sa prirodom. Ah.
Kad smo već kod predstavljanja i sama sam ga dugo vežbala. Zato i poznajem temu. Ako bih vam rekla da sam autorka opusa Heroji novog doba. Čija je struktura neurolingvističko programiranje. Čija je duša matematika. Moje raskošno životno iskustvo. Suštinski i duboki odnosi sa hiljadama ljudi. Strateško i projektno razmišljanje. I po malo filozofija dalekog istoka. Yoge. Aikidoa. Možda vam ne bih rekla mnogo toga.
Možda vam ne bi bilo dovoljno rečito ni da kažem da sam life coach.
Možda bi vam bilo bliže da vam kažem da inpirišem ljude. Da žive sebe. Da oslušnu, razumeju, brendiraju i neguju svoju ličnu ludost. Da ne kažem genijalnost. Da se pokrenu. Da krenu putem svoje velike priče. Na svoje putovanje heroja.
Možda bih vam više rekla ako kažem da se bavim matematikom duše. Razumevanjem ljudi. Rasplitanjem njihovih misli. Povezivanjem nizova. Kako misli koje misle utiču na način na koji se osećaju? I na ono što rade. Ili ne rade. I zašto rade to što rade? Kada ovo razumemo, idemo dalje. Kako bi mogli da misle na novi način. A zbog toga da bi se osećali dobro. Bolje. Što češće. Bez obzira na okolnosti.
Možda bi vam bilo kristalno jasno ako bih vam rekla da se bavim kristalizacijom misli.
Možda bi vaša duša razumela ako bih rekla da je moj najdublji poziv da nas srećno sretnem. I vrcavo raspletem.
Rasplićući moge misli tokom četvrt veka srećnog sretanja i vrcavog rasplitanja, videla sam koliko se mi ljudi bojimo razmišljanja. Još od kada sam učila mlade ljude matematičkom razmišljanju. Ukočili bi se svaki put kada je trebalo da izađu iz automatskog piskaranja po papiru. Kad god je trebalo da razmisle. Da udahnu. Da nešto osmisle.
Objašnjavala sam im da su to baš najlepši zadaci. Elegantni. Bez mnogo pisanja. Bez prepisivanja jednog te istog. U kojima je potrebno i dovoljno samo jedno fino sagledavanje. Posvećeno čitanje. Razumevanje. Udah. Propuštanje ideje kroz sebe. Kroz telo. Osluškivanje nedostajućeg dela. Puštanje ruke da to nacrta. Napiše. Pa još jedan udah. I još jedno propuštanje kroz sebe. Tada obično odjednom sve postane jasno. Digne se magla. Kao da odjednom razumeš i propričaš japanski. Ah, taj blaženi i ni sa čim uporediv osećaj: A-HA. Pa još jedno a-ha. Aaaa? A-haaa. Aaaaa? A-haaa. Od ovog a-ha osećaja rešenog zadatka svaka ćelija moga bića je potpuno ispunjena i iskonski hidrirana. A-ha osećaj rešenog zadatka mi dođe kao neka gorska jonizirajuća izvorska voda. Kao eliksir mladosti. Kao sam život. Stvaranje. Eto tako.
To je matematika u koju sam se zaljubila još od prvog matematičkog zadatka. Koja me je vodila do kraja mog akademskog obrazovanja. Znala sam da želim ovaj blaženi a-ha osećaj rešenog zadatka. Što češće. Ja sam navučena na njega. Zato sam na pitanje čime ću se baviti, odgovarala: rešavaću zadatke. I zato sam celim svojim bićem želela da sa svima podelim ovaj osećaj. Zato sam ih zaljubljivala u matematiku. U rešavanje. U razumevanje. Učila ih procesu. Formule manje-više. To je tek početak. Čista mehanika. Ali taj udah, propuštanje ideje kroz sebe, kroz telo. Pa a-ha. Što je duže bavljenje, to slađe a-ha. Orgazam svesnosti.
Zato se i dalje bavim rešavanjem zadataka. Životnih. I razumevanjem. Zbog a-ha. I evo me već 25 godina radim sa ljudima. Razumevam kako misle. Rasplićem sa njima klupka koja su napravili bazari u njihovim glavama. Da ih poređaju po nekakvom smislu. Kada raspletu ta klupka, sve se nekako kristalizuje. A kad stignu do ispunjavajućeg i iskonski regenerišućeg aaaa? A-ha. Što se mene tiče, tu završavam. Jer je moj najdublji poziv da idemo do A-HA. Kada imaju nove ideje, na njih je red. Nove ideje daju im i novu snagu. I pokret. I sve.
