Nensi, ima li u tvom životu neke muzike? Pitao je moj davnašnji komšija Paki svoju ženu. Koja nikada nije posezala ni za kakvom vrstom čarolije. Nikada se ne bi setila da upali muziku. Da napravi ambijent. Neku nesvakidašnju hranu. Da izađe iz običnosti. A imala je tada ni trideset godina.
Na drugoj strani ulice nalazio se Crni bik. Moja kafana. U kojoj sam provela devedesete. Skoro svako pre podne za centralnim stolom Crnog bika sedeo je Komsomolac. Tako smo ga nazvali. Jer je baš tako i izgledao. A i bio je iz tog doba. I delovao nam je kao da će svakog momenta iz džepa da izvadi novine Komsomolskaja pravda.
Komsomolac je svaraćao u Bik iz svojih redovnih šetnji. Poručivao je kapućino. Uvek nasmešen i spreman za šoljicu dobre kafe, filozofije i smeha. Gde su mladi, tu je šega. Govorio je. Živih i nasmejanih očiju. Nekada davno bio je profesor književnosti. Pa je uvek imao neki zanimljiv literarni osvrt. Nikada previše. Taman. Nekih dana njegova porudžbina je bila: E danas sam rešio da reskiram. Daj mi danas i kapućino. I kiselu. Koliko smo se smejali tome. Koliko ništa nismo razumeli. I mogu reći da tek danas razumem to njegovo reskiranje. I baš ga se često setim.
A sa druge strane svesnosti u odnosu na Komsomolca, nalazi se vrlo česta spika na ovim našim prostorima. Meni ništa ne treba. Za mene više nije važno. Moje je prošlo. Samo vama neka bude. Ah. Smornih li reči. Umaram se i kada pomislim na njih. Pre svega zato što su toliko neistinite. I prosto ne znam da li ove reči deluju smornije na onog ko ih izgovara. I ovako poriče i precrtava sebe. Ili na one zbog kojih se ukidaju. Lišavaju.
I verovatno da ovaj matriks ima veze i sa tradicionalnim idejama o roditeljskom žrtovanju. Naročito majki. Koje prosto uđu u taj mod. Samo svima neka bude. Osim meni. Nakon što godinama otkidaju sebi od usta. Da bi svi drugi osim njih imali.
Energetski znalci kažu da su upravo ovakvi ljudi energetski vampiri. Skoro sigurno. Odnosno, oni tvrde da im ništa ne treba. Osim energije koju na taj svoj jadni način isisavaju svima oko sebe. A ono što im treba je krv najbližih. Koju na razne načine isisavaju. I često je rezultanta ovog „a za mene nije važno“ svima poznata ideja: Ja sam te rodila, ja ću te i ubiti.
Sa druge strane od tih majki živela je moja prijateljica Staša. Koja nije bila „dobra“ majka. Koja nije otkidala sebi. I koja je uvek najpre sebi stavljala masku za kiseonik. I davala sebi. Da bi imala šta da daje drugima. Beskrajno sam uživala kada je u nekom razgovoru, na kojem su se okupile razne mame, Staša pričala svoju priču. Da jedva čeka da joj ćerka bude velika. Da ne mora više ovo. I da ne mora više ono.
Super je bilo pratiti kako je jedna zdrava mama probudila i sve ostale mame. Kako su odjednom pale maske požrtvovanih mama-svetica. Kojima ništa više ne treba. I kako polako postaju divlje. Gladne. Žedne svega. Vikale su iz sveg glasa: Sve nam treba. Svega smo željne. Ko je uopšte izmislio ovu ideju da mi nismo važne. I jedva čekamo da ih se svih rešimo. Dosta je bilo. Sada smo mi na redu. Tako nekako.
Često se pojavim u životima ljudi nakon dugog perioda suše. Ispošćavanja. U kojem im ništa nije trebalo. U kojem su mislili samo drugima neka bude. Uživala sam u transformaciji i procvetavanju jedne mame koja dugo nije bila važna. I dugo joj ništa nije trebalo. A onda je nakon dve decenije ona došla na red. Pa je proplesala. I to ne ma koji ples. Nego tango. Pa je stigla i na velika takmičenja. Prava. Profesionalna. I pobeđivala. Jedan od mojih nejveselijih momenata bio je kada mi je poslala svoju fotografiji. U božanstvenoj raskošnoj i skupocenoj tango haljini. Za koju je odvojila preko nekoliko stotina eura. Što je nekoliko stotina puta više od onoga što je do tada davala „na sebe“. Rekla sam joj da sam ponosna na nju. Kao što će biti i njena deca. A sa druge strane njene veličanstvene tango haljine stanuje ideja „zastideo se majke“.
