Nema lošeg kostima. Učio nas je Tom Best. Pravi majstor ume da nađe pravu pozornicu za svaki kostim. Ako smo u kaubojskom kostimu na bini na kojoj se dešava romantična komedija, verovatno ćemo delovati neadekvatno. Ili ako se u tom kaubojskom kostimu zadesimo u Njujorku, možemo da ukoračimo u kontekst za neki film. Na primer za Ponoćnog kauboja.
Tema nalaženja prave pozornice za svaki kostim je uvertira za mnogo dublju priču. Za koju je trebalo da prođe neko vreme da je zaista razumem. I još neko vreme da je suštinski prihvatim. Pa da je živim. Pa da pišem o njoj.
Prve ideje na ovu temu čula sam na jednom davnom seminaru. Koji me je odredio. Bio je to seminar javnog nastupa. Koji se dešavao prvih dana mog zaposlenja u Izvršnom veću. Bilo je to prvo zanimljivo učenje nakon decenije undergrounda. Neučenja. I habanja znanja. Bio je ovo seminar na kom se meni desilo skoro sve. Seminar na kom sam za 2 dana naučila više o javnom nastupu, nego tokom celog fakulteta. Gde su me učili da budem profesor matematike. Tako što ću znati sve o matematici. Ali ništa o ljudima. Odnosima. Komunikaciji. Prenošenju poruka. Publici.
Taj seminar javnog nastupa mi je pokazao da biti dobar predavač ili govornik nije samo stvar talenta. Nego da se to uči. Kao i sve. Do tog seminara ja sam verovala da se sa talentom za profesuru rodiš. Ili se ne rodiš. Pa ako si se rodio, onda se pustiš sebi. I radiš. Eh. Na tom seminaru sam shvatila da sam održala časova matematike za čitav ljudski vek. A da mi niko nikada nije rekao kako se to radi. Bila sam profesor naturščik.
Prva stvar koju su nas na seminaru učili je da za svako pitanje iz publike kažemo: Hvala na pitanju. Odlično pitanje. Koliko je mene ovo nerviralo. Bože dragi. Delovalo mi je tako neistinito. Izveštačeno. Američki. U to vreme ja sam bila pravi izdanak balkanskog tla. Koji je jedva pretekao devedesete. Divlja u srcu. Sva sam bila naštimovana na opovrgavanje. Na verbalno nadmetanje. Na sučeljavanje. Da ostavim utisak. Mudrijašim. Ti meni. A ja tebi. E jesam mu rekla. E svaka ti čast. Kako si ga samo oduvala. Koja je, ruku na srce, sva ta pitanja iz publike doživljavala kao uznemirenje. Izazivanje. Opovrgavanje. I prosto nisam mogla ni da zamislim da kažem: Hvala na pitanju. Odlično pitanje. I naravno da sam vrlo mudrijaški obrazlagala predavačima koliko je besmislena ovaj ideja: Hvala na pitanju. Koliko je neprimenljiva na Balkan. Na mene. Na nas. Na seminar. Ah.
Nekoliko godina kasnije, krenula sam u razumevanje ove ideje preko Entoni de Mela. Jednog od mojoj duši najmilijih učitelja. Razumela sam da svako radi najbolje što u datim uslovima može. I da niko nikada nije uradio nešto, a da nisu mislili da je to dobro. I ne samo da je dobro. Nego da je najbolje od svih mogućnosti koje su im bile na raspolaganju. U skladu sa njihovim trenutnim stanjem svesnosti. Šta god da radimo mi imamo neku dobru nameru. To važi i za sva destruktivna ponašanja. I za moja. I za vaša. I za svačija. Da smo mi odrastali u njihovom ambijentu, da su nas učili njihovi učitelji, da smo se igrali sa njihovim drugovima, i mi bismo uradili potpuno isto. O tome se radi. Da bi sledeći put uradili drugačije potrebno je da im se promeni stanje svesnosti. I da uvide neke nove mogućnosti.