Znate li šta sam još uvidela rasplićući sva ta klupka? Da većina ljudi razmišlja o danas. O sutra. O kratkotrajnom zadovoljstvu. O trenutnim prepravkama. Po principu: drž’ bure vodu dok majstori odu. Kada ih pitam: Šta će biti ako nastavite ovako? Oni se zbune. Nisu o tome razmišljali. Kažu. Tada često kažem moju omiljenu rečenicu: Ono što te je dovelo ovde, neće te odvesti tamo.
Kada ih pitam zašto idu na posao koji ne vole, kažu mi zbog sigurnosti. Kada ih pitam šta će biti ako nastave tako. Pa još 5-10 godina nastave da idu na posao koji ne vole? Znate šta mi kažu? Sigurno je jedino da ćemo se razboleti. Nećemo više vrednovati sebe. I još svašta nešto. Današnja sigurnost postaje sutrašnja propast. I to sigurna. E to su klupka koja rasplićemo. I a-ha do kojih idemo.
I dalje me najviše čudi što ljudi tako malo razmišljaju o svojoj budućnosti. A još manje razmišljaju o budućnosti strateški. Suštinski. Zdravorazumski. Matematički. Kako god vam se sviđa. To sam videla radeći sa ljudima koji vode procese. Ljude. Organizacije. Gradove. Regije. Resore.
Na prste mogu nabrojati ljude koji u rešavanju životnih tema primenjuje onaj proces rasplitanja misli. Kojem sam učila moje đake. Pročitati zadatak. Udah. Odah. Pročitati ga još jednom. Propustiti zadatak kroz sebe. Kroz telo. Udah. Odah. Oslušnuti. Uzeti olovku. Obavezno olovku. Don’t think it. Just ink it. Povući liniju tamo gde treba. Pustiti ruku da nacrta. Da napiše. Ponovo udahnuti. Tako nekako. I zabavljati se. Ne sedeti nad problemom. Kretati se. Seckati ga. Kuvati ga. Voziti ga. Igrati ga. Pevati ga.
Davnih godina principu udaljenog rešavanja zadataka naučila me je tatina žena Bea. Vrsna kuvarica. Koja je gledala mene, tinejdžerku početnicu kako kuvam ručak. Dižući poklopac. Zavirujući sto puta. Probajući. Ne puštajući jelo da se skuva. Tada mi je podarila veliku mudrost. Sine, neće se to brže skuvati ako ga ti gledaš. Ja ga stavim na tihu vatru, poklopim. I odem u grad. A kad se vratim, skuvano. E tako nekako. Neće se zadatak rešiti pre ako sedimo i gledamo ga. Nego ga unutrimo. Pa na bajk. Preporučljivo je kretati se sa njim. Voziti ga. Igrati ga. Seckati ga. Kuvati ga. Peglati ga. Šta god. Dok se ne desi onaj a-ha momenat. Onda brzo olovku u ruke. I to je to. Idemo do a-ha.
Često nas sve podsećam na matematiku. Nismo učili matematiku da bismo rešavali papirne zadatke. Da bismo pisali one beskrajne nizove x, y, z. Da bismo puštali limese kada x i y teže beskonačnosti. Matematiku smo učili upravo zato da bismo razumeli šta se dešava kada se promene neki elementi. Vreme. Prostor. Ljudi.
Pa bi za strateško razmišljanje bilo sasvim dovoljno elementarno baratanje koordinatnim sistemom. Da pustimo vreme da se kreće po x osi. Osluškujući kako će se vreme odmotavati. Za to vreme posmatrajući promene u okruženju na y-osi. Treća osa koju pratimo mogu biti okolnosti. Drugi ljudi. I naravno, najvažnija tačka, neponovljiva tačka, u kojoj se nalaze svi naši odgovori je naš osećaj. To je ono propuštanje kroz sebe. Sa udahom i odahom. Da vidimo, oslušnemo i da doživimo kako će ovaj protok vremena uticati na nas. I na naša okruženja. Dosta jednostavno. I da. Da bi neko rešenje bilo dobro mora najpre biti dobro nama.
