Bože što ja volim decembar. Magičan mi je ceo. Svaki decembarski dan ima neku svoju priču. Od 1. decembra. Možda to ima neke veze sa mojim podznakom Strelca. Koji se aktivira baš toga dana. Volim da razumevam, izvodim, zaključujem, rezimiram, sumiram, poentiram, zatvaram. A bogami obožavam i da otvaram. Da fantaziram. Šta bi bilo kad bi bilo. Da osmišljavam. Planiram. Ostvarujem. Da budem inženjer fantazije. Od toga sam napravila i svoj poziv.
A decembar je meni baš takav. Strelački. U njemu se dešava sve. I zatvaranje. I otvaranje. I sumiranje. I poentiranje. I fantaziranje. I planiranje. Decembar nas podseća na ono što ostalih dana u godini često smetnemo sa uma. A to je da sve ima svoj kraj. Pa ostalih dana živimo kao da životu nema kraja. Razbacujemo se. Danima. Vremenom. Traćimo život. Kao da mu kraja nema. Podrazumevamo. Život. Jedni druge. Sebe. Izgubimo čaroliju. A onda nas decembar podseti. Da ova godina neumitno odlazi. I da nova dolazi.
Pred kraj ove godine jedna od mojih Heroina je napravila pravi herojski gest. Dala je otkaz u Ministarstvu spoljašnjih poslova. Što je u famoznom SMIP-u bio događaj godine. Priča nam o reakcijama. Jedni su oduševljeni. Što neko odlazi iz SMIP-a. Drugi su u neverici. Kako je mogla tako lako da prokocka sigurnost? Koliki bi dali sve samo da dođu na njenom mestu. A ona sada ide. A gde ide? Da bude komičarka? Umesto ambasadorka? Da pravi veb sajtove? Da živi od uživanja? A koje je to radno mesto? Vrteli su glavama zabrinuto. Ili začuđeno. Ili zbunjeno. U međuvremenu je prošao neko iz drugog „tabora“. I zaverenički je potapšao po ramenu. Čestitao na novostečenoj slobodi. Ona se radovala povratku džinsa u svoj život. Povratku sebi. I svemu lepom što ju je čekalo.
Ne odlazi odmah. Biće na poslu dok ne zatvori poslove koje je otvorila. Od kako je dala otkaz, odlazak na posao joj je postao čista uživancija. Lakoća. Kaže. Sve ono što joj je do juče bilo teško i jedva podnošljivo, odjednom joj je postalo lako. Lepo. Postale su joj drage i one zabrinute kolege. Svi oni ozbiljni ljudi. Ala je lepo ići na posao u otkaznom roku. Kaže. Priča o toj blagosti. Dragosti. O tome šta uradi naša svesnost. Još juče je sve izgledalo tako teško, gusto, smorno. A sada je sve drugačije. A da se spolja ništa nije promenilo. Osim njenog saznanja da za koji dan više neće biti tamo.
A onda ja iz mog podznaka Strelca volim da odmah sve isfilozofiram. Decembarski. Da razumem. Sumiram. Poentiram. I primenim na dalje. Pitam sebe i heroje kako bi bilo da na posao uvek idemo sa tom idejom konačnosti. Otkaznog roka. Da za koji dan više nećemo biti tamo. Ideja mi se odmah svidela. Odmah sam najavila i tekst sa naslovom. Zamisli život u ritmu otkaznog roka. Čini mi se da bi nam sve bilo lepše. Da bismo obraćali više pažnje. Na sebe. Svoje kolege. Na svoj posao. Manje bismo podrazumevali. Živeli bismo punije. Vibrantnije. Ljubavnije.
Tih dana me je zvala sestra Jovana. Prilično potrešena. Odlaze dve koleginice iz njene kancelarije. Jedna da održava trudnoću. A druga ide. Kao i moja heroina. Zato što joj se ide. Da se malo sretne sa sobom. Moja Jovana je već unapred tužna. Već joj unapred nedostaju. A samo kad se seti koliko su umele da nerviraju jedna drugu. Da se podrazumevaju. Da se tretiraju kao inventar te kancelarije. Kao sto. Orman. Koji je tu. Pa je tu.
U to mi je stigla i poruka. Jedna Cica koja čita Nindžu. Moj književni prvenac. Sva se dala u čitanje. Pa je prvi deo preletela. Pročitala u dahu. Kaže. Ali kako se bliži kraju, sve je više guštira. Čita po malo. Čuva da joj ostane. I tako. A ja se samo smejuljim. Kako život sa mnom u 4 ruke piše ovaj decembarski tekst. I lepo mi diktira šta da napišem.
