Onako, suštinski sam gladna. Rekla je jedna divna mlada žena. Na pitanje šta bi jela. Znala je da ni jedna hrana sa menija ne bi nahranila njenu glad. I upravo je razumevanje te naše lične gladi centralno pitanje mog bavljenja. I životnog. I na radionici. A i u ovom tekstu.
Onda smo spomenule Vladetu Jerotića. Kaže mi da voli da popije neku čašu vina. Da zapali cigaretu. Ljudi su tražili da im se objasni. U čemu je tajna. Sve što je ljudsko nije mu strano. Objasnio je. Voli da svoje lepe momente kruniše čašom vina. Ili cigaretom. A kada se ne oseća dobro – ne puši i ne pije. Nego se isceli na neki drugi način.
Od sestre sam čula misao: Ne radi ništa iz gladi. Nemoj čak ni da jedeš iz gladi. A sve se dešavalo tik pred radionicu na kojoj se bavimo razumevanjem strukture svoje punine. I svoje praznine. Razumevanjem čega je naše biće gladno. I na koje zdrave načine to možemo da zadovoljimo. Što je za mene esencijalno pitanje iz sprektra životnih zavrzlama.
Često zaboravljamo da smo duhovna bića, koja imaju ljudsko iskustvo. Duhovna smo bića, koja žive u telu. A imamo dušu. Kako je rekao veliki filozof i mistik Pjer Teilhard. A ti slojevi našeg bića imaju različite potrebe. Telo ima apetit. Naše srce ima želje. Naš mozak ima planove. A ego ima ambicije. Dok je našoj duši sasvim dovoljno.
A današnji svet baš i nije napravljen po meri duše. Kojoj je sasvim dovoljno. Danas se uglavnom bavimo planovima. Da zadovoljimo svoje ambicije. I da nahranimo telo. Radimo ono što mislimo da moramo. Da ne ostanemo „bez hleba“. Da „nahranimo“ porodicu.
I radimo sve više i više. Tokom dve godine mog boravka u korporativnom svetu radilo se do pet, pola 6. I još uvek je bilo ok ići kući. A danas, desetak godina kasnije, radi se do 6-7-8. Nakon toga se prelazi na mailove. Do sitnih jutarnjih sati. Danas je kao neka jeres kada ljudi požele da oko 6-7 krenu kući. Šta će tamo? Pitaju ih.
I tako. U ovom ambijentu, moramo da potisnemo želje svog srca. Da ih odložimo za neki godišnji odmor. A onda ne možemo da stignemo ni do naše duše. Kojoj se obraćamo svaki put kada izađemo sebi u susret. Kada se bavimo onim što želimo. I što nam se radi. I sa kim nam se radi.
Savremeni čovek svoje centralne obroke pojede uz projekte. Uz mailove. Uz razgovore o poslu. A sa svojim najmilijima stigne da pojede eventualno večeru. Ukoliko nije na nekoj dijeti. Koja preporučuje da se ne jede posle 7.
Rimsko pravo je definisalo bračnu zajednicu kao „spojeni kod stola i postelje“. A razvod braka „rastavljeni od stola“. U korporativnom svetu su mi najteže padali ti tzv. radni ručkovi. To da pričamo o poslu. Dok ručamo. Uh. U jednom momentu sam izrekla rečenicu: Jedem samo sa prijateljima. Odbijajući radni ručak. Sa poslovnim partnerima.
Uskoro sam i izašla iz ovog sveta. U kojem nisam mogla da čujem svoje srce. O duši da i ne govorim. I tačno znam taj osećaj suštinske gladi. Taj osećaj na pauzi od pola sata: pa mogu valjda sebe da uvažim na neki način. I tako sam na pauzama kupovala neke stvarčice. Da nadomestim taj tupi osećaj praznine. Da danas za sebe nisam uradila ništa. Novac koji sam zarađivala, olupavala sam rekordno. I bez mnogo smisla. Trošila sam 50 eura na pauzi. Na tren sam imala osećaj da sam se ispoštovala. A već u naredna 2 minuta sam znala da mi sve te krpice ne znače ništa. Da sam i dalje gladna. I da mi ništa ne pomaže.
