Ljudi sa kojima radim su moja velika privilegija. Ne zovem ih slučajno herojima. To su ljudi koji su odlučili da ustanu sa kauča. Da se više ne bave posmatranjem i analizom tuđih života. Nego da svoj život uzmu u svoje ruke. Da budu odgovorni za svoje autorstvo. I za ono što im se sviđa. Kao i za ono što im se baš i ne sviđa.
Družimo se svakog meseca. Mesecima. Godinu. Dve. Moja privilegija je upravo to što pratim njihovo cvetanje. Njihovo ostvarenje. Ovih dana smo održavali 22. radionicu. Sa trenutno najstarijom herojskom grupom. Ovaj put nam se pridružila i Jelena. Koja je u međuvremenu napravila svoj život u Holandiji. Osvrćemo se na nekada i na sada. Pre i posle. Desilo im se svašta. Za 22 meseca i za manje od dve godine ustanka sa kauča. Toliko svašta, da većina živi u potpuno drugačijim uslovima nego tada. Rade druge poslove. Na drugačijim mestima. Sa drugačijim ljudima. Mnogi od njih i sa drugim partnerima. Sa drugim mislima.
Što je divan osećaj kad znaš da možeš. Kažu. I što nije divan osećaj kad misliš da ne možeš. Dodajem ja. Pričamo o ostvarenju. O tome kako su pre dve godine vodili potpuno različite živote. Koji skoro da i nemaju veze sa ovim danas. Razmišljali su drugačije. Osećali se drugačije. Radili drugačije. Imali drugačija okruženja. Sećaju se kada su postavljali svoje prve ciljeve. Da su verovali. Ali napola. Dok su fantazirali. I pisali sve što im je palo na pamet.
Razmišljali su tada o tim svojim ciljevima kao o najluđoj fantaziji. Da budu piloti. Da razviju posao svojih snova. Vezu svojih snova. Ovde ili onde. Da budu kreativni. Zdravi. Lepi. Da se osećaju snažno. Da osećaju da mogu. Listaju svoje sveske. Svaki put se iznova zabezeknemo koliko se danas u njihovom životu odvija skoro sve što su pisali u svojim sveskama. To u šta su napola verovali. Desilo se skoro sve što u tim sveskama piše. I to ne ma kada. Nego baš onoga datuma koji su nekada „lupili“. Tako im je tada sve to izgledalo. Kažu mi danas posle dve godine. Kao igramo se velike fantazije. Važi, može. Mislili su. Ali su ipak pisali. I pisali. O tome se radi.
A ja često se često pitam zašto mi ljudi ne verujemo u jednostavne stvari. U magiju koja nam je dostupna. Pisanje, na primer. Koje je prvi korak u ostvarenju. Transformacija iz nevidljivog u vidljivog. Iz malog mozga u veliki. U istoriji civilizacije skoro sve što vredi je najpre bilo napisano. Skicirano. Ili uklesano. Pa onda izvedeno. Kao da smo zaboravili da su svi protivnici progresa zabranjivali pismenost. Pisanje. Od prvog dana druženja sa mnom, prelazi se sa razmišljanja, na pisanje. Don’t think it. Just ink it. Ink it. Pišite. Ljudi. Aman. Amen.
Sve oko nas je najpre bila ideja u nečijoj glavi. Koja je spuštena na papir. Zapisana. Skicirana. Svaki predmet oko nas. Baš kao i većina ostvarenja u našem životu. Sva herojska ostvarenja su počela na papiru. Sva su skicirana u sveskama. I to ne ma kako. Nego nedominantnom rukom. Da bismo probudili decenijama uspavani kreativni deo. Gde spavaju vizije. Pa je još dirljivije kada se heroji osvrnu na svoje beleške. Napisane drugom, neispisanom rukom. Dečijim, jedva čitljivim rukopisom.
