Jedno od najupečatljivijih učenja doživela sam kod Čarlsa Foknera. Bavili smo se strategijama. Da bismo ih razumeli, Fokner nam je postavio providnu foliju. Da stoji kao prepreka između nas i našeg cilja. A onda nam je rekao da dođemo do cilja. Svako na svoj način. Pre nego što je završio rečenicu do kraja, ja sam jurnula kroz foliju. I stigla do svog cilja. Pa sam mogla da posmatram druge. Neki su obilazili oko folije. Provlačili se ispod nje. Neki su preskakali. Neki su zvali ekipu da ide sa njima. Neki su davali instrukcije publici da im donese njihov cilj. Neki su stajali i čekali. Da im cilj dođe. Bože dragi. Koliko je različitih načina da se stigne od tačke A do tačke Z.
Onda smo dobili zadatak da uradimo nešto novo. Drugačije od našeg omiljenog načina. Što je to čudno. Bilo mi je strano da okolišam i da obilazim prepreke. Od saginjanja i provlačenja ispod njih mi je bilo muka. Muka mi je i sada kada na to pomislim. Preskakanje je za mene već imalo neku interesantnost. Dozivanje i privlačenje cilja takođe. Ali da mi cilj donesu na tacni, nikako. Ma hajde molim vas. Gde je tu draž otkrivanja.
Čudesno mi je koliko svako od nas ima svoj način. Prepoznatljiv kao rukopis. Kao otisak prsta. Sa druge strane me prepada ta naša sklonost da ogreznemo u navikama. U jednom načinu. Kada ga tako temeljno i celoživotno praktikujemo i nemamo baš mnogo izbora. Jasno mi je da tako nastaju ona staračka domaćinstva. U kojima od kreveta vode dva putića. Jedan do kuhinje. Drugi do toaleta. Za to vreme Fokner je rekao rečenicu koja mi često odzvanja: Ako imaš samo čekić, sve ti izgleda kao ekser. Pa da.
Odjednom sam primetila da živim u ekserolikom svetu. Tih dana sam srela svog prijatelja Čontu. Koji živi u Kanadi. Na pitanje šta ima novo kod mene odgovorila sam mu petominutnim performansom. Na dah. Bilo je toliko toga. Nisam znala odakle da počnem. Otišla. Došla. Počela. Prepočela. Raspočela. Odselila. Doselila. Započela. Prepočela. Otišla. Došla. I tako. Čonta me je slušao svojim velikim žutim mačijim očima. I bez da trepne, najkulerskije na svetu rekao: Znači kod tebe ništa novo. Ah. Kakav hladan tuš. Pa da. Kod mene ništa novo.
Na onom učenju o strategijama Čarls Fokner nam je rekao i da nije baš najtačnije to što se on zove Čarls. Zato što to odslikava jednu zamrznutost. I nepromenljivost. Životu i stvarnosti bi bilo mnogo primerenije da pričamo o njegovim Čarlsinzima. I da se ti mnogi Čarlsinzi često svedu na jedan – dva. Od kreveta dva putića. Za bogat život potrebno je da negujemo što više različitih izraza. Kako bismo tekli u ritmovima života. A ne u nekom davno uvežbanom ritmu. Na muziku koje odavno više nema.
Osim onog mog impulsivnog i momentalnog prelaska kroz prepreku počela sam da uviđam još neke moje Marijinge. Ovaj se naslućuje u skoro svim mojim anegodatama. Pa i u ovoj. Jednoj od mojih prvih anegdota. U to vreme sam imala između 3 i 4 godine. Živeli smo tada na 4. spratu. U zgradi bez lifta. Ja sam bila vrlo živo dete. Koje je bilo sklono pravljenju svakojakih situacija. Nakon što sam nešto zgrešila, poželela sam da se nekako iskupim. Da roditeljima osim neprijatnog iznenađenja, priredim i jedno prijatno. Uvek sam volela da budem korisna. Pa sam rešila da odem u prodavnicu. I da napunim prazan držač sa 6 flaša. 4 Knjaza Miloša. Koka kola i kokta. Bio je to redovan pazar. Uzela sam novac iz maminog novčanika. Držač sa 6 flaša. I krenula polako u prodavnicu. Stepenik po stepenik. Sa četvrtog sprata. Kada sam stigla na ulicu, polako sam trotoarom vukla svoj tovar. Sve dok nisam ušla u prodavnicu. Pretpostavljam da su me svi gledali zabezeknuto. Danas bi moji roditelji odgovarali socijalnim radnicima za zloupotrebu dece. Za dečiji rad. Za nešto.