Osećala sam se kao na povocu. Kao robinja. Koja je prodala skoro ceo svoj dan. Odnosno najkvalitetniji deo dana. Života. A ostajalo mi je nešto malo vremena. Da nahranim telo. Čujem svoje srce. I ponegujem svoju dušu. Za šta uglavnom nisam imala energije. Pa mi je trebalo nešto instant. Brzo. Zgusnuto. Da u sat – dva zadovoljim sve te moje gladi.
Današnji sistemi su definitivno preveliki za male probleme života. I duhom premali za naša velika pitanja. Pa ostajemo životno gladni. Pokušavamo da se nahranimo raznim stvarima. Instant. Brzo. Zgusnuto. Hrana za dušu. Za poneti. I za usput pojesti.
Pitamo se čega smo gladni. Tražimo nove stilove ishrane. Vegeterijanci. Vegani. Frutarijanci. Sirova hrana. Makro-biotičari. Paleo. Hrono. Intolerancija. Ishrana po krvnim grupama.
Idemo na razna vežbanja. Da vidimo šta bi našem telu prijalo. Na ulasku u korporativni svet sam shvatila da mi je potrebno neko svakodnevno vežbanje. Da bih preživela dan. I tako sam našla yogu. Koju svakodnevno vežbam od tih korporativnih dana. Skoro petnaest godina.
Odnedavno sam otkrila i kundalini yogu. Koja mom biću godi. A bogami i plešem. I trebalo mi je vremena da razumem svoje biće. Da razumem kakav izraz mi treba. Volim slobodan pokret. Slobodan izraz. Bez pravila. Pa sam pronašla, posle mnogih traganja, ples ritmova. Slobodan teatar pokreta. I telesno orijentisanu psiho-terapiju. Jer dok nije u mišićima, za mene je svako znanje puka glasina.
A tek što čujem od raznog sveta šta sve ima. Što bi da dođe do naše duše. Radionice. Učenja. Afirmacije. Autogeni trening. Teorija uspeha. Pozitivna psihologija. Psiho-terapija. REBT. NLP. Moja radionica. Dijagnostika karme. Snimanje aure. Energo terapija. Reiki. Terapija bojama. Muzikom. Pokretom. Aroma terapija. Terapija gongovima. Zvučne kupke. Kupanje u šumskim laticama.
Sa mojim frizerom i prijateljem redovno pričam o našim upitanostima. O životnim zavrzlamama. Rešenim i nerešenim. Pita se Maestro od kada je nama ljudima postalo potrebno toliko učitelja, savetnika, life-coacheva? Terapeuta? Tumača? Čitača? Kako smo nekada živeli bez svega toga?
I čini mi se da što je više radimo stvari koje „moramo“, koje „treba da uradimo“, nauštrb onoga što nam se hoće, to nam je veća glad. Što smo „bolji“ i „pristojniji“ član našeg društva, veća nam je glad. I veća je halapljivost. I što smo više u konceptima, u planovima i ambicijama, naše telo, srce i duša se bune. Hoće čist doživljaj.
Pričamo o tome kako danas ljudi istom halapljivošću kojom su nekada jeli, idu na nove dijete. Na nove načine ishrane. Na nova vežbanja. Na nove radionice. Ne uviđajući da su suštinski gladni. I da im je halapljivost ista. Samo u novom ruhu.
Zanimljivo mi je da pratim kako ta naša iskonska glad dobija razna ruha. Pa od trivijalnog transa kozumerizma postaje naizgled sofisticirana glad za novim načinima ishrane. Za svim mogućim detoksima. Yogama. Radionicama. Ovim i onim. Nove industrije se samo razvijaju. I nude našoj duši spas.
A našoj duši tako malo treba. O tome pričam sa maestrom Goranom. Koji je osim toga što je frizer – i vajar i stvaralac prostora. Od staroga pravi novo. Od babe – dve devojke. Kada radiš ono što voliš, za-dovoljan si sobom. To čisti. Ne treba ti mnogo. Ni sapuna. Ni hemije. Čist si i lep iznutra. Pa sijaš. Nisi gladan. Ni hrane. Ni nove garderobe. Ni bega u neki drugi grad. I tih nekoliko komada garderobe koje imaš ti stoje naročito. I svi te pitaju gde si ih kupio? A ti ih nisi čaki ni kupio. Nego su do tebe stigli. Nekim putevima volšebnim.