Oduvek su me zanimali dobri đaci. Odlikaši. U pravom smislu. Njihovi darovi. I njihova maksimizacija. Ta radost kada razviješ svoje darove. Taj duševni mir koji dolazi od spoznaje da si uradio sve što si mogao. Najbolje što si mogao. Zato što sam ja bila dobar đak. I zato što sam živela u svetu koji se najčešće bavio lošim đacima. Slabostima. Problemima. Isceljenjem rana. A za dobre đake niko nije mario. Društvo je računalo da se među njihovim darovima nalazi i dar za snalaženje. I da će se valjda nekako snaći. Zato me je i zanimala razlika između izvrsnosti i prosečnosti. Zato sam ja svoj život posvetila razumevanju odlikaša. Dodatnoj nastavi za njih. Razvojem njihovih darova. Do punog potencijala. Da bi uradili sve što mogu. Najbolje što mogu.
Zato što sam ja bila dobar đak. Koji je posrnuo. Pao. Anđeo garavog lica. Postao loš đak. Pa sam skoro deceniju bila loš đak. A onda sam se ponovo vratila u Klub. I zato me je toliko usrećilo kada sam otkrila disciplinu koja je nastala od analize odlikaša. Od analize izvrsnosti. I evo me već osam godina uronjena u temu. U razumevanje odlikaša.
Naročito me zanima svet oko mene. Moji heroji. Volim da razumem njihovu i moju ličnu odliku. Autentičnost. Istinitost. Neponovljivost. Šta to radimo kada nam ide? I šta to radimo kada na baš ne ide? Gledam ih tako lepe, snažne, divne. Posle 2 godine posvećenog bavljenja sobom. Ustajanja vikendom. Nepropuštanja radionice. Celodnevnog bavljenja temom. Čitanja. Rađenja zadataka u periodu između radionica. Odvajanja novca. Na toj 22. radionici pričamo o tome. Šta je to što ih je dovelo do sadašnjeg blistanja. Do tog potentnog osećaja: Što je divno kad znaš da možeš.
Nasuprot njima, njihovi manje ostvareni drugovi žive drugačije. Na kauču. Oni misle da sve znaju. Da im ne treba nikakva nova ideja. Konsultacija. Opiru se novim učenjima. Nazivaju ih sektom. Budalaštinom. Traćenjem novca i vremena. Nazivaju svoje posvećene prijatelje psihički labilnima. Zato što idu da se bave sobom. Zato što dolaze na radionice iz Holandije. Zato što dolaze skoro skoro uvek. Pa i nakon neprospavane noći. Za razliku od njih. Koji imaju vremena. Pa gledaju TV. Bave se tuđim životima. I čekaju. Da im se nešto desi. Da im se sudbina nasmeši. Da im dodeli nekakav zanimljiv život. Posao. Kombinaciju na sportskoj prognozi. A dotle kukaju. Ljute se. Na život. Na mamu i na tatu. Na društvo. Na one koji im nisu pomogli. Dali nekoliko stotina eura. Da premoste čekanje. Na svoje ostvarene drugove. Kojima ide sve tako lako.
Od prvog dana radionice pričamo o važnosti okruženja. O tome koliko okruženje utiče na nas. Moj omiljeni duhovni učitelj Entoni de Melo je to iskazao rečima: Ako želiš da letiš sa orlovima, ne smeš da čeprkaš sa kokoškama po bunjištu. Eto tako. I ovo je tačka razvoja koja uzrokuje bol svima nama. Ti naši prijatelji koji su i dalje po kaučima. A koje volimo zbog zajedničke istorije. Ali sa kojima više nemamo zajedničko interesovanje. Čim počnemo da se bavimo sobom i svojim letenjem. Postajemo svakoga dana sve dalji. Jer nemamo zajedničku sadašnjost. Ni budućnost.
