Do tridesete sam se družila sa muškarcima. Sa ekipom. A mnogo manje sa ženskim svetom. Sa muškarcima je uvek bila neka akcija. Uzbuđenje. Dobre priče. Muzika. Sloboda. Nesputanost. Sa ženama mi je bilo mnogo dosadno. Sve te ženske teme. Haljine, frizure. Frajeri. Pa u krug. I mnogo se sedelo za moj ukus.
I moja ženstvenost je imala neki svoj ritam. Budila se polako. I dok su moje drugarice već uveliko imale frajere, meni se to činilo kao neka kazna. Da odsustvujem od ekipe. Provoda. Smeha. I da se šetkam sa jednim te istim frajerom. Uostalom, mene u porodici nikada nisu ni spremali za ženu. Majku. Nego za naučnicu. Nobelovku. A nisam ni ja bila očarana lutkama. I dečijim kolicima. Više me je zanimala akcija. Bicikl. Jurcanje. I tako to.
Kada je moja generacija počela da se zabavlja, našla sam se po malo u čudu. Nisam baš kapirala šta se sada radi. A ni da li mi se to radi. Pa sam prvog momka imala ’nako. Da ne budem najgora od sve dece. U tom „zabavljanju“ bilo je svega osim zabave. Odlasci u disko. I ljubljenje u mraku. Što mi je sve vrlo brzo dosadilo. Za to vreme, neke moje drugarice su već bile kao prave udate žene. A neke školske drugarice su čak dobile i decu. A ja sam oko svega toga bila poprilično zbunjena. I nastavila sam po svom. Da izlazim. Da se zabavljam. Ali zapravo. Da se bavim školom. Sportom. Muzikom. Knjigama.
Pred kraj fakulteta, roditelji mojih drugarica počeli su polako da se oglašavaju. Da ih podsećaju da je vreme da nađu momka. Muža. Da je vreme da se udaju. Da imaju porodicu. Meni je to bilo čudno. Mene nikada niko nije učio da treba da imam porodicu. A nije mi se baš ni sviđao život koji sam imala u porodici. Pa sam iz nje istrčala prvom prilikom. Nisam imala ni 18 godina. Kada sam počela da živim svoj život. Daleko od svake porodice.
I među prvima u ekipi sam imala svoje življenje. To je bio pravi sabirni centar. U kojem smo se skupljali. Ne znam da vam kažem koliko je ljudi prošlo kroz moje podstanarske stanove. Sedeljke. Kafe. Partije. Kada bi se posvađali sa roditeljima. Razišli sa svojim momcima. I uopšte. Da se družimo.
U tim ranim dvadesetim mi se desila mladalačka ljubav. Koja nas je spojila. Da se družimo. Da živimo zajedno. Da još više slušamo muziku. Da gledamo neke dobre filmove. Da se glupiramo. Da budemo sabirni centar za ekipu. Bilo je to pred kraj fakulteta. I pred početak mog ulaska u svet „odraslih“. U svet rada. Bio je to početak devedesetih. A moja ženstvenost je i dalje bila poprilično uspavana. I neaktivna. Bobby i ja smo bili divni prijatelji. Družili smo se. I jedno drugom smo bili kompanjoni. Za provod. Za izlazak. Za smeh. Suštinski, žena u meni počela je da se budi oko moje 25 godine. I rasplamsavala se narednih godina.
Za to vreme horovi roditelja mojih prijateljica počeli su da ih dozivaju. Hajde. Šta čekate? Vreme je. Da se udate. Da imate decu. A one su bile u čudu. Frajera ni na pomolu. Ljubavi ni u najavi. A one treba da se udaju. Za koga? Tada sam videla koliko roditelji mogu da budu nesnosni. Baš sam zahvalna mom tata Dušku što mi se nikada nije mešao u život. Što me nikada nije pitao kada ću se udati. Ni da li ću se udati. U stvari, nije mi se mešao ni u jedan izbor. Ni u to čime ću se baviti. Ni gde ću živeti. Ni ništa. Hvala mu. Do neba njegovog.
