Ovaj jun je protekao u znaku jedne divne ljubavi. Venčali su se Jagoda i Pau. Divno je bilo pratiti kako s ljubavlju i predano organizuju svoju svadbu. Od web sajta koji je Jagoda napravila. Do izbora koje su pravili. Preko milion detalja na koje su mislili. A divno je bilo videti i kako je Pau u svemu tome podržava. Kako je tu. Taman koliko treba.
A ja sam se uglavnom čudila. I topila se od neke dragosti. Kad god bih pogledala u njihovu stranu. Od neizrecive lakoće. Lepote. Nenapornosti. Sveprožimajuće i neprekidne ljubavi. I ushićenja. Gosti su dolazili odsvukud. Iz Pauove rodne Španije. Iz Amerike. Rumunije. Meksika. Odsvukud. A oni su ih dočekivali. Gostili. Po samo njima znanim kutkovima Beograda. Barselone. I između.
Bila je to najlepša svadba na kojoj sam ikada bila. Na jednom divnom brodiću. Ni fensi, ni di-fensi. Taman kako treba. Sa pogledom na Kališ. I na Veliko ratno ostrvo. A tek što se nebo uklopilo u ceo ovaj splet od milion promišljenih detalja. Totalno spektakularno. Fotogenično. U punom retro nebeskom performansu. Samo se nameštalo za sve te divne kadrove. Da i ono bude uključeno.
Koliko mi je prijala ta stilska uklopljenost svih nas. Kroz zadatu mornarsku estetiku. Belo, teget, crveno. U bezbroj varijanti. Zanimljivo mi je koliko slobode može da bude unutar jednog ograničenja. Toliko je različitih izraza. I doživljaja mornarskog. A bilo je i mnogo lepog sveta na jednom mestu.
Ljubav je mogla da se vidi. Čuje. Opipa. Na svakom koraku. U svakom kutku. Osetilo se da su došli svi koji su trebali. I da nije došao niko ko nije trebao. Nijedna drugarica koja ne bi uživala u ovom dirljivom ljubavnom činu. Nijedna „strina“ koja bi došla da pronađe nešto što ne valja. Da bi to iskomunicirala svetu. Nije došao ni moj muškarac. Zato što me je pred polazak zapitao da li mora da ide na svadbu. Naravno da ne moraš ljubavi. Rekoh mu k’o iz topa. Da. Na ovoj svadbi niko nije bio zato što je morao. Nego zato što je želeo. Da bude u središtu ljubavi.
U svakom kutku se moglo videti koliko su Jagoda i Pau poradili na sebi. I na svojim odnosima. Totalna prozračnost. Lepota. Ljubav. Radost. I ushit. Bilo je to mesto davanja i primanja ljubavi. Središte ljubavi. Kako ga je nazvala Jagoda.
Dirljivo je bilo videti Pauovu živahnu dadilju mladog duha kako se veseli. Pa roditelji. Sestre. Braća. Prijatelji. Došli su svi koji treba da su tu. Da budu sa njima u Beogradu. I da nastave sa njima njihov medeni đir u Barseloni. Bilo je veličanstveno. Svi mi različiti mornari smo se sa njima ukrcali na brod. I pustili se u Reku Ljubavi.
Puna čiste ljubavi delila sam svoje oduševljenje sa mojim muškarcem. Fascinirali su ga svi ti ljudi. Koji su došli od svukud. I to je davanje ljubavi. Davanje sebe. On je život proveo u Danskoj. Pa je mogao da poredi koliko ljudi je došlo na njegovo venčanje. Koliko njih je došlo da vidi kako on živi. Ne radi se samo o dolaženju u Dansku. U Beograd. Pričali smo. Radi se i o tome da nama neki najbliži ljudi nikada nisu došli da vide gde i kako živimo. Iako smo im bili na 100, 200 kilometara. Iako smo ih silno zvali. A onda smo se setili da neki naši „najbliži“ nisu došli ni kada smo u istom gradu imali nastup. On ili ja. Pa smo malo promišljali ovu temu. I pitali se o ideji „i u dobru i u zlu ja ću biti tu“.