Jedan od najvažnijih herojskih zadataka jeste pravljenje prosperitetnog okruženja. Orlovskog. Okružiti se herojima. Ljudima koji se bave sobom. Svojim unapređenjem. Koji takođe ustaju. Rade. Vežbaju. Posvećeno. I predano. Sa kojima je priča o letenju neizbežna. Sa kojima mogu da razmene sve one upitanosti koje nastaju na putovanju heroja. Umesto da traće energije na neodgovoriva pitanja. Na koja ne možemo da utičemo. I koja nam samo crpe snagu. I čine ostanak na kauču jedino mogućim izborom.
Zato na radionicu stižu heroji iz Novog Sada. Iz Bogatića. Pančeva. Iz Holandije. Da bi se sreli sa svojom branšom. I svima polako postae jasno da je vrlo slaba perspektiva prijateljstava između herojskog sveta. I onih koji žive na kaučima. O životnim partnerstvima da i ne govorim.
Priča nam Jelena. Koja je na herojski sastanak iz Holandije. Oduševljena je Holandijom. Za godinu i po dana postala je prava Holanđanka. Razvila je svoj posao. Postala uspešna. Sva vrata joj se otvaraju. Ovih dana je potpisala i ugovor za kupovinu nimalo male kuće. Koju je od brojnih ostvarenja skoro i zaboravila da nam spomene. E da. Kupila sam i kuću. Kaže na kraju dana.
Ponovo se podsećamo važnosti okruženja. Koliko je važno da izaberemo pravo mesto za svoje življenje. Mesto koje odgovara našem senzibilitetu. Tamo gde uvažavaju naše kvalitete. Tamo gde će naši darovi moći da se razvijaju. Koje će buditi najbolje u nama.
U Holandiji joj se sva vrata otvaraju zato što je fina, skromna. Ne mnogo bučna. I ne tipično balkanska. Kaže nam: Tamo kada si fin, dobijaš sve. Kada si bezobrazan – ne dobijaš ništa. O tome se radi. Ista ta fina i skromna Jelena je pre nekoliko godina odlučila da uđe u fino i skromno okruženje. A isto tako je mogla da uđe u okruženje srpskog lekarskog društva. I da na kauču godinama čeka da joj se otvori neko dobro mesto. Da je razumeju kolege. Koje govore drugim jezikom. I da za to vreme pati. Da kuka. Da se ljuti. Zato što su joj kvaliteti na marginama. Da izvinu svi fini i skromni lekari.
Ja ih podsećam kako sam se ponovo rodila kada sam došla u Beograd. U kojem je moja lična ludost uvek bila dobrodošla. Pričam im kako mi je čak i komšiluk podržavajući. Dok kroz velike staklene zidove prati šta se sve dešava na radionicama. Delujemo im čudno. Pa se zato raspituju. Čime se ja bavim? Šta mi to radimo? Polako se priključuju. Šalju i svoju decu. Partnere. To su mi najmiliji komplimenti. I potvrda da sam na pravom mestu. Da sam na nekom ne-baš-pravom mestu, isti taj komšiluk bi pozvao neku od ustanova. U skladu sa svojim afinitetima. Da nam doaka.
A izbor pravog okruženja u ovim suptilnim momentima je od neizrecive važnosti. Zato što je prihvatanje poziva ključni momenat na svakom putovanju heroja. Prelazak praga. I posvećivanje putovanju. Silazak sa kauča, odnosno prelazak praga jeste tačka bez povratka. Tipično remećenje uhodane sadašnjosti. Kolotečine. Zone ugodnosti. Gde sve znamo. Gde smo kraljevi livade. Prelazak praga nije prosto unapređenje sadašnjosti. Poziv i vizija dovode budućnost u sadašnjost. I na razne načine mogu da poremete sadašnjost. Učinivši obavljanje stvari na stari, utabani način nemogućim. I naša postojeća znanja nedovoljnim.
Zato se mi i bojimo. Oklevamo. Nalazimo sto dobrih razloga da ostanemo na kauču. Da ne pređemo prag. I ne krenemo u nepoznati svet. Zato što znamo da poziv nije prosto unapređenje sadašnjosti. Zato što znamo da putovanje heroja nije neki ego trip. Turističko putovanje. Niti šetnja ’nako. Sa koje ćemo svetu poslati neki selfi. Koji će ostaviti utisak na njih. I vratiti se u naše ulegnuće u kauču.
