Jedan od prvih saveta za one koji se bave savetovanjem drugih jeste da ne daju savete. Odnosno, da ne daju gotova rešenja. Jer kada nekom damo savet, ne znamo šta je gore. Da li da nas poslušaju. Ili pak ne. Ako nas poslušaju, oduzeli smo im odgovornost. Moć. Infantilizujemo ih. A bogami i preuzimamo odgovornost za njihove akcije. A ako nas ne poslušaju, po malo ispadamo budalasti.
I ovo je jedan od prvih saveta koji sam usvojila. Iako mnogi očekuju gotova rešenja. Ja ih ipak okrećem u drugom smeru. Okrećem ih ka sebi. Glavni cilj koji postavljam sebi za naš rad jeste da ih naučim da slušaju onaj tihi glas u sebi. Da ga razumeju. A on uvek i nepogrešivo zna. Da li da odemo? Ili da ostanemo? Da uradimo ovo ili ono? Da idemo levo ili desno?
U životima ljudi ja se obično pojavim kada su na pragu promena. Kada počnu da ih stežu stari načini. Kada im se pohabaju i dotraju stari svetovi. I kada u daljini naslute poziv. I kada ne znaju šta sa svim tim da urade. Da ostanu? Ili da ustanu?
Jedna mlada žena sa kojom radim je nedavno prolazila kroz ovu temu. Zvanu: „Should I stay? Or should I go?“ Probudila se nakon dužeg zimskog sna. I krenula u akciju. Osvestila je da želi da vodi svoju firmu. Aktivirala se. Otišla je na kurs za preduzetništvo. I imala je jasan plan za svoj novi posao. Koji će pretočiti silna znanja koja je godinama držala u sebi. U uslugu koja je ljudima potrebna. I koji će joj dati priliku da živi sebe. Da bude slobodna. Dinamična. Da ima inicijativu. I tako.
Kad… dan nakon što se probudila nakon preduzetničkog kursa, imala je šta i da vidi. Dobila je mail. Poziv da radi. U jednoj značajnoj arhitektonskoj firmi. E sad. U herojskom svetu ljudi polako odbacuju velike sisteme. Korporacije. Tuđe firme. I počinju da žive sebe. Svoje furke. Svoje firme. Pa joj se na prvi mah taj poziv učinio kao robija. Kao posao iz tuđih snova. Kako ga je nazvala. A tome je doprinela i njena prijateljica. Koja joj je u razgovor o potencijalnom novom poslu ubacila virus. Svoju ideju o tome kakva je ta firma. I kakvi su ljudi u njoj. I tako je moja heroina na tren dobila nečiji virus. I celokupno dešavanje nazvala rečima: Hipik kod Stiv Džobsa. Koji ide da radi posao iz tuđih snova. Ah.
Pri tom, velika nova firma ju je podsetila na njenu nekadašnju srednju arhitektonsku školu. Koja je sva bila fensi. Sa mnogo nekakvog ultra cool fensi sveta. Verovali ili ne, nova firma i njena stara škola se nalaze u istoj ulici. I tako. Setila se svoje patnje u toj školi. Svog tog nepripadanja. Pored onoliko favorizovane i precool ekipe. Koja je živela istim životima. Naslednika poznatih beogradskih arhitekata. I naslednika raznoraznih uspešnih beogradskih rodiltelja. U kojoj se osećala kao autsajderka. A u kom momentu života se i povukla. Osetila kao autsajderka. Prešla u hipi tabor. I u njemu ostala dugi niz godina.
I tako joj se preko noći desilo veliko pitanje. Ostati ili otići? Ostati hipik, šizik, preduzetnik? Ili otići na posao iz tuđih snova? Na mesto nepripadanja? Ponovo međ’ neki drugi svet? Koji je tih dana prekraćivao zimu na istim mestima sveta. Jedni na Kopu. Drugi na Tajlandu. Koji je jeo u istim restoranima. Oblačio se u iste brendove. I ponovo nepripadati. Svojim hipi stilom. Svojom ljubavlju prema autentičnosti. Jedinstvenosti. I raditi posao tuđih snova. Odustati od svoje slobode? Ličnog izraza? Od stvaranja svog sveta?