Tada su samo prisutne žene komentarisale. Kako su roditelji mogli da me pošalju u prodavnicu sa ovolikim tovarom. Do tada sam i ja uvidela da mi je projekat preveliki. Da ne znam šta ću dalje. Ipak sam napunila svih 6 flaša. 4 Knjaza Miloša. Koka kolu. I koktu. I stigla na kasu. Dok sam plaćala račun, jedna žena je rekla. Bože dragi. To je tako teško. A tvoje ruke su tako male. Ja sam joj rekla: Pa kada su moje ruke tako male, onda mi pomozi. Finale priče je da nepoznata žena uzima tovar sa flašama. I nosi ih u naš stan. Na 4. sprat. Moji su se zabezeknuli. Kada su videli nepoznatu ženu sa kiselim vodama. Koka kolom i koktom. Koje niko nije poručio.
Često se setim ove epizode. Kad god se zateknem pretovarena. I fizički i metafizički. Kad se pitam šta se sada radi? Tražeći neku ženu iz prikrajka koja bi mi rekla: Bože, tvoje ruke su tako male. A to je tako teško. Da bih joj ja rekla: Pa kad su moje ruke tako male, onda uzmi pa mi pomozi.
Počela sam da se igram ovim svojim Marijinzima. Da ih razumevam. Neki od njih su mi bili korisni. Neki više i nisu. Neki su mi bili korisni za nešto. A nisu za nešto drugo. To je ono što nas je učio Fokner. Da uočimo svoje Marijinge. Pa ako nam stvari funkcionišu, neka nastavimo. Ono što nas je dovelo ovde, neće nas odvesti tamo. Pa ako nam se ovde sviđa, neka nastavimo. A ako nam se baš i ne sviđa, neka nešto promenimo. Da ne menjamo konja koji dobija. I obrnuto. Da menjamo konja koji ne dobija.
Za razliku od mene, moj muškarac ne bi protrčavao kroz foliju. On bi sreći napravio divan kućni ambijent. Napravio bi joj romantiku. Upalio svećice. Razgovarao sa sobom. Sa svojim srcem. Osvestio kakva sreća bi mu prijala. I dok bi se tako upoznavao sa svojom srećom, ona bi mu došla na vrata. Kuckuckuc. Njemu stvari prosto stižu. A on je dovoljno strpljiv da ih sačeka. Da ih privuče. Tako što ih razume. Za nekoga ko trči da bude pre kiše i pre ciljeva i pre pojava, ovaj Peričing je bio vrlo čudan. Od kada sam se pustila našoj ljubavi, počela sam da praktikujem kombinovani stil. Da kitim sreći ambijent. Da poželi da mi dođe. A bogami, nekada istrčavam po nju. Krećem da joj igram. Kako kad.
Razgovarajući sa srećom i dozivajući je pričamo o mom bratu. A njegovom prijatelju. Koji nas je upoznao. Sad će ga nazvati telefonom. A već zna šta će mu ovaj reći. Kaže mi moj muškarac. Vratio se sa mora. Čekaju ga majstori. Projekti. Bungalov. Kuća. Ne zna šta će pre. Ide da svira. Nekoga da odveze. I pokupi. Da prebaci nešto negde. Nikad mu ništa nije teško. Pokupi. Odnesi. Istovari. Donesi. U međuvremenu sviraj. Kao što je i meni Čonta rekao. Ni kod njega ništa novo.
