Vaše je samo da učite. Jedna je od najvećih besmsilica kojima roditelji zbunjuju decu. Netačno im predstavljajući svet. A deca k’o deca. U tom uzrastu mnogi još uvek veruju u mudrost svojih roditelja. Pa prilježno prionu na knjige. Očekujući da su knjige sasvim dovoljne za srećan život.
Čujem od nastavnika da neki roditelji novijeg kova ne puštaju svoju decu na radne akcije čišćenja škole. I još se bune. Ljute. Prete. Kako im pada na pamet da njihovu decu tretiraju kao male čistače? Umesto lepo da im objasne da je njihovo samo da uče. Njihovoj deci je namenjeno da jednog dana budu veliki igrači. Naslednici Imperija. A ne čistači. I da im više nikada na pamet ne padne da njihovu decu ovako ponižavaju. Ah.
Na drugoj strani svesnosti žive mali Japanci. U čijim školama nema poslužitelja, spremačica, tetkica. Oni uče da sami sebi pripreme hranu. Da sklone za sobom. I da na kraju dana operu za sobom. Ostavljajući učionicu i školu čistom. Tako razumevajući proces od početka do kraja. Od ideje do realizacije. Spremajući se za život.
Jedna od stvari koje me je uvek zabezeknjivala jeste kada neko ustane od stola. Nakon što je jeo. A da se nije ni osvrnuo na strv koju je iza sebe ostavio. Meni je to ranga da se za sobom ne povuče voda u toaletu. Elementarno zaokruživanje svog bivstvovanja. Mislim da je pravi čas da napravimo kampanju POVUCI VODU! U kojoj ćemo deci predstavljati životne procese. Od početka do kraja. A bogami i odraslima koji su ovo propustili da nauče. Da ne pomisle da sendviči rastu u frižideru. Da je njihovo samo da pojedu. Nastrve. I da odu. Samo da uče. A ostalo će uraditi neko drugi.
Kada smo u šarenim i raznolikim međunarodnim grupama pričali o tome kako živimo, ispostavilo se da ni najbogatiji Japanci među nama nemaju kućne pomoćnice. Oni čišćenje doma, kancelarije, svog okruženja i svoje zemlje doživljavaju kao elementarnu higijenu. Kao čišćenje, sortiranje i ređanje svojih misli. Kao glancanje svoje svesnosti. Kao ispravljanje sitnih neravnina. I tako. Fantastično mi je bilo da razumem ovo. Nasuprot mojih prijateljica iz Paname. Bolivije. Južnoafričke Republike. Koje su imale i nekoliko guvernanti. I koje su na to bile vrlo ponosne. I koje nisu baš mogle da razumeju da Japanci njihovog „ranga“ sve svoje stvari održavaju sami.
Sa japanske strane svesnosti žive i mladi Finci. Čiji najbolji na svetu školski sistem pokazuje da nije baš korisno iseckati život na nekakve predmete. Gradivo. I na knjige. I dobiti intelektualce. Činjenica znalce. Koji znaju svašta. Osim da sastave i zaokruže jedan dan života. Pa su Finci napravili sistem koji ih uči životu. Životnim situacijama. Čišćenju dvorišta. Popunjavanju uplatnica. Planiranju putovanja. Razgovoru na pijaci. Povratku u život.
Što me vodi do još jedne teme koja mi uzburkava krv. A to je CV. Za CV sam prvi put čula u predvorju korporativnog sveta. Do tada sam znala za biografiju. Reputaciju. Minuli rad. Preporuku. I mogu vam reći da sam se oduševila. I po malo prepala. Kada sam čula u kakav svet sam stigla. Kakvi impresivni CV-jevi. Nisam ni naslućivala da takvi ljudi uopšte postoje. Svi govore po nekoliko jezika. Svi su završili neke bombastične škole. Svuda po svetu. Američki engleski. Britanski engleski. Francuski francuski. Južnoamerički španski. To je bio jedan od razloga mog preseljenja u Beograd. Iz Novog Sada. Sviđalo mi se da budem među mladim lavovima. Više nego da budem kraljica livade.
