Obožavam priču o tome kako orlovi odrastaju svoje mladunce. Kako ih dočekuju divnim i ušuškanim gnezdima. Ali ih od prvog dana spremaju za letenje. Stavljaju ih na svoja leđa. I lete sa njima. Svaki put kada se vrate u gnezdo otkinu nekoliko grančica. Svakim letom na roditeljskim leđima, mali orlići su sve spremniji za život. A gnezdo je sve manje udobno. Da bi jednoga dana od gnezda ostala samo kontura. U međuvremenu su orlići naučili da lete. I to ne makar kako. Nego na velikim visinama. Nebu pod oblake.
Često se setim ove priče. Koju nam je pričao moderni šaman i omiljeni učitelj Tom Best. Zvao ju je fiziologija letenja. Često i rado je pričam. A još češće primećujem šta mi ljudi radimo sa svojim mladuncima. Pravimo komforna i sve komfornija gnezda. Letimo po svetu. Idemo po hranu. Radimo. Trudimo se. Ušuškavamo gnezda. Ne uključujemo naše mladunce u život. Ne dajemo im njihov delokrug odgovornosti. Ostavljajući ih da spavaju. Za to vreme njihova fiziologija se ne razvija za letenje. Nego za ležanje u gnezdu. Dok mi nabavljamo i seviramo hranu. Za koju naši mladunci pojma nemaju ni kako, ni odakle stiže. Sa punim pravom mogu da pomisle da hrana niče u frižideru.
I tako. Dok orlići rano poleću, mi našim mladuncima sve više produžavamo vreme poletanja. Kao da nije dovoljno što je našoj vrsti potrebno mnogo vremena da postanemo „ljudi“. Nego to naše detinjstvo još produžavamo. Do beskraja. Nekada su naši mladunci stasavali već sa 7-8 godina. Uključivali se u život. Ne tako davno mladunci su poletali sa dvadesetak godina. Čini mi se da danas naši mladunci počinju da razmišljaju o letenju tek oko tridesete. Kad završe sve svoje škole. Kad obiđu sve propisane evropske gradove. Kad završe master. I drugi master. Neki se ne uključuju u život dok ne završe doktorske studije.
Vaše je samo da učite. Govorimo im. Jako me nervira ta ideja. Zato što je to velika prevara koju roditelji serviraju deci. Nije dovoljno samo da učite. Jer se život ne sastoji od informacija kojima baratate. Naprotiv. Skoro da se uopšte ne sastoji od njih. Sastoji se od vašeg razumevanja života. Ljudi. Odnosa. Poslova koji oni rade. Načina na koji obezbeđuju svoju egzistenciju. Načina na koji zadovoljavaju svoje potrebe.
Meni za jedva da je ponešto za život koristilo od onog što sam učila u školi. Skoro sve što sam naučila, naučila sam sama. Iz svog ličnog iskustva. Leteći. Padajući. Idući. Dižući se. Razumevajući. Razvijajući fiziologiju za idenje. Za letenje. Gledajući druge kako lete. Padaju. Dižu se. Idu. Razumevaju. Pričajući sa njima. A to se skoro nikada nije dešavalo u školi. Čast izuzecima.
Zamislite samo koliko to mora biti naporno. Početi odrasli život kao doktor nauka neke oblasti. Koliki je to nesklad. S jedne strane imati bezbroj informacija o jednoj oblasti života. A sa druge strane nemajući pojma o praksi. O životu. O ljudima. O odnosima. O svakodnevici. O uopšte.
Poznajem osobu koja je živela život pod staklenim zvonom. Njeni roditelji su bili oduševljeni što njihova ćerka želi da uči. Da postane prva fakultetski obrazovana osoba u zanatlijskoj porodici. Tretirali su je kao caricu. Samo neka uči. A ona je samo učila. I učila. I nije se uključivala u život. U ljude. U odnose. Učila je dok nije postala sudija. Ljudi se hvataju za glavu kada im njihov predmet dopadne u njene ruke. Za kafanske tuče odrapljuje višegodišnje drakonske kazne. Zato što nikada nije ušla u kafanu. Zato što nije doživela nikakav život. Osim pravnog i papirnog.