Tih godina sam pratila kako neke moje drugarice posustaju. Pod višeglasnim napevima svojih majki. Očeva. Tetaka. Kako uleću u brakove. Koji su već unapred bili osuđeni na ništa. To sam mogla da vidim i ja tada. Sa svojih malo godina. Da te mladenačke veze koje se transformišu u brakove nemaju nikakve šanse. Ama nikakve. Da prežive život. I njegova meandriranja. Pratila sam kako moje prijateljice koje su odustajale od sebe, svojih života, ostvarenja, fakulteta, pokušavaju da nađu brzu zamenu za nešto. Da udovolje mamama, tatama. I tetkama. Da naprave svadbu. Na kojoj će dobiti neke poklone. Lampe, frižidere. I neki keš. Sa kojima će početi neki svoj život.
Iako je tata Duško bio veliki džek po ovim pitanjima, nisam ni ja u potpunosti izbegla napeve palanačkih dušebrižnika. Uglavnom predstavljenih ženskim PR-ovima. Podsećali su me na udaju. Na godine. A ja sam, na svu moju sreću, bila vrlo samosvojna. Nije me dalo pomeriti to njihovo zapevanje. Na pitanja kada ću se udati, odgovarala sam im na moj način. Ne mogu da se udam, kad me niko neće. Sigurno bih se udala kada bi me neko hteo. A ne mogu da imam decu dok nemam partnera. Osim ako mi ne predlažu banku sperme. Da donesem neko dete na ovaj svet. Ah.
Što su tražili, to su dobili. Kakvo pitanje, takav odgovor. Uživala sam da ih gledam kako im je neprijatno. Kako se vrpolje. Kao na roštilju. Puštala sam da mi se izvinjavaju. A onda je naš menuet dobijao svoj grande finale. Vrlo rešeno sam ih molila da me ovo više nikada ne pitaju. Tako je i bilo. A onda bih se na neko vreme sklanjala od domašaja ovih toksičnih reči. Kada su se čudili zašto me nema da se javim, da dođem, govorila sam im da idem tamo gde je sve po mom. Podsećala ih na onr razgovore na temu udaje i materinstva. I objasnila da si oni u mom slučaju totalni tabu. Na koji imam zero toleranciju. A i ekonomski sam bila svoja od 18 godine. Pa nisu imali mehanizme da me okreću na svoju temu.
Za to vreme samo i dalje pratila kako moje drugarice posustaju pod napevima mama, tetaka, ujni, šurnjaja i snaja. I objašnjavaju mi da ne samo da moraju da se udaju. Nego će praviti i svatove. I to po scenariju svojih mama. Ah.
To definitivno nikada nisam mogla da razumem. Te sitne trgovine. U kojima su puštali roditelje da im udese početak života. Da ih privole na neke seljačke svatove. Da izvinu svi fini i čestiti seljaci. Da im odaberu neku muziku. Koju ne vole. Neke svoje prijatelje. Nepoznate rođake. Da bi zauzvrat dobijali neke užasne lampe. Peglu. Neke besmislene servise. Nešto malo keša. I tako to. Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi. Lepo je rekao jedan mudar čovek.
Za to vreme moja ženstvenost je prolazila kroz razne faze. Nakon što se probudila u svoje vreme. U mojoj 25 godini. Ženstvenosti sam se pustila narednih nekoliko godina. To su bile devedesete. Godine kada mi se ništa drugo nije otvaralo. Ni posao. Za kojim sam čeznula. Ni novi zanimljivi ljudi. Ni ništa. I tako do novog milenijuma. Do moje 33 godine. Kada sam upravo završila jednu vrlo burnu vezu. Iz koje sam izašla jedva živa. Raskidana i energetski. I emotivno. I društveno. I svakako. Trebalo mi je nekoliko dobrih godina da se regenerišem.