Moja draga prijateljica je ovu situaciju proživljavala vrlo burno. Želeći da razume šta to sad život od nje želi? Na šta je zove? Kako su to povezane njena odluka da vodi sopstveni posao? Upravo završeni preduzetnički kurs? Skoro gotov biznis plan? Ovoliki rad na sebi? Sa odlaskom u firmu? I to u vrlo fensi, prestižnu firumu. Sa svim tim fensi svetom? Šta to radi Hipik kada ga pozove Stiv Džobs?
Razni ljudi su joj rekli razno. Idi. Ostani. Ostani. Idi. Dok se nije umirila. I oslušnula svoj glas. Koji joj je rekao da joj ova ponuda ipak nije došla slučajno. I to dan nakon svršenog preduzetničkog kursa. I da možda ima nešto što bi u toj firmi mogla da dobije. Odlučila je da ipak ode. Da radi. Za drugoga. U taj „tuđi“, „drugi“ svet.
A onda smo po prvi put nas dve pričale na ovu temu. I dok je ozvučila svoje reči, čula je koliko je preuzela mišljenje svoje prijateljice. O firmi. O ideji. Osvestila je i da ne ide u tu fensi firmu da živi neke tuđe snove. Nego su joj baš zbog preduzetništva i razvoja njene nove firme potrebna još neka novih znanja. I kontakti. I uopšte. Platforma. Koju će dobiti u Stiv Džobsovoj firmi. Hvala da je Stivu Džobsu. Plus licenca, novac, radne navike. I još mnogo, mnogo toga. Ovo je sve čula. A čula je i da je sve te novostečene vrednosti vode dalje, kod sebe. Već nakon godinu dana. Koliko je odlučila da u novoj firmi radi. Eh. Da. Da. Kad smo već na temu savetovanja.
Razumela je da joj život nije poslao arhitektonsku firmu da bi je pržio i mučio. Nego da joj pomogne da napravi posao svojih snova. Pa smo se setile priče o svešteniku koji je molio Boga da ga spasi od poplave. I želeo da u praksi pokaže koliko veruje u Boga. I u Božije proviđenje. I u molitvu. Pa se molio bogu. Da ga spase. U međuvremenu su stizali čamci. Koji su ga zvali da se ukrca. A koje je on odbijao. Očekujući proviđenje. Kada se konačno udavio i stigao u Raj, krenuo je da se jada Bogu. Što ga je ostavio. Iako je on celog života verovao u njega. I molio se za njegovo proviđenje. Ako ćemo pravo, poslao sam ti tri čamca. Rekao mu je Bog.
Druga mlada žena iz iste herojske grupe, imala je dilemu da li da uđe u jedno primamljivo partnerstvo. Gde bi partner investirao značajnija sredstva u njen posao. I tako digao posao na novi nivo. Ili da nastavi da radi sama? Svoj posao koji je deceniju i po posvećeno razvijala. Jedni su govorili ovo. Drugi ono. A tihi glas joj je šapnuo da bi ulazak u ovakvo partnerstvo za nju bio povratak na staru priču. Rikverc. Jer je nekada davno rešila da će raditi za sebe. I da njeno biće ne želi da radi za drugog.
Ipak, njen tihi glas se nije smirivao. I dalje joj je nešto poručivao. Da domisli neko malo bolje rešenje. Na kraju ga je čula. Jao, pa sve moram sama. A onda je razumela da joj je potrebno društvo. Neko ko će raditi zajedno sa njom. A ne neko za koga će ona raditi. I odmah joj je na pamet pala koleginica. Drugarica. Koja je, ispostavilo se, bila vrlo orna i zainteresovana da počne da radi. Nakon 6 godina trudničkog perioda. I tako. Za drugoga da radi – NE. Sa drugima da radi – DA.
Vrlo je zanimljiv taj naš tihi glas. I zna svašta. Sve što nam u momentima odluke treba. I ko na svetu bi mogao da ga razume? Da razume njegove poruke? Njegove vapaje? Osim nas. I zato je tako važno da naučimo da ga slušamo.
I ja s vremena na vreme poželim da radim sa nekim. Da malo podelim odgovornost. I slobodni jahači se ponekada umore od tolike prerije. Od silnih vremenskih prilika. I neprilika. Od samostalnog putovanja. Pa požele da malo odmore. Da uđu u neki savez. Partnerstvo. Da neku deonicu podele sa nekim.
