Ponovo sam ušla u školsku učionicu. Prvi put nakon 21 godine. Kada sam se u junu 1996. zarekla da nikada više neću održati ni jedan jedini čas matematike. Ovu odluku sam uklesala u kamen tako što sam u naredna 24 sata deportovala celu svoju biblioteku na matematički fakultet.
U učionicu sam ušla na poziv moje prijateljice. Učiteljice. Koja je poželela da njene učenike ispratim u peti razred. Da im kažem par mudrih reči. Na temu petog razreda i nastavnika. Koji ih čekaju.
Uh. Koliko lep zadatak. I koliko ne lak. I što sam se više njime bavila, shvatila sam koliko mi je velik zadatak Ivana zadala. I koliko je na rubu mog sistema vrednosti. Takoreći „biti ili ne biti“. I zbog mog NE školi. I zbog mog NE sistemu. I zbog svih mojih NE. I zbog svih mojih DA. Ovaj zadatak je bio na rubu prihvatljivosti mog suštinski subverzivnog bića. Koje je našlo svoj konstruktivan izraz. Ali koje svakako nije neko ko podržava sisteme. I ko o njima može da priča lepe reči.
I što se čas više približavao, to sam više uviđala koliko je ovo nemali zadatak. Za mene. Pripremala sam se za njega nezapamćeno. Neuporedivo. Više nego za sve moje radionice. Za sva snimanja. Za sve nastupe.
Shvatila sam koliko mi je dalek i nepoznat svet u koji treba da idem. U mom okruženju baš i nema mnogo četvrtaka. Petaka. Desetogodišnjaka. Pokušala sam da se setim sebe u tom uzrastu. Da se setim svojih težnji i strahova. Pričala sam sa mamama. Tetkama. Učiteljicama. Uh. Svašta su mi rekle. I to me ni malo nije ohrabrilo. Lakše bi mi bilo da su me pozvali da držim čas u Papua Novoj Gvineji.
Setila sam se moje patnje sa učiteljicom. Koja me je držala na ražnju. Od kada sam joj rekla da je blesava. Kada sam shvatila da nas je pogrešno učila da množimo. A to sam provalila naravno ja. Oduvek sam bila matematičar. Setila sam se moje školske patnje. I mnogih nastavnika koji su bili sve, samo ne pedagozi. Učitelji. Koji su se iživljavali nada mnom. Uh. A onda mi je kod kuće tata dodatno objasnio da su nastavnici sigurno u pravu. A da ja ne valjama. Što mi je to bilo strašno. Kao neka izdaja. Kao da mi je rekao da su čuvari u logoru u pravu. Tako sam se osećala.
Setila sam se cele svoje pobune. Tog ogromnog nemira. Koji se nije uklapao u onaj dosadni i u život neutemeljen sistem. Ah. Nije ni čudo što nisam želela da upišem srednju školu. Iako sam bila vukovac. Takmičar. I sve to tako. Iako volim da učim. Iako ceo život učim. I podučavam.
Mladi ljudi kojima sam trebala da pričam o V razredu imali su drugi raspored karata. Oni su dobili jednu čarobnu učiteljicu. Kao iz bajke. Onu koja vojuje sve te neke sistemske propuste. Preuzima odgovornost. I daje se učenicima. Sva. Jedne od onih koja je zbog sveg svog danavanja u svom kolektivu smatrana ne baš mnogo normalnom osobom. I koja unatoč svemu tome istrajava. I radi jedan veličanstven posao. I to ne malo godina.
Kada sam pomislila šta sve čeka te divne mlade ljude, smrzla sam se. Majko mila. Kakva lobotomija. Koliki predmeti. Toliko neusklađeni sa današnjim trenutkom. Sa novim dobom. Sa njegovim potrebama. I zahtevima. Koji veze nemaju sa životom. Sa rešavanjem životnih zavrzlama. Uh. A shvatila sam i da ovo definitivno nije tema koju ću sa njima pričati.