I tako sam sa biografije pešla na CV. Sa konkurisanja. Na apliciranje. Iz službeničkog sveta. Zaposlenog na neodređeno. Udobno smeštenog do penzije. Opremljenog vozačima. I dobrim limuzinama. Konobarima koji donose kapućine, frapee i razna poslastice. A otišla sam u centar Beograda. U svet izazova. Mladih lavova. Projekata. Donatora.
Prvih dana sam se šunjala po ovom svetu. Želeći da razumem gde sam ja to stigla. A onda sam dan po dan razumela da sam stigla na mesto gde su impresivni samo CV-jevi. Da je fensi samo zgrada. Da su seksi samo bombastične pozicije. Kao što sam i ja bila direktorka savetodavnog centra. Što je značilo da sam bila sam direktorka i jedini član tog istog savetodavnog centra. Koji nikada nije profunkcionisao. Da je spolja jedan totalni gladac. A unutra apsolutni jadac.
U tom svetu sam zavolela mnogo ljudi. I neki od njih su najznačajniji ljudi mog života. Onaj drugi, većinski deo me je uglavnom zabezeknjivao. Od nesrazmere CV-ja i stvarnih performansi. Njihovo je izgleda bilo samo da uče. Ali ne i da povuku vodu. Ni da naprave kafu. Da obezbede sebi doručak. Da sklone mrve za sobom. Meni je to prosto bilo neverovatno. Taj nesklad između životnih performansi i onoga što je u onim predrkanim CV-jevima pisalo.
Pa sam istrčala van. Ova livada je bila još strašnija od one iz koje sam otišla. Bila je to livada prerušena u fensi šumsku zajednicu. A onda sam još 10 godina u svetu projekata pratila kako se bilduju CV-jevi. Kako masteri sa fensi diplomama kreću u svet rada. Kako postaju senior eksperti sa 26 godina. Pri tom još uvek ne savladavši kafu, doručak, mrve. Ni povlačenje vode. I to ne metaforično. Nego u najbukvalnijem smislu.
S druge strane, gledala sam kako stara garda, zbunjena svim ovim novim trendovima, prihvata poslove koji nisu nikako plaćeni. Kako ljudi sa respektabilnim godinama, znanjem i iskustvom volontiraju. Ili rade za neke male pare. Zato što će moći da napišu u CV. A pri tom im je tim lider ili senior ekspert neki dvostruki master. Čije je bilo samo da uči. Ali ne i da učestvuje na akcijama čišćenja dvorišta.
Sa druge strane, kažu da nikada nije bilo teže naći dobrog radnika. Saradnika. Za bilo koji posao. I da je nesklad između zbilje i CV-ja ogroman. Da jedno piše. A da drugo jeste. Imam priliku da pratim ove trendove. Od samog početka. Od intervjua za posao. Na kojima često učestvujem. Preko poslovnih konsultacija. Do radionica integracije tima. Koje vodim.
I upravo iz ove perspektive me posebno okidaju teme nabudženih CV-ja. I još nabudženijih mastera. Slušam roditelje kako mi mrtvi-ozbiljni pričaju o trećem masteru na koje njihovo dete treba da ide. I kako danas više nema čestitog posla bez 2-3 jaka inostrana mastera. Uzimaju se krediti. Provlače se kartice. Investira se u obrazovanje. Što je s jedne strane divno. A sa druge potpuno apsurdno. Baš kao i ona ideja sa početka teksta: Vaše je samo da učite.
A onda se pitam kako da počne odrasli život u svetu rada neko ko je celoga života imao zadatak samo da uči? Bez da skloni svoje mrve. Povuče vodu. I učestvuje u čišćenju školskog dvorišta. Nakon što je završio master? Dva? Doktorat? Šta se radi kada se sa ovakvim razumevanjem života uđu u svet rada? Kako se razgovara sa portirom? Spremačicom? Kako se komunicira sa ljudima raznih dobi? Različitog obrazovanja? Od koje pozicije se počinje? Kojim procesima i sistemima se upravlja? Koje je prvo zaposlenje doktora nauka? Pitam ja vas.