Pričamo o tome kako nam u stvari vrlo malo treba. Kada uvažimo sebe. Svoju dušu. Kada živimo sebe. I kada svoju istinu delimo sa sličnomišljenicima. Sa plemenom.
I zato verujem da je najvažnija stvar koju za sebe možemo da uradimo da razumemo sebe. Da razumemo čega smo gladni. Čime se bavimo već na jednoj od prvih radionica.
Mnogi su čuli za Maslovljevu hijerarhiju potreba. Koja je u međuvremeno malo osavremenjena. I to je grm u kojem se nalaze mnogi odgovori.
Pa je dobro da proverimo kako zadovoljavamo svoju sigurnost? Često su to poslovi koji nam daju sigurnost, a uzmu sve ostalo. Uključujući i dušu. Pa ne budemo gladni hleba. Ali budemo životno gladni. Potreba za sigurnošću je zarobila više ljudi nego svi zatvori sveta.
A sigurnost je malo i u kontradikciji sa životom. Koji sam po sebi nije sigurna kategorija. Danas jesmo. A sutra ko zna gde smo. I baš zato što se oko nas sve menja iz časa u čas, mi tragamo za nekim svojim skloništem. U kojem ćemo moći da udahnemo. I odahnemo.
Poslednji i jedini put sam imala „sigurnu“ platu dok sam radila u korporativnom svetu. Pa baš zato što znam koliko sigurnost može da bude „opasna“ rabota, ja sam svoju sigurnost drugačije definisala. Sigurna sam zato što svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Što svakoga dana vredim više sebi. I drugima. I to mom biću daje apsolutnu sigurnost da je sve u redu. I da će sve biti u redu.
Kod potreba je važno da znamo i da zadovoljena potreba ne motiviše. Odnosno, kad smo ručali, više nismo gladni. Niko ne ostaje i ne sedi u restoranima. Nakon što je ručao. Ma kako oni čudesni bili. Kada smo zadovoljili sigurnost, postaje nam dosadno. Treba nam šarenila. Raznovrsnosti. Igrački. A i naša duša je divlja. Od silne sigurnosti, ona hoće da popizdi.
I što nam je posao sigurniji, to nam više adrenalina treba. Najveći adrenalin đankiji su baš ljudi iz „sigurnih“ svetova. Pa se izmišljaju uznemirenja. Drame. Poslovi za „juče“. Abrovi. Šarenila. Adrenalinski svetovi. A i industrija se bogami pobrinula. Da našoj duši smisli uzbuđenje. Konzumerizam. I šarenilo.
Kad smo se izigrali, hoćemo nešto više. Treba nam da budemo značajni, važni, naročiti, autentični. Pa svako traži svoju naročitost. Neko pravi tattoo. Neko pirsing. Drugačiju frizuru. Stil odevanja. Neko je predsednik. Ugledan član društva. A neko je siledžija. Razni ljudi na razne načine hrane svoju glad za značajem.
Što je Džim Keri rekao: Voleo bih da svi budu bogati i slavni. Da vide da nije u tome stvar. Stvar je u tome što zadovoljena potreba ne motiviše. Kada smo bogati i slavni, sigurni smo i naročiti. Ali možemo da budemo gladni nekih drugih stvari.
Kada pokažemo svetu da smo glavni baja, i to nam postane nedostatno. Fali nam neko naročit kome bismo bili glavni. Koga bismo voleli. Kome bismo mi bili glavni na svetu. Sa kim bismo delili svoje upitanosti. Nekome je potrebna porodica. Nekome posvećeno partnerstvo. Ljudi koji su mnogo povređivani traže neke manje bolne načine ljubavi. Pa obožavaju svog ljubimca. Ili prirodu. Ili nešto što im daje osećaj bliskosti.
A kada smo sve ovo nahranili, ostajemo gladni naših duhovnih potreba. Oko kojih se valja malo potruditi. To je naša potreba da živimo sebe. Svoj najdublji Poziv. Ono za šta smo rođeni. I da živimo i delimo sebe u svetu sličnomišljenika.
I odatle je danas duhovna industrija u procvatu. Odatle toliko raznih načina na koje možemo da nahranimo našu dušu. Ako razmišljamo sa nivoa ambicije i planova, to može da se čini vrlo komplikovano. Pa mislimo da treba da prostudiramo i iskonzumiramo sve te razne ponude iz spektra „hrana za dušu“. Radionica. Reiki. Zvučna kupka. Latice. Kraja im nema.