A navežbana priča „meni ništa ne treba“, „za mene nije važno“ prosto nije istinita. Potrebno nam je. Makar u se. I na se. Da bismo preživeli. I zato da ne bismo pili krv svojim najmilijima, dobro je da se podsetimo da se zdrav život oslanja na tri stuba. Od kojih je prvi odnos sa sobom. Drugi je odnos sa bližnjima. I treći je odnos sa branšom. I da. Naše biće želi da ga uvažimo svaki dan. Nakon što smo caru dali carevo, Bogu Božije, deci dečije. Važno je da se setimo sebe. Da i sebe stavimo na listu onih koje volimo.
Svi simptomi su posledica neuvažavanja sebe. Lošeg odnosa sa sobom. Naše biće hoće da ga uvažimo svaki dan. Nešto što je samo za nas. Za našu dušu. I ni za koga više. Makar neka mala čast. Neka muzika. Neka čarolija. Neko reskiranje. Neki kapućino. A bogami nekada i kisela. I tako svaki dan.
Ako sebi ne damo neki fini tretman, naše biće počne da viče. Pa da vrišti. Da ga uvažimo makar nekako. U to vreme je obično već kraj dana. I više nemamo vremena, a ni ideju kako sebi da ugodimo. Pa ne budemo mnogo kreativni. Pomislimo: Pa mogu valjda da na kraju dana sebi priuštim jedan džoint. Parče-dva-tri torte. Čašu-dve-tri vina. Pa potamanimo i ostatke hrane koje nisu pojeli naši najmiliji. I tretiramo sebe kao kantu za otpatke. Samo zato što nama ništa nije trebalo. I što nismo napravili vreme u kojem ćemo uvažiti sebe. Na svestan i zdrav način.
Tako nekako izgleda taj krug zanemarivanja sebe. I postajanja energetskim vampirom. Koji crpi energiju onih koji su je za sebe stvorili.
A onda posle dugotrajnog neuvažavanja sebe, dešavaju se razni simptomi. Pa moramo da pomazimo sebe. Dok se ne oporavimo. Da kuvamo sebi čajeve. Da se mazimo. Da ostanemo u krevetu. Da ne odemo na posao.
A što se tiče odnosa sa sobom, važno je da razumemo sebe. Da se pitamo kakav nam je plan? Da li želimo samo da preživimo? U se, na se i poda se. Ili želimo da živimo jedan pun, vibrantan život? I za preživljavanje nam je potrebno davanje sebi. Dobar odnos sa sobom. Da uvažimo sebe svaki dan. A ako želimo da baš živimo, da od svog života stvaramo jedno lepo remek delo, onda je bogami potrebno da reskiramo. Da se luksuziramo. Da častimo sebe.
Jer tako naša duša počinje da peva. I da isceljuje telo. Za početak. Ako smo ga dugotrajno zanemarivali. Ako nam dugo ništa nije trebalo. Ako dugo nismo bili važni. Pa ako nakon isceljenja nastavimo da uvažavamo i častimo sebe, odjednom nam pretekne energija. Koja nam je nekada kuljala i oticala da preživimo dan. Odjednom ostaje u nama. I počinje da se umnogostručuje. A ove novonastale energetske viškove možemo da usmerimo u raznorazne čarolije. U igru. U stvaranje. U nove ideje. U nove mogućnosti. Pa počinjemo da ukrašavamo život. Stvari oko sebe. Sebe.
I što više dajemo sebi, što više reskiramo, to više stvaramo. I za sebe. I za naše najmilije. I za svet oko sebe. A ceo krug počinje reskiranjem. Redovnim kapućinom. A nekada bogami i kiselom.
Što se češćenja sebe tiče, moja mama Manja je stvarno bila kraljica čašćenja. Putovala je u Trst. Rim. London. Da se modira. Kupovala je komade za koje nikome nismo smele da kažemo koliko koštaju. Cipele i čizme od preko nekoliko stotina maraka. A bogami i haljine. Putovala je i onako. Ćejfa radi. Išla je na slikarske kolonije. Kupovala je slike značajnijih jugoslovenskih slikara. Častila se često. A častila je bogami i nas. I sve oko sebe. Oko nje je uvek bilo svega. I smeha. I radosti. I ljudi. Kao neki rajski vrt.