Mislim da se nauka nikada nije više odvojila od života. Od stvarnosti. A samim tim i škola. Koja se nalazi na padinama nauke. Većina predavača ne razume današnje doba. Ni njegove predmete. Setila sam se da su još pre 20 godina moji đaci morali da uče čitave predmete koji uveliko više nisu postojali. Elektrane iz 60-ih. I tako to. Koliko vremena je potrebno da školski sistem razume savremeni trenutak. I da ga ubaci u svoj program.
Sa druge strane, većina desetogodišnjaka je danas funkcionalno pismenija od svojih nastavnika. I roditelja. I čini mi se da se nikada u civilizaciji nije desilo da su deca spretnija od svojih odgajivača. Da mogu da ih podučavaju u životnim veštinama. Baratanju kompjuterskim veštinama. Tehnologiji. Stranim jezicima.
Sada ih čekaju učenja o endoplazmatičnim retikulumima. Valencama. Ovcama na Novom Zelandu. I različiti predmeti. Koje će na kratko zapamtiti. I koja će im zauzeti radnu površinu. Polako će im dodavati nove i nove informacije. Elektrane iz 60-ih. I raznorazna besmislena znanja. Koja im nikada niko neće povezati. Do zrelog doba njihova radna ploča biće potpuno puna. A oni će se zabuniti oko svih tih retikuluma. I kurikuluma. Pa se više neće sećati ni ko su. Ni šta vole. Ni šta ne vole. Uh. Ni ovo nije tema koju ću sa njima pričati.
Ja se u stvari bavim saniranjem posledica vaspitanja. Od raznoraznih odgajivača. I sve više uviđam da su državne škole na našem podneblju napravljene od strane poslušnih državnih činovnika. Da bi stvorile nove činovnike. I sada tek jasno uviđam koliko zavrtanje i zašarafljivanje duha se u našim školama dešava. A kao rezultat višedecenijskog sistemskog uvrtanja imamo činovničku naciju. Skoro nesposobnu da radi bilo koji drugi posao. Osim da traži vezu za neko nameštenje.
Ja ne mislim da je mnogo ljudi na svetu rođeno da bude činovnik. Niti da ih to suštinski usrećuje. Pa onda dođu kod mene. Ili kod nekog drugog savetnika. Da ih podsete kako da izađu iz tog činovništva. Kako da se sete sebe. I svog najdubljeg poziva. Ima toliko toga što treba da od-uče. Uh. Ni ovo nije tema koju ću sa njima pričati.
Neću im reći ni da je ljudima sa kojima ja radim potrebno godinu-dve-tri da delimično saniraju posledice sveg tog „vaspitno-obrazovnog“ sistema. Svih tih „mora“, „treba“. Normi. Pravila. Koja kažu kada sme da se govori. Kada i šta da se jede. Kada da se ide na toalet. I nikada nisam razumela zašto se kaže da je od kolevke pa do groba najlepše đačko doba. Meni se čini da su nam ti nedužni i nejaki mladi ljudi dati na milost i nemilost. A mi ih polako zombiramo. I debilitiramo. I utrnjujemo od života. Sram nas bilo.
Čude se onda kada odrastu, kako to da su postali tako mehanički ljudi. Tako poslušni. Pitaju se da li je moguće da su tako temeljno zatrpali ono što su voleli. Šta su želeli. Šta ih je činilo srećnima. Pitaju se kako su pristali da se čitavog života bave onim što ne vole. Što im je neko naredio. Sugerisao. Bez da su se temeljno suprotstavili. Ikome. Ikada. Pa sada osećaju samo duboku prazninu. Unatoč visokim činovničkim položajima. U raznim ustanovama. Tako da kažem. Uh. Kakva reč. Ustajala.
Juče sam na mojoj radionici Na putovanju heroja pričala o visokoj svesnosti. Potrebnoj za herojsko putovanje. Sa njom se rodimo. U mnogim tzv. primitivnim društvima, stariji članovi zajednice podstiču decu od prvih dana da se sete svog najdubljeg poziva. Okupljaju se žene. Pevaju pesme oko novorođenčadi. Tim pesmama ih podsećaju sebe. Svoje suštine. Angažuju zvezdočatce. Da odgonetnu za šta su pozvani.
