Evo mene i mog muškarca u sred jedne nove životne faze. Nakon što smo se pre godinu i po dana zavoleli. I nakon što je naša ljubav preživela susret Nindže i Boema. Tako što je Nindža malo popustila sa nindžećim ritmom. I u svoj život vratila elemente života u paru. I bohemije na nindžeći način. A Boem je ponovo aktivirao Nindžu u sebi. Doselio se u Beograd. U novi svet. Iz svoja dva grada. Iz Kopenhagena. I iz Sombora. I nakon što posvećeno i u 4 ruke tkamo našu ljubavnu svakodnevicu. Došlo je vreme za nove odluke.
Što se mene tiče, ja sam mnogo godina pravila moj Svet. Moj Raj. I napravila ga. U Beogradu. U Inter brigada. U kući herojskoj. Gde sam objedinila sve svoje izraze. Pisanje. Stvaranje. Vežbanje. Radionice. I taman kad sam ga napravila, desilo se nešto novo. Bljesak. Ljubav. Koju sam, ruku na srcu, iskreno iščekivala nekim krajičkom svesnosti. I kada mi se ona desila, prepustila sam joj se. Nisam kalkulisala ni tren.
Moj muškarac me je očarao od prvog susreta. Svojom svesnošću. Rečima. Šarmom. Ciganskim srcem. Virtuoznošću koja se oseća celim njegovim bićem. Time što me je video. I što mi je odmah šapnuo: Ja znam ko si ti. I što mi je već u prvih pola sata našeg razgovora rekao: Voleo bih da si moja žena. Poljubio me odmah, javno i pred svima. Na sred partija. Gde je bio ceo moj svet. I što je već za nekoliko dana došao u Beograd. Kod mene. I ostao.
Moj muškarac je sa 12 godina počeo da svira u kafani. I kao dečak je bio koncert majstor svog porodičnog orkestra. Od malih nogu je znao da prepozna svakog gosta. Da zna ko je. I šta voli. I da mu pogodi pesmu. I tako je bilo mnogo godina. A onda je 30 godina živeo u Danskoj. Zavoleo Sever. Dansku. Postao Danac. Voleo dve žene. Dankinju. Pa Iranku. I maštao o povratku u Sombor.
Sombor je bio njegova čežnja. Njegova fantazija. Bohemija. Somborske ruže. Kafane. Porodica. Sinovi. Prijatelji. Slučajni prolaznici. I tokom 30 danskih godina je svakog slobodnog trena dolazio u Sombor. Bio gazda Pera. Okupljao ljude. Da se jede. Pije. Peva.
Čeznuo je da pusti svoju Dušu da se izrazi. Dosta mu je bilo Danske. I žena strankinja. Kojima nije mogao da objasni svoje najsitnije i najtananije želje. Čeznuo je za običnom i jednostavnom ženom. Koju će voleti. I koja će ga voleti. I sa kojom će živeti običan i jednostavan život. U Somboru. To je bila njegova vizija.
Za početak je kupio kuću u Somboru. Od mnogo kvadrata. Na sprat. Kakvu često kupuju ljudi koji rade u inostranstvu. Njegova Iranka nije bila zainteresovana za njegovu kulturu. Za Sombor. Za Srbiju. Jednom je bila u Somboru. I ništa joj se nije sviđalo. I nakon 15 godina ljubavi, među njima se napravio zid. Od ćutanja. Od nerazumevanja. Od svih neiskazanih reči. Teško objašnjivih ličnih principa. I tako. Pa su se razišli.