I moj muškarac ima dosta karakteristične Peričinge. Jedan od njih je improvizacija. Zvana Peričino zaigravanje. I razigravanje. Samouk je. I virtuoz je na balalajci. On muziku čuje. I svira je. Onako kako oseća. Sada. Svira sa dva prijatelja. Koji sviraju iz nota. Sveske. Folderi. Struktura. Inženjeri. Pratim njihove pripreme za nastupe. Kako prave program. Moj muškarac je bio koncert majstor sa 12 godina. U ciganskom orkestru. Ima osećaj za trenutak. Za situaciju. Ne treba mu program. Dok njegovi prijatelji prave spiskove. Jedan od njih vrši vrlo temeljnu numeraciju i indeksiranje. 7, 7a, 7b, 7b1. Broji minute. Stvari. Uklapa. Pridružio im se i četvrti član orkestra. Još jedan Ciganin. Koji svira ceo život. Bez nota. I bez strukture. Bilo je potpuno božanstveno pratiti dva različita načina. Kako se sreću. I kako pokušavaju da se uklope. Vidim koliko se maestro uznemirio. Skuplja usta. Vrpolji se. Ne razume brojeve. 7a i 7b. Drugi Ciganin se samo smeška ovim brojkama. Sa svime se slaže. A svira po svome. Širok osmeh i zlatan zub.
Između dva utovarivanja i istovaranja na probu uleće moj brat. Sa svojim instrumentom. Celoj situaciji daje lepršavosti. Razigranosti. Svira dok mu telefon ne zazvoni. Hitno. Majstori ga čekaju. Da prebaci. Istrčava. Odlazi. Bože dragi. Recite mi nešto novo.
Valjda zato i postoje partneri. Prijatelji. Orkestri. Da nam daju ono što nemamo. Našoj improvizaciji da dodaju poredak. Da naš poredak razbucaju improvizacijom. Svežim životom. Koji teče. Da budu ono čega nemamo. Da nam osveste našu ogrezlost. Najdivnije od svega mi je kad sam videla da je moj muškarac probu zavšio sa sveskom. U koju je napisao spisak stvari koje će svirati na koncertu. Sa sve brojevima 1.2.3. Zvirnula sam da vidim da li stoje 7a i 7b. Oduševljena sam što je fleksibilan. Što izlazi iz sebe. Što je pisao u svesku. To je stvarno vrh. Ipak, nisam baš sigurna da će se na koncertu držati poretka. U njegovom slučaju život je ipak stariji od sveske.
Život se menja. Teče. Nije od juče. Jučerašnji i današnji dan su dva različita dana. Jučerašnje istine ne moraju da važe i danas. A mi smo stvorenja navika. Držimo se svojih načina. Struktura. Svesaka. Ako nam stvari ne funkcionišu, skloni smo da se durimo na život. Da mislimo da život nije u pravu. Da nešto greši. Da ne razume. Mi tako ogreznemo u svoje načine. U neeksperimentisanje. U sebe. Ne puštajući svež život da nam uđe. Nema formule za ceo život. Dijeta koja nam je radila juče, ne mora da radi i danas. Spisak pesama koji je danas zvučao super, sutra može da bude deplasiran.
I što je najluđe od svega, svi vide našu ogrezlost. Naš način. Našu karikaturu. Svi osim nas. Zato valjda i postoje prijatelji. Partneri. Orkestri. Da nam ukažu na naš način. I da nas dopune nedostajućim. Važno je samo da pustimo životu da nam kucne na vrata.
Kad smo već kod Marijinga, ples je jedan od mojih osnovnih izraza. Uvek sam igrala. I uvek sam ja otvarala ples. Dovoljno je bilo da mi se dopadne akord. I kao sa Foknerovom folijom, već sam bila na nogama. I tako sam plesala i plesala. Dok nisam počela da učim plesove. Razne plesove. Standarde. Klasične. Nestandardne. Učili su me Julija i Srećko. Božanstven plesni i životni par. U Ruskom domu.
Što sam više učila, sve sam manje igrala. Počela sam da razmišljam o koracima. O pokretu glave. Očiju. Pitala sam se da li znam korake. Rezultat mog učenja je da sam bila prestala da igram. Shvatila sam da me plesni koraci čine rigidnom. Da klasifikujem. Da igram glavom. Da na parti stižem sa idejom da ću igrati salsu. Da bi me dočekala neka druga muzika. Bez da se otvorim, tako ukočena i spremna za salsu, bila sam univerzalno komična. Osim kada se eventualno dešavala salsa. I tako sam ja učeći plesove prestala da igram. Godinu ili dve sam razmišljala o plesu. I plakalo mi se dok sam se pitala šta se sada radi. Ovo definitivno nije bio željeni Marijing. Pa sam prestala da plešem kod Julije i Srećka. I nastavila da plešem po svom. Bez standarda. Bez pravila. Pre par godina sam našla ples ritmova. Koji prati slobodan pokret. Pa sam mu se pustila. Krenula sam na plesne radionice. Našla Enesu. Veru. Mrdaonicu. Teatar slobodnog pokreta. Igrala osam sati. Igram cele dane. Ihaaj.