Dve godine sam radila u korporativnom svetu militantnog mučeništva. Imala sam priliku da radim sa mladim orlićima. Sa sertifikatima raznih seksi škola. Sa nekoliko fensi mastera. Nekoliko svetskih jezika. Svim propisanim evropskim gradovima. Majko mila. Nisam mogla čudom da se načudim kako tek stasali master orlići razmišljaju. Sa koliko sinioritija, nadobudnosti i ekspertize kreću u život. Ne znajući pri tome ni kafu da skuvaju. Ni doručak sebi da naprave. Uživo sam doživljavala ono što nam poslednjih godina svetska istraživanja govore. O našem vaspitnom i obrazovnom sistemu. Da je jedan od najnefukcionalnijih na svetu. Da su znanja koja dobijaju mladi orlići najneupotrebljivija na svetu. Dajući im iluziju da su školovani. I da imaju sertifikat za dobar život.
Poučena ovim iskustvom, od svojih saradnika nikada ne tražim sertifikat. To me skoro uopšte ne zanima. Pitam ih više reda radi. Da vidim kako su razmišljali sa 18-19 godina. Da bih sa nekim radila potrebna mi je životna spretnost. Snalažljivost. Domišljatost. Entuzijazam. Lakoća kretanja. Da zna da skuva kafu. Da se snađe u kuhinji. Da zna kako je organizovano domaćinstvo. Gde se šta nalazi. Da razmišlja zdravorazumski. I da ne shvata stvari suviše ozbiljno.
Juče sam doletela u Kopenhagen. Air Srbijom. Mlada, lepa i sertifikovana stjuardesa je pokušavala da posluži ručak. Mnogi putnici su učestvovali u njenom performansu. Dok je ona pokušavala da pogleda, pa da trepne, pa pronađe i otvori flašu, pa da uspe tečnost, pa led, pa kisela, pa hrana, pa… Majko mila. Apsolutna nespretnost. I potpuno zakržljala koordinacija. Žena do mene je dobila malo sosa po rukavu. Umalo da nismo sleteli sa raširenim tacnama. Ah.
Kao što ste mogli da shvatite, ovo je definitivno moja tema. Moj drug Zoja ju je davnih godina nazvao filozofija na maminoj sarmi. Zoja spada u grupu orlova koji su rano poleteli. Odlučio je da radi odmah posle srednje škole. Za razliku od većine svojih drugara. Koji su studirali, izlazili, spavali i razvijali filozofiju utemeljenu na maminoj sarmi. Koja je bila prilično klimava. I životno neutemeljena i nepotkrepljena. Zoja se uvek upuštao u život. Otišao je u Kanadu. Napravio je porodicu i život u Kanadi. Vratio se u Srbiju. Uvek sam uvažavala njegovu filozofiju. Koju je razvijao na svojim sarmama. A posle i na sushiju.
Zoja i ja smo se još tih davnih godina razumeli oko filozofa na maminim sarmama. Kojima smo bili okruženi. Iako smo zajedno sa njima ostajali do jutra, nas dvoje smo odlazili da radimo. Dok su oni ostajali da spavaju. I polako se budili kad bismo se mi vraćali sa svojih obaveza.
Neki dan sam naišla na radnu knjižicu mog muškarca. Koji je već sa 12 godina bio koncert majstor ciganskog orkestra. Već sa 15 godina je imao upisan staž u radnoj knjižici. Sa 18 godina je bio u vojsci. I imao je status hranioca porodice. Zato što je za vreme odsluženje vojnog roka imao jednog i dobio još jednog sina. Seća se da je kao hranilac porodice od druga Tita dobijao ogromnu platu. Kao generalsku. Kaže. I uvek je bio hranilac porodice. Zato što je rano poleteo iz gnezda. Zato što nije imao od koga da očekuje podršku. Pa je morao sam da poleti. Sav važan mi priča kako je izgledao njegov dan u dvadesetim godinama. Svirao je u kafani svako veče. Do jutra. Onda je odlazio na „redovan“ posao. Koji mu je upisan u radnu knjižicu. Popodne je išao u večernju školu. I bio hranitelj porodice. Otac. Muž. I šta još sve ne.