Jedna velika plesačica i začetnica modernog plesa, aktivna i u svojim devedesetim je ovo divno razumela. I formulisala. Marta Graham kaže da u svim vremenima postoji samo jedna jedina životna sila baš kao naša. A ona se kroz nas izražava dejstvovanjem. I kako smo u svim vremenima samo jedni i jedini mi, naša dužnost je da je izrazimo. Ako je ne izrazimo, ona se nikada neće ispoljiti. I nije naše da se pitamo koliko je ovaj naš izraz dobar. Niti kako se poredi sa drugima. Naše je samo da držimo kanal otvorenim.
A društvo nam upravo temeljno zatrpava kanal. Od prvih dana. Ne dajući nam da se izrazimo. Da pevamo svoju pesmu. I zato nam je potrebno dosta vremena da otrpamo taj kanal. Da izrazimo svoju životnu energiju. Koja uglavnom nije planirala da provede život u nekoj ustanovi.
I ovo nije samo moj utisak. Ovo kazuju i svetska istraživanja. Koja naše obrazovne sisteme rangiraju na začelje svetske tabele. Među najslabijima smo u funkcionalnom znanju. U školama nam temeljno zatrpaju kanal. Nauče nas da budemo poslušni. I da ponavljamo tuđe reči. Bez da ih povežemo makar do nekakvog funkcionalnog znanja. Bez da sa njima nešto uradimo. Pa onda od silnih retikuluma ne znamo da napravimo sebi ni doručak. Da odemo od tačke A do tačke Z. Da platimo račun. O samostalnom životu da i ne govorim. Niti o preduzetništvu. Stvaralaštvu. O višoj svesnosti. Dođe mi da plačem. Ni ovo im nije tema koju mogu da im pričam.
I što se vreme mog časa približavalo, moja upitanost je bivala sve veća. Svakako neću pričati nešto u šta ne verujem. Celim bićem. To sam znala. Pomislila sam koliko je subverzivno to što me je Ivana pozvala na čas. Ako me slučajno budu pitali šta zaista mislim o onome što ih čeka, rekla bih im. Druge mi nema. Pa šta bilo da bilo. Moja vera mi ne dozvoljava da postupam drugačije. Ipak sam ja nekakva Bepa.
Zamislila sam situaciju u kojoj deci iskreno odgovaram na pitanja šta ih čeka. Čeka ih jedan vrlo zajeban period. U kojem će nastaviti da im zatrpavaju taj kanal. U kojem će ih dodatno ukalupljivati. Učiti poslušnosti. Spremati za ustanove. Učiti netačnim stvarima. Iz nekakvih nauka koje su potpuno neutemeljene. I netačne. I koje izgleda služe uglavnom da ih zabune. I udalje od sebe.
Na svu sreću, koliko god temeljno zatrpavali ovaj kanal, naša životna sila hoće da se izrazi. Milom ili silom. Pa ako joj ne damo pravi izraz, ona nam napravi čitav cirkus. Uznemirenje. Razboli nas. Odvede nas u pobunu. Negde van ustanove. Samo da skinemo sve te naslage sa svoga bića. Da se setimo sebe. I svog poziva.
Često mi heroji kažu da su zabezeknuti što u mnogim svojim raznim školama nisu učili to što mi pričamo na radionicama. I meni se tako čini. Zato sam Radionicu i napravila. Elementarna zdravorazumska logika. O nama. O našem najdubljem pozivu. O načinu da ga živimo. I sa svetom podelimo.
Da bi se danas normalno živelo, potrebne su paranormalne sposobnosti. Šalim se često. Ali se i ne šalim. Potrebne su nam veštine i znanja upravo obrnuta onima koje će ovi mladi ljudi učiti napamet narednih godina. A onda će morati da uče još. I još. Jer im druge neće biti. I jer sa tim znanjima neće moći da žive u stvarnom svetu.