Na ovu temu dobila sam još jedno važno učenje. Od učitelja Toma Besta. Da je život uvek u pravu. Da ne postoje greške. Nego samo rezultati. Ono što radimo dovodi nas do određenog rezultata. Ako nam se rezultat sviđa, super. Samo neka nastavimo. A ako nam se rezultat ne sviđa, potrebno je da nešto promenimo. Ono što nas je dovelo ovde, neće nas odvesti tamo. Tako nekako.
Od tada želim da razumem dobre Marijinge. Ono što me vodi u prosperitet. I ono što me tamo ne vodi. Za mene je ekstremno važno da uvek znam šta hoću. Da u svakoj situaciji imam cilj. U protivnom osećam kao da maslačak sam. Da vetar me nosi. Ja bez cilja ne znam ni da se obučem. Ni da kupim na pijaci. Ni da skuvam ručak. O ozbiljnijim poduhvatima da i ne govorim. Možda zato što sam u podznaku Strelac.
Ni malo mi nije bilo berićetno da puštam da me drugi vode. Naročito drugi koji ni sami ne znaju gde idu. Često sam se zaticala u apsurdnim situacijama. Ja, koja sam vodila procese i događaje u koje je bilo uključeno mnogo ljudi, sam dozvoljavala da me vode ljudi koji ni sami sebe ne vode. Iz tih situacija sam nas sve spašavala tako što sam govorila da je sada bilo dosta. Govorila da ako će neko voditi, to ću onda ipak biti ja. I preuzimala odgovornost za akciju. Ipak sam ja Ovan.
Mnogo me je koštalo kad nisam tražila za sebe. Kad sam očekivala da drugi vide da sam se pretovarila. Zajapurila. Pa će mi ponuditi ruku. To sam znala i sa 3 godine. Da ja važno da kažem: Pa kad su mi ruke tako male, a ti mi onda pomozi.
Život mi je pokazao da mi apliciranje nije donelo ništa pametno. Ni poslovno. Ni privatno. Sreća mi se smešila kad god sam posvećeno radila u svom kutku. I pozvala prijatelje da im pokažem šta sam napravila. Uvek su me podržali. Iako narod kaže da sa svojima jedemo, pijemo i ne trgujemo. Meni je baš blagorodno da radim sa prijateljima. Sa ljudima koji mi se sviđaju. I obrnuto. Sa ljudima sa kojima nisam delila simpatije nikada nisam napravila ništa dobro. A pri tom sam se i propisno namučila.
Mnogo mi je koristilo kada sam osvestila svoje dobre Marijinge. Nisam više dangubila. Zamarala se situacijama koje nisu moja šolja čaja. Nisam radila sa ljudima koji mi ne prijaju. Nisam aplicirala. I nastojim da uvek imam cilj. Loženje. I da u to svoje loženje zaljubim meni drage ljude. A evo učim da ne moram uvek ni da protrčim do cilja. Mogu da ga dozovem da mi dođe. I ako se pretovarim da slobodno pozovem drage ljude da mi pomognu.
Nekada sam vodila razne ratove. Protiv sistema. Protiv nepravde. Protiv ovoga i onoga. Ni ratovanje se nije pokazalo kao moja dobitna kombinacija. Danas je jedini rat koji vodim rat protiv svoga oklopa. Čujem ga da zvecka svaki put kad uđem u automatskog pilota. Kad god se pretegnem. Zajapurim. Kad očekujem da će drugi videti moju zajapurenost. I pružiti mi ruke.