A onda se setim da mi je život vrlo izričito pokazao da timski rad nije bio baš najsrećnije rešenje za mene. I da su neka moja prijateljstva jedva preživela ovaj eksperiment. A neka baš i nisu. I da sam u tim partnerstvima uvek imala isti model. U kojima sam polako preuzimala sav posao. I svu odgovornost na sebe. Da sam se osećala iskorišćeno i jadno. I podsetim sebe Ajnštajnove mudrosti da je lud onaj ko radeći iste stvari očekuje da dobije različite rezultate. I podsetim se istorije mojih partnerstava. I učenja koja sam imala. I pitam taj moj tihi glas šta mi to govori? A onda mi on šapne da bi hteo da se malo poveže sa ljudima. Da čujem i vidim šta moje kolege rade. Da mi treba jedan dobar razgovor inter-pares. Među jednakima. Ili mentoring. Ili kočing. Druženje. Neko novo učenje. Radionica. Odmor. Pauza. Oaza. Pa da nastavim da radim sama.
Ja sam iz štreberskog plemena. Umela sam da budem odgovorna do katastrofe. Pa mi je moj učitelj Dušan davao zadatak da ne uradim zadatak. Pa onda nisam znala šta da radim. Da ga poslušam? Ili da ga ne poslušam? Da uradim zadatak? Ili da ga ne uradim? Eto vidite kakvog mi je savetnika Život poslao?! Jer Život neće da mi budemo štreber. Hoće da živimo sebe. Svoj najdublji poziv. Svoju ludost. Ali hoće i da nas naraste. Da nas obogati. Da ne budemo ogrezli u sebe. Toliko da ne radimo sve i uvek na jedan i samo jedan način.
I zato sam napravila radionicu „Ono što te je dovelo ovde, neće te odvesti tamo“. Ona se nalazi na pola herojskog putovanja. Kada smo već poprilično protresli staru svesnost. Kada naši otpori polako jenjavaju. I kada smo sve bliži sebi. Pa dođemo i do tih naših uobičajenih načina. Na koje radimo. I ne radimo stvari. I često se desi da heroji propuste baš onu radionicu koja je za njih najpotrebnija. Kao da se ta stara svesnost drži poslednjim atomima snage. Kao da se naši otpori i demončići uplaše da ćemo ih rastočiti. Jako mi je uzbudljivo ovo da pratim. Na koje se sve načine ta naša stara svesnost prerušava.
I tako. Štreberima se nekako često desi da propuste baš ovu radionicu. Što bi za njih već bio napredak. Rast. To je onaj zadatak. Da ne urade zadatak. Izlazak iz svog uobičajenog načina. Iz štreberskog fazona. Iz koncepta koji kaže: Ja sam takav. Ja uvek dođem. Uvek uradim. Nikada se ne desi da ne uradim. A onda se desi da baš na toj tački zapnu. Kažu da ne mogu da nastave sa radionicom 7, zato što nisu bili na radionici 6. Kažem im da apsolutno mogu da nastave sa radionicom 7. Jer su svojim nedolaskom na radionicu 6 i izlaskom iz starog načina već uradili sve što su trebali. U praksi. U životu. Ovaj put može i prekoredno. Kažem im.
Neki od njih kažu da su isuviše štreberi da bi nastavili 7 bez 6. I tako. Nekoliko heroja je stalo baš na ovoj tački. I nikako da im se potrefi ta radionica 6. A oni neće na 7 bez 6. I tako. A način na koji radimo jedno je način radimo sve. Pa je onda očigledan način na koji odustajemo. Jebiga. Bude mi žao. Ali tu im ja ne mogu pomoći. Moraju sami. Da izađu iz svojih oklopa. Iz svojih ograničenih koncepata sebe.
Život neće da budemo štreber. Ni hipik. Ni metafizik. Hoće da živimo sebe. Da imamo svoj stil. Ali hoće i da ga obogaćujemo. Da ne budemo ogrezli i predefinisani. Da ne radimo stvari po automatizmu. Zato što smo takvi. Nego da oslušnemo život. Koji je od danas. A ne od juče. Svoj tihi glas. Da vidimo čamac koji nam život šalje. I da uđemo u njega.