I kada mi uradimo najbolje što možemo, a ljudi nas ne dočekaju dobrodošlicom, ne bude nam baš najbolje. Osećamo kao da nas poništavaju. Da nas precrtavaju. Ne vide. Ne čuju. Ne razumeju. Da nas nema. Setite se kako ste se osećali kada negde niste bili dobrodošli. Vi ili neki vaš izraz. I šta ste tada želeli? Samo da ga još više pojačate. E sad ćeš da vidiš kako to može da izgleda.
Tako se vrhunac moje ekstravagancije dešavao baš u pristojnom korporativnom svetu militantnog mučeništva. Ravnateljica me je jednom prilikom pitala da li ću takva da idem na sastanak. Ah. Da. Baš takva ću da idem na jebeni sastanak. A već sutra sam stigla još takvija. Ošišana na čirokanu. U svim nijansama crvene. Kojoj sam dodala još malo leoparda. I neizbežne čipkaste helanke. O kojima se diskutovalo na kolegijumu top menadžmenta. Više sam ličila na šamanku koja je objavila rat susednom plemenu, nego na direktorku savetodavnog centra. Gde je većinski stil oblačenja bio pristojni Manga ili Mix Sixty look.
To su bili poslednji dani mog boravka u svetu militantnog mučeništva. Koji je započeo onim velikim seminarom. O javnom nastupu. A završavao se mojom javnom transformacijom u urbanu šamanku. U svim nijansama crvene. Moje biće je vrištalo tih stegnutih dana. Od neprihvatanja. Da ga pustim napolje. Na slobodu. Ti moji vapaji su se i bukvalno videli. Tih dana sam izašla na duplerici Blica. U tekstu: Imaju li Beograđanke stila? Prilazili su mi ljudi na ulici. Fotografisali me. Što nikako nije dolikovalo jednoj direktorki savetodavnog centra. Čija je ravnateljica živela u 50 nijansi sive. I u 50 nijanski mrke. Tako sam se za Dan Beograda pojavila na bilbordu Prosvetljenje. U 50 nijansi crvene.
Kada se vratila sa serije mučeničkih putovanja po raznim inostranstvima, ravnateljica je već uveliko saznala, od dobro obaveštenih izvora, da sam izašla u Blicu. I na bilbordu. Pa sam pozvana na informativni razgovor. U kojem je sada i ravnateljica bila crvena. Ali u licu. U Izbezumljena. Od mog ne-mučeništva. Od švrćkanja. Od nerada. Kako ga je ona doživljavala. Rekla je da svojom razigranom nirvanom bacam rukavicu u lice svim čestitim mučenicima. Kako to da mene niko nije fotografisao na ulicama Beograda? Pitala me je. Imala sam jedan odgovor. Obrnut od njenog. Na silnom mučeničkom radu baziran. I tako smo se mi tih dana razišle.
A ja sam uronila u De Mela. U Buđenje. U Put Ljubavi. U sve te ideje. Koje su me najdivnije provodile kroz sve moje nule. I kada sam počela da razumevam da svako radi najbolje što u datom momentu može. Spram nivoa svoje svesnosti. I ja. I ravnateljica. I portirka na ulazu militantnog mučeništva. I dobro obavešteni izvori. I svi. Baš sam imala priliku da ovu ideju unutrim u sebe u narednih nekoliko godina. Od nula satkanih.
I kada sam već uveliko počela da živim u mom ličnom svetu od dobrih namera satkanom, srela sam velikog učitelja Toma Besta. Opet smo počeli od početka. Od Hvala na pitanju. Odlično je pitanje. On se potpuno iskreno i svesrdno zahvaljivao na svakom pitanju koje smo ga pitali. Sa Tomom nijedno pitanje nije bilo glupo. Svako je bilo pravo. Najpravije. Na svako, naizgled besmisleno pitanje odgovarao je celim svojim bićem. Uvek ste imali osećaj da ste ga pitali najpametniju stvar na svetu. I da ste svojim pitanjem omogućili razvoj neuro nauka. Sveta. Hvala ti na pitanju. Izvanredno je. Govorio je celim svojim bićem. A vaše biće je cvetalo.