S druge strane, nismo živi i zdravi da bismo ležali na kauču. Pa na kauču neizrecivo patimo. Osećamo prazninu. Koja nam govori da život može da bude mnogo više od tog malog transa. Pa pokušavamo da je ispunimo. Na svaki mogući način. Selfijima sa nekog egzotičnog svetskog kauča. Tuđim uzbudljivim pričama. Tuđim herojskim životima. Ili kupujemo. Nove stvarčice. Da se usrećimo. Ispunimo tu prazninu. Ovim ili onim.
Mi ljudi nismo ni malo dobri u tom predviđanju svoje sreće. U tome šta će ispuniti našu prazninu. Verujemo da ćemo biti srećni kada… Kada završimo fakultet. Kada dobijemo društveno priznanje. Novac. Moć. Partnera. Decu. Porodicu. Slavu.
Kako je to Džim Keri divno rekao. Voleo bih da svi budu bogati i slavni. Da vide da nije u tome stvar. Stvar je u tome da smo najsrećniji kada naš život ima pravac. Usmerenje. Svrhu. I svako ko je ostvarivao svoje ciljeve, zna da je Desanka Maksimović bila u pravu. Kada je rekla da je sreća najlepša dok se čeka. Jer čim je dočekamo, naša ljudska priroda bi još. Nove i veće sreće.Više. Dalje. Zato što nam je ova postala znana. Obična. Zato je putovanje prema dostojnim ciljevima čista, nepomućena i dugotrajna sreća. Koja može da nam traje dugo. Celoga života. I da nas pri tome svakodnevno razvija. Znajući da smo uradili najviše što smo mogli. Najbolje što smo mogli.
I zato je važno da razumemo paket aranžman našeg herojskog putovanja. I da ga napravimo tako da uživamo najveći deo vremena. U kojem ćemo najveći deo dana raditi ono što nam se sviđa. Svaki dan po ceo dan. Zato je ekstremno važno da razumemo taj paket koji ide sa našim ciljem. Da ne dođemo u situaciju iz one čivene izreke Oskara Vajlda. Da pazimo šta želimo. Jer može da nam se ostvari. Zato je važno da razumemo šta za nas znači živeti u NY? Osim što zvuči seksi i fensi. I što dobro izgleda na fejsu. Da vidimo kako bi naši njujorški dani izgledali? Šta bismo radili? Sa kim bismo bili? I kako bismo se povodom toga osećali?
Lepo je proveriti i šta znači biti režiser? Ako nas to loži. Rambo je svom sinu objasnio da je to u stvari kao da si general. Samo što ti je oružje za nijansu drugačije. Nedavno me je oduševila jedna mlada žena. Kada je sva opčinjena pričala o božanstvenom radnom mestu koje ima. A radi u prodavnici za kućne ljubimce. Došla je iz korporativnog sveta. U kojem se ljudi baš i nisu mnogo uvažavali. Prijalo joj je to što se druži sa ljudima na jedan divan novi način. Nije ni spomenula miris hrane za ljubimce. Koji je meni, dok nju nisam srela, bio prva asocijacija na pet prodavnicu. Ili kao jedna od mojih heroina. Koja je istrčala iz agencijskog sveta marketinga. Da bi šišala pse. Ah. Da je vidite samo koliko je srećna u tome. Sa koliko žara priča o svom poslu. Koji joj se čudesno, iz dana u dan umnogostručuje. I na kojem sreće divne ljude. I još divnije pse.
Važno je da razumemo svoj paket aranžman. Koji nam neće napraviti i osmisliti neka turistička agencija. A mi imati priliku da se butimo i durimo. Što baš i nisu najbolje smislili. Ovaj aranžman pravimo sami. I zato je važno da razumemo. Šta znači živeti u NY? Biti režiser? Šišati pse? I zato je važno da pričamo sa onima koji žive u NY. Ili koji su se iz NY vratili. Da nam kažu šta ih je odvelo u NY? A šta ih je vratilo nazad? Da pričamo sa režiserom. Sa ljudima u pet prodavnici.