Kada sam neki dan ponovo uletela u svoje štrebersko izvršenje zadataka, moj muškarac mi je rekao: Ljubavi, ono što je nekada bila tvoja kazna, sada je postala tvoja realnost. Misleći na to da su me kao malu učili da učim. Da ostanem unutra. Da pišem. Radim domaći. Dok se druga deca igraju. A sada sam toliko naučila na tu svoju kaznu, da čak više neću ni da izađem iz nje. Nego ostajem unutra. U kazni. U svom zatvoru. Isključena. Van sveta. I čak sam počela da verujem da je ta kazna u stvari moja nagrada. Ah. Kakav uvid. I tema za razmišljanje. Za mene.
A kada sam sve te glasove sa strane čula, na redu je moj tihi glas. Da ga pitam. Sveže. Danas. Jer je nekada za mene dobro da ostanem. A nekada da ustanem. Nekada je dobro da istrajem. A nekada je važno da ne budem uporna. Ili tvrdoglava. Nekada je važno da ostanem dosledna sebi i svom izrazu. A neka je važno da narastem. I pustim novim izrazima da proteknu kroz mene. Nekada je važno da uradim zadatak. A nekada da ga ne uradim. Nekada je važno da dopustim. Ali da se ne prepustim. Da naučim fino da razgovaram sa životom. I zato me ovoliko uzbuđuje razumevanje tog tihog glasa.
I posebno mi se sviđa što je to naš lični autorski rad. Što niko na ovom belom svetu ne može da nam kaže. Nema te mudrosti. Znanja spolja. Mudraca. Učitelja. Zvezdočataca. To je ono što se nalazi pre i ispod svih misli. Koncepata. Ideja. Onaj najtananiji osećaj. Ono što znamo. Kada stavimo ruku na srce. Možemo da čujemo taj tihi glas. Koji zna šta nam treba. I zašto nam treba. I naša najveća odgovornost prema sebi jeste da ovaj glas osluškujemo. Da učimo da ga slušamo. Razumemo. I da ga slušamo na pravi način. A onda i da ga poslušamo. Jer ako ga često ignorišemo, on se prosto utiša.
E sad… Neke stvari je lakše reći, nego uraditi. Jer se na utišavanju našeg tihog glasa sistematski radilo. Decenijama. Od prvih dana su nam objasnili sve. Šta bi trebalo. A šta ne bi trebalo. Šta se mora. Šta je lepo. A šta nije lepo. I tako mi vremenom toliko utrnemo taj svoj tihi glas, da se on sakrije. Skloni.
Na svu sreću, nikada se ne povuče skroz. Nego nam se uvek javlja. Kroz naše emocije. Kada nam se nešto sviđa. Kada nešto žarko želimo. Kada se očaramo. Kao i kada nam se nešto ne sviđa. Kada nam se ne radi. Kada nam se ne da. I neće. Naše je samo da naučimo da ga slušamo.
Kada me ljudi pitaju kako sam donela neke odluke, a ja kažem: Zato što mi se sviđalo. Što sam želela. Ili: otišla sam zato što mi se više nije sviđalo. Bilo mi je dosadno. Neinspirativno. Smorno. Vidim kako se preneraze. Traže neke dodatne kriterijume. A ja im ne dam. Jer ih nemam. I jer sam se godinama bavila da ih se rešim. Tih trebanja i moranja. Koji nisu moji. Šta bi trebalo. Šta bi bilo dobro. Pametno. Lepo. Šta se mora. Šta drugi očekuju. Šta je pristojno. Uh, kakva nepristojna reč za čoveka.
A svoj tihi glas sam počela da slušam nakon što sam stigla u svoju obrnutost. Tada sam mislila da su moje želje neki moj hir. Koji nema veze sa stvarnim životom. Sa odrastanjem. Da je to nešto što se u tinejdžerskim danima iživi. A onda se krene u „trebalo bi“ deo. Tada sam pratila šta se očekivalo od mene. Da radim u struci. Da radim „pristojan“ posao. Da živim „pristojno“. Kako Bog zapoveda.
