Svaki put kad poželim da svoj rad podelim sa svetom, podsetim se kako je to živeti u Srbiji. I principa koji je davnih godina dobio čak i svoju skraćenicu. VIP. Veze i poznanstva. Ovom principu vremenom se pridružio još jedan: Mala bara, puno krokodila. Kako je vreme prolazilo, bara je bivala sve manja. A krokodila je bivalo sve više. I sve su veći bili. Pa nije više bilo svejedno ni kakve VIP-ove imaš.
Ja prosto za sve ove godine nisam našla način da uđem u srpski sistem. A i kada sam slučajno zalutala u neki, istrčavala sam iz njega. Glavom bez obzira. I pitala sebe šta mi je bilo? Prvi veći nesporazum sa sistemom desio mi se kada je trebalo da počnem da predajem na jednom finom fakultetu. Na pamet mi nije palo da će od mene tražiti da se učlanim u JUL. To je bila partija koja je tada parcelisala baru. Uh. To je u mojoj porodici bio tabu. Još se moj deda dičio time što je 20 godina bio direktor škole. Bez da je bio u Partiji. Zato što je bio posvećen. I što je u školi bio pre svih. I odlazio posle svih. I ja bih to partijsko pripadanje doživela kao lični bankrot. Po svim pitanjima. Zvanični sertifikat da sam nesposobna da nešto sa svojim životom napravim.
Moje NE JUL-u je bilo veliko kao kuća. Kao Tito ’48. Tako nekako. Nakon toga sam šest godina konobarisala u undergroundu Crnog bika. I bezuspešno pokušavala da nađem „neki posao“. Pri tome imajući diplomu matematičkog fakulteta. Koju je na novosadskom fakultetu dobijao jedan ili nijedan student godišnje. Ipak, u srpskoj bari to i nije bio neki kriterijum. Jebiga.
Kada sam u novom milenijumu ušla u svet projekata, malo sam bolje razumela kako se parcelišu bare. Najbolji projekti su išli onima koji su bili na vlasti. I njihovima. Pričali su mi tada vic sa zekom i medom. Zeka je ostalim životinjam objasnio da nije važno ko si. Ni šta znaš. Već kakvog mentora imaš. A zeka je za svog mentora izabrao medu.
I tako sam se ja smorila od svih tih principa. Posustala, ali ne i odustala. I zahvaljujući svim tim malim barama i naraslim krokodilskim familijama, napravila sam svoj svet. Svoj opus. Nezavisan od svih ostalih svetova. Od svih ustanova. Urednika. Časopisa. Izdavačkih svetova. Hvala je mojim prijateljima. I internetu. Zahvaljujući kojem mi je dostupan svet. Koji je na svu sreću malo veći od ove naše male bare.
I u svet pisaca sam ušla na moj način. Pisala sam svoje tekstove. I delila ih sa mojim svetovima. Hvala je internetu. U mom slučaju to uvek nepogrešivo činodejstvuje. Kada je došlo vreme da izdam svoj književni prvenac, nisam baš imala ideju kako se to radi. Pa sam rešila da krenem od samita.
Najpre sam otišla da doživim dodelu NIN-ove nagrade. Zabezeknula sam se svetom koji se oko te Nagrade kreće. Muškarci u poodmaklim godinama. I u sivim odelima. Kao sa dnevnika 90-ih. A ni retorika im nije bila mnogo drugačija. S obzirom na tematiku nagrađene knjige. Prepala sam se tih reči. I te agresivne energije. Koju ni opadajuća vitalna snaga nije ublažila. Ekipa mi je delovala kao sa literarne sekcije Bezbedonosno informativne agencije.
Sličan princip doživela sam i sa izdavačem za koga sam se odlučila po principu: najveći Baja. Za mene, naravno. Moj omiljeni srpski pisac. I nekada moja omiljena izdavačka kuća. Ništa manje od toga. I on je bio na onom NIN-ovom skupu. I vrlo se uklapao u njega. Čovek koji sebe shvata vrlo ozbiljno. Ali ne i ljude sa kojima radi. Čekala sam nekoliko meseci da pročita NINDŽU. Dopao mu se. To je bila grandiozna udica za mene. Otopila sam se od lepih reči koje sam dobila od mog omiljenog pisca. Ah. Trebalo je samo da čekam. Strpljivo. Bez pitanja. Uh. Prošlo je pola godine. U međuvremenu sam napisala još dve knjige. A onda sam shvatila da meni treba izdavač koji će moći da prati moj ritam. Nije ok da ja brže pišem nego što moj izdavač čita. Pa sam ovu saradnju razgodila.