Kada smo već poprilično odmakli u učenju, Tom nas je učio elementima javnog nastupa. I neizbežnom prvom koraku: Hvala na pitanju. Odlično ste ga postavili. A uskoro nam je demistifikovao ovaj verbalni aikido. Čim smo bili spremni. Kada kažemo Hvala na pitanju, mi sa reakcije prelazimo u akciju. U odgovor. I umesto da nas ovo pitanje pogodi u srce i razljuti, mi se otvaramo. I izlazimo iz uobičajenih strategija za preživljavanje. Da se borimo. Zamrznemo. Ili odletimo. Koje nam nisu ni malo korisne. Koje su naša evolutivna nedovršenost. Nego idemo srednjim putem. Energija sagovornika nas ne destabilizuje. I ne obara s nogu. Mi se ovim vrlo prostim rečima Hvala na pitanju, otvaramo. Ne zamrzavamo ceo naš sistem. Nego svoju svesnost širimo na viši nivo. Koji će moći da razume šta je u stvari naš sagovornik zaista namerio da kaže. Da pita. I da zaista odgovorimo na njegovo pitanje.
Sada mi je smešno koliko akrobatike, borilačkih veština , kvantne fizike, teorije mnogih svetova i koliko godina je meni bilo potrebno da bih razumela snagu i eleganciju ovih reči. Hvala na pitanju. Moj mudrijaški um nije voleo jednostavna rešenja. Ništa bez komplikacije. Danas, na svu sreću, znam da je najbolje rešenje ono najjednostavnije. Da ne mudrijašim više.
Kada smo bili spremni da kažemo Hvala na pitanju, Tom Best nam je dao poučak i o nastavku komunikacije. Učio nas je da najpre sebi postavimo centralno pitanje. Kako ga je on zvao. Kako mogu da odgovorim na ovo pitanje i da istovremeno ostvarujem ciljeve svoje radionice? Da odgovorim i na potrebe svih učesnika? Da i njih obuhvatimo. Umesto da nas dvoje mudrijašimo sami za sebe. Eh. Koliko jednostavno. I logično. I zato za Toma nije bilo glupog pitanja. Upravo mu je ono otvaralo mogućnost da još sveobuhvatnije priča o temi koju je svakako nameravao da priča. Zahvaljujući svim tim pitanjima smo se svi u njegovom prisustvu svi osećali veliko, važno, veličanstveno, uzvišeno.
I ne samo to. Nakon rada sa Tom Bestom, uranjali ste se u ovu veličanstvenu energiju. Pa bi se u povratku u stvarni svet svi oko nas osećali veliko, važno, veličanstveno i uzvišeno. Slučajni prolaznici. Šalterski radnici. Znani i neznani. I nekoliko dana su vam se sva vrata sama otvarala. Svi su se osećali uzvišeno. I poslovično najnamršteniji ljudi. I oni najmrkiji su na talasu ove energije počinjali da zvižduću. I da pucketaju prstima.
Zaljubila sam se u ovu ideju. I istetovirala sam Tomova pitanja na svom mentalnom platnu. A onda sam polako vežbala. I vežbala. I vežbam. Danas mi je to najveća zanimacija. Uživancija. I improvizacija. Da postavim temu. I da pustim ljude da me slobodno pitaju. A ja im se divno zahvalim na pitanju. I odgovaram na njega idejama koje sam svakako planirala da pričam. Ili mi potaknu neke zaboravljene priče. Hvala im. I tako zajedno uživamo u džem-sešn radionici. U improvizaciji. U interakciji. Ah.
To ne znači da ću uvek odgovoriti na svako pitanje. Neko pitanje je prosto irelevantno za temu. Pa ću ga odložiti za pauzu. Za privatan razgovor. Uputiti da mi pišu na office@…. Reći da se malo strpe. Da ću to pričati nekada kasnije. Ili ih pitati da mi pojasne u kakvoj je vezi njihovo pitanje sa našom današnjom temom. Ali ću se uvek lepo zahvaliti.