A on se malo pustio Somboru. Za kojim je toliko čeznuo. Sve češće je dolazio. I dolazio. I shvatio da ni u Somboru nije više kao što je nekada bilo. Da njegovom danskom stilu Sombor baš i ne odgovara. Da za njega Sombor znači skoro isključio bohemiju. I somborske ruže. Da su i prijatelji posle 30 godina malo sporiji. Malo nezainteresovaniji za živi život. A više preokupirani nekim teškim temama. Kukanjem na ovo. I na ono. I tako. Sombor je bio kao neki njegov usud. Njegova rana. Čeznuo je za njim. Davao mu se ceo. A onda od Sombora ne bi dobio skoro ništa. A nekada i ništa. A često mu je uzeo sve što je imao da mu da. I po neku kap više.
Dok se nismo desili mi. Na Božić. Pre godinu i po. Njegovo srce mu je odmah reklo da sam ja ta žena. No bunila ga je ona njegova vizija. Obična i jednostavna žena. Koju će voleti. I koja će njega voleti. I sa kojom će deliti običan i jednostavan život. Ja mu nikako nisam delovala kao obična i jednostavna žena. Niti je mogao da sa mnom zamisli običan i jednostavan život.
Predstavili su me kao vrlo fensi, savremenu i ne-običnu ženu. Nindžu od Japana. Sa mnogo škole. I mnogo sveta u nogama. I sa mnogo svega. Sve to ga je privuklo meni. Od prvog trena. Ali ga je u momentima razvoja naše ljubavi bunila intrepretacija njegove vizije.
A ja sam moju viziju već u velikoj meri napravila. Srce Beograda. Srce srca Beograda. Vračar. Moja omiljena ulica. Omiljena kuća. U koju sam smestila čitav moj svet. Pisanje. Stvaranje. Deljenje. Herojski svet. I sve što mi srce poželi. Ples. Bicikl. Ada. Yoga. Prijatelji. U mojoj viziji nije bilo muškarca. Jer sam već mnogo godina naučila da živim ovako. Sama. U svom i herojskom svetu. Ipak, jedan kutak moje vizije imao je i jednu skrivenu želju. O ostvarenom, ispunjenom muškarcu. Sagovorniku visoke svesnosti. Sa kojim ću moći da delim sve te moje radosti.
Od prvog trena smo se zavoleli. Ja sam se očarala njegovom visokom svesnošću. Koja se čuje u svakoj njegovoj reči. Zaljubila sam se u njegov život. U njega. Ni u mojoj viziji nije pisalo da moj muškarac ima osnovnu školu. Ali je pisalo da je visoko svestan. Svoj. Slobodan. I ostvaren. Čist. I da me voli. I da ga volim.
Jednom me je pitao da li mi smeta što je neuk. Na šta sam se grohotom nasmejala. I rekla da ovaj put nije izabrao pravu reč. Zato što on nije neuk. Nego je samouk. Podsetila sam ga da je on moj najinspirativniji sagovornik. Ikada. I pričala sam mu o blagodetima toga što je on svet razumeo iz sebe. Iz svog iskustva. Iz živog života. On je u Danskoj spoznao sebe. I to je bilo sasvim dovoljno. Jer je onda razumeo i ceo svet. Za razliku od većine visoko obrazovanih ljudi. Koji su prvo učili svet. Tako što su im nekakvi učitelji to interpretirali. Po mom razumevanju to je ipak second-hand znanje. U najmanju ruku. A pri tom, najveća većina ljudi nikada nije ni zavirila u sebe.
I nakon godinu i po dana naše ljubavi, svakodnevno i nekoliko puta se zaljubim u te njegove koncerte rečima. To kako ih bira. Slaže. Svira. Virtuozno. Jedan je od najmudrijih ljudi koje sam srela. Mudrac. Učitelj. Kao neki indijanski poglavica je. I zahvalna sam nebesima što smo se prepoznali. Što moja interpretacija muškarca nije značila da on mora da ima završen fakultet. Master. Ovo – ono. Nego da bude moj najbolji sagovornik. I da zna.
