Ne osećam ništa. Samo se sećam. Žale mi se ljudi. Da ne osećaju ništa. Da su utrnuti pred događajima. I lepim. I onim manje lepim. S vremena na vreme urade bilans stanja. Koji im kaže koliko toga se lepog desilo. A njima ništa. Znaju da bi trebalo da se raduju. Ili da su tužni. Kako bilans kaže. A oni nisu ni jedno. Ni drugo. Nego su zbunjeni.
Sve je to zbog koncepata. Kažem im. Zaglibili smo u koncepte. U svesno razmišljanje. U činjenice. Kojima maestralno baratamo. Po folderima. Drop boxovima. Delimo hiljade informacija. Sa onima koji takođe barataju hiljadama informacija. Pa smo zbunjeni. I utrnuti. Jer ne osećamo. Zato što koncepti nisu nešto što može da se oseti. Nema osećanja u koncept storu. Osećanja se dešavaju u percept storu. U telu. U srcu. U stomaku. U grlu.
A mi prosto ni ne stignemo do tela. Od množine informacija. Od misli. Od glave. Idemo ulicom i vrtimo stotine informacija. Zadataka. TO DO lista. Ne vidimo ni Sunce. Ni mesec. Ni decu koja se igraju. Ni prolaznika. Možda našeg poznanika. I tako mi stanujemo u našoj glavi. I to čak ne ni u celoj glavi. Nego u jednom njenom malom delu. Zvanom leva hemisfera našeg mozga. Ona koja misli. Koja je svesna. Koja računa. Koja je logična. Uzročno-posledična. Linearna. Koja pravi koncepte. I koncept storove. Barata TO DO listama. Informacijama. Koja u najboljem slučaju može da organizuje sve te informacije. Do znanja. Ali ne i do mudrosti. Do nespoznatljivog.
Ajnštajn je to lepo rekao. Da nas logika vodi od A do B. Dok nas mašta vodi svuda. A mašta se nalazi na nekom drugom mestu. Ne u koncept storu. Ni u levoj hemisferi. Nego u desnoj. Koju već dugo zapostavljamo. Decenijama. Vekovima. Danas su leva i desna hemisfera u totalnom raskoraku. Leva nikad nije više radila. Nego danas. A desna nikada manje. Postajemo asimetrični ljudi. Zakazali smo sa maštom. Sa slikama. Sa vizijom. Sa nesvesnim procesima. Divljinom. Nespoznatljivim. Intuicijom.
Danas imamo informacije, menadžere, misije. Koji na hiljade raznih načina slažu ležaljke na Titaniku. Koji prekomponuju nefunkcionalne sisteme. Koliko ljudi ste čuli da pričaju o viziji? Koliko lidera znate? Na 100 hiljada menadžera? Koliko ljudi znate koji razumeju da je danas potrebno komponovati nove i zdrave sisteme? Stvar je u tome što leva hemisfera ume samo da prekomponuje postojeće. Komponovanje se dešava u desnoj.
Svakoga dana imamo sve više informacija. I sve nam je teže da ih organizujemo u znanje. Dolaze mi prestrašeni mladi ljudi. Završavaju fakultete. Imaju beskrajno mnogo informacija. Sa kojima ne znaju šta bi. Koje su od znanja udaljene hiljadama milja. Jer im fali tela. Života. Dok nije u mišićima, znanje je pusta glasina. Da kažem to mojom omiljenom rečenicom.
Školovanje mi danas sve više liči na jednu veliku prevaru. Na predugu dangubu. Na onesposobljavanje. Na potpuno zbunjivanje. Na zatrpavanje informacijama. Koje su tako nepovezane i neorganizovane kao neki slepi kolosek. Sa kojima ne znamo šta bismo radili. I koje nemaju nikakvu životnu primenu. Osim da nas udalje od desne polovine mozga. Od nesvesnih procesa. Koji su zaduženi za preko 90% našeg funkcionisanja. Od tela. Od osećaja u telu. Od sebe. Od života. Koje nas načine komičnima. I nezgrapnima. Asimetričnim ljudima. Sa jedne strane visoko sertifikovanim znalcima. A sa druge totalnim neznalicama.