U vreme kada sam se razilazila sa mojim momcima, dušebrižnici su me podsećali da sam sada već u „poznim“ dvadesetim. Pa u tridesetim. Da biološki sat polako otkucava. I da će mi svakim danom biti sve teže da nađem „nekoga“. Ah. Sva sreća pa sam bila samosvojna. Pa ih nisam slušala.
Imala sam prilike da vidim šta znači izbor partnera u životu. Koliko nam određuje život. Kako je Duško Radović maestralno rekao. Dovoljno je da čovek bude pametan dva puta u životu. Kad bira svoj poziv. I svog partnera. Ovi koji tu zeznu, moraju da budu pametni celoga života. Za to vreme, neke žene iz mog okruženja su prolazile kroz sličnu fazu. U „poznim dvadesetim“ ili tridesetim su želele da se raziđu od muškaraca koji im više nisu odgovarali. A majke i tetke su ih predomišljale. I uveravale da će brak rešiti sve te nesporazume. Ili deca. Ah. Drugima su očevi govorili da je najgore biti usedelica. Da je bolje biti i čestita raspuštenica. Samo da nisi usedelica. Bože dragi. Koliki je to teror bio. Bez muža se ne vraćajte iz grada. Govorili su nam pred izlaske.
Ne znam da li su te mame ikada pomislile kakvu straotnu propagandu rade. Pratila sam kako na moje prijateljice dejstvuju reči njihovih majki. Kojima je prosto bilo dosadno. Ili im je bilo neprijatno. Zato što jedino one nemaju unučiće da nunaju. Zato što jedino njihove ćerke nisu ništa postigle. Iako su završile najviše škole. Govore nekoliko jezika. Rade vrlo odgovorne poslove. Završavaju post-doktorske studije. Sve je to ništa. Za njihove mame. Čije jedino i najveće ostvarenje su upravo dvoje dece. Muž koji ih vrlo iritira. I zimnica koju su redovno ostavljale. I koje nisu nikada radile. Ili su radile neke jednostavnije poslove. Od kojih su jedva čekale da se penzionišu.
Neke moje prijateljice su odolele ovim maminskim tužbalicama. A neke bogami i nisu. Pa su uletele u veze. Koje definitivno zahtevaju da budu pametne celoga života. Od ujutru. Do uveče. A bogami i preko noći.
Moja mama nije među nama već više od 30 godina. Jedan prijatelj mi je rekao: Blago tebi. Govoreći naravno iz svog iskustva. Često se toga setim. Kada vidim agresivnu mameću propagandu. I njen pogubni uticaj na njihove ćerke. Moja mama je, koliko se sećam, bila vrlo otvorena i slobodna žena. I nekako sam sigurna da me ne bi stavljala na ovakve muke. Ipak sam beskrajno zahvalna svojoj samosvojnosti. I tata Dušku, što me nikada nije podsećao na biološki sat. I što mi nije pričao o strahotama i užasima samostalnog života. Da ne kažem usedelištva.
I dok su moje prijateljice posustajale pod horskim napevima svojih majki i ponekog oca, ja sam mogla da živim kako hoću. Od 33 godine sam se posvetila sebi. Da se najpre iscelim. Od one veze. Koja me je raskidala po svim nivoima. I da se posvetim prilikama koje mi je život u novom milenijumu dao. Da se sretnem sa sobom. Da redefinišem svoj poziv. Jer tih dana nisam imala nikakvu ideju čime ću se u životu baviti. Osim što sam znala da neću biti profesorka matematike. Za koju sam se celoga života školovala. I pripremala. Tih dana sam se doselila u Beograd. I to je bilo super. Što sam bila daleko od domašaja svih potencijalnih dušebrižnika. I palanačkih napeva.
