Nepoznavanje zakona škodi. Jedna je od najpametnijih pravničkih stvari. Koju sam u mojoj pravničkoj porodici čula. I ne samo da škodi. Nego te ne oslobađa odgovornosti. Nadopunjavali bi se moji roditelji. I sestra. Koja je rođena kao beba pravnica. I koja je paralelno sa srpskim progorovorila i latinski. Naročito pravnički latinski. Ignorantia iuris nocet. Dodala bi ona. Ignorantia legis non excusat.
Mene pravo nikada nije interesovalo. Kao ni društveni zakoni. Osmišljeni od ljudi. Uvek su mi se činili kratkoga daha. Danas jesu. Sutra ko zna gde su. Nasuprot prirodnim zakonima. Večnim istinama. Prirodnim silama. Kojima sam verovala. I čiju istinitost i bezvremenost sam osećala svakom porom.
Odrastala sam na Heseu. Na Stepskom Vuku. Koji mi je objasnio da je građanin plašljivo stvorenje. Kojim je lako upravljati. Upravo zato što se boji svakog davanja samog sebe. Pa je zato namesto moći postavio većinu. Namesto sile zakon. Namesto odgovornosti glasanje.
Meni se jedino i isključivo sviđa davanje. Predavanje. Potpuno predavanje sebe. Nasuprot štekanja. Koje doživljavam kao besmisleno traćenje života. Kao najdosadniji čas. Kojem nema kraja. I na kojem sam, ako ništa drugo, morala da se dam. Makar da napravim neki nestašluk. Da nam brže prođe vreme.
Zakoni koji su mene interesovali su u vezi sa davanjem. Nedavanjem. Želela sam da razumem moć. Snagu. I silu. I obožavala sam da budem odgovorna. Nisam mogla da dočekam da napravim svet u kom je sve po mom. Pa sam preuzela odgovornost za sopstveni život. Već sa 17 godina. I posvetila se izučavanju prirodnih zakona. Univerzalnih istina koje rezonuju sa mnom.
Oduvek mi se sviđala njihova duboka pravednost. To što mi se moglo. I da sam divlja. Neposlušna. Svoja. Da kažem sve što imam. A da ipak dobijem najvišu ocenu. Čak iako me ocenjivač nimalo nije obožavao. Za razliku od društvenih zakona. Gde je moja ocena uvek zavisila od nekih meni nejasnih kriterijuma. Uglavnom su ocene iz društvenih predmeta bile iste kao simpatija ili ne-simpatija koju je profesor imao prema meni. Uh. Što me je to odvraćalo. Ta pristrasnost društvenih zakona. Vrednovanje poslušnosti. Negovanje plašljivosti. Kao i njihova kratkotrajnost. Prolaznost. Modernost. Da kažem.
Tokom celog školovanja bila sam glasnogovornik pravde. Kalimero. Koji je vikao na nepravdu. Želela sam da razumem kriterijume po kojima su se dobijale ocene iz društvenih predmeta. I za sebe. I za druge. I uvek sam se ponovo vraćala prirodnim zakona. Univerzalnim istinama. Koje sam obožavala. Za koje sam znala da su suština. Tako svevremeni. Sveprimeljivi. Istiniti. Elegantni. Kada njih razumem, mogla sam da zaključim i sve ostalo. Uvek sam gledala da što manje pamtim. Da se krećem laka. I bez tovara. Da što više razumem. Da sama zaključim. Bez tumačenja. Učitelja. Roditelja. Popova. Ovih i onih.
Rano sam postala veliki poštovalac zakonitosti. Prirodnih. Univerzalnih. Vanvremenih. I dalje sam. Zato što mi daju svežinu, britkost i lepršavost. Duhovnu eleganciju. Ne-potrebu da se opteretim stotinama i hiljadama informacija. Da pamtim. Da se preslišavam. Da čitam stotine izvora. Šta kaže ovaj. Ili onaj. Uvek sam mogla da izvedem svaku matematičku ili fizičku formulu. Umesto da ih onako glomazne pamtim. A mogla sam da u njih utkam i sebe. I svoj lični pečat interpretacije. I da ih koristim kao glasnogovornik pravde. U kritičnim situacijama. I da argumentovano dokažem ono što sam dokazivala. Što je trebalo dokazati. Quod erat demonstrantum. Q.E.D.
Kada su izbori bili u pitanju, nikada nisam razmišljala o ničemu drugom. Sem o matematici. Zato što je elementalna. Zato što je preteča. Meni se čini da je matematika bila i pre reči. I pre sveta. Iz nje izvire sve. I fizika. I univerzum. I teorija igara. I igra staklenih perli. I muzika. I jezik. I ritmika. I filozofija. I sve što je mene zanimalo.