I pošto nisam slušala pesmu, čula sam oluju. Baš kao i mnogi. Koji svoj tihi glas čuju tek kada doteraju cara do duvara. Kada se razbole. Bankrotiraju. Dođu na granicu pucanja. I tako. Sva sreća, pa naše biće prosto želi da ga čujemo. I javlja nam se na razne načine. Dok ga ne čujemo. Pre ili kasnije.
Svoj tihi glas sam učila da razumem tako što sam počela da se odnosim spram njega. Da idem tamo gde mi se sviđa. Da radim ono što mi se radi. Da se odnosim spram svojih želja. I svojih potreba. A ne spram očekivanja drugih. Da izlazim sebi u susret. Da budem dobro. A ne da budem dobra.
Da uradim po svom. Ma koliko se to nerazumno činilo drugima. Uostalom, moje najbolje odluke su bile obrnute očekivanjima pristojnog sveta. Otići sa mesta nepripadanja. Dati otkaz u školi. Izaći iz karijere za koju sam se spremala čitavog života. Bez ideje čime ću se u životu baviti. Otići iz dobro plaćenog korporativnog sveta militantnog mučeništva. Ulagati u sebe. Nezamislive i „nepristojne” resurse. Energiju, vreme, novac. Istrajavati u svojoj ludosti. Negovati je. Brendirati je.
Vremenom sam se sprijateljila sa svojim tihim glasom. I naučila mnoge njegove fine nijanse. Razumela sam da radim pravu stvar kad god izađem sebi u susret. Kad god kažem: Ma može mi se. E, neka me. Kada kažem: Jebe mi se. Isto tako, kad stavim ruku na srce, pa čujem reči: Mrzi me. Jebiga. Znam da se to neka stara svesnost prerušila. A ja joj onda doakam. I sve više znam kada da uradim zadatak. A kada da ne uradim.
I znam da ne radim pravu stvar kad god zaboravim na sebe. Kad prođe dan da ne ugodim sebi. Kada se pretegnem sa radom. Sa bavljenjem. Kada se ceo dan odnosim spram želja i potreba sveta. Kada dozvolim da mi neko uđe u jutro. Pa propustim svoje pisanje. Svoju regeneraciju. I stvaranje životne energije. Kada nemam vreme za sebe. Za svoje stvaranje. Za svoje vežbanje. Za izlazak sebi u susret. Uh. Učim da čak i tada napravim neke male intervale posvećene meni. Mom biću. Mom tihom glasu. I utišavanju buke sveta.
I kad smo već kod kriterijuma, jedini kriterijum koji priznajem jeste moj lični osećaj. Koji imam kada odgovorim na dva Dušanova pitanja: Da li hranim svoj kvalitet? Ili svoju slabost? Isto pitanje primenjujem i za odnose sa ljudima. Da li hranim njihov kvalitet? Ili njihovu slabost? I sve mi bude jasno. Nema komplikacija. Zavrzlama.
I da. To je još jedan način na koji se moja stara svesnost preruši. Komplikacija. Zavrzlama. Projekat. Neki dan sam tako iz čista mira ušla u projekat. Moj muškarac i ja rešili smo da ove sezone jedemo svoje salate. I da deo cvetnog vrta pretvorimo u baštu. Za to nam je trebalo nekoliko kesa nove zemlje. I nekoliko kesa semenja. Ja sam se za tili čas zadesila u projektu. Zvala sam prijatelja koji se bavi uređenjem vrtova. On je u jeku sezone. Tek za mesec dana može da me primi. Uputio me je na svog prijatelja. Potrebno je da izađe ekipa na teren. Da izvide situaciju. I da napravi projekat. I uskoro je za našu ideju trebalo mesec-dva bavljenja. Nekoliko ljudi. Mnogo novca. I čekanja.
Na svu sreću, moj muškarac je simbol Zdravog Razuma. Čini mu se da sam se malo preigrala. Kaže. Ne treba nam valjda veza u Ministrastvu poljoprivrede da posejemo dve kese rukole. Ah. Živeo zdrav razum. I princip Okemonove britve. Koji kaže da je najbolje rešenje uvek ono najkraće i najjednostavnije. Sa najmanje poteza. I tako smo mi kupili nekoliko kesa zemlje. Nekoliko kesica semenja. I posadili ih. Za moj rođendan. Da nam nikne. Bez stručnjaka.