Majko mila. Koliko je to dobro bilo. Taj singl život. Kojim su me toliko plašili. Uživala sam. Kao da sam se ponovo rodila. Uživala sam u toj slobodi. U slobodnom kretanju. U traženju sebe. Sve me je zanimalo. Isprobavala sam stotinu stvari. Da bih znala čime bih mogla da se bavim. U to vreme sam tek zaista i suštinski spoznala žene. I lepotu ženskog druženja.
I dalje su me smarala druženja sa ženama koje su lovile frajere. Dva-tri puta sam se zadesila u takvim izlascima. Gde nam je na čelima pisalo da tražimo frajere. Ah. Bože dragi. Ovo je bio debakl. Za moje biće. Nekako sam sigurna da su ih mame ili poneki tata napujdali idejom da se bez muža ne vraćaju kući. I da je bolje da dođu kao raspuštenice nego kao usedelice.
Nisam više išla u takve izlaske. Jer sam shvatila da se moja srodna duša nalazi tamo gde je i meni lepo. Na nekom mestu koje mnogo volim. A ne u izlasku po kafićima. Jer ja prosto nisam bila riba iz kafića. I ne bi bilo mnogo pametno da nađem nekog kafićkog frajera.
Pa sam se pustila sebi. Do granice poroka. Sebi u susret. Išla sam po seminarima. Radionicama. Yogama. Učiteljima ovim i onim. Ne bih li našla sa čim moje srce rezonuje. U ovom periodu je i moja ženstvenost prolazila kroz vrlo zanimljivu fazu. Osećala sam se vrlo ženstveno. I zadovoljno. I seksipilno. Sama sebi. I svom sestrinstvu. Iako nisam imala muškarca. Iako nisam tražila muškarca. Ja čak nisam ni čeznula za muškarcem.
I mnogo mi je bilo jače loženje na bavljenje sobom, na potragu za sobom, na učenje, na pravljenje sebe, na vežbanje, nego na ideju o muškarcima. Tih godina, muškarci su mi postali nezanimljivi. Činilo mi se kao da u istraživanju sebe nisu otišli dalje od naših detinjih bavljenja. Muzika. Film. Karijera. Da ili ne. Kao da su zastali u razvoju. Kao da nisu stigli da zarone u sebe. U pitanja koja su mene počela da opsedaju. I prosto su mi bile potpuno neinteresantne te njihove muške teme. Nedostajalo mi je dubine, razumevanja, posvećenosti, bavljenja. Estetike. Kao što su mi u prvim mladenačkim danima bile nerazumljive ženske priče. Koje sam otkrila u svoje vreme. U tridesetim.
Tih godina sam se posvetila čistoj ženskoj energiji. Budila sam jednu novu ženu u sebi. Pravila je. Na razne načine. Najpre sam skontala šta volim. A to sam u stvari oduvek i znala. Samo sa se podsetila. Da volim akciju. Da se krećem. Da igram. Da plivam. Da vozim bajk. Da radim neku dobru jogu. Volim inspirativno druženje. Dobro smejanje. Stvaranje. Volim da čitam. I da pišem. I volim da razumem. A volim bogami i da rešim. Neke životne zavrzlame.
U stvari, svih tih godina sam u potrazi za razumevanjem stalno nešto pisala. Ispisala sam stotine svesaka. Počela sam da pišem mailove mojim sestrama po izboru. Iri, Saši, Majuški, Cecki, Staši. Sestrinstvo je raslo svakodnevno. Kao i ideje koje sam sa njima želela da podelim. I tako se rađao pisac u meni. Da ne kažem spisateljica. To je reč sa kojom nikako ne rezonujem. Ja sam autorka. Pisac. I učitelj. Eto tako sebe doživljavam. Kad smo već kod muškog i ženskog principa.