Nas dvoje baš volimo da razumemo ljude. I njihove izbore. Uvek želimo da nađemo razumevanje i za one koji nisu došli. Ovaj put se nije radilo o tome. O razumevanju odsutnih. Nego o upitanosti koju je moj muškarac postavio. Čuvši za ove silne ljude koji su doputovali na Jagodinu i Pauovu svadbu u Beograd. Pitao se kako to da većina njegovih najbližih nikada nije poželela da dođe. Da vidi kako on živi. Isto sam se pitala i ja. Pa smo još više uvažili ljude koji su dali sebe. I prevalili neki svoj put. Da bi sa nama podelili naše divne momente. Da budu sa nama u središtu našeg dobrog.
Setila sam se i svadbi koje su bile obrnute. U kojima se osećala neka neljubav. Neiskrenost. Nečisti odnosi. Malograđanština. Laž. Fake. Strogi žiriji čiji je glavni zadatak bio da nađu nedostatke u svadbenom izrazu. A bogami, nikada nisam zaboravila ni „poklone“ koje su u svadbe donosili neki ne mnogo dobronamerni ljudi. Poklone koji su bili daleko od ljubavi. Kao što je prljavi uflekani stolnjak. Sa mrvama. I komadićima zemlje. Koji je već slutio na neke ne mnogo srećne dane za ovaj par. Uh. Ime mu se ne spominjalo. Koliko je određujuće naše okruženje. Prijatelji. Svetovi koje primamo blizu sebe.
Nego da se vratim na medeni mesec ljubavi. Koji je trajao čitavog meseca. U Beogradu. Barseloni. I između. Sa svim tim ljudima. Prijateljima. Dadiljama. Mamama. Tatama. Pričam sa mladencima. Pitam ih kako su? Da li su se umorili? A onda i čujem i vidim i znam da nisu. Pau opisuje svoje stanje kao non-stop happiness. A Jagoda kaže: Being in the middle of love. Ja je ispravljam. Kažem. Being the middle of love.
Naravno da se nisu umorili. Odjednom razumem. Nisu imali od čega da se umore. Tolika količina ljubavi odmara. Da. Što je lepo biti in the middle of love. Mi se ne umaramo kada živimo sebe. Svoj najdublji poziv. Kao što se ni ja ne umorim od pisanja. Ni od 10 sati razmene na radionici. Ni od nedelju dana neprekidnog plesa. Da. Mi se punimo kada živimo sebe i svoj najdublji poziv. A njihov najdublji poziv je da budu središte ljubavi. I da je dele. Baš im je divan poziv.
Da. Čini mi se da u sadašnjem momentu manjka ljubavi. Gde god vidim neki problem, ja vidim odsustvo ljubavi. I vidim ljude kako se štekaju. Kako se ne daju. Kako ne mogu ni da prime. Ni da daju ljubav. Kako su daleko od ljubavi. Na njenoj periferiji. Učinilo mi se kao da se sva ljubav preselila kod njih dvoje. Da budu jezgro Ljubavi. Što je divno biti u jezgru ljubavi. Ah.
Pitaju me da li ćemo i nas dvoje da se venčamo. Nas dvoje smo i suviše dugo van svih sistema. Da bismo im sada prilazili. Kažem im. Zapamtila sam jednu Titovu rečenicu. I često je se setim. Ne priznajem sud vaše partije. Rekao je drug Tito. Kada su ga optužili za ilegalno dejstvovanje. Priznajem samo sud svoje partije. Tako ni ja ne priznajem matičara. Opštinu. Grad. Državu. Institucije koje nisu moje. I suviše sam svoja. Kao i moj muškarac.