Ovo je bila uvertira u priču o dobrim namerama. U ovom paketu Hvala na pitanju. Znam da ste imali dobru nameru, Tom Best nas je učio razne majstorije. U baratanju sobom. U baratanju drugima. U odnošenju sa svetom. To je ideja za koju mi je trebalo nekoliko godina da je prihvatim. Da se iza svakog ponašanja nalazi dobra namera. I da je suština promene da se prepozna i vrednuje dobra namera. A da se menja ponašanje. Jer, namera mora biti zadovoljena. Polje namere je jedno od najjačih polja. Još su drevni tekstovi razumevali njegovu snagu. Kakva nam je namera, takva nam je volja. Kakva nam je volja, takva nam je akcija. A u konačnost, i naš život odrede akcije koje preduzimamo. Ili ne preduzimamo. A sve počinje namerom.
Cela majstorija se nalazi u naslućivanju dobre namere. Svi putevi su popločani dobrim namerama. I put do raja. I onaj drugi. Pitanje je samo kako smo razumeli dobru nameru. Koja je u stvari početak svakog puta. I da li smo je uvažili. Dobra namera uvek želi da bude uvažena. Ako nije uvažena, ponaša se kao nezvani i nedobrodošli i pomalo divlji gost. Što je manje dobrodošla, to će njegova divljina i silina biti veća. E, sad ćeš da vidiš. Kao ja u Militantnom mučeništvu. Kada sam se vratila još crvenija. I sa čirokanom. Za borbu spremna. I zato je važno da ovog gosta uvek dočekamo ljubazno i ljubavno. Onda on postaje mila maca.
Uskoro sam razumela da i moje telo komunicira svoje dobre namere. Svoje nezadovoljene potrebe. Od prehlade koja mi se javljala svaki put kad bih se pretegla. Kada bih zaboravila na sebe. Na svoje lično vreme. Na svoje ćejfove. Ako sama nisam umela da napravim vreme za sebe, moje telo bi mi simptomima pomoglo. Dobra namera? Odmori se sestro slatka. Tih dana je moja dobra prijateljica uvidela da se odmara po bolnicama. Pošto godinama nije znala da se odmori samoinicijativno. Pa joj je telo s vremena na vreme pomagalo. Da se odmori.
Mnogi simptomi potiču iz potrebe za pažnjom. Kada smo bolesni, svi nas zovu. Misle o nama. Namišljaju nam radosti. I zato bih ja uvela instituciju Hitna pažnja. Umesto Hitne pomoći.
Sin moje vrlo zauzete prijateljice je super mlado biće. I super đak. I sve. Nikada nije imao nikakvih problema. A roditelji k’o roditelji. Uglavnom se bave decom kada ona imaju problema. Pa je dečak postao majstor da padne u krevet. Da mu naraste temperatura. Čim mu usfali mame. A mama bi tada ostavljala sve. Čak i svoje najzauzetije vreme. I provodila ga sa njim. Kada smo razumeli njegovu dobru nameru, rešili smo da je uvažimo na drugi način. Hitna pažnja. Pa je počela da provodi vreme sa njim i bez da se razboli. Da je sa njim zato što je zdrav. I zato što je dobro. Preventivno. I ljubavno. Izbor je naš. Da li ćemo se odmarati na nekim lepim mestima. Ili po bolnicama. Da li ćemo se skupljati oko uvažavanja dobrih momenata. Ili oko saniranja simptoma. To su putići dobrim namerama popločani.
Neko se razboli da se malo skloni od odgovornosti. Od nagomilanih problema.Od naraslih računa. Ljudi su bolećivi na slabost. Pa ih onda ne diraju. Diraju nas kad smo jaki. Neko se razboli kada požele da ih ostave na miru svi. Kao moj otac. Na primer. On se šlogirao kada je poželeo da ga se okanu svi. Njegovim rečima. Samo što to nije uradio na zdrav način. Da nas odjebe. I da živi kako on hoće. Svako ima pravo na beg. Da ode iz života koji mu ne odgovara. I da živi kako hoće. Tako ja mislim. Pa bio on otac. Ili majka. Svejedno. A život se uvek nekako postara za nejač.