To sestrinstvo je postalo moja nova porodica. Moje pleme. Koje je bilo važan i snažan antipod svim onim zajapurenim mamama, tatama. I tetkama. Ipak smo mi žene novoga doba. Koje žive potpuno novu realnost. U odnosu na prethodne generacije žena. Iako sam treća generacija obrazovanih i zaposlenih žena sa svojim prihodima. I potencijalom da budu nezavisne. Prva sam žena u porodici koja živi svoju nezavisnost. Koja je sama sebe napravila. Koja je sama sebe izdržavala. Od onog dana kada je otišla od kuće. Sa 18 godina.
I baš zato mi je bilo od neprocenjive važnosti da se konsultujem sa sestrama koje su živele tu novu realnost. A ne mogu vam opisati koliko su mi značile prijateljice koje su takođe živele svoj nezavisni kreativni život. I pri tome bile singl. Bez muškarca. To je bila stvarnost koju niko drugi osim njih nije okusio. Stvarnost koju stvaraš svakoga dana. U kojoj nema nikoga ko se podrazumeva. Ni šefa. Ni kolege. Ni muža. Ni dece. Ni jedne utabane staze. Samo ja. I prazan dan. Pa šta od njega napravim. Da. Velika je sreća što sam ih imala blizu sebe. Da me horovi onih mama i ponekog tate ne ubede da sam luda. I da nađem „nekoga“.
Te decenije mog svesnog stvaranja svakoga dana sam često čula reči brige. Od raznog sveta. To sada nisu više bile samo mame, tetke i poneki tata. Da li se ne bojim da ću trajno ostati sama? Što se više pentram po tim svojim stazama, sve sam dalje od „srodne“ duše. Koga li ću sresti na tim visinama? Pitali su se. Ja sam u svakom slučaju nastavljala. Jer živeti se ne mora. A putovati svojim putevima se mora. U mom slučaju. I znala sam da na stazama uvek ima nekih ljudi. U stvari, počeli su da me zanimaju jedino ti ljudi. Koje sretnem na mojim stazama. Sa kafićkim frajerima ili onima sa kauča ne znam da li bih znala i jednu reč da razmenim. I tako sam ja nastavila sebi u susret. Bez razmišljanja o frajeru. O srodnoj duši.
Baš sam se zaigrala u tom pravljenju dana. I sebe. Nisam znala šta bih pre. Pa sam se pustila svemu što sam volela. A toga što sam volela je bivalo sve više. Pa sam jedva stizala. Ušla sam u totalni tempo. Svi su znali da nemam ni pet minuta za sedeti ’nako. Za popiti piće. I moja ženstvenost je postala nekako specifična. Postala sam jedan kompletan život. I muškarac. I žena. I dvoje dece. Postala sam samoj sebi porodica. Ono što je moja prijalteljica Sanja Grujić nazvala samojeb. Sve sam naučila da radim sama. Da udesim dan. Da pričam sa sobom. Da se konsultujem sa sobom. Da se krećem svetom. Da putujem. Da pijem kafu. Da ručam po restoranima. Da idem u pozorište. Sve. Nije mi trebao više niko za ništa. Radila sam sve što sam volela. Kretala se. Bila aktivna. Igrala sam. Plivala. Vozila bajk. Radila jogu. Družila se baš koliko sam želela. I sa kim sam želela. Stvarala. Čitala. Pisala. Smejala se. Napravila sam Radionicu. Svoj izraz. Postala sam pisac. Napisala sam nekoliko knjiga.
I toliko toga sam radila, da nisam imala vremena da se bavim kućom. Pa sam angažovala domaćicu kuće. Da mi vodi domaćinstvo. Nekako mi se činilo da dangubim, da otkidam od stvaralaštva ako se bavim kućanskim poslovima. U poslednjim danima mog singl života stigla sam stvarno do jedne potpune okorelosti. Postala sam po malo kao neki muškarac. Koji stvara i zarađuje para. Pa ih daje ženama da gazduju kućom. Upravo to danas vidim i kod nekih svojih singl prijateljica. Kako su se malo preigrale. Posao, putovanja, sastanci. Trening. Žive kao što su nekada živeli uspešni muškarci. A za sve kućne poslove angažuju domaćice da im rade.