Oboje nas je odredilo to što smo rano odleteli iz gnezda. Što smo u mladim danima počeli da se staramo o sebi. Ja sam od kada pamtim želela da budem velika. Čeznula sam za magičnom zemljom odraslih. Da preuzmem važne zadatke. Da se rešim svoje dečije blentavosti. Zavisnosti od odraslih. Čiji mi rezoni ni malo nisu odgovarali. Želela sam da svet vidi koliko sam velika. Penjala sam se na stolicu da perem sudove. Asistirala po kuhinji. Insistirala da pravim svoje prave kolače. Zahvaljujući mami koja je imala strpljenja dok ja sama mutim i pravim te moje prave kolače. Zahvaljujući maki kojoj sam se vazda motala oko nogu. Gledajući. Pitajući. Dodajući. Učestvujući. Seckajući. Aki i didi od kojih sam vrzmajući se po kući naučila da gazdujem gazdinstvom. Da organizujem radnike. Tako što sam gledala, dodavala, išla, nosila. Brala cveće. Prodavala ga na pijaci. Zahvaljujući dedi Alojziju koji je osim razvijanja mojih naučnih i pedagoških sklonosti mnogo doprineo i razvoju mojih životnih veština. Angažujući me da sa njim uređujem vrtove. Da kalemim cveće. Aranžiram bukete. Da sakupljam kajsije. Da ih ljuštim, čistim. I stavljam u komovicu. Da imam svoju dečiju rakiju. Da berem ribizle. Da čistim i pravim pekmez.
Od malih nogu sam držala časove matematike i fizike. Učeći da trampim svoje usluge. Da ih nekada naplatim. Da ih nekada ne naplatim. Da procenim kada i šta. Da me neko tretira i ovako ili onako. Da donosim svoje samostalne male zaključke o svetu razmene. Da i ne govorim o velikoj učiteljici. Kafani. Gde sam naučila koordinaciju pokreta. Zahvaljujući bratu Stipi naučila sam da nikada ne idem praznih ruku. Naučila sam da razumem prostor. Ljude. Ovakve i onakve. Teoriju pregovaranja. I još mnogo, mnogo toga.
A život mi je već sa 17 godina dao priliku da poletim. Tada je mama otišla. A ja ostala sama sa sobom. I sa tatom koji je osnovao novu porodicu. I koji nije mnogo mario za mene i za moju sestru Jovanu. Zahvaljujući svim mojim dečijim aktivnostima oko sudova, ručkova, kolača, cveća, radnika, rakije, kafane, bila sam spremna za samostalni život.
Zahvaljujući tata Dušku koji mi je rekao da sam se obratila na pogrešnu adresu. Kada sam tražila od njega pozajmicu od 100 maraka. Kada su došli da mi plene imovinu. Zbog neplaćenih računa. Da. Tada me je izludeo njegov stav. Mrzela sam ga. Danas mislim da je to bio jedan od mojih najvećih blagoslova. Momenat kada sam shvatila da sam velika. Da je došlo vreme da letim. Da sam odgovorna za sve što uradim. Pa i za svoje račune. I da nemam kome da se žalim. Da nemam kome da ne budem dobro. Pa sam vrlo rano naučila da budem dobro. I da mi se ne isplati da ne budem dobro.
Naravno da sam se ugruvala. I ugruvavala. Ali sam se dizala svaki put. Naučila sam da se dignem. Da otresem prašinu sa sebe. I načinim je zvezdanom. Svaki put sve jača. Mlađa. Lepša. Od tog padanja sam načinila moj lični brend. Razvila svoj opus. Heroji novog doba.