Dobijamo neka polu-znanja koja nemaju nikakve veze sa životom. Koja nemaju nikakvu upotrebnu vrednost. Pa nas tako upotrebno bezvredna čine potpuno zavisnim od sistema. Koji ta polu-znanja zahtevaju. Priznaju. Boduju. I propisuju potrebnima.
Mladi ljudi često dođu kod mene baš u tom momentu. Kad završe školovanje. I uvide slepi kolosek na koji su stigli. Koji ih dovede ispred vrata nekog sistema. Pa se pitaju da li da uđu u te sisteme za koje su se spremali? Ili da ne uđu? Čini im se da ni za šta drugo nisu sposobni. Pa se tako visoko obrazovani i potkovani hiljadama informacija, sebi čine kao nesposobne neznalice. Kao prevaranti sa visokim sertifikatima. Kojima nema druge. Nego da se predaju. I uđu u taj neki sistem. Koji će te njihove informacije smatrati relevantnim.
Vrlo mi je poznat taj osećaj. I sama ga iskusila. Više puta. Studirala sam fakultet koji sam volela. Obožavala. U koji sam se klela. I koji je blagotvoran za razvoj i leve i desne hemisfere. Čast mu i čest. Ipak, ruku na srce, na fakultetu nisam naučila baš ništa što sam mogla da koristim u životu. Kao profesorka matematike. Iako mi je fakultet zvanično dao to zvanje. Svoj poziv sam obavljala onako kako sam videla da to rade neki meni omiljeni ljudi. Intuitivno. Misleći da se to tako radi.
Doživela sam i šta znači ostati bez zanimanja. Bez poziva. Kada sam odlučila da više neću predavati u školi. Kada sam sve svoje matematičke knjige poklonila biblioteci fakulteta. Kada sam odlučila da više nikada neću predavati matematiku. Nijedan čas. Da više nikada neću pokucati na vrata sistema. Za koji sam jedino bila osposobljena. Kada sam rešila da se pouzdam u sebe. U svoje telo. U svoja osećanja. U svoj zdrav razum. I da započnem živi život.
Ponovo sam stigla do sistema. Posle nekoliko godina konobarisanja i kafane. Sistemi imaju tu neku čudnu moć da nas uvuku. Daju nam te neke slatke iluzije. Kompjuter. Telefon. Ideju da smo važni. I ponovo sam učila neke meta-jezike. Koji važe samo u tom određenom sistemu. I koji su od stvarnog života udaljeni nekoliko koraka. I nekoliko prevoda.
Shvatila sam da su svi sistemi isti. Baviš se stvarima koje ljudima van tog sistema nikojim rečima ne bi uspeo da opišeš. Samo bi te gledali, slušali i rekli: Važi. Osim nigde više važećeg meta-jezika, sistemi imaju i čitav svoj svet. Meni najviše liče na neku kostimiranu predstavu. Na matriks. Sa ulogama. Zna se kako se u toj predstavi izgleda. Koje reči se govore. Šta i gde se jede. I sve to tako.
Uspela sam da izdržim u tom mom strašnom sistemu skoro četiri godine. Istrčala sam iz njega. Glavom bez obzira. Tada sam ponovo shvatila da sam ostala bez zanimanja. Da sam profesorka bez učenika. Projekt menadžer bez projekata. Da imam informacije i znanja koje mi više ne trebaju. Koje ne važe nigde više osim u sistemu iz kog sam istrčala glavom bez obzira. I da ponovo nemam znanje koje mi za život treba.
Trebalo mi je nekoliko godina da se oporavim od svega toga. Od protivprirodne logike. Od pravila koja u tom svetu važe. Od meta-jezika. Da počnem da razmišljam prirodno. Životno utemeljeno. Da aktiviram telo. Desnu hemisferu. Stvaranje. Sebe. Prirodne procese. Imala sam tada 37 godina. Zanimanja koja sam prevazišla i potrošila. I nikakvu ideju šta ću sa sobom. Pa sam krenula od početka.