Danas na to gledam malo drugačije. Od kada se probudila žena u meni. Nakon što sam se 12 godina bavila stvaranjem sebe. I nakon što sam pre nešto više od godinu dana srela muškarca svog života. Bez da sam ga tražila. I bez da sam ga čekala. Na onim mojim ličnim vrhovima. Na kojima baš i nema mnogo ljudi. Ali ima baš onaj koji treba. Na tim stazama srela sam sagovornika kakvog sam celog života tražila. I druga za pentranje stazama. I muškarca koji me obuhvata. I od čijeg pogleda treperi svaka ćelija mog bića.
Nakon što sam se prvobitno prepala da će mi se srušiti konstrukcija zvana moj singl život. Sva ta moja plivanja. Igranja. Pisanja. Stvaranja. Druženja. Razumevanja. A onda sam se podsetila da sam ja ipak heroj. Heroina. Da smem da se pustim ljubavi. Pa šta i ako me zaboli. Toliko je načina da se iscelim. A i mome srcu je bilo potrebno uzbuđenja. Novog života. Bila sam željna ljubavi. Pa sam joj se pustila. Pustila sam ženi u meni da se probudi. Da se razigra. Raspakovala sam svoje kofere. Po prvi put.
A moj muškarac je imao svoje prepadanje. Od toga što sam bila kompletna žena. Sama sebi dovoljna. Imao je ideju da mi on nije potreban. Da sam šestoručica. Koja nosi i vozi i donosi i odnosi. I rukama i kolenima. I jezikom. I na glavi. Koja je bila brža od njega. Od njegovog izrazito džentlmenskog bića. Kojem isprva nisam dozvoljavala da se izrazi. I to sam tako jasno videla u jednom momentu. Kada su nam u posetu došle dve singl žene. Koje su takođe bile toliko brze u svojoj samouslužnosti, da su ga u 5 minuta 10 puta prešišale u želji da im ugodi. Posle ovog kadra počela da se učim da se nekeko namestim. I sačekam da mi ugodi.
Srećna sam što sam naučila da živim i da uživam sama. Pa to praktikujem u danima kada svako od nas ode svojim putevima. Kada je on u Kopenhagenu. U Somboru. Kada se zaželim onih singl šetnji. Tada ponovo idem sama gradom. I komuniciram sa celim gradom. Kada se setim koliko je božanstveno sresti se sa svojim sestrinstvom. Ići ceo dan po knjižarama. Ići na dvodnevnu radionicu. Igrati za svoj ćejf. Vežbati.
A onda sam srećna kada se vratim kući. I uživam u našem zajedništvu. O kojem sam ispevala jedan ljubavni roman. Virtuoz svakodnevice. Koji je danas lekturisan. I koji spremam u svet. A pišem i drugi. U 4 ruke. U kojima pišem o svim tim žensko-muškim zavrzlamama. Srećna sam što je i moj muškarac za 30 danskih godina razvio svoju „žensku“ stranu. Pa zna i on da živi sam. Zna i rado učestvuje u svim kućnim poslovima. I čak po malo i prednjači u odnosu na mene. Moj muškarac je izrazito čist čovek. Jednom prilikom mi je tako i rekao. Ljubavi, znaš ja sam ćist ćovek. Često ga tako zovem.