Neki moji obožavani heroji, kada otkriju svet koji može da im nahrani glad za sobom i za zajedništvom, krenu po radionicama. Do granice poroka. Kao što sam i sama radila. Pa krenu redom. Sve. Radionica. Healing. Ovaj ili onaj. I onda cele svoje dane ispune programima. Učiteljima. Savetnicima.
Mnogo je anegdota iz ovog registra transa potrage za sobom. A najslađa mi je ona kada me je jedna divna mlada žena nazvala. I rekla da je njen muž izgleda malo odlepio. Nakon svih radionica na kojima je bio, krenuo je kod veterinara. Očekujući da intuitivni i nemušti jezik veterinara nađe ono što niko nije. Ah. Smejem se. Uvek kada se ovoga setim.
A smejem se i zato što verujem da veterinar može da bude veliki znalac. Iscelitelj. Važno je samo da nađemo ono što nama odgovara. Što se uklapa u nas. A ne da nam bude deseti savetnik u nizu. Posle kojega nas čeka termin na isceljenju gongovima. A ok su i gongovi. Samo da ne pobrkamo sisu i mleko. Kako neko mudar reče.
Ja sam u potrazi za sobom stigla do Hondurasa. Očekujući nešto veliko. Pompezno. Prosvetljenje. Ispunjenje. Spektakl. Vatromet svesnosti. A u stvari, stvari su mnogo jednostavnije nego što mislimo. Jer naša duša ima dovoljno. Pa mi se odjednom moje traganje učinilo potpuno komično. I besmisleno. Kao u nekom vicu. Kao priča o veterinaru. Pa sam zdravorazumski rešila da se ipak vratim kući. I da tamo probam da razumem stvari. I čini mi se da je to bio moj bljesak svetlosti. Taj povratak kući.
I pratite šta vam prija. Ko vam prija. I ne morate da probate baš sve. Nađite nešto što liči na vas. Što se uklapa u vaš svet. Što vas zanima. Pa mu se pustite. Posvetite. Čak i ako niste našli nešto bi vas zanimalo, posvetite se bilo čemu. Stvari postaju svete, kada im se mi posvetimo. I čišćenje poda može da bude najuzvišenija duhovna radnja. Koja čisti našu svesnost. Da pojednostavim: radite ono što volite. Ili volite ono što radite. I uopšte. Zavolite ono što imate. Da vam srce uživa. Važno je da dođemo do duše. Koja ima dovoljno. A iz duše sve preliva.
Nekada davno čula sam odličan predlog za glad. Kada osetimo da smo gladni, najverovatnije smo žedni. Pa neka prvo popijemo malo vode. Da nahranimo ćelije. Da pokrenemo telo. Ako smo i dalje gladni, možda nam samo treba neki dobar razgovor. Pa neka pričamo sa nekim dragim. Ako i dalje ostanemo gladni, e onda možemo da jedemo. A ako i dalje osetimo da smo onako suštinski gladni, dobro je da se pitamo šta bi nas usrećilo?
A što se gladi tiče, poslednih godina izbegavam da govorim kako se hranim. Postalo mi je neumesno. Kao da me neko pita koju modu pratim po pitanju ishrane. A ja prosto ne pratim modu. Nego sebe. A ljudi k’o ljudi. Uvek su ljubopitljivi. I u svemu traže značenje. I viška značenja. Hoće da im objasnim zašto jedem sada baš to. A ja kažem, zato što mi se jede. Da nema nekog dubljeg značenja.
Tokom 15 godina vegeterijanstva prošla sam kroz mnoge faze. Od one prve radikalne. Veganske. Kada sam se pitala kako iko ikada može da pojede nešto mesnog tipa. I to sam verovatno emitovala svakom svojom porom.
A onda sam prosto shvatila da ima raznih tipova ljudi. Da ne može tigar da se hrani isto kao zec. Pri tom poznajem mnoge ljude nulte krvne grupe. Za koje znam da moraju da jednu meso. I da nikoja moda tu ne pomaže. Najviše što moj muškarac izdrži je da do popodne (13h) ne jede meso. I dok nije pojeo meso, on ostane onako suštinski gladan. On to zove post. I to zaista i jeste post. Baš kao što je prvih godina pomame za postom Patrijarh Pavle, na pitanje kako da ljudi poste, odgovorio: Kako ko može. O tome se radi.