Razumevanje našeg ličnog aranžmana u skladu sa jedinstvenošću naših darova i neponovljivošću našeg poziva će nam dati mnoge odgovore. U zavisnosti od toga šta nas puni. A šta nas prazni. I to je jedna od najvažnijih predvežbi za putovanje heroja. Osluškivanje šta nas raduje? A šta nas ni malo ne raduje?
Ja sam sebe napravila tako što sam razumela moj paket radovanja. Mene je silno radovalo da čitam. Da pišem. Da učim o sebi. Od velikih majstora. Da idem na radionice. Po belom svetu. Do granice poroka. Radovalo me je da vežbam. Yogu. Da vozim bajk. Da plivam. Da plešem. I da imam suštinske razmene sa bliskim ljudima. Osećala sam da traćim dragoceni život kad god sam slušala o temama koje me ne zanimaju. O politici. Na primer. Dreniralo mi je životnu radost da slušam prazne priče. Šta radi ovaj ili onaj. Da slušam kukanje o nemogućnostima. Da pijem kafu sa onima koji me ne raduju. Za moj paket je možda najvažnije od svega bilo i ostalo da budem slobodna. U stvaranju. U svom izrazu. U svojoj rečenici. Da ja budem ta koja će praviti pravila. Koja ću vrlo posvećeno poštovati. Ili unapređivati. Umesto da mi ih postavi neka strašna šefica. Čije ću zadatke izvršavati.
Sećam se kad sam izlistala svoj paket radovanja. Šta sve volim da radim. I kada sam se pitala kako bih od njega mogla da napravim dobro življenje? To je za mene bilo veliko pitanje. I tako sam polako, dan po dan, prateći svoju radost, napravila svoj jedinstveni neponovljivi paket. U kojem imam nekoliko izraza. Od kojih skoro sve obožavam. Da učim. Da pišem. U tišini. U osami. I taman kada sebi podarim dovoljno osame, poželim se sveta. Heroja. Da podelim to što sam u osami spoznala. Delim to sa herojima uživo. Na radionicama. To najviše obožavam. A bogami obožavam da se delim i virtuelno. Putem mojih tekstova. Knjiga. Zahvaljujući njima stvaram nove prijatelje. Srodne duše. Svoju zajednicu. Delim sa njom za mene vrlo važna i intimna pitanja duše. Jer ja volim da nas srećno sretnem. I vrcavo raspletem. To je moj najdublji poziv. Da zajedno rastemo.
I kada se tako dobro i po svim pitanjima razmenimo, ponovo se zaželim osame. Ređanja uvida. Novih ideja. I moj muškarac je otelotvorenje ovog paketa. Dok po cele dane težimo da razumemo sebe. Nas. I svet oko sebe.
I volim sve, ali skoro sve elemente mog paket aranžmana. Osim što nekada malo odugovlačim da napišem beleške sa individualnih susreta. Jer mi uvek bude jača moja priča u glavi. I bude mi dosta pisanja. I gledanja u slova. Pa moje biće poželi da se malo pokrene. Izigra. Izvoza. Uglavnom izađem sebi u susret. I pustim telo da se izrita. Pa onda prvom sledećom prilikom napišem beleške. I pošaljem ih sa ljubavlju mojim herojima. Eto tako.
Da nas vratim na početak. Na ideju da naše biće vapije za usmerenjem. Za dostojnim i smislenim zadacima. Za svakodnevnim i progresivnim dostizanjem dostojnih ideala. Za ostvarenjem. Za osećajem punine od toga što znamo da smo sa svojim darovima uradili sve što smo mogli. Najbolje što smo mogli. Odlikaški. Zato radionicu i herojski rad počinjemo ciljevima. Fokusiranjem životne energije. Od lutajuće uopštenosti. Na fokusiranost i usmerenost. Strelac umesto mitraljezac. Ovo usmerenje aktivira naše potencijale. I znane i neznane. Budi one delove našeg bića koji su zaduženi za čuda. I još svašta nešto.