Tata Duško je imao obrnuti koncept. On se svakodnevno i redovno ukidao. Za njega nije bilo važno. Nosio je kostim dužnosnika. Ja zbog vas ovo. Zbog vas ono. Ukidao je sebi i vitamine. Da se na dnevnom nivou podseti kolika je njegova patnja. A njegovo jedino redovno čašćenje je bilo nedeljno nebrijanje. Nedelja je bio dan kada je sebi dozvoljavao da ne bude tip-top picnuti i izbrijani sudija. A s vremena na vreme je sebi davao oduška. Dušu svoju da nahrani. Nakon dugotrajnog izgladnjivanja sebe. Zanemarivanja. Pa bi odlazio da se pusti. Bohemiji. Kafani. Ciganima. Provodu. Svemu. Pa opet novi krug. Ni vitamini. Čašćenje nebrijanjem. Pa puštanje sebi na volju.
Često spominjem i mog dragog Didu. Maminog oca. Koji je bio Gazda. I jedan od najgalantnijih ljudi koje sam poznavala. Davao nam je i šakom i kapom. Obožavali smo ga. S vremena na vreme nas je podsećao na sebe. Dico moja draga, ako će se u ovoj kući neko kurvati, to ću onda biti ja. Ah.
A bogami u ovoj priči ima mesta i za gospođa Kaću. Mamu tatine druge žene. Ona je imala baš lep odnos sa sobom. Uvek negovana. Doterana. Picnuta. Čak i kada dolazi u posetu svojoj ćerki. Šila je šanel kostim i u 80-im. Redovno putovala Evropom. Obilazila svoju decu. Unučiće. Po belom svetu. Pred kraj života je renovirala kupatilo. Iz svake njene pore je isijavao taj dobar odnos sa sobom. To da je sebi važna. I da nekako očekuje da i vama bude važna.
A ja? Ja sam ćerka svoje majke. Od prvih dana sam znala da se častim na razne načine. Uglavnom nekom dobrom kupovinom. Dok nisam stigla na drugu stranu ulice. U periode oskudice. Sastavljanja kraja sa krajem. U kojima sam ulazila u Duškove obrasce. Čašćenje nebrijanjem. I poslastice iz tog registra. Nedolaska. Nejavljanja. Otkazivanja. Čak i u danima oskudice, ja sam kupovala skupe komade. Jedan, ali vredan. Pustila bih se sebi. Pa bih se potom nekoliko dana izgladnjivala. Na različite načine.
A onda mi se uvažavanje sebe vratilo na velika vrata. Kada mi je stigla avio-karta za Tokio. Dar od Japanske Vlade. Na njoj je pisala i cena: 6350 $. Bože dragi. Bila je to 2003. Nakon svih mojih brodoloma. Neki su mi predlagali da prodam kartu. I da se častim neodlaskom u Japan. Eh. To mi, naravno, nije palo na pamet. Nego sam se pustila doživljaju. Da.
Nakon decenije siromaštva na Balkanu, Japan me je prigrlio. Onako carski. Dobijala sam sasvim finu stipendiju. A uz nju je išla i specifikacija predviđenih troškova. Šta mi japanska Vlada predlaže. Koliko jena mi je da nahranim telo. A koliko da nahranim um. Pa hrana za moje srce. I naravno, hrana za dušu.
Sve su lepo predvideli. Troškove za knjige. Članarine u biblioteci. Ulaznice u muzeje. Za telefon. Da se čujem sa najmilijima. Jer tada internet još nije bio sveprisutan. I za sheeping. Pitala sam ih šta im to znači. Da pošaljem poklone najmilijima. Objasnili su mi. Eh. Da. Šta sve čini pun život. 2 karte za teatar mesečno. Dnevni prevoz da se điram gradom. Bilo je i naznačeno da za fitnes nisam dobila poseban novac. Zato što imam fitnes centar u zgradi u kojoj sam živela. Kao i sobu sa instrumentima. Nije bilo trombona i harfe. Pa ukoliko bih da sviram baš trombon i harfu, neka im pišem. Pa će mi obezbediti sve što mi duša ište. Predvideli su i da mi treba frizer. Ovo. Ono. Ne sećam se više. Žao mi je što nisam sačuvala ove dokumente. Verujte mi na reč.