I znate šta sam još uvidela rasplićući mnoge misli svih ovih godina? Šta je prvi korak na kome se mnogi zaglave. I koprcaju. Da celim srcem prionemo na rešavanje teme. Polazeći od premise da se sve u univerzumu odvija baš kako treba. Da ništa nije slučajno. Verujem da se oko nje slažemo. Jer ako bi procesi koji se odvijaju u nama, oko nas i svuda oko nas u velikom univerzumu bili slučajni, ovaj svet ne bi trajao ni dana. Iz-sudarali bi se kao u luna parku. Svi sa svime.
I ako za polaznu premisu uzmemo da su evolucija i rast i razvoj osnovna svojstva univerzuma. I divnu formulaciju Ekarta Tola da nam život uvek donosi iskustva koja služe evoluciji naše svesnosti. Onda je dobro da se ovoga podsetimo pre nego što prionemo na rešavanje teme. I da se pitamo na kakav nas rast ova situacija zove? Šta se od nas očekuje? Da budemo? Da uradimo?
Neki se na ovoj tački koprcaju. Ljute se na život. Troše energiju. Dokazujući sebi i drugima da nije fer. To što im se desilo. Strašno, strašno. Ljuteći se na mene što tražim da vide dobro u celoj situaciji. Koja im u tom momentu ne izgleda ni malo dobra. Odbijajući pozitivno razmišljanje na koje ih zovem. Kažem im da to nije pozitivno razmišljnje. Samo želim da ih što pre uvedem u tok života. U frekvenciju rešenja. Jer se sve u životu odvija sa nekim smislom. I što ga pre razumemo, to bolje. Jer osnovni princip univerzuma je razvoj. Promena. Širenje. A ne fer. Fer je društvena kategorija. Koja zavisi od našeg ličnog pravosudnog sistema. I sklisko je tlo za oslonac u razmišljanju.
Kada se tako koprcaju, poričući situaciju, zovem ih da se sete momenata koji su im nekada bili teški. Grozni. Strašni. Da se sete kako su ih prevazišli. Kako su ih narasli. To je tačka na kojoj rasplićemo misli. Razumevamo. I dolazimo do a-ha.
Već sam vam rekla jednu od mojih najomiljenijih rečenica. Ono što te je dovelo ovde, neće te odvesti tamo. Lepo je da razumemo da su naše okolnosti posledica pređašnjih misli i akcija. Da razumemo šta nas je dovelo dovde. Pa ako nam se ovde sviđa, da nastavimo. A ako nam se ne sviđa, to znači da smo radili nešto što nismo trebali. I da nismo radili nešto što smo trebali. Što bi rekli, simple as that.
Kada stignem u tačku koja zahteva da nešto uradim, volim da se pitam kako da sadašnju situaciju preokrenem u svoju korist.
Od velikog učitelja Toma Besta sam naučila da je važno da angažujemo i eksternu pamet. Ona ne mora biti u formi savetnika od krvi i mesa. Life ili biznis coacha. Sinior advajzera. Dovoljno je da se pitamo ko bi nam bili dobri savetnici za tekuću temu. I da se sa njima tiho u sebi konsultujemo. Da zamislimo šta bi nam oni rekli u ovom momentu. I da sve propustimo kroz vreme, prostore i okolnosti. Kada izaberemo savetnika, izabrali smo i savet. Reče neko mudar.
Nikada neću zaboraviti epizodu sa savetnikom. Kada sam se pre desetak godina zatekla u Trentu. Gradiću na severu Italije. Zaljubila sam se na prvi pogled u čizme. Koje su bile preko nekoliko stotina eura. Kod sebe sam imala tek nešto malo više novca od toga. A i uopšte. To su mi bile ukupne finansije. A trebalo je da nekoliko dana budem u Trentu. Da se vratim kući. I sve po redu. Razmišljala sam šta da radim. Dok mi se po glavi vrzmala Majuška. Najgalantnija osoba koju poznajem. Tih dana su mobilni telefoni tek ušli u naše živote. Nazvala sam je za konsultacije. Majuška mi je bez da trepne rekla da kupim čizme. Da blablablabla. Naravno. Da sam nazvala neku drugu prijateljicu, rekla bi mi drugo. Eh. A ja sam želela da mi Majuška kaže upravo to. To su čizme koje sam godinama nosila. Najslađe na svetu. Da sam ovo znala, mogla sam uštedeti račun za roming. Koji tih dana nikako nije bio mali. Da kad izaberemo savetnika, imamo i savet.