Ipak, nisam odustala od ideje Velikog čike. Čuvenog izdavača. Ovaj drugi je bio brži. Moj književni prvenac je ugledao svetlost dana. Ali to je bilo sve. Nisam dobila ni jedan jedini intervju. Nikakvu promociju. Niko me nije uveo u svet pisaca. Nindžu su odštampali. Ja sam to platila. A oni su ga držali u svojim magacinima. I u ponekom zabačenom kutku poneke knjižare. U većim gradovima. Što bi rekli: u bolje snabdevenim knjižarama. Ah. Ja sam sasvim drugačije zamišljala izdavača.
Ovo je životna lekcija koju sam na tren smetnula sa uma. Oko onoga što mi je važno dobro je da se postaram sama. Umesto da se ljutim na nepoznate ljude što se nisu na „pravi“ način odnosili sa mojim delom. Eto meni „čuvenih“ čika. Sva sreća, zahvaljujući mojim prijateljima i Internetu, NINDŽa se čitao. I čita se. I tek će da se čita.
U međuvremenu sam napisala još 6 knjiga. A trenutno pišem još 2-3 knjige. Delim svoje tekstove na mrežama. Ljudi ih čitaju. Vole. Dele. Štampaju. Pitaju me: Kada će knjiga? Uh. Lakše mi je napisati knjigu, nego li je izdati. Vođena prethodnim iskustvima sa izdavačima, nešto sam se malo primirila. Valjda zato što sam još uvek nova u tom svetu.
Znam da je došlo vreme da moj ljubavni roman Virtuoz svakodnevice ode u svet. Prijatelji mi kažu da se latim posla. Da zasučem rukave. I krenem u izdavaštvo. Uh. Ja sam ponavljala moju mantru. Da imam toliko toga. I da ne mogu još da se bavim i svojom knjigom.
I tako sam ponovo rešila da se oprobam u plivanju tim malim barama. Da ispitam kakvo je stanje. Da vidim šta rade srpski krokodili. Da im ponudim svoju novu knjigu. Nekako sam odmah znala da nisam za veliku industriju. Nisam baš očarana konfekcijom. Ni moja garderoba nije konfekcijska. Ni moje torbe. O frizuri da i ne govorim. I čizme sam poručivala da mi se prave. Ni kafu ne pijem konfenkcijsku. Već ručno rađenu. Pa je valjda logično da i moja knjiga dobije sličan tretman. Da se slaže sa mnom.
Na moju želju da proverim stanje u srpskim barama, život mi je poslao jednog divnog i dragog izdavača. Gospodina, pre svega. I to čuvenog. Srdačan. Zainteresovan i posle pola veka bavljenja izdavačkim poslom. Posvećen. Mnogo sam volela kako se ophodi prema meni. I prema mom delu.
Ponovo su prošli meseci. Moj nesuđeni izdavač se možda umorio od silnog trajanja. Od mnogih rukopisa. Od srpske bare. I njenih krokodila. Trebala mu je rehabilitacija. A moj Virtuoz svakodnevice je morao da čeka. Uh. Da mi je neko rekao koliko ću ovladati čekanjem. Uh. Jedna nedelja. Druga nedelja. Proleće prođe. A dan nikada. Do jednoga dana. Kada smo se sreli.
Čim smo se sreli, sve mi je bilo jasno. Čovek se polako vraćao u život. Pričao mi je o zalasku sunca. O kraju života. O tome koliko se razočarao. U filozofiju. Naročito u anglo-saksonsku. U trgovačku republiku. U kojoj živimo. U kult novca. Razumeo je sve. Osim toga kako da se oseća dobro. Uvek mi bude žao kada pametni ljudi dozvole da budu razočarani. Predvideo je da ću se i ja uskoro razočarati. Iako sam sada u punoj snazi. I u punoj vitalnosti. Rekao mi je. I to sam baš čula. Hvala mu.