Pa će onda bežati u učenje. U master. U drugi master. Doktorat. Nakon svake diplome sve sigurniji da još uvek nisu spremni za život. Filozofirajući na maminim sarmama. I bivajući sve dalje od života. Čekajući neko fino nameštenje u ustanovi. Već su sada jasno vidljivi rezultati ovog našeg tzv. obrazovnog sistema. Ustanove su sve punije. A sve je manje sveta spremno da zaista živi sebe. Da napravi svoju firmu. Svoj život. Uh.
Eh. Možda će doći dan kada ću poželeti da se pozabavim reformom obrazovnog sistema. Jer sam ja učitelj u duši. I reformator. I jer mi se plače što je ovako. Kad samo pomislim kakav su potencijal ovi božanstveni mladi ljudi. I šta bi sve moglo sada da im se da. Da ih se nauči. Ah. To svakako neću pričati na mom predstojećem času. Govorila sam sebi.
Na ove teme svakodnevno pričam sa mojim muškarcem. Često mu kažem da se spasao. Što je prestao da ide u školu sa 12 godina. I što je uzeo instrument u ruke. I krenuo da živi. I da razumeva svet iz sebe. Iz instrumenta. Iz virtuoznosti. I on mi je najveći učitelj. Podseća me na naš ljudski potencijal samospoznaje. Samoostvarenja. Samoisceljenja. Znanja koje se nalazi duboko u nama. U stvari mi znamo sve što treba da znamo. Dok nam nauka, škola i mediji ne zatvore kanal. I načine nas poslušnima. Visokom zavisnima od sistema. Životno nefunkcionalnima. O preduzetnišvu i stvaralaštvu da ne govorim.
Što manje razumeš šta neko zanimanje znači, to oni više zarađuju. Kaže mi. Da. To je ta mistifikacija. Koju nam sistem uvali. Ta ideja da smo masteri. Doktori. Intelektualci. Kakva otrcana reč. Moj muškarac je dugo mislio da je neuk. A da je okružen intelektualcima. Iako je bio virtuoz na balalajci. Solista. Iako je naučio Dansku. Postao Danac. Tek je u Danskoj shvatio da svašta zna. I da se njegovo iskustvo vrednuje. U prisustvu danskih intelektualaca. Virtuoza. Radnika. A onda je malo počeo i da preispituje naše „intelektualce“. Kada je video kako nevešto i nezgrapno žive.
On je svet spoznao tako što je spoznao sebe. Baš kao što na hramu i piše. Spoznaj samoga sebe. A onda je shvatio da je samouk. A ne neuk. A uvek je znao da je virtuoz. I danas više ne govori za svoje prijatelje da su intelektulaci.
Danas se u toj istoj Danskoj više ne uče predmeti. Na klasičan način. Jer život nije od predmeta satkan. Nego se uči životu. Situacijama. Odnosima. Životnim veštinama. A svako se ohrabruje da nađe svoju virtuoznost. Svoju balalajku. Svoju matematiku. Da otvori svoj kanal. Pa kada skontaš svoj predmet, savladao si sve. Postao si virtuoz. Skinuo si blato sa svog kanala. Kroz koji ti stiže sve što treba da ti stigne.
Nas dvoje smo došli do iste svesnosti. Toliko različitim načinima. Ja prošavši sve knjige. I sve sisteme. Preispitujući ih. Minirajući ih. I odbacujući ih. Praveći svoj zdravorazumski praktikum životnih zavrzlama. A on živeći. Svirajući. Voleći život. Žene. Učeći novi jezik. Nove kulture. Radeći. Stvarajući.
I zato sam se u njega zaljubila. U to njegovo čisto visoko svesno iskustvo. Bez ijednog učitelja. Bez ijedne knjige. A on se u mene zaljubio zato što sam „intelektualka“. Koja to nije. Koja razume i priča njegov jezik duše.