Što se nas dvoje tiče, naša svadba je bila pre tačno godinu dana. 7. Jula. Na Dan Heroja. U Kući kralja Petra. Kada smo se svetu predstavili nas dvoje. I on. I ja. I mi. Kao par. Kao ljubavnici. Kao stvaraoci. Samo nikome nismo rekli da je to bila svadba. A ionako priznajemo samo sud svoje partije. Od nas dvoje sačinjene.
Umesto burmi, imamo zajedničku viziju. I posvećenost toj viziji. Iz nje nastaju i naši zajednički planovi. Zajedničke investicije. I tako to. Što je po našem razumevanju sasvim dovoljan znak posvećenosti našoj ljubavnoj zajednici. A pošto smo mi umetnici i stvaraoci, naši će rituali uvek imati elemente našeg stvaralaštva. U 4 ruke. Tako nekako.
Pričamo o ritualima. Koliko je važno da našem biću priredimo neku dobru ceremoniju. Da zaista razumemo da je došlo novo poglavlje života. Celim bićem. Ja tako na primer 20 godina nisam shvatila da sam profesorka matematike. Diplomirala sam ’92. Kada je počeo rat. Kada se nije znalo ni koja smo država. Ni koji nam je grb. Pa se nisu izdavale diplome. Umesto diplome dobila sam priznanicu – uverenje o diplomiranju. Na polovini A4 papira. Bila je kao potvrda za gradski bus. Koju sam odnela na biro za zapošljavanje.
A moja familija se baš i nije potrudila da mi napravi neku ceremoniju. Iako sam diplomirala među prvima u generaciji. Moj otac je rekao: Dobro. I to je bilo to. Od mog diplomiranja sećam se najviše te tuge. Što nisam dobila ni jednu jebenu pitu sa višnjama od neke familije. Što moje diplomiranje nikome nije bilo važno. Moji drugari su tada imale važnija posla. Bilo je to u sred junskog roka.
Tada sam shvatila koliko je važno da budemo tu jedni za druge. I u dobru. I u zlu. U tim momentima sam celim bićem shvatala šta znači život bez majke. Bez nekoga ko bi te voleo. Ponosio se tobom. Dičio se tobom. Tvojim uspesima. Da.
Kao što dugo nisam shvatila da sam profesorka matematike, tako dugo nisam shvatila ni da mi je mama umrla. I da sam ostala ne samo bez mame. Nego i bez većine familije. I bez velikog kruga „kućnih prijatelja“. Koji se baš i nisu pokazali dovoljno velikog formata. Da bi nas podržali u našem zlu. U našim teškim momentima. Smišljali su neke razne izgovore. A šampionski je svakako onaj da hoće da nas ostave na miru. Da budemo sami sa svojom tugom. I da oni ionako ne znaju šta da nam kažu.
U periodu od godinu dana desile su nam se tri smrti. Umrla je moja omiljena aka. Mamina mama. Pa mama. Pa Guga. Moj brat od tetke. Sa kojim sam provela prvih 17 godina života. Možda smo i mi na poklon dobili neki prljavi mrvičasti stolnjak. Ali to stvarno nije važno. Važno je da mi je ovim cunamijem život dao priliku da izađem iz svih uobičajenih tokova. Iz svih ideja o tome šta život treba da bude. I da kao pravi ranjeni iscelitelj krenem svojim ličnim putem isceljenja. Svih ovih rana. Od svih tih odlazaka. Od očevog odlaska sa drugom ženom. U neku drugu porodicu. Od odlaska svih onih silnih kućnih prijatelja. Od odlaska familije. Od toga što su se iz mog života diskvalifikovali skoro svi ljudi koji su do tada u njemu bili. Ionako nisu znali šta bi mi rekli. Lepo su mi objasnili.