I sada kada na 22. radionici pričam sa mojim herojima, kažu da je ta radionica ciljeva prava antigravitaciona mašina. Koja ih je lansirala. Da ustanu sa kauča. I da usmere svoju životnu energiju u pravcu življenja sebe.
Što se ciljeva tiče, oni nam se možda neće odmah javiti u najdirektnijem obliku. Zato što možda ima nekih prethodnih stvari. Koje je potrebno da uradimo. Volim da ih zovem: Sortiranje semenja. Ukoliko nam se ciljevi ne javljaju, vrlo je verovatno da je potrebno da sortiramo neke zbrkane detalje naše svakodnevice. Da ne kažem repove. Možda to znači čišćenje stola. Ili ormana. Ili sređivanje finansija. Plaćanje računa. Odgovaranje na mailove. Zvanje osobe koju već dugo planiramo. I još veštije izbegavamo da pozovemo. Možda i postavljanje novih prioriteta. Koje će nam dati novo vreme za nas. Za našu osamu. Zabavu. Tihu refleksiju. Umesto da traćimo vreme bivajući neprekidno dostupni drugima. I njihovim željama. Nema herojskog putovanja dok ne sortirame semenje. I zato herojima šapnem da pristupe ovim zadacima najposvećenije na svetu. Kao uvertiri u veliko putovanje heroja. I da ih nikako ne zovu tričarijama. Jer tričarije ne postoje. Kao ni mali zadaci. To zna svaki odlikaš.
Možda će nam se ciljevi javiti dok nalazimo rešenje za naše isceljenje. Uceljenje. Kao rešenje problema sa kojima se srećemo. Ili iz onoga što je nama potrebno. Čini mi se da su najfinija ostvarenja nastala iz onoga što su ljudi osmislili za sebe. Iz paketa koje su smišljali prevashodno i pre svega za sebe. A tek onda za svet oko sebe.
Tako je moja radionica nastala iz mene. Iz svih mojih traganja. Učenja. Čitanja. Pisanja. Podvlačenja. Životnih iskustava. Koja sam prošla. Moja silna traganja su se vrlo videla u mom životnom prostoru. Koji je svakoga dana bivao sve puniji otvorenim knjigama. Sveskama. Radnim sveskama. Papirima. Obeleživačima. Markerima. Tablama. Podsetnicima. Ne zaboravite da ja pišem. Umesto da razmišljam. Oko mog kreveta su se vazda nalazile otvorene razne sveske. Za ovo i za ono. Knjige. Na sve strane. A najviše u spavaćoj sobi. U koju nisam puštala nikoga. Osim ženu koja je spremala stan. I koja je imala posebne instrukcije za nediranje otvorenih sveska i knjiga. Svoje glavne sveske i knjige sam nosila i na putovanja. Putna biblioteka. Umesto putne apoteke. Nikada nisam znala šta bi moglo da mi ustreba. Zvala sam to svojom Riznicom. Eh da sam ovo nekada znala. U kojoj je bilo sve pametno, zanimljivo, duhovito ili korisno što sam ikada saznala.
A onda sam jednoga dana rešila da zatvorim sve te sveske i knjige. Da ih vratim na police. I da poređam sva ta svoja traganja. Po svom nahođenju. I samo sam krenula da pišem. Tako je do sada nastalo 28 celodnevnih radionica. Desetine tekstova. Poređanih u 6 knjiga. Od kojih šestu knjigu upravo završavam. Isto to kažem i herojima. Da po mom razumevanju, najboljie stvari nastaju upravo tako što uzmemo i napravimo ono što nama treba. A to će onda sigurno koristiti i svetu. Tako ja to razumem.