Krenula sam od NINDŽA preživljavanja. Moje telo je vapilo za nekakvim životno korisnim znanjima. Kako da se orijentišem? Kako da preživim u raznim uslovima? Uživala sam prateći kako momentalno učim i pamtim ono što mi je za život potrebno. Da vežem kanap. Da napravim čvor. Da se orijentišem u šumi. Da postavim šator. Pa pogodim metu. Nasuprot onih nikom potrebnih informacija. Kojima sam se zatrpavala. I koje je moje biće odbijalo da zapamti. Odjednom sam ponovo bila sigurna. U sebe. Ako sam mogla da preživim u onom ambijentu bez ičega, valjda će moj matematički um smisliti neko dobro življenje i u prestonom gradu. Tako sam razmišljala. I osećala. I iz toga sam krenula da se ponovo pravim.
U onoj najglasnijoj tišini u noćnoj NINDŽA šumi čula sam i svoj tihi glas. Osetila šta osećam. Šta me raduje. I to je počeo da bude moj glavni orijentir. Raduje me. Ne raduje me. Sviđa mi se. Ne sviđa mi se. Prija mi. Ili ne prija. Kada sam sistemskim ljudima pričala kako sam se za nešto odlučila, oni bi se šokirali. Očekivali su neke koncepte. Neke kriterijume iz leve hemisfere. A ja sam već tada uveliko bila u telu. U percepciji. I radila sam ono što mi se radi. I prestala da radim ono što mi se ne radi. Tačka.
Gledam moju dragu prijateljicu. Koja je bila Master Carica u ovim svetovima. A i šire. Stigla je do samog vrha sistema. Ako ih je neko razumeo, to je bila ona. Baratala je njima. Lako i vešto. Baš kao što tečno barata sa ne znam koliko jezika. Engleski. Nemački. Italijanski. Francuski. Španski. Norveški. Holanski. Arapski. Sigurno sam neki jezik i preskočila. A onda joj se desila ljubav. I otišla je putem srca. U jedan prirodan i ne mnogo sistematizovani svet. I u tom prirodnom svetu je shvatila da nema kostimirane prestave iz koje je ona stigla. Nekoliko godina je tražila posao. Sa svim svojim jezicima. Živim i meta-jezicima. Sa svim svojim znanjima. Sa svom svojom raskošnom ličnošću. Za sada još nije našla teatar niti trupu u kojem bi njen raskošni CV i još raskošnije biće bili poželjni.
To mi samo govori koliko smo daleko otišli od prirode. Od života. Od sebe. Od zdravog razuma. Razvili smo potpunu zavisnost od sistema. Od tehnologije. Nije ni čudo što imamo strahove. Što postajemo robovi sistema. Bojimo se da nas sistem više neće hteti. Da nećemo biti dovoljno dobri. Ako nas taj naš sistem više ne bude hteo, mislimo da za nas više neće biti mesta pod suncem. Pa pristajemo na ropstvo. Na militantno-mučeništvo. Ostajemo na poslu od jutra do sutra. Odgovaramo na mailove u sred noći. Zajapureni trčimo rešavajući te neke meta-probleme iz meta-sveta.
Veliki mislilac Gregori Bejtson je pre pola veka ukazivao na ovu situaciju. Na ekonomsku, društvenu, političku, ličnu i duhovnu krizu. Koju smo stvorili. Pouzdavajući se na smrtonosni trougao. Kako ga je zvao. Koji ima tri temena. Jedno je tehnologija. Drugo su veštački konteksti umesto prirodnih. A treće je svesno planiranje bez nesvesnih procesa. Koncept storovi. Da kažem. Leva hemisfera. Logičko razmišljanje. Sistemi.
Zato se toliko i bojimo da odemo iz sistema. Dok nas zapljuskuju, nose i preklapaju njegovi talasi. Od kojih se na kauču rehabilitujemo. I smišljamo kako da poređamo ležaljke na Titaniku. Zato što smo duboko u konceptima. U logičkom razmišljanju. U prekomponovanju staroga. Leva hemisfera i svesni procesi prosto ne mogu da dobace do rešenja. Da bismo živeli sebe, potrebno je da komponujemo novu stvarnost. Da aktiviramo novu svesnost. Desnu hemisferu. Intuiciju. Osećanja. Percepciju. Telo.