I tako nas dvoje pravimo jedan naš divan raj. Jedan običan život. U kojem smo po cele dane zajedno. U kojem stvaramo u 4 ruke. Ja pišem. On svira. I taj stvaralački ambijent je za mene Raj. To čak nisam mogla ni da razmaštam. Ni u najluđim vizijama. Taj naš atelje. I ljubav. I meni je sve po mom. Osim tog jednog dela.
U kojem osetim da njemu nedostaje Sombor. Njegova Fina banda. Orkestar sa kojim svira. Iz Beograda odlazi u Sombor svako malo. Na dve-tri nedelje. Ipak, znam da to nije to. I da njegova muzika po malo pati. I da nije u potpunosti izražena. A to je njegova druga najveća ljubav. Balalajka. Muzika. I to da ga ljudi čuju. Vide. Da zaćute pred njegovom virtuoznošću. Ipak je on virtuoz. Ipak se ljudi i posle 30 godina sećaju kako je svirao. I pevao. I ipak on svakodnevno i posvećeno svira. I vežba. I ja iskreno navijam da napravimo rešenje koje će sadržati i njegovu muziku. Da svira sa svojom bandom. I da ljudi čuju njegovu muziku.
I o tom rešenju koje sadrži sve potrebne elemente za oboje se u ovoj priči i radi. I po meni. I po njemu. I po nama. Za početak smo rešili prodamo njegovu somborsku kuću. Jer to nije kuća koja zadovoljava naše potrebe. Kada je krenula priča o prodaji kuće, videla sam da je gazda Pera u procepu. I prodao bi kuću. I ne bi. Pa sam mu predložila da napravimo probu. Tako što ćemo ljudima koji žele da kupe njegovu kuću najpre izdati kuću. Da oni dožive kako je to živeti u toj kući. A i da on u telu oseti kako je njemu. Bez te kuće. Ispostavilo se da je to bila fantastična ideja. I stanari su zavoleli kuću. A gazda Pera je shvatio da nikada nije ni voleo tu kuću. Nego ju je kupio iz nekih svojih drugih razloga. Dok je živeo u Danskoj. I dok mu se činilo da bi takva jedna kuća okupila sve njegove svetove. Muziku. Sinove. I somborske ruže.
A onda je shvatio da je posle 10 godina kuća i dalje nekako gola, očerupana i nemnogovoljena. I da je vreme da je voli neko drugi. I tako se jedna nepoznata u poslednjih šest meseci pretvorila u poznatu. Kuću ćemo prodati. Mašala.
U tih nekoliko meseci gazda Petar, inače jarac teritorijalac u horoskopu, je ostao bez obe svoje kuće. Somborsku kuću je izdao. Pred prodaju. A u svojoj kopenhagenškoj kući skoro više da nije ni bio. Ni ta kuća više nije imala magnetiku za njega. I pre bi se vraćao iz Kopenhagena. Nego što bi stizao. Sve na svetu ima svoj rok trajanja. A njegovoj Danskoj je definitivno taj rok istekao.
I što je najluđe, živi u trećoj kući. U ženinoj kući. U Beogradu. Gradu koji do pre godinu i po dana skoro da nije ni poznavao. Dok ga naša ljubav nije dovela u Beli grad. Beograd mu je bio kao Štokholm. Kaže. Kao da se iz Danske preselio u Švedsku. Novi grad. Nova kultura. Posle svih života. Posle svih vizija. I snova o Somboru. O velikoj somborskoj kući. Punoj ljubavi, muzike i porodice. Kojoj on predsedava. I vrši funkciju Poglavice.
U Beogradu je taj njegov Poglavica ostao gladan. A bogami se ni teritoralni Jarac nije izrazio. A nedostajalo je i muzike da se čuje svetom. Virtuoz je iz svoje potrebe i iz svoje virtuoznosti svakodnevno svirao. Ali bez dobre bande. I bez ideje gde će se ta muzika slušati. Istovremeno je imao priliku da prati i kako se ja ostvarujem. I kako svakodnevno delim svoje stvaralaštvo sa svetom. Njemu je taj deo deljenja svog stvaranja nedostajao. I ja sam toga vrlo svesna. I zato celim srcem osmišljavamo rešenje koje će zadovoljiti sve naše potrebe. Što češće.