O tome priča još jedna priča o letenju. Kako je devojčica gledala leptira u nastanku kako se muči da probije čauru. Bilo joj je žao. Pa je rešila da mu pomogne. Razrezala je čauru. Da leptir lakše izađe. Leptir je lakše izašao. Ali nikada nije poleteo. Zato što leptiri poleću upravo u momentu kada se sami oslobode čaure. Tada im krv potekne u krila. I oni lete. Paf.
Nekada je detinjstvo trajalo do ranih dvadesetih. Pa do tridesetih. A sada su to već i četrdesete. Čujem od drugarica na pragu pedestih kako putuju 20 kilometara kod svojih starih majki. Po sarmice. Bune se što se stare majke nisu modernizovale. Što ne kuvaju modernu i zdravu hranu. Kukaju mi i kako nemaju čistog veša. Kada ih pitam kako to, kažu da im je veš na pranju kod mame. Desetak kilometara daleko.
Dok sam radila u korporativnom svetu militantnog mučeništva često sam putovala po konferencijama. I raznim visoko sertifikovanim skupovima. U ovoj epizodi sam tek doputovala i smestila se u sobu. I otišla da popijem kafu. U fensi lobiju. Gde sam srela jednog sinior eksperta. Ljutio se na svoju ženu. Kako ga je loše spakovala za putovanje! Kako je mogla da zaboravi da mu stavi ovo i ono?!? Majko mila. Bila sam šokirana tolikim odsustvom svesnosti.
Sigurna sam da ne može da vodi ni ljude ni sisteme neko koga žena pakuje. Neko ko ne zna da spakuje svoj kofer. Ko ne zna da vodi svoj lični sistem. Svoju ishranu. Svoj dan. Svoj veš. Svoj kofer. Svoj stan. Nemam ni vremena ni interesovanja za filozofiju sa tuđim sarmama. Ni na maminim. Ni na ženinim.
Nije ni čudo što mnoge mlade žene koje poznajem maštaju o muškarcima strancima. Pitam ih zašto. Zato što su ih mame Nemice naučile da sklone svoje stvari. Da uključe mašinu. Da prostru veš. Da naprave sebi obrok. Da se spakuju. Gledam muškarce Dance kako guraju kolica sa svojim bebama. Kako na javnim mestima presvlače bebe. Kako voze biciklove sa svojom decom. Pun je park mladih tata sa svojom decom. Baš kao što vidim i male Dance kako razvijaju fiziologiju vožnje bicikla. Već sa 3 godine ravnopravno voze svoje biciklove. U velikim kolonama. Među stotinama biciklista. U pravom saobraćaju. Gledam evropsku dečicu na aerodromu kako vuku svoje male kofere. Kako se čekiraju. Nekako sam sigurna da su ih mame pustile da se sami spakuju.
Kuma Duška mi priča o nedavnom istraživanju. O tome kako putovanja razvijaju decu. Njihov osećaj za vreme. Osećaj za prostor. Za orijentaciju. Za planiranje. Odgovornost za svoj kofer. Uče ih komunikaciji sa različitim svetom. Već mogu da čujem glas koji mi kaže: Lako je njima. Nemcima. Dancima. Kad imaju novca da putuju. I zato unapred odgovaram da se to ne odnosi samo na skupa prekookeanska putovanja. Nego i na svakodnevne izlaske iz kuće. Na mala putovanja. Kod rodbine na selo. Gde god.
I ne mogu da se ne setim moje mame. Koja me je kao sasvim malu devojčicu pustila da putujem sama. U Beograd. Da presedam. Da hvatam autobuse. Hvala joj što mi je verovala da sa 12 godina mogu da idem sama u Trst. Doduše busom iz Rovinja. Hvala joj što se oko ove teme raspravljala sa tatom. Koji ni malo nije bio oduševljen njenom idejom mog ranog samostalnog putovanja. Lakše bi im bilo da sam im na oku.