I tako sam se u sred vrcanja života u meni, srela sa onoliko smrti oko sebe. Nisam znala šta da radim sa tolikom boli. U to vreme psihoterapija baš i nije bila dostupna. I definitivno nisam imala nikoga sa kime sam mogla da razgovaram. Ko bi razumeo moje boli. Pa sam se nekako zamrznula. Okamenila sam i sve moje suze. I svu tu bol. Sa kojom nisam znala šta bih. Proglasila sam da mi nije ništa. Napravila sam jedan mega veliki parti. Za svoj 18 rođendan. Ni mesec dana posle smrti brata. I nastavila da budem vedra. Vesela. I dalje najvedrija u svim svojim svetovima.
Ove okamenjene boli su iskrsavale u momentima kada sam osećala odsustvo mame. Kao kada sam diplomirala. Pobedila. Radovala se. Tugovala neke mladenačke tuge. A onda bi ih brzo sklanjala. I vraćala se u mod: nije mi ništa. Do jednog dana. Kada je došao čas moje snage. Kada sam počela da se bavim sobom. I shvatila da imam jedno 3 okeana suza da ih otopim. I isplačem. Pa sam se pustila. Sebi. Plakanju.
Posle svih ovih godina i posle svih tih suza, danas jasno vidim da sam zahvaljući svim tim smrtima, od malih nogu mogla da razumem život. Njegov početak. I njegov kraj. Da znam šta je važno. A šta nije. Da se posvetim životu. Da mu se predam potpuno. Da osećam žudnju za životom. I da celim bićem znam da je život za žive.
A sva ta odsustva i sve te boli odvele su me na put kojim se ređe ide. Da se bavim sobom. Onim što mi je stvarno važno. Pitanjima duha. Duhovnosti. Duše. Ovoga i onoga sveta. Tek danas vidim da velika većina ljudi nikada, baš nikada ne promišlja ova pitanja. Života i smrti. Do svojih poznih godina. Dok im se „ne desi“ neka smrt među bliskim ljudima. Što Dalaj Lama reče da ga čude ljudi. Žive kao da nikada neće umreti. A na kraju umru kao da nikada nisu živeli.
Gledam neke ljude kako se razbacuju svojim vremenom. Životom. (Kao da su) Nesvesni njegovog ograničenog trajanja. A vidim i mnoge „odrasle“ ljude. Koji u susretu sa smrću deluju kao da nikada nisu ni pomislili na smrt. A vidim i mnoge ljude koji se bave sobom. Životom, smrću i između. Pa opet u susretu sa smrću reaguje kao da nikada ništa nisu shvatili.
Nervira me i što se ljudi foliraju u prisustvu smrti. Na primer, moj otac je bio bolestan skoro 15 godina. Ne mnogo pokretan. I nije mogao da govori. Poslednjih godina njegov život baš i nije bio neki ispunjen život. Iako znam da svaki život ima svoj smisao. Svoje radosti. I tuge. Svoje središte. Kada je moj otac umro, mnogi su mi ucveljeni izjavljivali duboko saučešće. I postavljali neka glupa pitanja.
A ja k’o ja. Ne mogu da slušam ideje koje su obrnute mojim osnovnim premisama, a da ne kažem koju. Ne mogu da slušam reči koje su suprotne mojoj istini, a de ne kažem moju istinu. Pa sam im odgovarala na moj način. Zahvalila sam im se na saučestvovanju u mom bolu. A onda sam oko stotinu puta ponovila da znam da je mom ocu sada mnogo bolje. I lakše. I da je ovo za njega slavljenički momenat. Da je poslednjih godina imao neuporedivo više boli. I neuporedivo manje radosti. I da sam sigurna da sada kreće na neko dobro mesto.
A one tri smrti pre tri decenije naučile su me da treba da živimo svesni da će „taj“ čas svakako da nam kucne. I da živimo tako da naš odlazak bude kruna našeg življenja. Da odemo u ljubavi. Prema životu. I prema ljudima oko sebe. I verujem da u svesnom životu, u času našeg odlaska ljubav može da bude ekstatična. Ravna ljubavi na svadbi sa početka priče.