U Beogradu mu malo nije prijala ni balkanska neuređenost. Nepristupačnost. To što su u našoj ulici i na celom Vračaru kola parkirana na trotoraru. I što moramo da idemo po kolovozu. Njegovoj urođenoj potrebi za strukturom i uređenošću, smeta beogradska neuređenost. Raznolikost gradnje. Balkanski stil u arhitekturi. Njegovo oko se ipak naučilo na somborski austro-ugarski i na skandinavski stil. Široke ulice. Biciklističke staze. Uređenost. Sređenost. Na tu vrstu lepote.
Inače, moj muškarac je najurednija osoba koju sam ikada srela. I na svu moju sreću, ova njegova urednost nije prešla u opsesiju. Nego u potrebu. Sa kojom se rodio. U svojoj ne-mnogo uređenoj ciganskoj porodici. I seća se da je od prvih dana ređao i prao stvari. Obožavam tu njegovu potrebu za čistoćom, urednošću i elegancijom. Zezam ga da je on moj Ele-Ganci. Čim se probudi, glanca se i doteruje. U Beogradu mu ne prija ni košava. Koja razduvava njegovu zalizanu frizuru. Smejem se. I kada mu vetar razduva kosu. I kada je on odmah začešljava. A smejem se i što je zavoleo čupavu ženu. Isprva je on mene zalizivao. A ja njega raščupavala. A onda smo obrnuli teze. Kad smo se razumeli. I suštinski zavoleli.
I tako smo zahvaljujući Beogradu zaključili šta mu je potrebno. To je bio najvažniji deo razumevanja sebe. Potrebna mu je ravnica. To je njegov predeo. Pristupačnost. Široke ulice. Staze. Da može da šeta. Kao gospodin. Picnut. Sređen. Zalizan. Da uživa u šetnji. I da vozi bicikl. Lako. Bez da rizikuje život. I svaki put kada ja vozim bicikl po Beogradu, a vozim ga svaki dan i cele godine, on se po malo brine. I da. Trebaju mu uređene ulice. Fasade. I potreban mu je grad.
A da nije Sombor. Jer je posle 30 shvatio da je Sombor kao neki njegov mali demon. Koji bi rasturio i njegovo zdravlje. I našu ljubav. I ja sam rođena u Somboru. Ali sam takođe pre 30 godina otišla. I prosto je preslatko koliko ja svoje potrebe ne mogu da da zadovoljim u mom rodnom gradu. I često se pitam kako sam pretekla i prvih 18 godina života. Skoro ništa što jedem se ne prodaje u Somboru. I skoro ništa što ja praktikujem se ne nalazi tamo. Ples. Kundalini yoga. A po najviše ljudi. Otvorenost Beograda. I estetika Beograda.
U poslednje vreme Sombor ima sve manje magnetike za nas. I za njega. I za mene. I za nas. Posle svih njegovih maštanja o Somboru, jedino što sada u Somboru ima je muzika. S vremena na vreme. Sa njegova dva druga. I po neka pijanka. Sa nekim od svojih drugara. Koji su još uvek zainteresovani za druženje. Za bohemiju. Za život. Za uopšte. To mu je možda bilo dovoljno kada je jednom godišnje dolazio kao gazda Pera iz Kopenhagena. A na svakodnevnom nivou, to postaje jedna otrcana priča. Bez mnogo smisla i radosti.