Često su me pitali kako to da sam izabrala matematiku. A ne pravo. Iako sam iz izrazito pravničke porodice. Kada bi me tako pitali, odgovarala bih im vrlo iskreno. Da je pravo prva stvar za koju sam sam tako jasno znala da neću. Kod mene nikada nije došla čak ni na razmatranje. Baš kao što sam od prvog dana znala šta hoću. Da izvinu svi pravnici ovoga sveta.
A život me je često okruživao pravničkim ambijentima. I ljudima koji na svet gledaju sa te strane. Sa strane većine. Društvenih zakona. Glasanja. Dogovora. Kućni pravnički ambijent iz kog sam išetala, samo sam zamenila studentskim pravničkim okruženjem. Prijateljice sa kojima sam delila studentski život studirale su pravo. Društvene zakone. Debele knjige. Sa markerima u raznim bojama. Čitanje. Podvlačenje. Preslišavanje. Drugo čitanje. Treće čitanje. Danas važi ova. Sutra ona knjiga. Kod jednog profesora važi ova. Kod drugog ona. Majko mila.
Za to vreme, ja sam razmišljala. Zaključivala. Radila zadatke. I nisam imala debele knjige. Tačnije, nisam imala nikakve knjige. Nego moje rukopise. Praktikume. Zbirke rešenih i nerešenih zadataka. Zavrzlama. Slušala sam muziku. Kretala se. Đuskala. Rešavala. Hiljade i hiljade zadataka. Teorema. Formula. Sve mozgalice koje su zahtevale moje posvećenije bavljenje rešavala sam napolju. U kretanju. U igri. U obrnutim položajima. Dubeći na glavi. U izlascima. I ništa nisam morala da pamtim. Nisam morala da se opterećujem tuđim mislima. Bilo je potrebno i dovoljno da razumem osnovne zakonitosti. Ostalo sam sve mogla sama da izvedem. U tri koraka. Hop-hop. Hop.
Mislila sam da studiram najbolji fakultet na svetu. Toga sam naročita postajala svesna kada bih po povratku kući zaticala moje pravnice. Uvek u istom položaju. Kad god da uđem. Dođem. Odem. One su bile sa debelim knjigama. Markerima. U učenju. Podvlačenju. Nabrajanju. Uh. Koliko je ovo bilo daleko od mene. I ja od njih. Pa nas je život razdvojio. Ja sam se onda okružila svetom koji se više igrao. Filozofirao. Bavio umetnošću. Životom.
U jednom trenutku ponovo sam stigla u svet u kome su na snazi bili društveni zakoni. Bio je to svet lokalne samouprave. I donatorskih projekata. U kojem me je dočekalo sve ono ne-mnogo univerzalno i nimalo logično okruženje. Zakon o lokalnoj samoupravi. Upravno pravo. Funkcionisanje države. Opštine. Grada. Kancelarijsko poslovanje. Sve one debele knjige. Koje sam decenijama tako vešto izbegavala. Zajedno sa markerima u svim bojama. Prvo čitanje. Drugo čitanje. Ništa. Treće čitanje. Majko mila. Peto čitanje. Toliko reči. Kojima nisam razumela ni suštinu. Ni poentu. I koje moje biće nije htelo ni da čuje. A kamoli zapamti.
Bila sam totalno frustrirana od svih tih reči. Podsećale su me na traumu mog života. Zvanu drugi dnevnik u pola 8. Kada je u mojoj pravničkoj porodici stajao svaki život. Svako pitanje. Svaka igra. I na snagu su stupali neki ozbiljni ljudi. Koji govore neke predosadne i nerazumljive reči. Jedine reči koje sam razumela i koje su mi se sviđale bile su: Ira je preuzela odgovornost. Tada to baš nisam najbolje razumela. Ali mi se sviđalo što je neko napravio neki nestašluk. Što je prekinuo lanac dosade. I iza svog nestašluka hrabro stao. Evo tu sam. To mi se uvek sviđalo. To preuzimanje odgovornosti za svoje postupke.
I koliko me nisu zanimale sve te dnevničke i pravničke reči, toliko su me zanimali moji svetovi. Igra. Teorija igara. Igra staklenih perli. Zlatne niti. Elementi. Njihovi međusobni odnosi. Pravilnosti. Obrasci. Matriksi. To je način na koji ja razumevam svet. I tako sam prilazila svakoj oblasti. Koliko se slaže sa mnom? Pitala sam svoje biće. Sa mojim razumevanjem sveta. Da li mi se sviđa? Koliko je zanimljiva? I kako se ja odnosim sa njenim osnovnim elementima?