U razumevanju simptoma, uvek je prvi korak razumevanje dobre namere. Hvala na simptomu. Odličan je. A Tom Best nas je učio i sledeće korake. U pregovorima sa sobom. Sa svojim telom. Sa njegovim slabostima. Važno je da ih što pre i potpuno uvažimo. Hvala na upozorenju. Umesto da se ljutimo kakvi smo baksuzi. Što nam se to desilo. I to baš sada. Sad si našao da mi šalješ šmrkavicu. Sad kada nam snaga i vitalnost najviše trebaju. I da se sa sobom lepo dogovorimo. Da kažemo. Hvala ti na upozorenju. Znam da imaš dobru nameru. Razumem da želiš da me odmoriš. A ja još danas imam celodnevnu radionicu. Potrebna mi je puna energija. Dah, glas, snaga. Sve. Obećavam sebi i tebi da ću danas da se pozabavim sobom. Čim završim. Danas u 7:00 završavam sa obavezama prema drugima. I krećem da tretiram tebe. Sebe. Da se odmaram. Da dajem ljubav sebi. I obećavam da ni pod kojim uslovima to neću prekršiti. Deluje šašavo. Ali radi.
Čini mi se da je najveće umeće u baratanju sobom i u odnošenju sa svetom verovati u dobru nameru. Iza svakog ponašanja. I naslutiti je. Ma koliko da je ponašanje destruktivno. Prihvatiti je. Uvažiti je. I naći novo ponašanje koje će je zadovoljiti. Vrednuj nameru, menjaj ponašanje. Divljina hoće i mora da bude izražena. Ako je ne prihvatimo, ponašaće se kao onaj divlji i nedobrodošli gost.
Dobra namera većine destruktivnih ponašanja u odnosu sa hranom, pićem, cigaretama je da uvažimo sebe. Da izađemo sebi u susret. Pa ako ne smislimo nikakav kreativan način da sebe počastimo, to ćemo morati da uradimo. Makar na kraju dana. Slasnim, obilnim i ne mnogo zdravim obrokom. Opijanjem. Džointiranjem. A možda i kombinovanom tehnikom. Red jednog. Red drugog. Kada smo mogli sebe da damo celom svetu, možemo valjda da se damo i sebi. I to je cela poenta. Dobra namera. Da se damo sebi. Da se častimo. Da uvažimo sebe. Jer naše biće svakoga dana želi da ga tretiramo. Vreme koje je samo za nas. Šetnja. Sport. Masaža. Sauna. Neka lepa čast. Zdrav i hidrirajući obrok. Vreme za čitanje. Tišinu. Meditaciju.
I zato je izuzetno važno upoznati sebe. Da bismo mogli da baratamo sobom. Da damo sebi ono što nam biće ište. Na zdrav i blagotvoran način. Moje biće hoće da se igra magije. I kad god se nisam dovoljno igrala, bilo mi je beskrajno dosadno. Pa je moje biće smišljalo razna uzbuđenja. Većina njih nije bila ni malo zdrava. Isto je i sa magijom. Moje biće je vrištalo kad god je ostalo bez magije. Bez oduševljenja. Kad god sam pustila da moj život bude „običan“. Dvodimenzioni život. Kad sam ispunjavala formulare. U vreme koje mi je neko drugi propisao. Ili kada sam trebala da izgledam kako mi je neko drugi propisao.
Moje biće me je iz najbolje namere obuklo u šamansku ratnicu. U sedištu militantnog mučeničkog štaba. U kojem je i ravnateljica ovog sveta imala najbolje namere. Da sačuva svet koji je decenijama pravila. Da ga sačuva od igre. Od magije. Od subverzije. A bogami i mene da sačuva od ugodnosti komforne zone. Kvazi sigurnosti. Lažnog šuša. I da me vrati nazad u moju divljinu. U uzbuđenje. U pun život. U igru magije. U hrabrost. Na putovanje heroja. Na koje sam tada krenula. Hvala joj. Razumela sam svoje biće. Koje hoće da se igram. Da se ložim. Da povlačim velike poteze. Da pratim kako me život podržava. Ili mi šapuće da menjam pravac. Da ima neke još bolje namere za mene. Od mene.