Na svakom koraku sam se zahvaljivala japanskoj Vladi. Jer me je tretirala kao omiljenu ćerku. I najomiljeniju unuku. I na način na koji me nikad niko nije tretirao. U Japanu se moja duša probudila. Nakon što se uspavala u balkanskim ratovima. I zato sam još nekoliko godina nakon povratka iz Japana vodila osnivanje društva srpsko-japanskog prijateljstva. Da se na moj način zahvalim ovoj veličanstvenoj Carevini.
U Japanu sam naučila da je siromaštvo kada trošite više od 30% prihoda na ishranu. I na osnovne potrepštine. To bi bilo ono – u se, na se i poda se. U Japanu se moja duša probudila. I od onda je vrlo brižljivo negujem. Naučila sam da koliko god da mi je mali budžet, moram da nahranim i svoju dušu.
I tako sam polako učila da budem važna. Sebi. Da oslušnem svoje potrebe. Da ih razumem. I uvažim. Pa ko to može da uradi, ako ne ja? I tako. Svoje biće uvažavam na mnoge razne načine. Dobrom kafom. Oko koje uvek postoji neka priča. Predanje. I naravno, prateća šoljica za kafu. Čak sam od toga skovala i stih.
Za sreću su potrebne dve šoljice dobre kafe. Ti i ja.
Svoju dušu hranim i japanskim milk ulong čajem. I mojim japanskim šoljicama. Još uvek su mi pretektle dve. Pa je za sreću ponekad potrebna samo jedna šoljica dobrog čaja. A nekada i dve. Kako kad.
Nekada sam se častila pušenjem. A sada ne mogu ni da se setim da sam nekada pušila.
Sebe sam uvek častila lepim življenjem. Uvek sam imala ambijent maksimalno divan spram mog budžeta. I uvek sam rado plaćala dobro stanovanje. I dobar ambijent.
Tako sam i Radionicu smestila u dobar ambijent. Počastila sam nas Kućom kralja Petra. Već je i sam taj osećaj prolaska kroz onu veličanstvenu kapiju, kroz onaj drvored i provođenje dana u onom čudesnom ambijentu, budio ideju da smo važni. Mnogo važni. I da danas imamo nešto vrlo važno da uradimo. O tome se radi.
A kao prava mamina ćerka, naučila sam da sebi uvek kupim dobar komad garderobe. Koliko god da košta. A često sam u vremenima oskudice provodila zime i leta u istom komadu. Uvek doterana. I uvek sa tim osećajem: Može mi se. Prala – sušila. I ponovo oblačila. Što bi rekli: peri- deri. Moja sestra Jovana, koja voli diverzitet u odevanju, ponekad mi kaže: Presvuci se, pliz. A mene to nikada nije diralo. Volim te svoje dobre komade. I uvek se u njima osećam dobro. Važno. O tome se radi.
Tako sam izgradila i svoj lični stil. Od tih dobrih komada. Koji su mi trajali godinama. I koji i danas traju. Po prijateljskim ormarima. I ti komadi garderobe su mi bili podsetnik da sam važna. Bio je to moj simbol luksuza. Za dušu. Višak. To da mi se može. Da mi se jebe što je kriza. Ova ili ona.
Kraljica luksuziranja i galantiranja u mom svetu je Majuška. Moja sestra po izboru. Ona tako zna da uvaži sebe. I sve oko sebe. Čak i kada je bila skoro skroz bez prihoda. Uvek je bila kraljica. Tretirala je sebe i svet oko sebe kraljevski. Za razliku od drugih. Koji su imali mnogo materijalnog potencijala. Ali su sebe uvek tretirali jadno. Sirotinjski. Prestrašeni. Kao da nemaju ništa. I kao da nikada neće imati ništa. Mnogi su od toga napravili i svoju himnu. A za mene nije važno.
Japan mi je dao ideju na koje sve načine mogu da častim sebe. A i ja sam znala kako sebe da počastim. Na razne načine. Častila sam se odlascima sa mesta koja mi nisu prijala. Od ljudi koji mi nisu prijali. Častila sam se otkazom. Iz škole. Iz profesure. Odlaskom iz korporativnog sveta. Iz života koji mi se ne sviđa.
Danas se častim i tako što ne radim ono što neko očekuje od mene. Ukoliko to moju dušu ne veseli. U dve reči, danas se častim tako što najveći deo vremena radim ono što mi se radi. A ne radim ono što mi se ne radi. I naravno, birajući sa kim. I gde. Tako nekako.