Pričamo o tome. Pita me za Beograd. Jasno mu je da je to moj izraz. Pita me da li je to i jedini grad u kojem bih mogla da živim? Pa verovatno da nije. Kažem. Probala sam i okusila razna mesta. Ali sam Beograd izabrala. Zbog njegove otvorenosti. Zbog Beograđana. Baš zbog te njegove brdovitosti. I spoljašnje nepristupačnosti. Koje mog NINDŽU čine živim. I aktivnim. Zato što je to moj izvor. Zato što svaku interakciju u Beogradu doživljavam kao rast. Svaka osoba koju u Beogradu sretnem me inspiriše. Ovde dolaze veliki učitelji. Od kojih učim. Ne moram da ih tražim po svetu. Pa mogu da učim. Da rastem. Da plešem. Da negujem svoju životnu energiju. Da stvaram. I da delim to svoje stvaralaštvo sa svetom. Da.
To je tako. I tako je bilo dok sam bila sama. Sada su i moje potrebe nove. Imam potrebu da i moj muškarac živi sebe. I od početka sam nekako očekivala da ćemo da živimo u dva grada. Što je meni super. Od kojih će jedan biti Beograd. A drugi neka on izabere.
I tako je Petar, zvani Piter, Perica i gazda-Pera počeo da vrti globus. Da sa svojim srcem priča šta bi bio taj grad. I to je jedna divna stvar. Zbog koje sam se takođe zaljubila u njega. To kako priča sa svojim srcem. I kako izlazi iz uobičajenih kutija. To kako se vrti globus sam učila kod Čarlsa Foknera. Velikog učitelja donošenja odluka. Koji nas je učio baš sve to što moj muškarac radi. Poslednjih meseci sam se ponovo dvesto puta zaljubla u njega. Prateći kako on to uživo živi i radi. Sve što sam ja učila. Zato o tome i pišem. O jednom vrlo strateškom donošenju odluka. I o razumevanju i interpretaciji svoje vizije. I o njenoj reinterpretaciji. Jer je i to mnogo važan deo. Možda najvažniji. Proveriti kako je mali Perica doživeo ženu svog života. I šta danas znači i gde se odvija njegov sanjani život?
Zbog njegove otvorenosti da se pusti životu i situacijama koje mi život donosi, pokazalo se da je i jedna naizgled fensi žena može da bude obična i jednostavna. I često mi kaže kako sa mnom živi svoj život iz snova. Iako mu prvih dana nije tako izgledalo. I živi ga čak iako je van svojih terena. Van Sombora. Kopenahgena. U Beogradu. Koji je zavoleo. I koji mu je super. Ali opet kao neki Štokholm. Gde bi takođe isto tako mogao da živi. Jer razume jezik. Način života. I ljude. Ali nema osećaj da se vratio kući. A celog života je čeznuo da se vrati iz tuđinata.
I stvarno je neprocenjivo blago ta njegova otvorenost. I spremnost da se pusti. Ona je i načinila da sada ovako vrti globus. I da sa svojim srcem priča gde bismo mogli da napravimo našu kuću ljubavi.
Pa nekoliko dana propušta ideju da živimo na nekom velikom salašu. Sa dvorcem. Konjima. Poslugom. Od čega se meni plače. Kažem da meni trebaju grad. Ljudi. Sledećih nekoliko dana se zabavlja idejom da živimo na obali Dunava. Eh. Dunav. To bi već moglo. Kažem. Ali da je blizu Beograda. Smejem se.
I tako se već neko vreme muvamo oko Novog Sada. Novi Sad je grad u kojem je naša ljubav i zvanično počela. Prvog januara 2016. Došli smo da se sretnemo u Novom Sadu. Između Novog Sada i Sombora. Kod njegovog sina Nenada. I tako. Svaki put kada dođemo u Novi Sad on cvrkuće. Jao, kako je divan i širok grad. Vidiš kako je lepo uređen. A ne kao kod nas u ulici. Na tvom Vračaru. Svaka fasada je na svom mestu. I svaka dlaka je na svom mestu.