Priča mi prijatelj o belosvetskim ekspertima. Koji su cele živote i sve svoje dane posvetili konceptima. Jednom meta-jeziku. Jednom kostimu. Jednom sistemu. Na koji su se toliko navikli. Da ne vide više nikakav drugi svet. Ne čuju. Ne osećaju. Najveća muka im je kada odu u penziju. Ne znaju šta bi radili. Mnogi od njih umru čisteći sneg. Kaže statistika. Od šoka. Od snega. Od čišćenja. Oni koji prežive čišćenje snega, shvate da im nema života u tom svetu stvarnih ljudi. Snega. Proleća. Sunca. Ljudi. Drugih reči. Pa se brže bolje vrate u svoj sistem. Čim prođe propisani period obaveznog skidanja sa sistema. Zvani cooling off. Godinu ili dve. O tome se radi.
Nakon što sam preživela sistem, odlučila sam da preživim i da živim i u stvarnom životu. U koji sam se vraćala polako. Telom. Počela sam da učim da dišem. Da osluškujem svoje telo. Da osećam. Da pratim šta me raduje. Šta mi srce želi. I šta mi ne želi. To su bili moji kriterijumi. Radovanje kao mera. Radim što mi se radi. I ne radim što mi se ne radi. Pa kud puklo da puklo.
Tada su mi u život ušli učitelji. Ljudi koji su imali mudrost. Koje sam volela. I poštovala. Da me rehabilituju od belosvetskih sistemskih eksperata. Da mi daju znanja. Koja su mi trebala. Za život. Od kojih mi je bilo bolje. Čim sam ih primenila. I koja su imala smisla. Za razliku od sve one dotadašnje dangube. I množine informacija iz meta-jezika. Sa kojima nisam imala ideju šta bih radila.
Tih godina sam srela učitelja i modernog šamana Toma Besta. Vraćao nas je sebi. Učio nas je da dišemo. Da percipiramo. Da gledamo. Slušamo. Osećamo. Da stojimo. Da sedimo. Da se povežemo sa svojim osećanjima. Sa svojim zvezdama. Maestralno je povezivao savremena znanja i drevne šamanske tehnike. Povezivao strukturu i magiju. Magično.
U to vreme ja sam skoro prestala da percipiram. Da gledam. Skoro uopšte nisam slušala. I tek sam bila počela da osećam. Nakon višedecenijske utrnutosti. Od baratanja konceptima, informacijama i umovanja. Bila sam spremna za rehabilitaciju senzibiliteta. Čula. I čulnosti.
Pričao nam je o drevnim kulturama. Sa kojima je radio. Koje je upoznao. Koje su sačuvale sve odlike čoveka. Koje su nam potrebne da bismo osećali. Da bismo živeli sebe. U ovom tehnološki zavisnom konceptualnom svetu veštačkih konkteksta.
Pričao nam je o čuvenim havajskim moreplovcima. Koji su zbog toga što su Havaji od prvog kopna udaljeni 4 hiljada i 6 hiljada kilometara, morali da nauče toliko toga. Havajski moreplovci su znali da svojim telima dovezu brodove od tačke A do tačke B. Koje su udaljene nekoliko hiljada kilometara. Bez ikakvog navigacionog sistema. Osim svog tela. Navigirali su brodove čitajući zvezdanu strukturu, vetar, miris mora. Koristili su i neka tajna znanja, naravno. Tom Best nas je podsećao da je nama ljudima dat isti ovaj dar. Jedino je potrebno da uronimo u njega. Da ga razvijamo. Podsećao nas je da je nama ljudima svojstveno da znamo. I vodio nas na to mesto znanja. Koje se nalazi duboko u nama. Podsećao nas je i da nam nisu potrebne nikakve informacije da bismo do mesta znanja stigli. Naprotiv. Imamo i viška informacija. I to koliko.
Kada uporedim kulture koje mi zovemo primitivnima. I njihovu veličanstvenu sposobnost da stignu gde god požele. Pouzdajući se u sebe. I u svoje telo. Sa nama danas. Koji sebe zovemo civilizovanim. I obrazovanim. Koji više ne znamo ni gde je sever. U tim našim sistemima uče nas svemu, osim kako da stignemo od tačke A do tačke B. Uvek se oduševim kada neko zna da dođe na adresu. To nije mala stvar. Čak ni sa svom današnjom tehnologijom. Naukom. Navigacijom. I svime.