I naravno, vizija se stvara i od svega što nas opčini. Od svake male i velike stvari koju rado radimo. Kojoj se prepuštamo. I zato heroje zovem da budu prisutni u svom životu. Da dišu. Da sa prostog automatskog obavljanja stvari, pređu na novi nivo. Da prate kako su se osećali dok su nešto radili. Šta ih je punilo? Šta ih je praznilo? Da prate šta im se sviđa. I da rade ono što im se radi. I da nađu način da u budućnosti što manje rade ono što im se ne sviđa. Da naprave svoj mozaik. Svoj paket. Svoje smisleno življenje. Svoje zlatno runo. Od mnogih malih slasti istkano.
I pre nego što se potpuno posvetimo akciji dobro je da vidimo kako žive oni koji su naše ciljeve već ostvarili. Da li nam se sviđa kako žive „stariji“ odlikaši. Da ih pitamo. Kako misle? Šta ih odlikuje? Šta misle ili rade što slabiji đaci ne rade?
I polako smo stigli i do tačke zvane: akcija. I do rečenice koju obožavam. I po kojoj me mnogi znaju. Dok nije u mišićima, svako znanje je pusta glasina. Moji dragi odlikaši ne samo da su pisali i tumačili. Nego su bogami i radili. I to vrlo posvećeno. Svakoga dana. Ja sam insistirala da se drže kaizen principa. Koji sam ja razumela i zavolela u Japanu. Koji kaže da svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo. Princip slatkih malih koraka. Umesto balkanskog kampanjskog principa. Zvanog: Kad’ se lenj pomami, kuću strovali. Principa koji čini da uradimo sve što možemo da zamislimo jednoga dana. I da se nakon njega lečimo i oporavljamo narednih mesec dana. Priroda ne podržava kampanjce. Da izvinu svi ponosni kampanjci. O kaizenu se radi. Što pokazuje i letimičan pogled po prostorima na kojima ovi principi važe.
Putovanje je važno započeti kaizenovskim slatkim malim koracima. Svakoga dana. Tri minuta. Pet minuta. I ne prekidati ovaj niz. Nijednog dana. Ni prvog januara. Vrlo uskoro se naše biće nauči na bavljenje sobom. I svojim životom. Dok jednoga dana to ne postane naša misija. Naša svetinja. Naša posvećenost. Vazduh. Sve o čemu tokom dana razmišljamo. Što nas budi. Vodi. Usmerava. Raduje. Ispunjava.
Još jedna odlika „mojih“ odlikaša je da sve dobre recepte koje čuju, isprobaju odmah. Sada. Danas. Momentalno. Naučili su da traže recept za svako jelo koje im se svidi. I da ga odmah pripreme. Po principu: Deluje šašavo, ali mene leđa više ne bole. Đaci koji nisu odlikaši mnogo sumnjaju. Preispituju. Sakupljaju još i još recepata. Pitaju dvesta ljudi kako oni prave isto jelo. Umesto da uzmu. I da ga naprave. I da. Neuporedivo bolje rezultate naprave oni koji znaju jedan recept. I odmah ga primene. Nego oni koji su pročitali sve kuvare sveta. Bez da su ih pustili kroz mišiće. Jer, dok nije u mišićima, znanje je pusta glasina.
Još jedna stilska odlika odlikaša je posvećenost. I to da im ništa nije teško. Zahvaljujući mom dedi Jovanu Grujiću, zvanom Alojzije, od prvih dana sam imala prilike da živim u ambijentu najveće moguće posvećenosti. Svemu što ga je ložilo. Tokom 20 godina direktorovanja školom, u školi je uvek bio prvi. Pre svih. A poslednji je odlazio. Posle svih. Baš se dičio što je sve to uspeo. Bez da je bio u Partiji. On me je naučio da je primer najbolje vaspitno sredstvo. I da je posvećenost najvažnija. I da ako si posvećen, ne moraš da budeš poslušan. Može ti se. Pa mi se to mnogo svidelo. Od kada je otišao u penziju, jednakom strašću se posvećivao vrtu. Stotinama vrsta cveća koje je negovao. Kalemio. Presađivao. Ukrštao. Jednakom strašću se posvećivao i zaljubljivanju mene i moje sestre u školu. U znanje. U posvećenost. Svemu što ga je ložilo. A ložilo ga je mnogo toga. Do poznih osamdesetih. Hvala mu.