Sećam se koliko sam uživala kada je moja prijateljica Vera sva uzbuđena ispričala kako se njen najstariji sin Ognjen sam spakovao. Imao je tada 8 godina. Spakovao je sve što mu je trebalo. To su ta prva poletanja. Probijanja čaure. Sertifikati. Čestitala sam joj. Kao što sam čestitala Veri i njenom mužu Marku kada su podržali Ognjena u ranom poletanju. Kada je odlučio da nema vremena da dangubi po školama. Sakupljajući nekakve sertifikate. Nego je odlučio da poleti. Da se profesionalno posveti sportu. Da krene u život. Uvek pitam za Ognjena. I radujem se da čujem kako ovaj mladi orao širi krila i šepuri se svetom. Ovog leta je radio u nekom seksi grčkom rizortu. Igrajući tenis. I zarađujući odlične pare. Možda i veće od njegovih visoko obrazovanih roditelja. Sa mnogim dodatnim sertifikatima.
Neki dan sam razumela koliko je važna fiziologija letenja. Fiziologija kretanja po kući. Po gradu. Po svetu. Koliko su večna učenja koja dobijamo u najranijim danima. Moje telo je zapamtilo sve što sam videla, čula i uradila dok sam kao mala devojčica asistirala maki u kuhinji. Nisam ni znala da znam. Samo sam skuvala jelo. Isto onako kao što sam videla da ga je ona nekada pravila. Pre četrdeset godina. Pa vi sad vidite.
Moj muškarac se ovih dana selio. Bio je oduševljen sa koliko smo lakoće osmislili i organizovali selidbu. Neprimetno. U belom odelu. Naravno. Rekla sam mu. Kad smo razvili fiziologiju selidbe. Seleći se mnogo puta. Gradovima. Zemljama. Drumovima. Kontinentima. Posle tridesete selidbe sam prestala da brojim. A ni on ne zaostaje mnogo za mnom.
Mnogi mladi orlići se sretnu sa mnom kada shvate da ono za šta su ih roditelji i škola spremali nema nikakve veze sa životom. Da nisu naučili da lete. Iako imaju najseksije sertifikate za letenje. Da nije dovoljno samo da uče. Nego je potrebno i da žive. I da učestvuju u životu. U naizgled malim stvarima. U pripremi svog omiljenog obroka. Umesto maminih sarmica. U održavanju svog veša. U pravljenju svog gnezda. Ako su još uvek u roditeljskom. U održavanju svog gnezda. U preuzimanju odgovornosti za svoj život. U plaćanju računa. U tom procesu će njihova filozofija dobiti jedno fino utemeljenje. Kažem im. Nove slojeve. Nijanse. A i sertifikati će dobiti novi sjaj. I puni smisao. Pitaju me da li dajem sertifikat za dobar život. Nasmejem se od srca. I kažem da ne dajem sertifikate. Ipak sam ja divlja u srcu. Ali ih učim da budu Masteri dva sveta. Da povežu nebo i zemlju. Velike ideje i njihovo ostvarenje. Mastere i život.
Ovo je definitivno moja velika tema. Zato što sam kao i moj drug Zoja, osećala veliki raskorak između mene i sveta oko mene. Gledajući mnoge roditelje kako šalju svojoj „deci“. Hranu. Čist i ispeglan veš. Novac. Kako plaćaju njihove račune. Kako rešavaju njihove probleme. I zadatke. Kako se mešaju u njihove odluke. Ne dajući im priliku da razviju svoju fiziologiju za letenje. Ne dajući im čak ni da probiju svoju čauru. I steknu potencijal za poletanje.
I pored toga što je mamin odlazak i moje rano poletanje možda najveća bol koju sam doživela, on za mene predstavlja i najveći blagoslov. Često sam pomislila: Blago li je meni. Što mogu kako hoću. Što sama odlučujem o svom životu. Što me niko ne smara. Dok sam gledala i slušala razne mame kako svakodnevno zovu moje prijatelje. Da dođu na sarmu. Kako im predlažu da urade ovo. Da ne urade ono. Uh. Blago li je meni .