Ako mene pitate za savet, reći ću vam isto što i Okemon. Pre skoro hiljadu godina. Da je najbolje rešenje ono koje je najelegantnije. Koje ima najmanje koraka. I komplikacija.
A najviše mi se sviđa što u stvarnom životu nema formule za ceo život. Dijeta koja nam je radila juče, ne mora da nam radi i danas. Menja se vreme. Bio-hemija. Ja sam nekada mislila da su ljudi glupavi. Zato što ne vole da misle. Da rešavaju zadatke. Zato što se boje a-ha. Danas znam da imaju ograničenja. Granice u glavama. Pa ih zovem da ih primete. I da ih pređu. Ohrabrim ih da to nije ništa strašno. Kažem im da nema gotovih misli. Ni zbirki rešenih zadataka. Svako mora da reši svoje zadatke. Od nas se to i očekuje. Da situaciju propustimo kroz sebe. I damo joj svojih 5 centi. Tako ja razumem da svet napreduje. I raste.
A mojih 5 centi je da osvestim granice koje imamo u razmišljanju. Da proširimo prostore. I svoje radne površine. Znate i sami da nije nebo granica. Nego su granice u našim glavama.
Baveći se razumevanjem i rasplitanjem misli, videla sam koliku nam zbrku stvaraju reči koje koristimo. U našem jeziku, uobičajeno je da pitamo sagovornike: Da li su nas razumeli? Sa stanovišta elementarne logike, ovo pitanje je potpuno nelogično. Ako pitamo ljude da li su nas razumeli, prebacili smo odgovornost za priču koju smo im mi ispričali na njih. Ako kažu da nisu razumeli, ispada da baš i nisu mnogo pametni. Logici je mnogo bliže pitanje u anglo-saksonskom duhu: Da li sam vam bila dovoljno razumljiva? Da li sam bila jasna? Tada je odgovornost za priču koju sam ja pričala kod mene. Pa ljudi lako mogu da kažu da li sam ili nisam bila razumljiva. I tako.
Kad smo već kod razumevanja i nerazumevanja, da nas vratim na početak priče. Na komšije. Koje ne razumeju šta radimo. Da bi naše bavljenje i naša branša imali smisla potrebno je da svetu kažemo šta radimo. Tako da nas razumeju. To je dobra vežba i za nas. Jer ono što ne možemo da objasnimo prosečno inteligentnom detetu od 8 godina je po malo nejasno i nama. I traži dodatno rasplitanje misli.
Pre neki dan sam komunikacionu radionicu sa mnogo stručnjaka, nekoliko doktora nauka i znalaca svoje struke završila upravo ovako. Dobili su zadatak da raspletu misli na temu svog bavljenja. Do komšije. I do prosečno inteligentnog osmogodišnjaka. Da im lepo objasne šta rade. Ako bi u svakoj komunikaciji preneli svoju poruku, ne bi morali da plaćaju biznis coacheve, komjunikejšn ofisere ni PR-ove. Ni bilborde. Ni reklame. Onda bi znali da kažu čime se bave u jednoj ili dve rečenice. A ta poruka bi stigla direktno tamo gde je namenjena.
Meni se čini da je to naša obaveza. Da pojasnimo svetu šta radimo. Da ga zaljubimo u svoju priču. Svojim životom. Direktno. Uživo. Živo. Džaba nam sva velika znanja, ako ne možemo da ih prenesemo ljudima zbog kojih ta znanja postoje.
Meni se čini da je naša obaveza i da se zalažemo za svoje vrednosti. Što sam volela kada je neki dan Tijana odbila plastičnu kesu na pumpi. Najljubaznije na svetu rekavši: Nećemo, hvala. Čuvamo planetu da nam duže traje.