Znam da pobeđujem svoj oklop svaki put kada promenim naviku koja više nije dobra za mene. Kada sam prestala da pušim, svet mi je postao nov i svež. Kao da sam se ponovo rodila. Kada sam izbacila hranu koja mi nije prijala. Kada sam uvela nove ritmove. Kada sam na novi način odreagovala na neku staru bol. Kad sam preskočila da kažem neku gorku reč koja mi je bila na vrh jezika. Kad nisam ispiričala neku ružnu priču koju znam o nekome. Iako mi se vrzmala po glavi. Iako je duhovita. Iako bih njome ispoentirala. I ispala faca. Kada se nisam uključila u neki slastan trač. Kad se nisam naljutila na nekoga čiji se način razlikuje od Marijinga. Kad god sam izašla iz automatizma. Kad god sam se setila da dišem. Da oslušnem sebe. Da pre nego što reagujem, sebi kažem: Evo meni prilike da primenim svoja učenja. Šta ja to verujem kada u ovoj situaciji reagujem ovako? Da li ja stvarno tako mislim? Otkud meni ovo?
Ipak, ne mislim da sam pronašla formulu za ceo život. Jer život nije od juče. Ono što mi je radilo juče ne mora da mi radi i danas. Srećna sam što mi svako od meni bliskih ljudi otkriva neke moje Marijinge. U zavisnosti od toga koju Mariju oni bude u meni. I ja u njima. Presrećna sam što sam pored muškarca koji je potpuno živ. Uronjen u trenutak. I koji vidi kada postanem svoja karikatura. Kada protrčavam kroz folije. Pa mi kaže: Ćekaj, ćekaj. Kada uzmem više nego što mogu da nosim. Kada se pretegnem. Kada se tako pretovarena zajapurim. Fizički i metafizički. Pa mi kaže: Ljubavi, nije pravedno to što očekuješ od sebe. Uradila si to i to i to i to. Da li ti baš iz svakog predmeta moraš imati desetku? I da li moraš da poništavaš svaku devetku? Nekada su dobre i šestice. Kažem mu da šestice baš i nisu za mene. Ali da iz nekih predmeta osmice mogu da budu sasvim u redu.
Zahvalna sam mom učitelju Dušanu Milojeviću koji je video Marijinge koje ja nisam. Kaže mi da voli moju neobuzdanu strast. Koja me nosi. Koja mi daje slobodu da idem, da padam, da se dižem, da otresem prašinu. I da tako nastaje zvezdana prašina.
Nedavno sam srela svog prijatelja Zoju. Sa kojim sam drugovala dok se pre skoro četvrt veka nije odselio u Kanadu. Pitao me je: Zar ti više nisi autonomaš? Gospode Bože. Majko Mila. Odakle meni autonomaštvo? Pa ja nikada nisam bila zainteresovana za politiku. Ali nikada. Skoro 20 godina nisam pogledala nijednu informativnu emisiju. Niti pročitala nešto iz tog segmenta života. A Zoja me ja zapamtio kao autonomašicu. Ah. Kažem mu da su to bile tuđe misli. Ideje koje sam preuzela. I preradila. Pa možda čak i zagovarala. A sada ne mogu ni da se setim da sam ih nekada imala.
Juče sam naišla na knjigu koju sam posvetila mojoj prijateljici Iri. Čitam posvetu. Majko mila. Šokirana sam svojim cinizmom. Koliko sam je umanjila posvetom. Obezvredila. Podarila sam joj knjigu za Dan Republike kao najboljoj drugarici u sobi. Ah. Koliko sam se bojala da joj pokažem emocije. A htela sam da joj kažem: Volim te Irice. Darujem ti ovu knjigu zato što te volim. I hvala ti što si moje dobro drvo.
Zato je važno da pratimo svoje Marijinge. Peričinge. Čarlsinge. Da ih ažuriramo. Da menjamo mišljenje. Mi doslednost smatramo velikom vrlinom. Istrajavanje u svojim mišljenjima i stavovima. Jednom autonomašica, uvek autonomašica. Kada ih promenimo, okolina nam sudi. Kažu da smo vrbov klin. Da smo pogrešili. Rekoh vam da više ne verujem u greške. Nisu to greške. Tada sam mislila tako. Lepo je neko mudar rekao. Ko do tridesete nije bio levičar, taj nema srca. Ko posled tridesete ostane levičar, taj nema mozga.