Između havajskih moreplovaca i današnjih ljudi postoji još jedno ne tako davno doba. O kojem mi priča moj muškarac. Kada se sa 19 godina vratio iz vojske. Imao je dva sina. Sa svojom mladom porodicom otišao je na stan. Kako se to zvalo. Počinjali su i bukvalno od početka. Od nule. Zima. Peć. Dečiji kreveci. I to je bilo to. On je cepao drva u skoro zaleđenoj reci. Kada se odjednom i niotkuda pojavio jedan auto. U sred zimske zavejane panonske nigdine. Izašao je onodobni čuveni fudbaler. Reprezentativac. Pozvao ga je da dođe da svira u Mostar. Čuo je da je maestro na instrumentu. I tako je moj muškarac, sa sekirom u rukama i do kolena u vodi, ugovorio jednu od svojih prvih velikih tezgi. Dogovorili su se kada će se videti. U vreme kada nije bilo ni telefona. Ni navigacije. I sve je teklo po dogovoru. Bez skajpa. Vajbera. Mobilnog. I ostalih čuda. Zamišljala sam ovaj skoro stepski ambijent. I setila se nekoliko dogovora sa ljudima. Koji nikako da se dese. Sa svom ovom tehnologijom.
Često se setim Gregorija Bejtsona. I njegovo smrtonosnog trougla. Sačinjenog od tehnologije, veštačkih konteksta i koncepata. Čini mi se da smo stigli do totalne tehnološke zavisnosti. Uskoro nećemo znati da dođemo ni kod svog najboljeg prijatelja. Bez da nas dovede GPS. Prenerazim se kada čujem da današnji konobari ne znaju koliko košta standardni espreso. Moraju da odu da očitaju. Na bar kod. Pa kad grmi, seva i nestane struje, konobar ne zna da vam naplati dve kafe. Moli vas da sačekate da se digne sistem. Meni se čini da je sistem uveliko u padu. Biće skoro propast sveta. Pomislim. Samo što bi meni bilo žao da propadne. Neka ne propadne. Biće šteta.
Nekadašnji ljudi su znali brojeve telefona ljudi iz svog života. Verovali ili ne. Ja se sećam brojeva svih meni značajnih ljudi. Do pojave mobilnih telefona. To mi je bio šok. Kada sam došla na tridesetogodišnjicu male mature. Odjednom su se pojavljivali likovi ljudi koje nisam videla 3 decenije. Setila sam se imena svakog od njih. I broja telefona. Čak i simpatija. Koje se nikada nisam odvažila da pozovem. Dragi bože. Vežbam i danas da ih znam. Da ne bude posle – pao sistem. Pa ne mogu da nađem sestru. Brata. Prijateljicu. Danas kad ostanemo bez telefona, kao da nas je neko ukinuo. Ili kad ostanemo bez kompjutera. Interneta. I ostalih poštapalica koje za život koristimo.
Kada uđemo u kolo, sistem nam da i telefon i kompjuter. Nekom i kola. I onda se bojimo da ostanemo bez njih. Jer nam se čini da nećemo moći ništa. Da nećemo znati ni iz kuće da izađemo. I tako. Postajemo tehološki i sistemski zavisni. Sa asimetrično razvijenom levom hemisferom. Sa informacijama sa kojima ne znamo šta bismo radili.
Moj voljeni učitelj Dušan Milojević mi je još na samom početku tehnološke ere davao zadatke da putujem bez telefona. Da se krećem svetom bez telefona. Da idem na preživljavanje. Da ne zaboravim da živim živi život. Dušan me je uveo i u svet živog znanja. Akroamatičkog znanja. Onog koje nije u knjigama. Ono koje se ne piše. Već se dobija uživo. Od učitelja. Od onih koji znaju. I koje se dalje ne piše. Ne koncipira. Nego se priča. Deli. Uživo. Živeo živi život. I živa znanja.