Moja baka je govorila da greh ide iz usta, a ne u usta. Ima popova i učitelja, koji veruju da je manji greh pojesti nešto što „nije dozvoljeno“, nego ne primiti od čoveka dar koji nam je spremao. Gozbu koju je za nas napravio.
Nedavno sam na celodnevnoj plesnoj radionici imala zanimljiv razgovor na ovu temu. Nakon 15 godina vegetarijanstva, naučila sam da nosim svoju hranu. Jedan plesni drugar mi je prišao. Sviđa mu se kako se staram o sebi. Kaže. Baš mi je to bio lep kompliment. Da. Rekoh. Da li sam vegetarijanka? I jesam i nisam. Jedem ribu u poslednje vreme. I baš mi prija, kažem.
Uzvratim mu pitanjem. A ti? Znajući da je učitelj yoge. Pa mi je nekako imalo smisla da ga to pitam. A o njegovom odgovoru evo i do danas razmišljam. Bio je vegetarijanac. Vegan. A onda je shvatio da ga to što jede potpuno drugačije od ljudi čini dalekim od njih. Pitao se i da li ih osuđuje. U svakom slučaju im je bio dalek. A u poslednje vreme je počeo ponovo da jede meso. Sada ima osećaj da je povezan sa ljudima. Da. Ne ide greh u usta. Nego iz usta. I iz misli koje imamo.
Čime bih volela da završim današnju priču. O gladi. Nije ideja samo da utolimo glad. Nego da je utolimo zajedno sa dragim ljudima. Čini mi se da je zajedništvo danas potrebnije nego ikada.
Pa ako cele dane provodite sa vašim kolegama, možda bi imalo smisla da se ne odupirete radnim ručkovima. Kao što sam ja to nekada radila. Nego sa onima sa kojima ste, podelite ono što imate. Jer i te kolege su vaša porodica. Sviđalo se to vama ili ne. Spojeni ste kod stola. A možda i kod postelje. Tokom službenih putovanja. Pa onda kada stignete kući, podelite i sa ukućanima ono što imate. Kasnu večeru. Makar neku laganu. Zdravu. Hrono. A bogami ni postelja nije za zanemariti.
Umesto da budemo gladni i željni naše porodice i naših najmilijih, dok smo po ceo dan na poslu, možemo da promenimo pristup. Danas možemo da imamo nekoliko porodica. Korporativnu porodicu. Našu izvornu porodicu. Prijateljsku porodicu. Ljude sa kojima delimo zajednička interesovanja. Naročito one sa kojima nam je duhovnost bliska. I nikada nećemo biti gladni. Jer je važno da ništa ne radimo iz gladi. Čak ni da ne jedemo iz gladi.
I za kraj nam sledi instant recept za trajno ispunjenje. Neka ono što radite bude vaša svetinja. Posvećenost. Predanost. Kao i osoba sa kojom ste. Neka bude ceo vaš svet.
I nemojte ništa raditi iz nedovoljnosti. Izađite sebi u susret. I svaki dan radite nešto što baš volite. Negde gde volite. I sa kim volite. Ma kako „obično“ vam to izgledalo. Ispunite srcu želje sve. Pa onda krenite u akciju. I pravite planove. Kako da još više imate tih divnih momenata. U kojima vam srce peva. Telo skakuće. A duša se veseli. I onda ste pobedili.
Da pušim, sada bih zapalila cigaretu. Iz gušta. Kao Vladeta Jerotić sa početka teksta. Zato što sam zadovoljila svoje potrebe. Za stvaranjem. Za pisanjem. Za bliskom razmenom. Za razumevanjem. Za deljenjem. Za igrom. A zadovoljena potreba ne motiviše. Jebiga. Takvi smo mi ljudi. Sada mi je telo gladno pokreta. I srce naročite ljubavi. Sa Petrom. Mojim muškarcem. Zajednička šetnja po kiši koja istrajno rominja će nahraniti svaku moju poru. Da. Stvari su mnogo jednostavnije nego što mislimo.
Beograd, 7. maj 2017.