Često me na njega podseti Tijana. Upravnica Galerije Matice srpske. Uvek je pre svih. I posle svih. Gledam je kako po potrebi zasuče rukave. I zameni spremačicu koja nije došla. I kafe kuvaricu. Nije ni čudo što njena institucija pobeđuje na svim mogućim nivoima.
U odlikaštvo naravno spada i to da se stvari urade odlično. Do kraja. Do: sedi, pet. Najbolje što možemo. A kada smo uradili sve što smo mogli, došlo je vreme da sednemo. I da sebi kažemo: Sedi, pet. Da udahnemo. Odahnemo. I da pustimo da se naše delo odvija svojim tokom. Jer što je snažnija naša želja za ostvarenjem, to je neuhvatljivija naša moć. Da ne filozofiram. Ovo sam naučila od drugih odlikaša. Koji su uglavnom živeli na dalekom istoku. Da pustim da se stvari dese. I poverovala sam im. I primenila recept.
Jedna od ključnih odlika odlikaša jeste i kako se odnose sa preprekama. Nulama. Greškama. Odlikaši znaju da onaj ko radi taj i greši. A ja volim da ih podsetim da greške ne postoje. Da je priroda besprekorna. Da ono što sejemo, to i žanjemo. Pa ako nam se ne sviđa žetva, dobro je da promenimo setvu. Način obrade. Ili nešto treće. Važno je da pratimo šta nam se dešava. Da povežemo uzroke i posledice. Setvu i žetvu. I da menjamo ono što nam se ne sviđa. Slabiji đaci greške doživljavaju fatalno. Dramatično. Lično. Kada se stvari ne odvijaju kada i kako su oni zamislili, lako odustaju. Uopšte ne razmišljaju o sledećoj sezoni. Sledećoj setvi. Proglase se neznalicom. Kažu sebi: Sedi di si. Ni za disi nisi. I vrate se nazad. Na stari, dobri kauč.
I da ne zaboravim vrlo bitan odlikaški kvalitet. Možda i najvažniji. Bez kojega bi herojsko putovanje bilo vrlo iznurujuće. Dosadno. Krto. Nedostatno novih kreativnih rešenja. A to je, složićete se sa mnom – humor. Smeh. Duhovitost. Igra. Uživanje. Lakoća. To je kvalitet koji svakom majstorstvu daje čaroliju. Neizrecivu lakoću obavljanja. Koja nas opčinjava. I čini da želimo da budemo na mestu ostvarenja. I koja nas opseni da bismo isto tako lako mogli i mi. Samo kada bismo hteli. Ovaj razigrani kvalitet duhovitosti kao da olakšava svaku prepreku. I pravi veliku razliku između štrebera i odlikaša. Tako nekako.
Nego, da ne mudrijašim više. Jer je velika razlika i između mudrijaša i odlikaša. I da se vratim na odlikaše. Na sve moje drage odlikaše. Moje heroje. Koji su mi ukazali poverenje. I krenuli na putovanje heroja po nekom od mojih recepata. Sa radionica. Iz mojih tekstova. I mojih knjiga. Hvala vam što ih isprobavate. Što ih unapređujete. A naročito se zahvaljujem trenutno najstarijoj herojskoj grupi. Mojim najstarijim odlikašima. Što su me inspirisali na ovaj tekst. Što su tako posvećeno i divno putovali sa mnom 22 radionice. I da završim rečenicom sa naše poslednje radionice. Što je divan osećaj kad znaš da možeš. Upravo to svima vama i želim. Taj divan osećaj. Da znate da možete.
Ihaaaj.
Beograd i Novi Sad, 11. novembar 2016.