Sa druge strane ovog pristupa, nalazi se prirodan, organski model. Koji sam mogla da gledam u raznim velikim familijama. Naročito u familiji Radunovića. Tata Radunović je pravio imperiju u Gabonu. Decenijama. A u posao je postepeno uvodio svoju familiju. Decu. Unuke. Rođake. Prijatelje. Od malih nogu. Učestvovalo se u čišćenjima kuće. U obavljanju „malih“ poslova. U hemijskim čistionicama. Pa mladenačko angažovanje na portirnici. Pa rad na recepciji. Na gradilištu. Pa ovo. I ono. Imao je tata Moma neki svoj redosled. Korak po korak. Godinu po godinu. Dok nisu prošli sva radna mesta. Na raznim mestima. U Beogradu. Africi. U pustinji. Na gradilištu. U gradu. Dok nisu razumeli ceo posao. I pre je njegova ćerka postala počasna konzulka Gabona, nego što joj je tata Moma dao priliku da vodi ovu veliku korporaciju. Odnosno dok se nije za svoje mesto sama izborila. Odnosno dok nije osvestila da je dovoljno velika da vodi Familiju. I Imperiju Radunović.
I po malo mi je apsurdno što sve ovo pričam ja. Koja do dana današnjeg uči. I planira da uči dok je živa. I nemojte da pomislite da verujem da mora da se ima sto godina. Da bi se vodila imperija. I nikako nemojte da pomislite da govorim da nije potrebno ići u školu. Ali moje razumevanje kaže da je smer kojim se život razumeva životan. Organski. Kao tata Momin. A ne masterski. Prvo iskustvo. Pa teorija. Uradiš. Pa skontaš o čemu se radi. Baza. Pa nadgradnja. Najpre naučiš da namiriš sebe. Svoj obrok. Svoj dan. Svoj stan. Pa onda kreneš dalje u svet. Ne vidim šta o životu može ikome da kaže osoba koja ne sklanja svonje mrve. Ili ne povlači vodu za sobom.
Prošle godine sam imala susret sa mojim đacima. Dvadeset godina nakon što su maturirali. Bila je to moja prva i jedina generacija učenika koju sam kao razredni starešina izvela na put. Mnogo sam ponosna na njih. Bilo je različitih odeljenja u našoj elektrotehničkoj školi. Fensi, novosadskih. Čije je bilo samo da uče. Moj razred je bio uglavnom putnički. Iz raznih mesta. Prvi put sam tada imala priliku da se susretnem sa tom vrstom pameti. Zdrave. Visprene. Prirodne. A predavala sam bogami i izbegličkim odeljenjima. Usred onih balkanskih dešavanja 91-96. Njihovo je bilo samo da prežive. I da osmisle kako da žive u novoj sredini. Ne mnogo otvorenoj za novo. I drugačije.
I mogla sam jasno da pratim razlike u raznim pristupima. I u efektima ovih pristupa. Jednih čije je bilo samo da uče. I drugih koji su se bavili sobom. I svojim životima. Kojima niko nije mnogo olakšavao. A ni otežavao. Prosto ih se puštalo da sami smisle sebe. I trećih. Koji su već u mladim godinama morali da se izbore za svoje mesto pod suncem.
Mnogo sam volela moj razred. U stvari, mnogo smo se uzajamno voleli. Ja sam bila 5-6 godina starija od njih. I mogla sam da ih razumem. Po mnogim pitanjima. Sada ih još nekako više volim. Zato što su od te svoje običnosti, normalnosti, postali tako neobični. Retki. Za divljenje. Toliko prirodni. Zdravi. I dalje vispreni. Zadovoljni. Već uveliko ljudi. Davno nisam videla toliko normalnog sveta. Ni uopšte. A kamoli na jednom mestu.
Napravili su od svog života nešto baš zato što su morali da naprave. Zato što nije bilo nikoga drugoga da im servira. Napravi. Zato što se o njima niko nije brinuo. Smišljao. Pa nije imao ko drugi. Morali su sami. Složili smo se oko ove teze.
Pričaju mi i o svojoj deci. Vaspitaju ih malo drugačije. Kažu. Dajući im „sve“. Njihovo je samo da uče. A oni će uraditi sve ostalo. Kupiće im mnogo igračaka. Skloniti njihove igračke. I njihove mrve. Povući i vodu ako treba. A oni samo neka uče. Već planiraju master-dva za svoju decu. Štede za njihove doktorate.