Često pričamo sa Domaćicom naše kuće. Goca je divna mlada žena. Zdravog i praktičnog razuma. Svašta zna. Ima ćerku u prvom razredu. Često deli svoje upitanosti sa nama. A mi joj kažemo kako mi to razumemo. Pričamo o konceptima koji važe na našem podneblju. O tome na koje sve razne načine roditelji debilitiraju decu. I zatrpavaju njihove kanale. O „vaše je samo da učite“ principu. Koji se završava filozofijom na maminoj sarmi. Trajnim invaliditetom da se započne sopstveni život. Unatoč najvišim obrazovnim titulama.
Pričamo o školskim trendovima. O rođendaonicama. Za koje je potrebno 400€. Za jedan rođendan. Pričamo o roditeljima koji hoće da njihova deca budu „kao sva ostala deca“. Pa uzimaju kredit da bi pravili rođendan u rođendaonici. Majko mila. Pitam je da li je rekla svojoj ćerci da ona treba da 20 puta spremi nečiji stan da bi to platila? Pri tome, ona čak nema ni neko naročito mišljenje o istim tim rođendaonicama. Majko mila. Šta se to sa nama zbiva? A posle se čudimo otkud to da naša nacija živi tako kako živi. Preko granica mogućnosti. Otkud nam ideja da uzimamo kredite d bismo išli na more? Na skijanje? Da pravimo svadbu? Da budemo kao sav normalan svet?
Kažem joj da je najvažnije to njeno divno praktično znanje o životu. Koje primenjuje na sebe. I svoju porodicu. I da je to jedno od najvažnijih učenja koje ona može podariti svom detetu. To što je ona zaključila. To što ona radi. To što su njene vrednosti. I neka je ne mrzi. Neka sve to nauči svoju ćerku. Da skuva. Da spremi. Da sašije. Da budžetira. Da od ničega napravi nešto.
A u školi ionako neće naučiti ništa. Ili skoro ništa. Kažem joj. Samo će je temeljno zabuniti. I neka ne govori da njena ćerka treba samo da uči. Da ne bude kao ona. Zato što tako sebe poništava. I tako njena reč više nema nikakvu težinu. Čim izgovori te reči, ona se diskvalifikuje kao roditelj. Eto tako ja to razumem.
Mislim da je danas roditeljstvo zahtevnije nego ikada. Pogotovo ako se deca zateknu u okruženjima gde je dizanje kredita za rođendaonicu najnormalnija stvar. Uh. Mislim da nikada nije bilo važnije da roditelji pričaju sa svojom decom. O svojim vrednostima. Čak i ako ceo svet oko njih misli drugačije. Naročito ako ceo svet oko njih misli drugačije.
Priprema za ovaj moj čas u IV4 otvorio mi je seriju upitanosti. Da li bih pustila svoje dete u državnu školu? Ili bih se svim silama potrudila da pohađa neko alternativno obrazovanje? Živim pored privatne beogradske škole. Gde viđam vozače. I dadilje. Koji dolaze po decu. Uh. Da li bih poslala svoje dete u danske škole? Da ga nauče životu. Skromnosti. I jednostavnosti. Ili bih ga poslala u Togo? Da ga nauče drevnim životnim veštinama? Da mu pevaju njegove pesme?
U svakom slučaju, mislim da je u našim uslovima najvažnije da roditelji sa decom rade svakodnevni detoks. Da proveravaju šta je u školi rađeno. Čemu su ih učili. I da posledice škole saniraju na dnevnom nivou. I da je važno uložiti dodatne napore. Da bi se detetu objasnilo da ne treba da bude kao i svi ostali. Da ima rođendana i van rođendaonice. I van kredita. Danas su definitivno potrebno paranormalne sposobnosti. Da bi se živelo kao sav normalan svet.
A onda se setim da svi mi dobijemo svoje rane za iseliti. I svoje darove za podeliti. I da svako ima svoje putovanje heroja. Setim se da i u svakom paklu postoji zrno raja. I obrnuto. I da u svim Sistemima postoji neki Učitelj. Neko ko voli svoj poziv. Ko se daje. I ko će decu učiti životu. I pokazati im kako treba.