O svežem i začudnom gledanju na život čitala sam kod mnogih mudrih ljudi. Predlažu nam meditaciju za svežu i strastvenu ljubav. Ti nisi moj muž. Ja nisam tvoja žena. Čim nešto proglasimo svojim, znanim, počinjemo da ga podrazumevamo. Mo’š misliti. Gledamo ga kao inventar. Koji je tu. I oko koga ne moramo mnogo da se trudimo. Zato oko ljubavnika i jeste taj veo uzbuđenja. Zanimljivosti. Zato što nisu naši. Što ih ne podrazumevamo. Nego oko njih valja da se potrudimo. Pa se negujemo. Sređujemo. Gizdamo. Fantaziramo. Trudimo se da budemo bolji. Lepši. Pametniji. Smišljamo kako da nam bude lepo. Kako da uživamo.
Možda zato svi tako dobro razumemo i osećamo stihove.
Ko te ima taj te nema.
Ko te nema taj te sanja.
Ko te sanja taj te ljubi.
A ti o tom pojma nemaš.
Ostavljamo utisak na nepoznate. A naše najmilije podrazumevamo. Častimo ih svojim najgorim izdanjima. Kućnim istegljenim trenerkama. Starim majcama. Nebrijanjem. Ne trudimo se da ih impresioniramo. Čuvamo svečanu garderobu za neke druge. Nepoznate ljude. Na koje hoćemo da ostavimo utisak. Naježim se kada čujem reči tipa kućno izdanje. Ljuti me kada ljudi uđu u mod podrazumevanja. Ravnodušnosti. Kada žive u fazonu „mo’š misliti“. Kada njihovim čulima fali čudesnosti. Veličanstvenosti.
Ne mogu vam opisati koliko me razljuti kada dođem u moj rodni grad. Pa sretnem neke ljude. Posle 10, 20, 30 godina. Obradujem se. Dođe mi da cičim. Sva se raskočoperim od sreće. Javim se presrećno. Radosno. Egzaltirano. Dođe mi da ih zagrlim. Pa ih zagrlim. Odignem od zemlje. A za uzvrat vrlo često dobijem potpuno nezainteresovano zdravo. Bez naznake mimike. Bez trunke emocije. Zdravo koje ne bi registrovao ni jedan merni aparat. Osećam se tada kao da su me polili kofom ledene vode. Pitam se kako su uspeli da se ovoliko utrnu. Bude mi ih žao. Dođe mi da im kažem da je zabranjeno biti tako ravnodušan. Nezainteresovan. Sjeban. Da šta god da se dešava u njihovom životu, postoji razlog da iz tog kontejnera izađu na tren. Čitavi spletovi tekstova i emocija tutnjaju mojim bićem. Od kofe ledene vode.
Koliko božanstvenih momenata protraćimo. Samo zato što ih podrazumevamo. Zato što ih ne vidimo. Što ne obraćamo pažnju. Zaboravljamo na konačnost. Da su nam dani odbrojani. Da je čudesno to što smo mi tu. I što je ta osoba tu. I što smo živi. I zdravi. I što nas je život ponovo susreo. Posle dan. Dva. Godinu. Deset. Nebitno. Živimo kao da nikada nećemo umreti. A na kraju umremo kao da nikada nismo ni živeli. Od tog silnog podrazumevanja propustimo vibrantnost, živost, živahnost, radost života.
I verovatno se mnogi od nas sa setom sećaju one divne međuljudske atmosfere za vreme bombardovanja. Za vreme vazdušne kampanje Milosrdni anđeo. Svi smo bili nekako fini. Ljubazni. Ljubavni. Zainteresovani jedni za druge. Blagosiljali smo jedni druge. Bili svesni otkaznog roka. Mogućnosti da sutra ne budemo tu. Što je svemu davalo jedan čudesan ton. I možda su autori kampanje stvarno bili u pravu sa njenim imenom. Možda je to za nas bilo iskustvo Milosrdnog Anđela. Da osetimo živi život. Koji živimo sada. Danas. A sutra ko zna gde smo.
Vrlo sam svesna da živimo u otkaznom roku. I to od svoje 16. godine. Zahvaljujući tome što su za godinu dana umrle tri meni najdraže i najvoljenije osobe. Moja omiljena baka. Koju smo zvali aka. Pa moja mama. I moj omiljeni brat. I tako sam u pupljenju i jeku života imala prilike da se sretnem sa njegovim krajem. Da ga razumem u potpunosti. I da ga nikad i ni pod kojim uslovom ne podrazumevam. Da mu se radujem. I verujem da su se moja vedrina i moj vrcavi životni stav naročito razvili u tim okolnostima bola. I patnje za njima. I verujem da baš zato što sam sa ove tri omiljene osobe mog života imala potpuno ljubavan odnos, nisam nikada imala patnju. Od toga što im nešto nisam rekla. Dala. Što ih nisam dovoljno volela.