A onda sam morala malo da izmudrijašim. Kao prava razredna. Potreba stvara organ. Kažem im. Podsećam ih da su oni napravili baš zato što su morali. Baš zato što im niko nije smišljao. Donosio doručak. Sklanjao mrve. I ostalo. A sada oni svojoj deci ukidaju njihovo sveto pravo. Da sami sebe naprave. Uskraćuju svoju decu upravo za ono što je bila njihova osnovna odlika. Glavni kvalitet. Iz kojeg su oni postali ovoliko retko divno obični i normalni Ljudi. Ah. Malo sam se naljutila. Morala sam da ih izgrdim. Da ih podsetim da tako nastaju filozofi na maminim sarmama. I da nije lepo što im ukidaju priliku da sami naprave sebe. I svoje imperije.
Podsetila sam ih i da je iskustvo jedino znanje koje imamo. Ono koje je u mišićima. Sve ostalo je second-hand. I neka se ne boje dečijih padova. Dečijih bolesti. To su prosto životne lekcije koje svako mora da savlada. A roditelji često oduzimaju snagu deci. Tako što im ne daju priliku da razviju svoje mišiće za ustajanje. Dizanje. Padanje.
Baš kao u onoj priči o devojčici i leptiru. Koja je gledala kako se gusenica muči i batrga prilikom izlaska iz svoje čaure. Pa je uzela neke makazice. I razrezala opnu. Da joj pomogne. I šta se desilo? Ova gusenica je postao leptir koji nikada nije poleteo. Zato što se baš u času borbe za izlazak iz čaure razvija neki naročiti mišić. Zahvaljujući kojem leptir leti. A koji se zahvaljujući devojčicinoj asistenciji nije razvio.
U razgovoru sa ljudima često dođem baš do te tačke. Do tog momenta. Izlaska iz čaure. Na kojoj zaključimo da smo najponosniji na stvari koje smo sami rešili. Prevazišli. U kojima je bilo neke borbe. U kojoj smo razvili neki svoj kvalitet.
I verujem da nikoga naročito ne uzbuđuje da bude naslednik tuđe imperije. Hauzmajstor tuđeg carstva. I da je mnogo uzbudljivije stvarati svoj svet. Nego ga dobiti serviranog na tacni. Koju čak ne moraš ni da skloniš.
Sa druge strane, imam priliku i da radim sa naslednicima tuđih imperija. Koji su dobili imperije u nasleđe. Bez da ih je iko pitao da li je to ono što oni žele. Vole. Znaju. I mogu vam reći da sam videla roditelje koji su sa druge strane tata Mome Radunovića. Sa početka priče. Roditelji koji su tako nekako prefrigano iseckali zadatke u toj svojoj imperiji. Pa njihovi mali naslednici rade. I obavljaju razne male sitne zadatke. Pri tom nemaju osećaj da su išta uradili. Postigli. Naprotiv. Imaju osećaj da ništa nisu postigli. Da su nešto malo telefonirali. Kupili. Odneli. I doneli. Uradili neke male zadatke. Čiji veći smisao uopšte ne vide. Žale mi se da ne znaju ni šta bi napisali u svoj CV za sve te godine. Osim da su bili mamin ili tatin potrčko. Osećaju se vrlo bezvredno. Maštajući o svojim nekim malim biznisima. Da budu kuvari. Poslastičari. Cvećari. Da.
Njima sam predlagala da ne pristaju na obavljaje mikro-zadataka. Neka traže svoj resor. Za koji će oni biti odgovorni. Pa će već sami znati šta treba da urade. Da ne mora mama od 70 godina da im govori kome da telefoniraju. I šta da kupe iz prodavnice.