Ako bi se slagala sa mojim svetom, njegovom estetikom, igrom i logikom – uranjala bih u nju. I obrnuto. A ako bi se kosila sa nekim od mojih osnovnih principa – istrčavala bih dalje. U svetu lokalne samouprave i donatorskih projekata mi se ni malo nisu dopali prvi elementi. To sam mogla da vidim već na prvi pogled. Da je moje šareno, čupavo, čiroki, čipkasto, zmijsko-leopard-crveno izgledanje potpuno odudaralo od neprimetnih sivih isto obučenih ljudi. Koji govore tiho. I ne vode psa sa sobom. U ovom svetu je bilo vidljivo odsustvo svake igre. Radosti. I kreativnosti. Estetika i igra su pale već na prvi pogled. Ali mu logiku nisam znala. Delovala mi je nekako hm… pametno. Pa sam dala šansu. Lokalnoj samoupravi. I donatorskim projektima.
Uh. Vrlo uskoro sam videla da mi je i logika tog sveta potpuno strana. Da je obrnuta mojoj matematici. Univerzalnom. Istinitom. Jednostavnom. Bezvremenom. Da se sastoji od nekoliko reči. Upakovanih na bezbroj bombastičnih načina. Rečima vam ne mogu opisati koliko sam se naljutila kada sam čula da ta bombastična trućanja od 5 floskula zovu funkcionalnom analizom. Koja je inače Spirito matematike. Uh. Pa to nije lepo. Rekla sam im. To bi bilo kao da novokomponovanu pevačicu poredite sa Mocartom. To se ne sme tako raditi. Uh.
Danas bi mi odmah bilo jasno da sam stilski svetlosnim godinama udaljena od ovog sveta. I da je pitanje stila i ukusa najtatanije pitanje duše. I da sa onima sa kojima sam usklađena stilom i ukusom mogu da delim sve. I igru. I logiku. I obrnuto. Stilska neusaglašenost mi kazuje da su naše duše iz nekih različitih svetova. Da su nam obrnute i igra. I logika. I sve. Danas se ne bih više zadržavala u stilski obrnutim svetovima. Znala bih da je to igra sa sigurnim gubitkom. Matematički rečeno. Jedno veliko habanje.
Pa sam tako i postavila jedan od najznačajnijih postulata mog sveta. A to je pitanje ukusa. Stila. Estetike. U mom svetu estetika je kao neki otisak duše. Neki JMBG. Koji kaže šta je mojoj duši lepo. I ko joj je lep. A ko nije. Što je moj drug Siniša rekao za svoju bivišu ženu. Vidi se da smo razvedeni. Kao što se vidi i sa kim se volimo.
Desilo se da još nekoliko puta ne uvažim ovaj svoj estetki kriterijum. Kao uslov svih uslova. I mnogo sam skupo platila. Pokušala sam da učim od osobe koja je sa druge strane mog estetskog spektra. Uh. Pokušala sam da radim sa osobom sa one strane moje estetike. Uh. Pa smo se baš oko toga i razišle. Da. Estetika je definitivno prvi i osnovni kriterijum. Koji danas neupitno slušam. To je uslov bez koga se u mom svetu ne može. Conditio sine qua non. Što bi rekla moja sestra Jovana.
Drugi od mojih važnih kriterijuma je igra. Odnosno posvećenost. Loženje. Strastven pristup životu. Kapacitet za predavanjem. Ovo mi se nekada podrazumevalo. Jer sam se mnogo godina kretala svetovima koji su voleli to čime su se bavili. Matematičari mogu satima da diskutuju o nekim idejama. Sa strašću. I žarom. I da im nikada ne dosadi. Nakon matematike otišla sam u kafanu. Kojoj su ljudi takođe vrlo strastveni i posvećeni.
I nakon svih tih mojih svetova visoke voltaže, strasti i posvećenosti stigla sam u jedan novi svet. Svet lokalne samouprave. I donatorskih projekata. Bio je to jedan potpuno nevoljeni svet. Kao neka pre-bogata i ni malo omiljena miraždžika. Oko čijeg kapitala su se svi otimali. A čija duša nije zanimala nikoga. Uh. Koliko je mene ovo bolelo. To je svet u kome ljudi baš i ne daju sebe. U kojem se svi štekaju. I pitaju šta mogu da dobiju? Kako da ućare? Kako da se što manje daju? Ili da se uopšte ne daju? A da što više dobiju? To su logika i računica.