Što sam volela kada mi je Tanja juče pričala epizode sa posla. Državni posao na Tanjin način. U najkonzervativniju i najzatvoreniju atmosferu ona donosi svoje svetove. Duhovito. Ljubavno. Dok im objašnjava zašto neće doći na proslavu na kojoj se jede juneći paprikaš sa kupus salatom. Dok se na klavijaturama svira egzotična turbo-folk muzika. Ona će ići na Exit. To je njena egzotika. I dok se oni sablažnjavaju Exitom, vegeterijancima i gej populacijom, ona im strpljivo i zabavno priča. Zanimljive priče o svojim gej prijateljima u Americi. U Srbiji. O vegeterijanstvu. Već dve godine ih zove da sa njom idu na gej paradu. Častiće ih gibanicom na paradi. I to gibaniom sa mesom. I još mnogo, mnogo toga.
Tanjine priče o egzotičnim svetovima sada su postale glavna zabava i omiljena tema ljudi koji sa njom rade. Setila se dana kada je i sama mislila slično kao njene kolege danas. Dok joj Amerikanci dan za danom nisu strpljivo pričali. Upoznavali je sa živim ljudima. I njihovim specifičnostima. Kažem joj da je to velika radionica. Kažem joj da mnogo doprinosi temi. Da doprinosi više od svih bilborda. Ivenata. Parada. PR-ova. I raznih drugih aktivista. Koji komšijama kažu da se bave problemima manjinskih zajednica. Na primer. Ja verujem da se svet baš tako i menja. Komšija po komšija. Kolega po kolega. Matematičkim jezikom rečeno, ovo bi bio zakon velikih brojeva. Puno puta malo je jako puno.
Kad smo već kod komšija, mnogo sam ponosna na svoju priču sa komšijom. Investitorom. Protiv koga se digla cela ulica. Zato što gradi zgradu koja je za dva sprata viša od svih ostalih. Iako ni ja nisam oduševljena njegovim principom graditeljstva, sa njim negujem odnos kao i sa svim ostalim komšijama. I drugim ljudima. Dajem im neku lepu pažnju. Osmeh. Lepu želju. Zaista želim da im objasnim šta radim.
Neki dan me je komšija investitor pitao čime se bavim. Rekla sam mu isto što i vama. Da sam autorka opusa Heroji novog doba. Da sam life coach. Da inspirišem ljude. Da žive sebe. Da oslušnu, razumeju, brendiraju i neguju svoju ličnu ludost. Nasmešio se. Nastavila sam. Ako više voli, mogla bih da mu kažem da se bavim razumevanjem ljudi. Rasplitanjem i kristalizacijom njihovih misli. Idem do a-ha. Da je moj najdublji poziv da nas srećno sretnem i vrcavo raspletem. Rekao je da je naslućivao da radim tako nešto. I da je naslutio da mogu da pomognem njegovom sinu.
To je taj jezik kojim mi komuniciramo pre i izvan reči. To je jezik kojim se zet mog prijatelja razume sa Grkom Kostom. Kojim razumemo šta pričaju ljudi čiju ni mimiku ne razumemo. To je nemušti jezik. Koji je zmijski car podario čoveku koji je spasao njegovu ćerku. Da razume sva živa bića. Verujem da tim jezikom govorimo svi. Kada smo iskreno zainteresovani za ljude. Kada smo otvoreni. Kada nas ne mrzi da im se damo.
I ako imate neko zvučno, seksi, bombasto zanimanje novoga doba, nemojte njime prepadati svet oko sebe. I ne mislite da svi treba da znaju šta je BTL. Nego sebi ispričajte šta radite. Tako da vas razume svako. I onda nemojte da vas mrzi. Da se založite za svoju temu. Da se date. Da kažete čime se bavite. Možete čak da kažete i na drugom jeziku. Samo da je iz srca. Otvorenog.
I ne zaboravite da je vaš život je vaša poruka. Da svaka vaša komunikacija prenosi poruku. O vama. Vašoj struci. Kampanjama. I da je najveći dar koji nekome možete dati kvalitet vaše pažnje.
Da smo se sreli uživo, sve bih vam ovo rekla nemuštim jezikom. Zagrljajem. I osmehom. I sve bi vam bilo jasno.
A-ha.
PS . I da. Verujem da sam uspela da vam ispričam šta ja to radim. Na za vas razumljiv i prijemčiv način. Ako nisam, javite. Nastaviću. Do a-ha. Ili juhu.
Sombor, 01.avgust 2016.