I kažem im da se ne brinu za CV. Jer sam nekako sigurna da će ti CV-jevi nestati baš kao što su nestale i diplome. Ne znam da li se sećate vremena kada su nam prijatelji iz Amerike pričali da tamo niko ne traži diplomu. Nego vas samo puste u posao. Pa šta uradite. Meni je to nekada delovalo kao naučna fantastika. Danas mi se čini da su famozni CV-jevi stigli do iste te tačke. Kao i nekadašnje diplome. Hiperinflacija nabudženih CV-ja. Baš kao u mom korporativnom svetu. Masteri. Doktori. Naučenjaci. Senior eksperti. Koji ne znaju da skuvaju kafu. Da osmisle jedan prirodan ili logičan proces. Kao što je doručak. Ručak. Nabavka. Ni da ga počnu. Ni da ga završe.
I čini mi se da će doći vreme u kojem se više nećemo smarati tim besmislovštinama koje pišemo u CV. Baš zato i vidim da su ovo poslednji dani CV-ja. Da je ovo njihova metastaza. Potpuna odvojenost od života.
Što se tiče CV-ja, poslednjih godina dok sam bila u svetu CV-jeva napisala sam desetine njih. Za svako apliciranje bio je potreban novi CV. Nova ja. Pa sam tako imala turizmološki CV. Ekološki. Omladinski. Onaj orijentisan na dizanje svesnosti. Na mobilizaciju i aktivaciju lokalne zajednice. Preduzetnički. Projekt menadžerski. Onaj kojim dokazujem da sam znalac lokalne samouprave. Strateškog planiranja. A ni jedan nije imao veze sa mnom. A svi su formalno gledano bili vrlo tačni. Mogla sam da napišem CV kakav god sam htela. Od elemenata koje sam imala. Pitanje je samo kako bih te elemente povezala. Naglasila. Šta bih osvetlila.
I danas se pitam kako i zašto su me primili u onaj svet. U centru Beograda. Kada se na prvi pogled videlo da ja tamo ne pripadam. Da izgledam drugačije od svih njih. Čupava. Crvena. Šarena. Čipkasta. Nasmejana. Divlja. Življa. Energije koja višestruko premašuje kancelarijsku. Sivlju. Mirniju. Kao šamanski poglavica na praksi u velikom gradu. Komično.
A prošla sam nekoliko krugova intervjua. Razgovarala sa znalcima ovima i onima. Tih davnih godina. Kada sam mislila da ću to stilsko nepripadanje na prvi pogled moći da prevaziđem drugim stvarima. Znanjima. Učenjima. Željom za tim svetom. Ah. Danas sam sigurna da je taj sloj ukusa i stila najsuštinskiji od svih naših slojeva. To je onaj deo koji se ne da objasniti. I koji, baš zato što je tako magično neizreciv, otkriva najdublja saglasja i nesaglasja među ljudima.
I možemo da se lažno predstavljamo dan-dva-tri. Dok prođemo sve te krugove intervjua. Baš to kažem kada me angažuju u komisije. Koje odlučuju o novim zaposlenima. Kojima stižu stotine identičnih CV-jeva. Bez dva mastera i nekoliko svetskih jezika ni ne počinju. I od svih tih istih CV-jeva, ja preletim samo imena. Horoskopski znak. I ništa više. Preletim ih onako. Ovlaš.
Kada poslodavci koji me angažuju pitaju da li sam iščitala sve CV-jeve, ja kažem da jesam. Ali ne baš mnogo detaljno. Naglasim. Pokušavam da im objasnim da su tih njihovih nekoliko krugova intervjua čisto sranje. Svi ti skajpovi. HR-ovi. Da to nema veze sa životom. Ali nikakve. I da je život pokazao da su ti njihovi beskrajni skajp razgovori, kriterijumi, indikatori i čuda, čista danguba. Odnosno da posle svih tih ljudi, krugova, kriterijuma, znalaca i ekspertiza, izaberu osobu koja se za 5 dana pokaže kao potpuni promašaj. O tome se radi.
I opet se vraćam na moj zdravorazumski princip. Protkan ličnim ukusom. I sviđanjem. Baš zato što je taj naš lični stil i ukus upravo najtatanijii i najsuštinskiji sloj našeg bića. Koji se ne da školovati. Prevariti. On je iskonski. Autentičan. Tačan. I ako vidim da se potencijalni kandidat stilski i logički uklapa u ambijent, ja ga biram. Čak i ako ne zna sve što treba da zna. Jer kada se naše biće uklapa u ekipu, naučiće sve što treba. I obrnuto. Ionako su danas te radnje vrlo jednostavne. Mail. Telefon. Skajp. Poručiti ketering. Ili štampariju.