Isprva se začudio kada sam mu predložila da istetovira češalj. Smejem se. Ne znam nikoga ko je toliko kao češalj. Koga toliko loži uređenost. Urednost. Ah. Pa dobro. Novi Sad mu je zadovoljio prvi kriterijum. Biciklističke staze. Podseća ga i na Kopenhagen. I na Sombor. Blizu mu je Sombor. Dovoljno blizu. A dovoljno daleko. Dovoljno blizu da skokne na probu. Kad god poželi. I dovoljno blizu da njegovi Somborci mogu da dođu kod nas. Ipak je on gazda Pera. A u Beograd Somborci baš i nisu radi da dođu. Uvek nađu hiljadu razloga. Saobraćaj, gužva, parkiranje. A dovoljno je daleko da ga ne mame somborske kafane. Novi Sad je dovoljno blizu i da ja mogu da skoknem u Beograd. Kad god poželim. Da plešem. Da vežbam. Da imam radionice. Sastanke. A dovoljno daleko da možemo da imamo naš privatni život van kuće herojske.
Pričamo naravno i o ljudima. Svi tvoji prijatelji su u Novom Sadu. kaže. Ja ga ispravim. Mnogi moji prijatelji su u Novom Sadu. Ipak je to grad u kojem sam živela 17 godina. Tokom kojih sam uglavnom prijateljevala. I boemisala. Da. Novi Sad je grad gde su moji vrlo važni i dragi prijatelji. Sestrinstvo. Učitelj Dušan. Frizer Goran. Dunav. Estetika. U Novi Sad dolazim svakog meseca. Svih mojih beogradskih godina. I da. Novi Sad jeste moj grad. Moj grad Venere. Lepote. Estetike. Druženja. Lakoće. Uživanja. U Novom Sadu je godinama živela i Staša. Moja prijateljica. I krojačica. A lepote nikada dosta. U Novom Sadu oboje hranimo svoju potrebu za lepotom. Što u našem slučaju nije mala stvar.
A on je odmah stekao nekoliko dragih prijatelja u Novom Sadu. Sasvim dovoljno za njegov dobar izraz. Za razliku od mene sa razgranatim i mnogim prijateljskim svetovima, on voli da svoju ljubav usmerava. Da je daje ženi koju voli. I još jednom do dva prijatelja. A već je zavoleo mog frizera Gorana. Majuškinog Zorana. I moje prijateljice. Tako da, što se njega tiče, to bi bilo sasvim dovoljno. Što se prijatelja u jednom gradu tiče.
Pričamo o Novom Sadu. Koji je bio skoro koban za mene. Dugi niz godina. U Novom Sadu nisam imala nikakvo otvaranje. Ostvarenje. Od čuda od deteta, stigla sam do undergrounda. Radila sam preko 6 godina u kafani. I nisam uspevala da se izrazim. Jedva sam se nekako dočepala Izvršnog veća. Hvaljen bio Emil Fejzulahi. Zahvaljujuči njemu sam pretekla Novi Sad. I imam osećaj da Novi Sad ne može da zadovolji moju potrebu za poslovnim izrazom.
Petar me podseća da je to bilo nekada. Da je sada novo vreme. Da sam ja srela sebe. Napravila sebe. I svoj poslovni izraz. I da više ne tragam za njim. Beograd je moj izvor. I moj grad. I naš grad. I grad u kojem ćemo zadržati našu vračarsku kuću. Kuću herojsku. Podseća me. Sada tražimo grad koji će i njemu dati priliku da se ostvari. A možda ću poželeti da i Novom Sadu dam neki deo svog stvaralaštva. Otom-potom. Kažem.
Po istom receptu Čarlsa Foknera po kojem smo izdali pa prodali kuću, krećemo i u Novi Sad. Da ga isprobamo. Ali ne u goste. I ne kao turisti. Nego kao Novosađani. Iznajmljujemo stan u centru Novog Sada. Da živimo nekoliko dana. Da pišemo. Sviramo. Kuvamo. Šetamo. Vozimo bicikl. Ah.