Blago vama. Rekao je i jedan moj prijatelj. Kada je moja sestra Jovana izrazila žal što smo ostale rano bez mame. E da. Iako sam najviše na svetu volela svoju mamu, kada vidim mameću torturu nad svojim sinovima i ćerkama, često pomislim: blago meni. Blago meni što sam imala priliku da sve svoje odluke donosim samostalno. Da budem odgovorna za sebe. I za svoj život. Ali i da budem zaslužna za sve što sam napravila.
Blago meni što nisam nasledila roditeljski posao. Pa da kažu da su mi oni sve obezbedili. Ni sa čim nije merljivo zadovoljstvo samostalnog probijanja opne. Samostalnog letenja. Ostvarenja. Rečima ne mogu da vam ispričam koliko sam ponosna na sve što sam napravila. Na sva svoja padanja. Ustajanja. Posrtanja. Poletanja. Od kojih su mi narasla krila. I od njih se moja fiziologija razvila za letenje. I od kojih je nastala moja lična filozofija. Na mojim sarmama.
Mnogi roditelji kao da ništa nisu razumeli na temu poletanja. Često se srećem sa njihovim, životno neutemeljenim očekivanjem da će njihovi orlići poleteti jednoga dana. Kada napune toliko i toliko godina. Kada dobiju sertifikat. Master. Doktorat. Kada obiđu sve evropske gradove. Kada se udaju. Ožene. A onda jednoga dana počne da ih nervira izležavanje njihovih mladunaca od 40 godina po ušuškanom gnezdu. Dosadi im da prave sarmice. Kažem im da malo ko želi da napusti komforno gnezdo. A naročito ako ne zna da leti. I naročito ako nije razvio svoja krila. Ne čini se lako poleteti sa 40-50 godina.
Srećem bogami i stare i onemoćale orlove kako batrgaju. I kako se ljute se na svoje orliće od 40-50 godina što još uvek ne poleću. Kažem im da moraju da ih puste. Da idu. Da zapnu. Da padnu. Da zamahnu krilima. Tako onemoćali orlovi mi kažu da ne mogu da gledaju kako njihova deca padaju. Ah. Ja im kažem da to nisu njihova deca. Nego njihovi sinovi i ćerke. Zbune se. Kažem im da okrenu glavu. I neka ne gledaju. Samo neka ih puste da padaju. Što pre, to bolje. Bolje ikada nego nikada.
I možda je na ovu temu najlepše reči rekao Halil Džubran.
Vaša deca nisu vaša deca.
Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom.
Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,
I premda su s vama, ne pripadaju vama.
Pričam im koliko je važno da njihovi sinovi i ćerke razumeju filozofiju života kroz svoje iskustvo. Da razumeju zakone setve i žetve. Da kako seju, tako će i da žanju. Da ih puste da im nikne ono što su posejali. Ako su posejali korov, neka nikne korov. A roditelji, dok je u njihovoj moći, žele da „dečiji“ korov pretvore u ružu. Varajući decu. Lažući ih da će iz semena korova da im nikne ruža. Onda se čude kada njihova „deca“ požele da posade čitav ružičnjak. I tako.
Ljubim vam krila. Čak i ako dugo niste mahali njima, ne sekirajte se. Krila su za letenje. Jedva čekaju da njima zamahnete. Da napravite neki svoj omiljeni obrok. Da se pozabavite svojom garderobom. Da picnete gnezdo. Ukoliko imate orliće, slobodno izbacite neku grančicu iz njega. Nešto što vam više ne treba. Slobodno platite neki svoj stari račun. Nešto što ste dugo odlagali. Šta god. Što čini da se osećate dobro. Veliko. I ne bojte se. Ništa strašno neće vam se desiti ni ako padnete. Samo otresite prašinu i nastavite.
Prva je fiziologija. Pa filozofija.
Lepo je Grunf rekao:
Tko vrijedi – leti.
Tko leti – vrijedi.
Tko ne leti – ne vrijedi.
I tako. Uživajte u letenju. Vredi.
Kopenhagen, 22. avgust 2016.