A počelo je tako što sam najpre svakoga dana pravila sebi male časti. Da svakoga dana uvažim sebe. Da se podsetim onoga što želim. Što mi duša ište. A onda sam otišla i korak dalje. Počela sam ozbiljno da se odnosim spram svojih želja. I da ih tretiram kao kraljice.
Životno sam se častila kad sam sebi uplatila školovanje. A uplatila sam toliko novca, da nikom nisam smela da kažem. Kao nekada. Kada sam sa mamom kupovala cipele u Italiji.
Životno se častim kad god uložim u sebe. U neko novo učenje. U neku dobru radionicu. U ples. U neki dobar komad garderobe. U čijem stvaranju učestvujem. Sa nekom od mojih čarobnica. Maestresi. Kad ulažem u svoje stvaralaštvo. Kada sebi napravim vreme koje mi je potrebno da pišem. Kada uložim u doterivanje svog stvaralaštva. Pa platim lektora. Dizajnera. Štampara. Snimatelja. Kada pravim parti za moj svet. Kada napravim prostor i vreme za svoj ćejf.
Neki dan me je moj mušarac pitao kako želim da se častim za rođendan. Kao iz topa sam mu odgovorila: Da pišem. I da vozimo bicikl. Nas dvoje. Pored reke. I da igramo badminton. Prošle godine je bio šokiran. Bio je to prvi moj i naš zajednički rođendan. Šta ću reći prijateljicama šta sam dobila od svog muškarca za rođendan? Pitao me je tada. Bože koliko mi je ovo bilo slatko. Ničega mi biće nije željno. Nahranim ga svaki dan. Objasnila sam mu. Ja ionako po ceo dan radim ono što mi se radi. Tako da… Za sreću je potrebno dve šoljice dobre kafe. Ti i ja.
A onda sam se setila one moje budžetske specifikacije. Kojoj me je naučila japanska Vlada. I na kojoj je pisalo kako sve može da se uvaži duša. Telo. Um. Srce. Pa sam odjednom znala. Da proslavim i uvažim mesto na kojem mi se probudila duša. Japanski restoran. I japanke. Kao moj simbol divote. Lepote. Slobode. Lepog vremena. Zlatne japanke. Eto tako. Što bi jedan moj poznanik rekao: skromna banda.
A onda mi dođe da okupim svet u julu. Da sa njima podelim sve lepote i radosti života. Pa to i napravim. Neki nevezani parti. Nekada reskiram i kapućinom i kiselom. Kao Komsomolac. A nekada nebrijanjem. Kao moj tata Duško. I vrlo vodim računa da u mom životu uvek ima neke muzike. Čarolije.
Čaroliju mi čine razne male stvari. Kao buket sezonskog cveća. Kada posadim 3 crvene muškatle. Kada sa prijateljima ceo dan isprobavam kako je sedeti na nekim totalno fensi stolicama. Od kojih nijedna ne košta manje od hiljadu eura. Uh. Kakav ćejf. Kao kada sam u Tokiju išla po prodavnicama muzičkih instrumenata. I kada sam uživala što sva ta divota postoji. A jednako sam uživala i što uživam u njoj. Bez da patim što trenutno nisam mogla da je posedujem.
U Japanu sam naučila da vodim računicu svog ćejfa. Da znam koliko novca trošim za golo preživljavanje. Za u se, na se i poda se. A koliko dajem na život. Na igračke. Na višak. I naučila sam da koliki god da mi je budžet, mora da bude i soul food-a. I da. Naučila sam da nikada ne plaćam samo račune. To ne može. Naše biće hoće da ga uvek uvažimo. Čak i kad plaćam račune, izmislim i neki budžet za sebe. Makar za bombone. Za kafu. Za cvet. Za nešto.
Naučila sam da budžetiram i vreme za svoj ćejf. Za igru. Za višak. Od prvog dana radionice bavimo se ćejfovima. Tako što pored ličnih i poslovnih ciljeva, postavljamo i ciljeve za dušu. Avanture, ćejfove, igračke. I ciljeve doprinosa. Da izađemo iz male slike sebe. Desi mi se da me pitaju: A šta je to ćejf? Ah. To nije nimalo laka reč za objasniti. Predložim im da izgovore: Može mi se. Jebe mi se. I da puste taj doživljaj telom. Tako nekako ja razumem.