Smejem se. Zato što smo na ovu avanturu krenuli 1. maja. Kada je pola Beograda krenulo istim vozom u Novi Sad. Na Frušku goru. Na neki svoj roštilj. A mi smo, na moj predlog, krenuli biciklovima. Da bismo što više osetili život u gradu. Svakodnevicu. Da doživimo kakav nam je dan u Novom Sadu. Ah. To putovanje sa biciklovima u vozu prepunom do ispadanja ljudi je neprepričivo. I za mene nikada doživljeno iskustvo. A bogami i za njega. Setio se one svoje vizije. Da je čeznuo za jednom običnom i jednostavnom ženom. Sa kojom će živeti običan i jednostavan život. Sva sreća pa su mladi ljudi tolerantni oko svega. Pa i oko naših biciklova. Koji su stajali usred svih njih.
Nakon vrlo intenzivnog putovanja, boravak u Novom Sadu je bio čaroban. Uživancija na biciklovima. Staze. Širina. Lepota. Uređenost. Sve. Sviđa mu se i Dunav. I Dunavac. I veličina. O uređenosti da ne govorim. Šifra: češalj.
Moj muškarac je odmah dobio sto novih ideja. Bio je poletan. Lak. Stalno mi je pokazivao kako je nešto lepo. Divno. Pokazivao mi je ovo. Ono. I bio je svoj. Svirao je. Istraživao. Dobijao nove ideje. Želeo da se sretne sa Goranom. Sa Zokijem. Inicirao akcije. I ponašao se u gradu kao pravi domaćin.
Već je i ovo sasvim dobar pokazatelj. Naša duša i celo naše biće nam odmah javljaju koliko nam neko mesto odgovara. Naročito onima koji su prisni sa sobom. Koji su spoznali sebe. I koji razgovaraju sa svojim srcem. Odmah znamo taj duh mesta. I kako se slaže sa našim duhom. I ja sam tokom mojih putovanja i traganja to naučila. Da brzo očitam duh mesta. Spiritus loci.
U Novom Sadu mi je odjednom bilo jasno i logično otkud mu se desio Novi Sad. Kada u srcu imaš Sombor, a 30 godina živiš u Kopenhagenu, Novi Sad je čista sredina i dobra kombinacija ta dva grada. Nešto između. A nalazi se i tačno na sredini između dva naša grada. Sombora i Beograda. A i intuitivno smo nekako odmah izabrali to mesto. Za početak naše ljubavi.
I sve se više nosimo mišlju da napravimo svoju kuću ljubavi u Novom Sadu.
A da moj posao i moj izvor ostanu u Beogradu. U Inter brigada. A Beograd hrani i njegove prestoničke potrebe. Teatri. Koncerti. Ultra gizdanje. Otvorenost ljudi. I deset hiljada kafana.
I to je ono što sam htela da vam ispričam. Da nas podsetim da je nama ljudima svojstveno da znamo. Jedino je potrebno da zavirimo u svoje srce. I tako moj muškarac prolazi kroz donošenje svojih velikih odluka, kao da radi po skriptama Čarlsa Foknera. Korak po korak. Školski. Ponekada se ubacim i ja. Nekim ekstravagantnim Foknerovim predlozima. Koje Petar prihvati i isproba. Zahvaljujući svojoj blagoslovenoj otvorenosti.
Pričala sam mu priču o jednom američkom istraživanju. U kojem je hiljadama ljudi ponuđeno da besplatno otputuju. Samo da izaberu. Ponudili su im jedno morsko mesto i jedno skijalište. I bilo je potrebno da izaberu jedno od ta dva. I da jave šta su odlučili. Najluđe od svega je što velika većina ljudi nije izabrala ništa.