Sećam se jednog sastanka koji sam vodila. Tema: lokalne finansije. Na sastanku je učestvovalo dvadesetak gradonačelnika. Niko od njih nije delovao ni malo zainteresovan za temu. Osim Amerikanca Tonija Levitasa. Koji je jedan od retkih posvećenika lokalne samouprave. Hvala mu. Do neba. I dok se Toni predavao temi, pokušavajući da dopre do skamenjenih srca naših gradonačelnika, ja sam pizdela. Prosto me je bilo sramota koliko su nezainteresovani za temu. Koliko im nedostaje stila. Posvećenosti. Dok gledaju na sat. Čekajući pauzu. Na kojoj će se osladiti najslasnijim beogradskim poslasticama. Nakon koje će uzeti svoje dnevnice. Koje će naplatiti duplo. I ovima. I onima. I gorivo. I sve što mogu. I šmugnuti u šoping centar. Uh. Koliko ovo nije bio moj svet. Take money. And van.
Pa sam umesto da moderiram sastanak imala nešto kao napad. U kojem sam srpske gradonačelnike pitala da li je moguće da osim Tonija Levitasa niko nije zainteresovan za lokalne finansije? Pitala sam ih i kako je moguće da direktno izabrani gradonačelnici doputuju nekoliko stotina kilometara. A da ne kažu ni reč? Pitala sam se kako su uopšte izabrani u svojim gradovima? I tako. Pa sam istrčala iz sveta lokalne samouprave. I društvenih zakona. Nakon što sam joj četiri godine davala šansu.
Danas bi ovolika nezainteresovanost i neposvećenost mojih „kolega“ bio dovoljan razlog da u tom svetu ne ostanem ni dana. Nakon što bih videla onoliko nedavanje. Štekanje. Priklanjanje većini. Zakonima. Glasanju. Ah. A pre toga bi mi bi stilska obrnutost bio dovoljan znak. Koji bi mi rekao da je ovo mesto moga nepripadanja.
Da. Pored estetike, posvećenost i ljubav prema temi su danas za mene prvi elementi. Preduslov. Conditio sine qua non. Koji mi kazuju gde da budem. A odakle da odlazim. Najbrže što mogu.
Danas u postulate moje matematike spada i svest o uticaju okruženja na mene. S kim si, onaki si. Kada sam u neposvećenom okruženju i sama počinjem da se štekamo. Zato što je štekanje zarazno. Kada svi čvrsto prekrste i prepletu svoje ruke. Bez namere da ih otvaraju. Vremenom i ja završim u tom štek stavu. Pa počnem da računam kako da što više dobijem. A da se istovremeno što manje damo. Uh. Ne, hvala.
Koliko je velika ova tema. Davanja. I nedavanje. Najluđi primer nedavanja čula sam od moje Dobre Vile. Koja mi je godinama spremala stan. Pored nas „privatnih mušterija“, Dobra Vila ima i svoj stalan posao. Na kojem su se žene koje spremaju podelile u dva klana. Jedne čiste. Trude se. I daju se. Dok se one druge prave da čiste. Metlom imitiraju pokrete čišćenja. Ali ne čiste. Ne spuštaju metlu do zemlje. Majko mila. Koliko mi ljudi znamo da budemo apsurdni. I koliko je za štekanje potrebno mnogo više energije. Za držanje metle u vazduhu. Nego za normalno čišćenje. Kada možemo celim telom da se oslonimo na metlu. Na pod. Da se krećemo kao balerina. Dok čistimo pod. I sebe. I svet oko sebe. I naravno da žene iz klana koji se pravi da čisti smišljaju abrove. Kako da naude ovima koje zapravo čiste. Gospode bože. Šta sve mi ljudi smislimo.
Neko vreme sam se družila sa čovekom koji mi je često govorio. Pazi! Srušićeš se. Ni malo mi se nisu sviđale ove reči. Trebalo mi je vremena da ga razumem. Činilo mu se da se mnogo dajem. I da to vodi rušenju. Brinuo se da se ne srušim. Od, po njemu, prevelikog davanja. Majko mila.
Pokušala sam da mu objasnim jedan od osnovnih postulata mog sveta. Što se više dajem, to se više imam. Pokušala sam da mu objasnim da nas ne umara rad. Davanje. Nego ideja da rad umara. Podsećala sam ga da energija teče. Menja oblike. I da u svakom slučaju nije nešto što se skladišti. Od čega se pravi energetski štek. Kada je ne trošimo, energija u nama staje. I umire. A mi postajemo energetska bara. Nekroza.