Nedavno sam sa Neletom Karajlićem na književnom panelu razgovarala na temu pisma. On je izneo teoriju da je čovek počeo svoje nazadovanje kada je otkrio pismo. Kada više nije morao da pamti. Nego je mogao da eksternalizuje svoje znanje na neki spoljašnji predmet. Objekat. Tako nekako. Do jedne mere sam se složila sa njim. Od pisma do kompjutera i GPS-a kratak je put.
Na ovoj tački, Tom Best bi nam ispričao njegovu omiljenu priču. Nekoliko puta sam slušala kako ju je pričao. Predajući se sav. Postajući ta priča. Do sada sam je samo imala u sebi. Došlo je vreme da je podelim sa vama. Spremite se.
Ova priča se čak ne može početi ni sa Beše jednom. Ona je postojala i pre vremena. Otac Bog i majka Boginja su se spojili u velikom kreativnom impulsu. Bang. I nakon njih i od njih je nastalo sve. Vreme, zvezde, Univerzum. U tom Univerzumu bilo je jedan ćošak. Sa posebnim malim kutkom. Jedna divna Zemlja. Sa okeanima, planinama i šumama. Tu su živela deca Kane i Kaneloa. I stvari su bile predivne hiljadama godina.
Majka Boginja je dobila poziv da uradi nešto vrlo važno na drugom kraju Večnosti. I tako je ona otišla na drugi kraj Univerzuma. Nekoliko stotina godina nakon toga i dalje je sve bilo kako treba. A onda je jednog dana Otac Bog počeo da se ponaša čudno. I da radi razne bizarne stvari. Da bi se zabavio. Drmao je planetu. Bacao je munje i gromove. Aktivirao je vulkane. Plašio je svoju decu. I beskrajno se dobro zabavljao.
Na drugom kraju Univerzuma Majka Boginja je to čula. Da Otac Bog pravi cirkus. Došla je. Videla. I baš se naljutila. Stavila je Boga Oca u kamen. I bacila ga. Daleko u Večnost. I tako je Bog Otac kao kamen kružio planetom. I sve se bilo smirilo. Majka se vratila na svoj kraj Večnosti. Njihova deca su se osećala usamljeno.
Deca su poželela da oslobode Oca. Bilo je to pleme Kane. Koristili su mozak. Znali su geometriju. Geomantiju. Pravili su planove. Počeli su da prave kulu od kamenja. Sve višu i višu. Ne bi li dohvatili Boga Oca. Nisu odmah uspeli. Pa su razmišljali. Stvorili su mnoge tehnologije. Glinu, slamu, visoke peći, opeke. Ipak, kula nije bila dovoljno visoka. Mislili su i mislili. Pa su razvili geometriju. I zvezdočitanje. Piramide. Sve su perfektno usaglasili sa zvezdama. Ali to još uvek nije bilo dovoljno visoko da dohvate kamen u kojem sa nalazio Otac Bog. Razvili su hemiju. Fiziku. Rakete. Ispaljivali su ih u Nebo. Napravili su rakete koje su otišle i van Zemljine orbite. I opet ništa. Kamen je stajao tako da nisu mogli da oslobode Oca Boga. Počeli su da se žaloste. I da se pitaju da li će ga ikada dohvatiti. Prošlo je mnogo vremena. Tokom kojeg su deca Kane po malo zaboravila ZAŠTO su krenuli da smišljaju svu tu tehnologiju.
Na drugom kraju večnosti, nalazila se Boginja Majka. Sa sinovima i ćerkama plemena Kaneloa. Oni su imali sasvim drugačiji pristup. Oni su razgovarali sa Srcem. Pričali su sa životinjama. Pitali su ih da li su videli majku? Znali su da je majka volela oca. I da treba da nađu majku. Da je zamole da oslobodi Oca. Životinje nisu znale da im kažu gde im je Majka. Proširili su potragu. Pričali su sa vetrom, rekama, okeanima. I opet ništa. Pitali su pećine i kristale. Insekte. Da li su videli njihovu majku. I niko je nije video.