Istraživači su utvrdili i razloge ove neodlučnosti. Odnosno teškoće u donošenju odluka. Ljudi su ponuđene alternative doživljavali različitim čulnim aparatima. O moru su razmišljali u slikama, mirisima i ukusima. Dok su za zimovanje imali zvučne i telesne senzacije. Tipa osećaja u telu. Pa prosto nisu mogli da uporede babe i žabe. Sliku i zvuk. Miris i osećaj u telu. I zato je toliko važno da se uđe u iskustvo. Da se isproba. Zato smo mi izdali kuću. Da bi se i videlo. I čulo. I osetilo. I mirisalo. I okusilo. I ujutru. I u podne. I uveče. Da bismo svi bezbolno osetili kako to izgleda. Zato odlazimo u Novi Sad da isprobamo čulno kakva je senzacija živeti u Novom Sadu. I tako.
Da bismo doneli dobru odluku potrebno je da znamo šta nam je važno. Koji su naši kriterijumi. Meni su važni inspiracija, pisanje, stvaranje, ljubav, deljenje. Herojski svet. Otvoreni ljudi. Ples. Bicikl. Kundalini yoga. Prijatelji. Ada. Dunav. Velika voda u gradu. Može da bude i more. A njemu su važni ljubav, inspiracija, lepota, uređenost, muzika, bohemija, njegova Fina banda. I povremeni nastupi pred ljudima. Koji osećaju i vrednuju njegovu muziku. I njegovu virtuoznost.
Eto sada sam vam ispričala kako nas dvoje pravimo naš svet. Još uvek nije gotovo. I sigurna sam da ćemo još neko vreme vrteti globus. Jer je dobar osećaj vrteti globus. I stvarati svoj život. A zanimljivo je i testirati razna rešenja. Proveriti svim čulima koliko zadovoljavaju naše potrebe. A nije kraj sveta ni ako se naš izbor ne pokaže kao idealno rešenje. Tražićemo dok ne nađemo. A dotle ćemo uživati u beogradskom životu. Evo vidim da se i gazda Pera sve više pušta Belom gradu. I nalazi mnogo elemenata koji mu prijaju. Pa kada se zaželi bohemije, a on skokne na dva-tri dana u Sombor. Na probu.
Fokner bi nam sada rekao da velike ljude velikima čini upravo prisnost sa sobom. Jasnoća cilja. Svesnot šta im je važno. I najvažnije. I lakoća sa kojom donose odluke. Jer je i donošenje odluka veština. Koja se vežba. Donosioci odluka su najpre doneli preko nekoliko „loših“ odluka. Da bi narasli do „dobrih“ odluka. Da bi razumeli šta im je važno. I šta mora da bude. A ne boje se ni „greške“. „Loših“ odluka. Pa ako nam se naša odluka ne sviđa, uvek imamo pravo da se predomislimo. Da promenimo neke njene elemente.
Važno je da negujemo mišiće donošenja odluka. Na malim, svakodnevnim stvarima. Oko kupovine na pijaci. Oko poručivanja ručka u restoranu. Oko toga koga ćemo pozvati na rođendan. A koga nećemo. Koje ćemo cveće zasaditi ove sezone. I tako, oko svake „male“ odluke postajemo sve prisniji sa sobom. Jer skoro da i nema suštinske razlike između toga šta ćemo izabrati za ručak. I gde ćemo izabrati da živimo. A mnogo nam je lakše da razumemo sebe na „malom“. Jer nema malih i velikih stari. Sve su one odraz našeg bića.
A naše biće se prepada „presudnih“ odluka. „Životnih“ odluka. Pa se nekako skameni od straha da ne pogreši.
I zato se opustite. Uživajte u donošenju mnogo malih odluka. I ne zaboravite – da bi neka odluka bila dobra, mora da bude dobra najpre za nas. To je dobra startna pozicija. Jer, što je bolje JA, bolje je i MI.
Beograd, 16. maj 2017.