I obrnuto. Što je više trošimo, to je više imamo. Naše telo je kao dinamo. Što se više dajemo. To se više imamo. On to nije mogao da razume. Zato što se sam nekada srušio. Pa je poverovao da je to od davanja. Pa je prestao da se daje. A ja sam prestala da se družim sa njim. Zato što su posvećeno davanje i protočnost uslov bez kog se u mom svetu ne može. Conditio sine qua non.
Što me vodi do sledećeg postulata moga sveta. Radost posvećenog davanja. Ekstaza. Malo šta je uporedivo sa ovim osećajem. Kada se sva prepustim stvaranju. Radu. Davanju. Kad postanem rad. Pokret. Izraz. Kanal. Kada život teče kroz mene. Ah. Kao sada. Dok ovo pišem. Dok držim radionice. Dok delim zajedničke veličanstvene a-ha momente. Spoznaje. Uvida. Rešenog zadatka. Zavrzlame. Sa ljudima iz mog sveta. Dok se igram. Dok igram. Dok plivam. Dok vozim bajk. To je za mene čista ljubav.
Neki dan sam pričala sa prijateljicom. Koja je sva Posvećeno Davanje. Spremala je večeru za goste. Tačnije za familiju. Sa kojom trenutno baš i ne deli neku naročitu bliskost. Bila je to večera sa temom: Još ovaj put. Kako ju je nazvala. Ipak, ovaj put joj se nije dalo. Da se dà. Da okiti stolove najdivnijim aranžmanima. Purpurnim srcima. Vilinskim prahom. Zvezdicama. Što uvek radi. Ta porodična večera se pretvorila u fijasko. Ništa bez radosti posvećenog davanja. Ništa bez ekstaze. Bez toga se ne može. Kaže postulat moga sveta.
Pa smo nas dve pokušale da izvedemo formule. Da ništa ne radimo bez tog vilinskog praha. Purpurnih srca. I aranžmana. Ako nemamo želju da nekoga dočekamo vilinskim prahom i purpurnim srcima, bolje da ga i ne dočekamo. Bolje da na vreme razgodimo aranžman. I to bi taman mogao da bude odličan kriterijum za druženje. Družimo se dok imamo želje da se međusobno opčinjavamo vilinskim prahom. I purpurnim srcima. A kada ta magija prestane, neka svako ide svojim putem. Jer je i to jedan od postulata mog sveta. Da sve ima svoj početak. I svoj kraj. I da mu upravo ta konačnost daje naročitu lepotu. Draž. Uzbuđenje. Tako nekako ja to izvodim.
Nedavno sam slušala naizgled mali muški kafanski razgovor.Tema – kladionica. Konobar je pričao kako je zvao turu pića za svoju ekipu. I kako je ubrzo nakon toga dobio na kladionici. Njegov sagovornik je rekao da će sada i on zvati turu pića. I uplatiti tiket. Pa mu je konobar objasnio principe nebeske mehanike. Da nije zvao turu pića da bi dobio na kladionici. Nego je dobio, zato što je želeo da da. Bez kalkulacije. Čistog srca. Davanja radi. O tome se radi.
Dojmio me je još jedan muški kafanski razgovor. Na temu davanja. Dešava se u muzičkom orkestru. U kojem nekoliko muzičara osim svojih redovnih „tezgi“ sviraju i neke svirke ’nako. Koje ne naplaćuju. Jedna od njih je svirka u domu za stare. I tako je posle nekoliko godina ovih svirki ’nako, jedna divna harmonika iz doma starih stigla do Jovice. Koji se daje na sve strane. Kada je čuo da je Jovica dobio harmoniku, oglasio se jedan član orkestra. Koji ne dolazi na dobrotvorne svirke. Blago njemu. Baš ima sreće. Rekao je. I još se ljutio kako život uopšte nije pravedan. Zato što je harmoniku poslao Jovici. A ne njemu. Kome harmonika mnogo više treba.
Eh. Kakvo nepoznavanje nebeske matematike. I osnovnih postulata. Ne radi se o tome da Jovica ima sreće. Nego je sve po zasluzi. Život je jedna mnogo viša pravda. To mi je postalo jasno nešto malo nakon školske klupe. U kojoj sam vikala na nepravdu.
Da. Nepoznavanje zakona definitivno škodi. I ne oslobađa nas odgovornosti. Što bi moja Jovana rekla: Ignorantia iuris nocet.
Beograd, 23. novembar 2016.
… Nastaviće se