Vreme se menja. Ono što je važilo ujutru, ne mora da važi uveče. Ono što me je dovelo ovde, neće me odvesti tamo. Danas na novi način razumem stvari. Imam nove ideje. Danas više ne mislim tako. I ponosim se time. To mi samo kazuje koliki sam put prešla. Od kvazi autonomašice do one koja se ne stidi da kaže da nema stav po pitanju politike. Zato što me ne interesuje. Od mudrijašice koja je ironisala i kurčila se, mogu da otvorim svoje srce i kažem ono što osećam. I u 4 oka. I javno pred svima. Mogu da kažem da ne znam. Da tražim za sebe. Jebe mi se. Može mi se.
Nedavno sam u Kopenhagenu imala jedan vrlo zanimljiv unutrašnji doživljaj. Vežbala sam jogu. Kad sam začula pesmu hodže sa obližnje džamije. Ovi zvuci su pokrenuli čitav niz misli: hodža, džamija, Kopenhagen, stranci, čuđenje, upitanost kuda ide ovaj svet. Za to vreme sam stigla u šašang asanu. U položaj zeca. U isti položaj koji praktikuju vernici u džamijama. Baš je bilo apsurdno. Pitala sam se ko sam ja da mislim ove misli? Ja koja sam u istom položaju kao i vernici u džamiji. Zašto je moja joga dobra a nečije pevanje nije? Zašto mi se svidela Ruska crkva kojoj sam se divila dan pre u istom gradu? Zašto mi se sviđalo kad sam nekada kod Crnjanskog čitala kako su ruski kockari zidali crkve da bi mogli da se pomole pre nego što spiskaju sav novac u nekoj od evropskih kockarnica? Kakva je razlika između ta dva? Odakle meni ove misli? Da li ja stvarno ovo mislim? Pa ne mislim. Nemam stav. Nego vežbam jogu. Baš sam se dobro osećala. Što se više nisam se bavila hodžom. Ni njegovim pevanjem. Koje mi je odjednom postalo prijatno. Što sam mogla da se vratim mojoj jogi. Mojim sanskritskim mantrama. Inshalah.
Tako se ja borim protiv svog oklopa. Rasplićem te svoje čvrste stavove. Tuđe misli. Koje sam usvojila. I svojima ih nazvala. I od njih teorije stvorila. Da ih odbranim. Danas znam da prepoznam te svoje Marijinge. Stare matrikse. Sa uživanjem ih rasplićem. I ne stidim se što sam nekada mislila onako. Kao svoju ličnu pobedu doživljavam sve te nove ideje. Do kojih sam sama došla. A i njih sam spremna da preispitam. Čim prestanu da mi čine dobro. Da se osećam ljubavno. Radosno. Čim prestanu da me inspirišu.
Ti stari matriksi su čudo. Stalno iskrsavaju. Nedavno sam rekla reč panduri. Nakon koje me je zabolelo celo telo. Sva sam se namrštila. Shvatila sam da je to reč koja se više ne slaže sa mnom. Ni sa mojim rečima. I opet sam osvestila koliki sam put prešla. Od pandura do milicionera. Eh. Nekada bih se sama sebi rugala za ovaj prepodobni stav.
Nedavno me je zaustavila prodavačica iz lokalne prodavnice. Sivog lica. Sa izraženim podočnjacima. Ne baš čiste kose. Bez nekoliko prednjih zuba. Bila je na pauzi. Pila je kafu i pušila. Ispred magacina. Rekla mi je divne reči. Kako sam joj uvek lepa. Razdragana. Na biciklu. Pitala me je za recept. Kakav bih joj savet dala? Dodala je da ima muža. I troje dece. I da nema nikakvo vreme za sebe. Ah. Pomislila sam da je vrlo dalek put. Od automašice do nekoga ko živi svoj život. Od svih poroka kojima sam se nekada utrnjavala. Do uživanja u disanju. U sebi. U svom telu. U životu. U svetu oko sebe.
Već u sledećem udahu sam shvatila da je lako. Mnogo lakše nego što izgleda. Da počinje prvim korakom. Radoznalošću. I njenom željom da uvede nove ideje. Ljubavlju prema sebi. Prema svom telu. Neka se istušira ljubavno. Rekla sam joj. Neka napravi sebi neku lepu frizuru. Na primer. Neka napravi neko vreme koje je samo za nju. Njeno telo traži svakodnevnu pažnju. I ako mu ne bude svakodnevno davala ljubav, ono će svakako tražiti pažnju. U formi simptoma. Pa neka bira. Rekla sam joj i da se vreme za sebe ne nalazi, nego se stvara. Tako što počne da uči decu da sami sebi naprave doručak. Na primer. Dok se ona senzualno istretira.