Uostalom, takva učiteljica me je i pozvala. Da održim čas. A onda sam se setila da poznajem još nekoliko divnih učitelja. Koji vole svoj poziv. I kojima bih dala svoju decu. Da ih uče. Zato što se oni daju deci. Unatoč tome što od toga ne mogu da nahrane svoju porodicu. Niti da plate rođendaonicu. Naučili su da to ne umanji njihovo davanje deci.
Spremila sam nekoliko potencijalnih tema za mlade ljude iz IV4. Preslišavala sam se do ulaska u učionicu. Koja bi tema bila najbolja za njih. A onda sam se setila svog glavnog principa. Da pričam ono što mi je na srcu. Ono što sam ja. A moje srednje ime je Promena. A i njih je čekala Promena. I nije moje bilo da im pričam kakva promena ih čeka. Niti da ih prepadam. Život će im to već pokazati sam.
Pa sam sa njima pričala baš kao da sam na mojoj radionici. Na putovanju heroja. Ispostavilo se da su njihovi kanali vrlo otvoreni. I da su mnogo svesniji nego što sam mogla da naslutim. Koliko toga ovi mladi ljudi znaju. Koliko razumeju. Majko mila. Pričali smo o njihovim dosadašnjim životnim promenama. Spoljašnjim. I unutrašnjim. O strahovima koje su prevazilazili. Načinima na koji su ih prevazilazili. Bili su toliko živi. Živahni. Svesni. Zainteresovani. Rečiti. Nekoliko puta su me dirnuli do srži. Skoro rasplakali. A dva puta sam baš i zasuzila. Ah. Koliko je velika milost kada ti život daruje velikog učitelja.
Davno nisam bila u lepšoj školi. Sređenoj. Okićenoj. Negovanoj. Svaka učionica ima svoj mali vrt. Sa cvećem i klupicama. Kao u nekoj idiličnoj planinskoj zemlji. Više mi se činilo da sam u Švajcarskoj. Nego da sam u Beogradu. Ah. Dobro je. Ipak nije sve tako crno. Kao što sam ja mislila. Da. U svakom sistemu postoje Ljudi. Učitelji. Na svu sreću.
Kada malo bolje razmislim, i meni je život darovao neke velike učitelje. Koji su mi pokazali kako ne treba. Okunilu su moje rane. Koje sam morala da iscelim. I dok sam isceljivala rane, razvijala sam svoje darove. A dobila sam i nekoliko učitelja koji su mi pokazali kako treba. Koji su razvijali moje darove. Hvala im. I evo mene danas ovde. Iako mi je kanal temeljno zatrpavan. Ipak se moje biće polako oslobodilo većene tuđih naslaga.
Pa mi zato danas ne prija školsko zvono. Ni ceo taj ambijent ustanove. Poretka. Čak ni kada je uređen u švajcarskom stilu. Divno je što sam došla. Celo biće mi se ganulo. Proširilo. Razdrmalo. I ponovo sam se podsetila koliko sam dobru odluku donela onog 1. juna 1996. Da više ne održim ni jedan čas matematike. I što sam poklonila sve svoje matematičke knjige.
Da. Nisu mi potrebne knjige. Zbornica. Škola. Da bih bila učitelj. Matematičar. Matematika je u meni. To je moj sistem. Preko koga sam razumela svet. Život. I zahvaljujući kojoj rešavam sve te životne zavrzlame. I da. Ja nikada nisam prestala da držim časove matematike.
A ovaj tekst posvećujem Učiteljima. Koji vole decu. Svoj poziv. Koji se daju na pravi način. Koji razvijaju darove. I molim ih da istraju. Unatoč svim okruženjima. Unatoč svim kolegama koje će ih smatrati nenormalnima. Unatoč društvu koje ih neće mnogo vrednovati.
I roditeljima koji se bave svojom decom. Koji pričaju sa njima. Koji im prenose svoje najviše vrednosti. Koji ih vole. I podsećaju da ne moraju da budu kao sav normalan svet.
U stvari, mislim da je ljubav ipak sasvim dovoljna. Kad kažem ljubav, mislim na posvećeno bavljenje.
And the rest will follow.
There is so much to unlearn.
Beograd, 5. jun 2017.