U stvari, sve je vrlo jednostavno. Mnogo jednostavnije nego što mislimo. Radite ono što na najdubljem nivou bića znate da treba da radite. Što hrani vaše kvalitete. Što vas raste. Ruku na srce, znaćete već šta je to. Jer nama je prosto svojstveno da znamo. I nemojte raditi ono što ne treba da radite. Što vas smanjuje.
I rekla sam vam da ne dajem savete. Ali volim da nas sve podsetim na neka opšta mesta. A to je da je opasno da budemo na mestima gde „nismo dobri“. Gde ništa naše nije dobro. Sa takvih mesta treba da idemo što pre.
Iako ne dajem savete. To sam neki dan rekla jednoj mladoj ženi. Vrlo je zanimljiva, poučna i važna za podeliti njena priča. Kod mene je, kao i mnogi drugi ljudi, došla nezadovoljna svojim poslom. Ekonomijom. Tenderima. Nije to ono što je želela. A pri tom obožava pse. Svi je znaju po njenom psu. I po naročitoj frizuri koju mu pravi. I tako se, sticajem okolnosti i obožavanja, ona našla u poslu šišanja pasa. Uložila je novac u mašine. I razne potrepštine za ovaj posao. Kad.. nije prošlo ni mesec dana, a lopovi su joj ušli u stan. Odneli ušteđevinu koji je imala. I mašine za šišanje pasa. Pitala sam je na šta je život zove? A ona je nekako znala da mora još malo da se vrati u ekonomiju. U tendere. U svet koji je mislila da je zatvorila. I provela je tamo nekoliko meseci.
Na radionicama nam je pričala o svom grandioznom nepripadanju. O ljudima kojima je okružena. O temama. O spletkama. O podmetanjima. O lažnim pričama. O tome kako joj se mešaju u život. Kako oseća kao da je čerupaju. I polako, počela je da kopni. Za dva-tri meseca biće joj je napravilo totalno uznemirenje. Zaboravila je na sebe. Na svoju ljubav. Na pse. Na budućnost.
Jedini savet koji sam joj tih dana dala je da obavezno drži makar pola sata dnevno za sebe. Za svoju ljubav. Da joj ni jednog momenta vizija budućeg posla ne iščili iz glave. I da ga planira. U tim slobodnim momentima. I da trenutni posao doživi kao prvi čamčić koji joj je život poslao. Da je dovede na neko divno mesto. A onda sam je neki dan, kada sam je videla i čula, podsetila. Da ne smemo da budemo na mestima gde „nismo dobri“. Gde se ništa naše ne broji.
I da.. Znala je šta joj je njen tihi glas rekao. A razumela je i šta ju je život pitao. Prvo je želeo da proveri da li zaista želi da radi to što voli. A onda je shvatila i da ne želi da živi tuđe snove. Da ne želi da radi posao tuđih snova. I da je, u ovom momentu, završila sa tenderima. Ekonomijom te vrste. I mestima nepripadanja. I da ide sebi u susret. Da šiša pse.
Tihi glas može da nas zbuni jedino kada se na nešto mnogo ložimo. U fazonu: Što je babi milo, to joj se i snilo. Kao i kada imamo predrasude. Koncepte. Kada smo predefinisani. Nikad ne reci nikad. Tihi glas može da nas zbuni i kada imamo jasnu ideju u kojoj formi treba da nam stigne božije proviđenje. Pa ne vidimo čamac. Ili ne vidimo priliku. Zato što se prerušila u radno odelo. Ili ne vidimo princa, zato što je došao začaran u žabu.
Da ne ređam više.Znaćete. Čim stavite ruku na srce. I razumete: Šta to život hoće od vas? Na šta vas zove? I kako da hranite svoje kvalitete? I ne hranite slabosti? A ako i dalje niste sigurni, pitajte se ko bi vam bio pravi savetnik za ovu temu. I šta bi vam rekao? Jer, kad izaberemo savetnika, izabrali smo i savet. Pa propustite njihov predlog kroz sebe. I obavezno uradite po svome. Uradite pravu stvar!
Beograd, 4. april 2017.