Pomislila sam: Ko je ovde lud? Ja u punoj snazi i vitalnosti. Hvala je životu. Očekujem da mom opusu energiju udahne čovek koji se trenutno bori sa sobom. I sa svojim dahom. I koji trenutno svu svoju vitalnu energiju ulaže u svoj oporavak. Bože dragi. A i kada se oporavi, ostaje mu razočaranje. I cinizam. Kojih baš i nisam sigurna da želim da budem deo. To je stvarno univerzalno komično. Koliko mi ljudi ponekad verujemo svima drugima. Osim sebi. I koliko očekujemo da nas podrže oni kojima je u stvari potrebna naša podrška.
Hvala životu što mi tako nedvosmisleno šalje znake. A ja sam se podsetila svoje povremene potrebe da me podrže neke čuvene čike. Zahvaljujući mom nesuđenom izdavaču, podsetila sam se da sam narasla. I da sam sada ja ta teta u najboljim godinama. I ako je na nekog red da povuče, to sam onda ja. Ovo je ipak veliko učenje. Vredelo je sačekati ga.
A onda sam tako jasno razumela kako varam sebe. Prvo i pre svega – nisam poslušala svoju Intuiciju. Od prvog momenta sa nesuđenim izdavačem nisam imala onaj fini osećaj da je to to. Da je sve u redu. Imala sam neku nejasnu euforiju. Koja me sva uskovitla. I govori mi: Beži sestro… glavom bez obzira.. Nasuprot onog finog, radosnog i gustog mira. Koji mi šapuće da je sve u redu. Da ostanem tu.
Nisam poslušala još jedan svoj važan princip. Ili lako – ili nikako. Kada sam videla da se stvari komplikuju, odlažu i produžavaju, odmah sam mogla da razumem da nije lako. Odnosno da je nikako.
Još jedan princip oko kojeg uvek najebem je onaj sa vađenjem. To je ona priča u kojoj majka ne kara sina što ide da se karta. Već što ide da se vadi. Već sam u momentu kad sam uvidela da stvari ne idu lako, mogla da proglasim kartaroški gubitak. I da nastavim dalje. Ali, ja sam se vadila još nekoliko puta. Čekala. I čekala.
A onda sam uradila nešto za šta sam svakom svojom ćelijom znala da je zabranjeno. U mom slučaju. A to je da svoje omiljene aktivnosti pomeram ili otkazujem zbog naknadnih dogovora. Prvi put sam otkazala svoje unapred dogovoreno novosadsko vikend druženje sa prijateljicama. Ah. Ispalila sam. A onda je i mene isto tako neko ispalio. Čovek mi se prosto celog vikenda nije javljao. I-A. I-A. A ja sam ostala sama. Slobodna. Prazna. I bez ikakvih planova.
Sledeći put sam ispalila sebe. Pristala sam da se vidimo u vreme mog svetog termina za vežbanje kundalini yoge. I dok sam tako ispalila sebe, ispalio me je i onaj sa kim sam se dogovarala. Šta drugo čovek i da očekuje? Nekako je logično. Da ispaljivač bude ispaljen.
A onda sam se setila još nekoliko znakova. Koje mi je život poslao. Koje sam mogla da pročitam i ranije. Da sam htela. Tih dana čekanja govorila sam mom muškarcu da nikada ništa dobro nisam imala od „čuvenih“ čika. Složio se da su i njega „čuvene“ čike dosta koštale. U raznim valutama. I u novcu. I u vremenu. I u samopoštovanju. Najčuveniji advokati. Koji su mu sastavljali nakaradne ugovore. U kojima su mu čak i ime pogrešili. Ugovore nisu ni pročitali. A posao su potcenili. I naplatili po čuvenim tarifama. Advokat početnik bi tu priču uradio mnogo veštije. I posvećenije.
Setila sam se i „čuvenih“ doktora koji mojoj mami nisu videli srčanu bolest. Od koje je za nedelju dana otišla sa ovoga sveta. I mnogih drugih čuvenih ljudi. Koji su ogrezli u svojoj čuvenosti. Koju su komercijalizovali. Ili je uveliko habaju. Da oproste svi čuveni i posvećeni ljudi.
Uvek sam bila pristalica ranih radova. Ili pune snage. Ipak sam ja Istok. Proleće. Mladost. Procvat. Eventualno Jug. Ali nikako Zapad. Niti ladni Sever. Dakle, smetnula sam sa uma i svoj životni princip Istok-Jugoistok. I otišla na Severo-Zapad.