I baš to nam današnja istraživanja i pokazuju. Da ljudi koji su se voleli mnogo manje pate nakon smrti partnera. Od onih koji su živeli život pun nesporazuma. Kao što i mnogo lakše i lepše prihvataju smrt oni koji žive pun život. Za razliku od onih koji nikada nisu živeli pun život. Oni stalno čekaju poštara da zazvoni. I da im javi da njihov život počinje.
I baš zato što shvatam koliko je rano iskustvo smrti u meni rasplamsalo i razbudilo život. I zato što tako volim život. I što tako volim decembar. I što sam strelac u poznaku. Volim da negujem dobre decembarske i životne principe tokom cele godine. Svih dana u godini.
I zato volim da moje heroje na samom početku našeg rada prodrmam egzistencijalnom šok terapijom. Pozovem ih da napišu posmrtni govor. Samima sebi. Tek kada sagledamo svoj život od početka do kraja, možemo da mu razumemo poentu. Najdublji poziv. Tek tada zaista možemo da razumemo o čemu se u našem životu radi. I o čemu želimo da se u našem životu radi. Šta nam je stvarno važno. U tim govorima se nalaze naše smernice za ispravan život. Jevanđelje po nama. Kad god imaju neke upitanosti, heroje podsetim da zvirnu u svoje epitafe. Tamo im sve piše. Nema dileme.
Ala je lepo ići na posao u otkaznom roku. Što kaže Heroina moga decembra. Podsetila me je i na sve moje odlaske. Od kuće. Iz gradova. Iz veza. Sa poslova. Iz militantnog mučeništva. I na taj čudesan osećaj blagosti. Dragosti. Velikodušnosti. Ljubavnosti. A decembar i strelac me samo dodatno podsete. Na lepotu življenja u otkaznom roku.
I to bi bilo mojih 5 centi vama. Da nas sve podsetim na otkazni rok. Da se ništa ne podrazumeva. Ni vaši najmiliji. Prijatelji. Partneri. Deca. Ni vaš posao. A bogami se ne podrazumevate ni vi.
Moja želja za vas jeste da se prema ljudima u vašem životu odnosite kao da je u toku vazdušna kampanja Milosrdni Anđeo. Da niste baš sigurni da li ćete ih videti sutra. Ili prekosutra. Da budite svoju strast tako što ćete duboko u sebi znati da vaš muž nije baš vaš muž. Ni da vaša žena nije BAŠ VAŠA žena. I ako boga imate, nemojte da život provodite u kućnom istegljenom izdanju. Počastite svoje najmilije svojim najboljim izdanjem. Obucite se. Picnite se. Budite bolji nego što jeste. Odnosno budite najbolji što možete. Potrudite se. Kao da je 27. decembar. Tako se odnosite i prema poslu. Prionite. Zatvorite. Uradite sve što treba. I odmorite se.
A naročito ljubavno se odnosite prema sebi. Sebe tek nemojte da podrazumevate. Izađite sebi u susret. Tretirajte sebe kao svog najboljeg prijatelja. Klijenta od milion dolara. Ljubavnika. Igrajte se. Častite se. Radite stvari koje čine da budete ponosni na sebe. Da biste jednog dana bili ponosni na sebe. A ako niste sigurni šta bi to bilo, napišite sebi oproštajni govor. On će vam svašta otkriti.
A moj muškarac i ja smo se spremili da ispratimo decembar. I godinu. Od čijeg prvog dana se volimo. Svakoga dana u svakom pogledu sve više. I lepše. I dublje. Bićemo kod kuće. Ali ne i u kućnom izdanju. Naprotiv. Bićemo u vrlo svečanom izdanju. Šili smo toalete za tu priliku. Juče je Maestro Dragan završio odelo za njega. A bogami je balsko odelo dobila i njegova balajka. Već mesec dana planiramo program. Muziku. Pesme. Plej liste. Filmove. Meni. Osvetljenje. Da ispratimo godinu u kojoj smo se sreli. Zavoleli. Razvili ljubav. Da se zahvalimo životu za sve što nam je dao. Čudesnost. Inspiraciju. Ljubav. Radost. Vitalnost. Muziku. Ples. Radionicu. Knjige. Sve ljude sa kojima delimo svoje stvaralaštvo. Heroje. Boeme. Komšije. Porodicu. Prijatelje. Vas. Što i vama od srca želimo.
Jer danas jesmo. A sutra ko zna gde smo. Što je lepo živeti u otkaznom roku. Eto tako.
Beograd, 27. decembar 2016.