Pleme Kaneloa krenulo je u potragu iz ljubavi. Vremenom su tu svoju ljubav razvili toliko da su mogli da je materijalizuju. Da je projektuju. Mislili su ovako: Ako se svi skupimo i projektujemo tu našu ljubav, oslobodićemo Oca. A onda će doći i Majka. Koja je volela oca.
I to se otprilike dešava sada. Pričao nam je Tom Best. A šta se dešava sutra? Pitao nas je. A mi smo znali. Zato što je nama ljudima svojstveno da znamo. Da deca Kane i deca Kaneloa imaju ono što je jednima i drugima potrebno. Deca Kane su na vrhu tehnologije. I treba im još malo srca. To su shvatili sutra. A prekosutra su to i uradili. Popeli su se na onu visoku tehnološku kulu. Koju su deca Kane napravila. Dodali su joj ljubav. Koju su imala deca Kaneloa. Pa su lako dotakli kamen. Koji se prosto spustio na Zemlju. Puf. Iz kamena su izašli oboje. I Majka Boginja. I Otac Bog. Pretvorili su se u brilijantan plamen svetlosti. Da odlete i da se nikada više ne vrate. A deca su shvatila da više nisu deca. I da dalje mogu sami.
I eto nas danas. Sada i ovde. Ovo je priča ćerke plemena Kane. Koja je zahvaljujući učiteljima iz plemena Kaneloa naučila da probudi, neguje i ravija Ljubav. Koja je potom srela muškarca iz plemena Kaneloa. Koji je osećao. Voleo. Pričao sa svojim srcem. Sa muzikom. Sa zvezdama.
I sada ova ćerka Kane na svojim radionicama radi baš to. Podseća svoje saplemenike da imamo telo. Rasplićemo vazda od leve hemisfere prepletene noge. Smeštamo se udobno. Dišemo. Zabavljamo se. Počinjemo da obraćamo pažnju na spoljašnji svet. Gledamo ga. Slušamo. Osećamo ga. Počinjemo da osluškujemo svoju radost. Svoju bol. Konceptualno se dogovorimo da je patnja znak da nešto nismo najbolje razumeli. Pa se brže bolje vraćamo na svoju percepciju. Na svoj doživljaj. Pratimo svoju radost. A da bismo to uradili potrebno nam je malo vremena. Potrebno je da udahnemo. I da tom konceptu damo vremena da prođe našim telom. Da ga unutrimo. I da ga još jednim udahom osetimo. U grlu. Srcu. Stomaku. Ne u glavi. Dok nije u mišićima, svako znanje je pusta glasina. Govorim nekoliko puta dnevno. I sebi. I drugima.
Čim pogledamo svet oko sebe videćemo koliko je zanimljiv. Nešto će nam privući pažnju. Sa nečim ćemo se već zaigrati. Važno je samo da nas onaj koncept-majstor u našoj glavi ne požuruje. Da nam da vremena da se malo poigramo. Jer se tako budi stvaranje. Desna hemisfera. A i ako nas požuruje, neka nastavimo da se zabavljamo. I neka pratimo ono što nam srce raduje. I da ne radimo ono što nam srce ne raduje. Eto tako. Vrlo jednostavno. Nego su nas sistemi naučili na komplikovana rešenja. A samo da nas podsetim Okemonove britve. Principa koji je preživeo skoro ceo milenijum tehnologija i koncepata. Život je pokazao da je najbolje rešenje ono najjednostavnije. Ono sa najmanje koraka. I komplikacija.
A ja ću sada da iskoristim blagodeti tehnologije. I da vam u nekoliko koraka pošaljem ovaj tekst. Srećna što će vam stići i do Havaja. I do Okeanije. I do svugde. U treptaju. Hvala deci Kane što su razvili tehnologiju. A onda ću da se posvetim svom telu. Da ga negujem. Da mu dam ljubav. Da bih bila spremna da svoju ljubav podelim i sa svetom. Uživo i tehnološki. Sa mojim plemenom. I sa mojim muškarcem iz plemena Kaneloa. I da. Ni danas neću uključiti telefon. Živeo živi život.
Bepica i Perica to su srca dva.
Koncept store i percept store to su srca dva.
Beograd, 2. oktobar 2016.