A od kada se nas dvoje volimo, sve više i ja uživam u kućnim poslovima. Sve češće zamolim domaćicu kuće da ove nedelje ne dođe. Da bismo nas dvoje kitili kuću. I osećam kako mojoj ženstvenosti prija. To kićenje i glancanje. Da mi je neko rekao da ću ovoliko uživati u peglanju. U diranju svog tog carstva naših predmeta. Koji čine božanstven ambijent našoj ljubavi. A domaćica kuće na to kaže da joj to taman i odgovara. Zato što moje singl prijateljice kojima ona takođe sprema, pojačavaju tempo. Sve više rade na poslu, a sve manje u kući. To me je i podsetilo one moje poslednje faze do koje sam stigla su svom singl životu. I mogu tako jasno da vidim razliku u ženstvenosti. Koja se budi i razvija i održavanjem kuće. Eh da mi je ovo neko nekada rekao, rekla bih mu da je lud. Danas bih damama koje žele da probude svoju ženstvenost „prepisala“ picnjavanje kuće.
U svakom slučaju, sve ima svoje lepote. I svoje težine. Što moj muškarac kaže: ili si srećan – ili nisi. Singl život ima mnoge svoje lepote. I ne bojte ga se. Molim vas. Ako ste sada singl. Ili ste pred vratima singla. Ne dajte onim mamama i tetkama da vas svojim tužbalicama gurnu u naručje nekoga koga ne volite. Samo da ne biste bili sami. Volite najpre sebe. Izađite sebi u susret na mnoge kreativne načine. Iskoristite samoću kao priliku da se sretnete sa sobom. Da proverite šta zaista volite. Razvijajte svoje kvalitete. Uživajte u slobodnom kretanju svetom. Svojom brzinom. I svojim ritmom. Bez osvrtanja na druge. Igrajte se ovim brzinama. Budite kreativni u osmišljavanju svog dana. Naročito onih prazničnih dana. Ne čekajte da vam se dese. Bez da ste se dobro pripremili. Toliko je prijatelja, mesta, ljudi koji čekaju vaše društvo. Dajte im se. Budite otvoreni za ulicu. Ljude. Za svet oko sebe. Uživajte sa plemenom. Sa ljudima koji žive slično vama.
Meni je u singl životu najteže padalo to što nisam imala sa kim da delim svoje dobre dane. Svoje momente ushićenja. Zanosa. Pa sam od toga napravila svoj poziv. Počela sam da pišem prijateljima. Svom sestrinstvu. Svoje najlepše momente. Svoje upitanosti. I tako sam postala. Pisac. Autorka. I učitelj životnih veština.
Srela sam se sa mojim muškarcem baš u pravi čas. Onog momenta kad sam zaokružila jednu fazu svesnog stvaranja sebe. I kada je on zaokružio jedan deo svog života. Dansku. Prethodnu vezu. Kada je neko vreme bio sam. I poređao svoje misli. I emocije. Sada imamo priliku da rastemo zajedno. Da razvijamo nove kvalitete. I osvetljavamo jedno drugom senke. I one delove koji su sada na redu. Da se njima pozabavimo.
I tako. Za kraj ovog teksta bih da nas podsetim da smo ili srećni. Ili nismo. I da to nema veza sa tim da li smo singl. Ili u paru. Singlovi zavide onima u srećnim vezama. A oni opet zavide singlovima. Jer se nalaženjem srodne duše patnja singla prevodi u patnju u paru. Tako da… Ili ste srećni. Ili niste.
I budite srećni. Ako čeznete za svojom srodnom dušom, opustite se. Postanite najpre sami sebi srodna duša. Ne slušajte mnogo mame i tetke. I ne dajte se gurnuti u naručje „nekoga“. Budite pametni dva puta. Po uputstvu Duška Radovića. Oslušnite sebe. Svoj najdublji poziv. I krenite sebi u susret. Srodna duša se nalazi onda kada vam bude lepo. I tamo gde vam bude lepo. Okružite se ljudima koji vas inspirišu. I koji žive slično kao i vi. A ako baš čeznete za ljubavlju, napravite joj ljubavni ambijent. Da poželi da vam dođe. Spremajte kuću. Pravite neku finu hranu. Šijte. Igrajte se ženskom energijom. I ne zaboravite da dozvolite muškarcima da budu džentlmeni.
Beograd, dan pred 8. mart 2017.