Sa druge strane stanuje onaj stari obrazac. Za mene nije važno. Meni ništa ne treba. Samo njima neka bude. Na svu sreću, moja duša tada počinje da vrišti. Onaj Munkov krik. Dogovorila sam se sa njom da ne časi ni časa. Neka mi javi čim je zaboravim. Znam da sam doterala cara do duvara kad zaboravim da uključim muziku. Kada ne kupim cveće. Ili ga ne posadim. Kada mi nije važno šta ću obući. I kako ću izgledati. Kada u mom životu nema čarolije. Kada se svedem na administrativne, šture, krte reči. Kada mom životu zanedostaje poezije. Kada se bavim samo drugima. A za mene ne bude važno. Kada zaboravim da svaki dan izađem sebi u susret. Kada dam svoje jutro. Namenjeno stvaranju. Mom isceljenju. I stvaranju nove energije. Kiseonika. Pa se ceo dan davim. Ah. Da ne nabrajam.
I odmah krećem da se isceljujem. Brzo. Da reskiram. Da svom biću dam šta mu treba. Vremena. Poezije. Igre. Prirode. Muzike. Provoda. Dobrog druženja. Razmene sa srodnim dušama. Hranu za telo. Neke slasne ukuse. Masažu. Bicikl. Zavisi. Šta mi kad treba.
Evo ja sam se danas častila pisanjem. A otkazala sam snimanje. Častila sam se nedolaskom u svoju sopstvenu firmu. Iako je „trebalo“ da snimam. Znam da ne bih usrećila svoje biće. Da mu ukinem radost pisanja ovog teksta. U kojem ono bezmerno uživa. Da bih se prebacila na „jao moram sada da se snimam“. A ni taj snimak ne bi bio nešto naročito. To je matematika moje duše.
I zato vrlo često herojima predlažem neki slobodan dan. Neko „bolovanje“. Naročito danas. U vreme sveprisutnog mobinga. Kada nije pristojno poželeti ići kući. Ni u 6. Ni u 7. Ni u 8. Ni baviti se sobom. Svojim bližnjima. Današnje korporacije nam nekako zarobe dušu. Ceo dan. I ne daju nam da se bavimo sobom. I svojim bližnjima. I za čas se sklizne u vrzino kolo. Ja to zovem „u utrobi kita“. Iliti „grobnica“ Kad smo već kod današnjeg Velikog Četvrtka. I predstojećeg Raspeća.
Svako u svom životu stigne u utrobu kita. Da li od šefa. Da li od obaveza koje ima. Prema deci. Prema roditeljima. U utrobi kita možemo ili da nestanemo. Ili da narastemo. A narastemo tako što aktiviramo svoju dušu. Tako što u utrobu kita unesemo neke lepote. Ukrasa. Cveća. Muzike. Tako što svaki dan ponegujemo svoju dušu. Kako god malim ćejfom. Ali je ponegujemo.
Naročito je važno i da se povremeno istrči iz utrobe kita. Na dan-dva-tri. I da se tada podseti sebe. I onoga što nam dušu veseli. I da onda svaki dan pred ulazak u utrobu kita, uradimo nešto za sebe. I za svoj ćejf. A verujte mi da cvet i dobra muzika čuda rade. Ili neki slobodan dan u sred srede. Mmmmm. A tu su i kapućino. I kisela. Ako baš rešite da reskirate. Već ćete znati.
Neki dan sam bila u SUP-u. U Novom Sadu. Radila je jedna mlada i lepa žena. Lepo obučena. U njenoj sivoj sobi svirala je super muzika. Smešila se. Oslovila me je po imenu. Kao starog znanca. I ja sam nju pitala za ime. Milana. Ah. Smešile smo se. Pričale. Na kraju smo se zagrlile. Završenog posla. I utroba kita može da bude čudesno mesto. Pogotovo što nas ona zove na rast.
I što smo važniji sebi, lepše ćemo tretirati i naše najmilije. Onda će to biti čisto i radosno davanje. Kao prelivanje sebe. I svog bića. Umesto onog isisavanja energije. S početka priče.
Što više uvažavamo sebe, što smo važniji sebi, to naša duša više plješće.
Naše je samo da je uvažimo. A onda će čudo slediti čudo. I neće biti kraja čudesima.
Puf.
I Hristos vaskrse.
Srećan vam Uskrs <3
Beograd, 13. april. 2017.
I što Rundek kaže:
Pa pusti da ti sviram
Duša gine od tišine.
I ne boj se buke.
To što svira to su Ruke.