Danas svesno negujem svoju igru. Svoju magiju. Pratim svoje oduševljenje. Uzbuđenje. I biram okruženja u kojima su ona dobrodošla. Tamo gde nisu, odmah se ponašam kao vagabund. Kao nezgodan gost. Uhvatim sebe kako se raščupavam. U čirokanu. Budem još crvenija. Čipkastija. Leopardastija. Kako kad. I brzo kažem: Ljudi, pušćajte me van!
Poenta je da svakoj divljini damo priliku da se izrazi. Na pravi način. Zamislite kako bi izgledale divljine Pikasa, Dalija, Fride Kalo, Mocarta, Džegera, Bouvija, Felinija, Tarantina da su ostale neizražene. To je to umeće nalaženja prave pozornice za svaki kostim. Kojem nas je učio Tom Best.
Lako je uvažiti fino ponašanje. U dobru je lako dobar biti. A majstorija jeste da se i u najdestruktivnijim ponašanjima pronađe dobra namera. Važno je da ne zaboravimo da svako radi najbolje što u datom momentu može. Spram nivoa svoje svesnosti. Kada mu se svesnost proširi moći će da uradi drugačije.
Negativne reakcije uglavnom pojačavaju problemsko ponašanje, umesto da ga iskorene. Naročito je opasno osuđivanje. Koje stvara ekstremnu reakciju… koja opet samo pojačava… umesto da smanjuje neželjeno ponašanje. Kada neko ponašanje prepoznamo kao korisno u određenim kontekstima, umesto da ga kritikujemo i napadamo, omogućavamo sagovorniku da sagleda svoje ponašanje iz druge perspektive, umesto da se konstantno brani.
Mislim da je dragocena ideja da mora da ima neka dobra namera iza svega. I iza naizgled destruktivnih ponašanja. Radila sam sa jednom božanstvenom mladom devojkom. Sa vrlo snažnim izrazom. Neuklopljenim u male amplitude sistema kojima je pripadala. Njena pobuna bila je velika. Pa je jednoga dana isekla svoje vene. Tih dana sam shvatila da je ona kao od šale omacila mačku. Onako, usput. Dok je dolazila kod mene. I da je potpuno uživala u tome. Dok sam se ja skoro onesvestila slušajući je kako je to radila. A sve se dešavalo baš pred njen izbor poziva. Pred upis u školu. Pa joj je radost porođaja mačke, otpornost na krv, skalpele i slično šapnula da je babica pravo zanimanje za nju. I tako. Naše biće nam uvek javlja šta je dobro za nas. Samo mi ponekada ne čujemo njegov šapat. Od svakodnevne buke sveta. Pa ono ponekada mora da napravi oluju. Da bismo ga čuli.
Dobra namera je od najveće važnosti i u odnosima sa svetom. Rečima vam ne mogu opisati koliko mi je pomoglo da unapredim većinu odnosa. A naročito neke. Sa prijateljicom koja mi je od silne bliskosti postala sestra. Kada sam shvatila da ona organizuje kako bi negovala. I da je negovanje njena suština. Potreba. I dobra namera. A ja ne volim da me se organizuje. Jer volim da se igram. Pa mi tuđe organizovanje ubija igru. Kada sam shvatila da je negovanje mene njena dobra namera, momentalno sam popustila. Vrednovala sam nameru. I menjala sam ponašanje. Hvala ti što misliš na mene. I što me neguješ. I predložila joj da me neguje na moj način. Od onda se nas dve obožavamo još i više. Svakoga dana. A i smejemo se češće.
Koliko olakšanja u odnosima se dešava kada ljudi razumeju da se u pozadini brige nalazi ljubav. A ne smaranje. Pa kada im, iz dubine bića odgovorimo: Hvala što brinete. Nego, više bi mi prijalo da brinete za mene na moj način. U ovom registru sam sa herojima prepevala stihove: Haj’ me voli na moj način.Umesto: On me voli na svoj način.