A smetnula sam s uma i da je novo doba. I da je meni berićetna fina stvaralačka ženska energija. Kojoj sam posvetila i celu jednu knjigu. Heroina novog doba. Naspram one muške NIN-ovske. Dinosauruske. Da proste dinosaurusi.
Izignorisala sam još nekoliko svojih principa. Jedan od njih je i moj omiljeni i skoro sveti princip: Primeni na sebe. Tih dana sam počela sam da pišem knjigu sa radnim naslovom: Samostalni i svoji na Balkanu. Vodič za osamostaljivanje. U privatnom i poslovnom životu. Kako započeti svoj posao. Smejem se. Sama sebi. Što je to lekovito ljudi. Ah. Primeni na sebe Mari Bepa san. Practice what you preach.
I tama postaje svetlo kada se sećamo. O tome se radi. Vrlo je važno da svoja iskustva i učenja zapamtimo. I da ih primenimo u svim sledećim situacijama. To su ti znakovi. Koje tražimo negde spolja. U zvezdama. Međ’ ljudima. A nalaze se u nama. U samo nama znanim sećanjima. U iskustvima. Koja se momentalno očitavaju kroz te naše fine osećaje u telu. Ah.
U momentu dok su mi suze navirale na oči od besa što sam propustila svoj voljeni kundalini čas, čekajući skoro sat vremena nesuđenog mi izdavača, setila sam se da mi je život ipak sve rekao. Nedvojbeno. I neupitno. Da uzmem stvari u svoje ruke. Još sa 10 godina sam znala da nema pilota u avionu. I da je najbolje da uzmem kormilo. I da vozim. Čak i ako mislim da ne znam da vozim. Jer, u avionu ionako nema pilota. Kako sam to smetnula sa uma?
Onog trenutka kad sam rešila da prekinem ovu ujdurmu i da izađem iz pogrešnog voza, sinulo je Sunce nad Dunavom. One suze besnice, postale su suze radosnice. Osetila sam mir. Onaj gusti, radosni mir. Koji zovu mirom izvan svakog razumevanja. Koji mi govori da sam na svom putu. Nema one euforije. Koja me je nekada zbunjivala. Sve se odvija nekako lako. U trenutku. Samo se slaže.
Odmah sam se javila mojoj prijateljici. U punoj je snazi. Ksena mi je ponudila ovu podršku još od prvog dana. I samo su krenuli da mi klikću i sevaju znakovi. Jedan po jedan. Intuicija. Lako. Ili nikako. Prijatelji. Žene. Rani radovi. U kombinaciji sa punom snagom. Nema vađenja. I nema greške. Jer i tama postaje svetlo kada skontamo. I izađemo iz automatizma. I uradimo na novi način. I sve odjednom dobije svoj puni smisao. I moj priručnik za samostalno vođenje posla. I života. Čije sam temeljne principe napisala u dahu. Prvo ću ga primeniti na sebe. Pa ću iz svog aktuelnog osamostaljivanja u svetu izdavaštva da izvlačim pouke. Dok nije u mišićima, svako znanje je puka glasina. Kažem često.
I iz tog radosnog i gustog mira, okuplja se i ekipira moj svet. Moji prijatelji. Šifra: Novo doba. Istok – Jugoistok. Naravno da ću da se pozabavim svojim knjigama. I da ih pišem. I da ih predstavim svim mojim svetovima. Jer nije lepo da prepustim drugima ono što mi je tako važno.
A i još jednu stvar sam propustila kroz mišiće. Lepo sam se podsetila srpskih bara. Naraslih krokodila. I VIP principa. Ah. Sada ne može niko da mi kaže da ne znam kako je živeti i raditi u Srbiji. I sada još bolje razumem koliko je važno umeti napraviti svoj svet. I zato nastavljam da pišem vodič za osamostaljivanje na Balkanu. U privatnom i poslovnom životu. Kakav će to bestseler da bude. I ako poželim da ga izdam kod nekog „čuvenog“ izdavača, molim vas mi pošaljite ovaj tekst. I recite: Primeni na sebe, Mari Bepa san.
I tama postaje svetlo kada se sećamo.
I neka bude svetlo. Kao ovih najdužih dana u godini.
Beograd, 19. jun 2017.