A ako bih pročitala CV, samo bih se zbunila. Imala bih ideju da razgovaram sa 2 mastera. Doktorom nauka. Da izvinu svi masteri. I doktori nauka. I ne znam šta bih sa tim radila. To prepuštam HR-ovima. Mene ionako angažuju za nijansu suptilna pitanja. A što se tiče CV-jeva, od svih tih mastera, ja sam izabrala i najviše volela jedan. Srđanov. Koji je lepo i iskreno napisao da je radio u butiku. Kao što sam i ja radila u kafani. I ovde. I onde. I kao što je svako ko je ima potencijal da dobro radi posao, to naučio na na nekim ne-mnogo-fensi mestima. Koja se baš i ne napišu u CV. Zato što nisu neka dika.
Skoro sve što treba da naučimo u životu naučimo baš u tim buticima. Kafanama. Prodavnicama elektro-opreme. Upravo to i pitam kandidate na intervjuima. Šta osim ovih dosadnih i štreberskih stvari ima u njihovom životu? Ima li nekog butika? Neke kafane? Nekog studentskog angažmana? Šta su još radili u svom životu? Osim što su učili? Da li su pravili sebi doručak? Čistili školsko dvorište?
I ne znam kome uopšte više trebaju ti CV-jevi? Kada se u prvih dva do pet minuta vidi i čuje sve. I kako osoba ulazi. I kakva joj je energija. I kako nam prija. I koje reči koristi. I da li se uklapa u ambijent. I da li nam se sviđa. I da li bismo želeli da je još nešto pitamo. I da li je spretna. Ili ne baš. Eto tako ja razmišljam. I ne samo što razmišljam. Nego i dejstvujem tako. onda u skladu sa tim napišem čitav fensi izveštaj za komisiju. Sa kriterijumima. Indikatorima. I čudima.
Današnji svet je oko ove teme napravio čitav cirkus. Danas se u velikom svetu rade intervjui iza paravana. Da se ne bismo vizuelno zbunili. Da ne bi nečija pojava uticala na naše zaključke. Eh. Ja sam pristalica upravo suprotne teorije. I verujem da upravo naša pojava, naš stil, naš pogled, osmeh, energija rade posao. Osim ako želimo da angažujemo robota. Koji će sedeti iza paravana.
I često se pokazuje da je skoro nemoguća misija naći dobrog radnika. Zato što su CV-jevi jedno. A život i priključenja nešto sasvim drugo. A bogami nije lako naći ni dobru firmu.
I nemojte se lažno predstavljati. Nemojte se oblačiti u nešto što vam se ne nosi. Nego se obucite u ono što najviše volite. I budite ono što jeste. I nemojte se spremati za intervju za posao. Nemojte reći da ste timski igrač. I istovremno lider. Jer je to nemoguće. To je kontradikcija u pojmovima. Ne čitajte instrukcije kako da odgovarate na pitanja komisije. Nego pričajte iz srca. Budite iskreni. Recite da ste radili u butiku. Na građevini. Da niste radili godinama. Ili da ste radili u porodičnoj firmi neki smoran posao. Šta god.
I zato, ako ste isprobali sve druge metode, predlažem da makar iz igre isprobate ovaj moj. Princip estetike. Sviđanja. Stilskog uklapanja. I zdravog razuma. Nemojte mnogo da mislite o kriterijumima. O tome šta treba da radite. Obratite pažnju na ambijent. Na atmosferu. Gledajte. Osećajte. Slušajte. I sebe i druge. I ako se to što vi jeste i što bez pripreme i učenja možete da kažete o sebi uklapa u neki drugi svet – krenite. Probajte. Radite. Padajte. Dižite se. Razvijajte svoje mišiće za kretanje životom. Ako vam se ne sviđa to što ste izabrali, idite dalje. Dok ne nađete mesto koje će vam se sviđati.
Vaše nije samo da učite. Nego i da živite. Da gledate. Slušate. Osećate. Radite. Padate. Ustajete. I u svemu tome uživate.
Beograd, Uskrs 2017.