To je to fino baratanje sobom. I svetom oko sebe. Zasnovano na dobrim namerama. Kada poznajemo sebe. I svoje dobre namere. I kada zvirnemo u dobre namere drugih. Naš odnos tada postaje kosmički ples. U kojem pravimo zajedničko polje namere. Koje je nezaustavljivo. Pa i ako se neko zaigra u svojim kostimima, lako možemo da ih pozovemo da dođu na pravu pozornicu.
Danas mislim da je ovo jedna od najvažnijih tema. I sa herojskim svetom ga na radionicama obrađujem u više navrata. I u više slojeva. Zato što je za njegovo razumevanje potrebno vreme. Vežbam da uvek kažem. Hvala na pitanju. Odlično je. I da to zaista unutrim. Kao Tom Best da je rekao. I da se otvorim za njih. Nekada mi kažu kako neće oni da budu ti koji će uvek popustiti. Da ispadnu budale. Ako ovako razmišljaju. Zato što drugi neće tako misliti. I zašto da oni uvek budu dobri? Dobar i lud dva brata rođena.
Ja se setim sebe. Da sam nekada razmišljala skoro istovetno. Da sam bila taj učesnik koji je opovrgavao sve. Tražio nedoslednost u logici. Rastavljala. Seckala. Pa pokušam da naslutim njihove dobre namere. Njihovu radoznalost. Spremnost da pitaju. Uvažim ih. Udahnem. Odahnem. I krenem u temu. Od početka. Možda sam ovaj tekst napisala samo zato da bih u budućnosti uštedela neku reč. Da im kažem da najpre pročitaju ovaj tekst. Pre nego što krenu u diskusiju. Vrednuj nameru. Menjaj ponašanje. Smejem se.
Pa im kažem da su svi putevi dobrim namerama popločani. Pitanje je samo gde ćemo mi da idemo. Levo ili desno. Ako se ljutimo i mislimo da nama neko nešto radi, samo pokazujemo da ništa nismo razumeli. To bi bio highway to hell. Niko ništa ne radi nama. Podsetim nas. Ko šta radi, sebi radi. I ti koji nas „diraju“ nam daju priliku da razvijemo svoju veštinu. Ne možemo postati majstori bez vežbe. I nije budala onaj koji razume. Koji traži dobru nameru. Koji je odgovoran za svoje ponašanje. Naprotiv. To bi bilo kao da kažemo da je aikido majstor budala. A u odnosu na uličnog kavgadžiju. Koji je pametan.
Nije budala onaj koji razume dobru nameru. Nego prevazilazi svoje evolutivne nedovršenosti. Svaki put kada se setimo da svako radi najbolje što u datom momentu može. Spram nivoa svoje svesnosti. Kada verujemo da je iza svakog ponašanja dobra namera. Kada smo spremni da tu dobru nameru razumemo. Uvažimo. I da joj nađemo neko konstruktivno zamensko ponašanje. Kada mi kažu da sam popustljiva, predobra i da hoću sve da razumem, ja se samo nasmejem. I kažem: Hvala što brinete. Zahvalim se od srca. I kažem im da samo vežbam onaj drevni princip. Da budem mudra kao zmija. I bezazlena kao golub. I da budem svesna kada da sam bezazlena. A kada mudra. Eto tako.
A kad smo već kod bezazlenosti i mudrosti, opet mi se u mislima javlja Tom Best. Poslednjeg dana mog učenja kod njega. Nakon mnogo dana intenzivnih razmena. Nikada neću zaboraviti kadar sa njegovim vilenjačkim licem. Šeretskim osmehom. I okeanski plavim očima. U kojima sam tada umesto zenica videla 2 crna srca. Izgledao je kao neki džoker. Sa srcima u očima. I koliko god da sam protresala glavu da izađem iz halucinacije, srca su stajala. I stajala. Ceo dan. Pa ih više nisam ni otresala. Nedugo zatim, Tom Best se preselio u drugu realnost. Iz koje nam se redovno javlja. Mogu i sada da ga čujem kako kaže: Hvala na pisanju. Odlično je.
Beograd, 21. oktobar 2016.