Rekla mi je da joj je ta pauza sa kafom i cigaretom kod magacina jedina stvar koju radi samo za sebe. Sve ostalo bavljenje je posvećeno drugima. Porodici. Šefovima. Mušterijama. Mogu da je razumem. Jer sam i ja sebe nekada častila na isti način. A onda mi je odjednom postalo pretužno što mi je pušenje u nekom zabačenom brlogu najveće zadovoljstvo u životu. To je bio pokazatalj da baš i nisam istražila mnogo toga.
Dala sam joj još neke ideje kako da se počasti. Tako što će ustati 10 minuta ranije. I istretirati sebe ljubavno i senzualno. Što će oprati kosu. To je obavezno. I tako što će obući najlepše što ima. Za svaki dan. Što će sići stanicu ranije. I prošetati krajem. Pogledati nebo, ptice i decu koja se igraju. Za početak. Neka svaki dan uradi nešto za sebe. Kad već puši, neka to bude praznik. Neka udesi sebi ambijent. Neka pravi graciozne pokrete. Neka puši ka kraljica. Srele smo se nedavno. Često me se seti. Kaže. Kad god se pretegne. Pa uradi nešto za sebe. Malo, ali slatko. O tome se radi.
Svaki dan je nov. Svež. I od beskraja mogućnosti da ga provedemo, mi skoro svaki provodimo na isti način. Mislimo iste misli. Radimo iste stvari. Ah. Kao da smo slepi, gluvi, utrnuti. Kakvo traćenje života.
Znam nekoliko ljudi koji i dalje jedu potpuno dečiju hranu. I koji ne žele da probaju novu hranu. Ništa osim praške šunke, pavlake, paradajza, sira, bečke šnicle i krompir pirea. To saznam kada vidim da su ogrezli u iste obrasce. Da rade te jedno te isto. Pa ih pitam kako se hrane. Zbune se. Nisu to očekivali. Mislili su da ćemo voditi neke ozbiljne razgovore. A onda im dam zadatak da polako uvode novu hranu. Da probaju nešto što nikada nisu. Svaki dan nešto novo. Da vide. Da čuju. Da osete.
Na svakoj radionici dajem herojima zadatke da izađu iz sebe. Da urade nešto novo. Šašavo. Luckasto. Nešto što uopšte ne liči na njih. Pričam im o jogi. Da joga nije samo rastezanje tela. Nego i rastezanje misli. Ideja. Zovem ih da svaki dan gledaju novim, svežim očima. Da urade nešto novo. Da otkriju više emocija nego obično. Da se puste da budu ranjivi. Da probaju neku novu hranu.
Mi smo bića navika. Skoro sve što radimo, radimo zato što smo tako navikli. Živimo jedan te isti dan. Dan mrmota. 2. februar. Ponovo i ponovo. Ako nam se taj naš 2. februar sviđa – odlično. Samo neka nastavimo. A ako nam se ne sviđa – to je barem lako. Dovoljno je da uradimo nešto novo. Ono što nas je dovelo ovde, neće nas odvesti tamo.
Kada ste poslednji put uradili nešto po prvi put?
Napisala sam ovo pitanje. Istinski sam ga postavila i samoj sebi. I shvatila da sam vežbajući svakodnevno i samostalno yogu ušla u dan mrmota. Da već neko vreme radim iste vežbe. Da se ne teglim dovoljno. Da otaljavam. Pa sam rešila da na ovo pitanje odgovorim puštajući vodiča u moj dan. Dopuštajući da me neko drugi vodi. Verovali ili ne, pitanje koje je učiteljica yoge postavila za dobro jutro je bilo isto to: Kada si poslednji put uradila nešto po prvi put?
Eto tako. A vi sad vidite šta ćete. Ono što vas je dovelo ovde, neće vas odvesti tamo. Ako vam se ovde sviđa, samo nastavite. I ako vam se ne sviđa, menjajte.
Sombor, 14. avgust 2016.