Zato se sa mojim herojima na radionicama temom smrti bavimo blagovremeno. Pišemo svoje posmrtne govore. Šta bismo voleli da naši najbliži kažu o našem životu. Ti govori mogu da nam budu divne smernice. Kada nismo sigurni. Kad imamo nedoumice. Da znamo šta nam je važno. A šta nije.
Istraživanja pokazuju da vrlo lako i ljubavno sa ovog sveta odlaze oni koji žive pun život. I obrnuto. Najgrčevitije se drže života oni koji mu se nikada nisu pustili. Naivno verujući da će neki poštar pozvoniti. I doneti im život koji su čekali. Na periferiji ljubavi. Na periferiji boli. Na periferiji života.
Istraživanja pokazuju i da parovi koji su se zaista voleli mnogo manje pate. Kada jedno od njih ode. Prosto osećaju da su dali i delili i dobili punu ljubav. I da ništa nisu uštekali za poneti. I obrnuto. U momentima razdvajanja sa ovog sveta najviše pate parovi koji se nisu mnogo voleli. I oni koji su se mnogo svađali. Što je nekako i logično.
Pročitala sam nekada priču. Koju sam čuvala za ovaj momenat. Putnik namernik je prolazio kroz jedno mesto. Na nadgrobnim spomenicima je pisao broj dana koje je njihov „vlasnik“ živeo. 115 dana. 350 dana. 269 dana. I tako. Pomislio je da se nalazi na dečijem groblju. Pitao je meštane da li je u njihovom mestu smrtnost dece zaista tako velika. A onda su mu objasnili. Da broj dana koji piše na spomeniku u stvari predstavlja broj dana koje je njegov vlasnik zaista živeo. U središtu života. E da. Oni dani tavorenja i tihog očajanja se ne broje u život. Tako kaže i moja matematika.
I nikako mi nije amera da se kurčim svojim intimnim odnosom sa smrću. Nego mi nije jasno šta je tu nejasno. I dolazak. I odlazak. I radost. I bol. I tuga. U središtu ljubavi. U središtu bola. Čini mi se da se bojimo da budemo u središtu. Da se bojimo mnogo ljubavi. Ekstaze. Da se bojimo boli. Tuge. Pa se šteknemo negde sa strane. Na periferiji ljubavi. Na periferiji tuge. Niti volimo. Niti bolimo. I prođe nam tako život bez da smo se odvažili u njegovo središte.
Meni je pre 30 godina trebao neko da mi kaže da se pustim. Da plačem. Da tugujem. Da cičim. Da se bacam. Da psujem. Da jebem mater. Da radim šta god da mi se radi. Da se ne bojim. Jer neću poludeti od tog cičanja. Nego ću se isprazniti. Kao i priroda što popizdi. Pa se izgrmi. Napravi cunami. A posle bude normalna. Prirodna. Sunčana. Ljubavna. A to sam nekako i naslutila kad sam napravila onaj svoj parti. Da krunišem treću smrt. I započnem život.
I trebao mi je neko pre 30 godina da mi kaže da će velika bol da umine. A da takođe ima i jedna nijansa boli i odsustva koje nikada ne prolaze. I sada je osećam. Dok ovo pišem. Nekada i jače nego onda. Kada nisam smela da joj se pustim boli. Misleći da ću od tolike količine boli umreti. Prepući. Poludeti. Dezintegrisati se. Trebao je neko da mi kaže da ću zahvaljujući toj boli razviti kapacitet za ljubav. Da ću zahvaljujući njoj moći da osetim veeeliku ljubav. Istu toliku. Kolika je bol. I još veću. Jer je ljubav ipak veća od bola. I da ću voleti život. I ljude. I da ću moći da se pustim u središte. I da je to poenta života. To njegovo središte. Tako ja to razumem.
A zato danas, posle 30 godina, učim tehnike da istutnjim tu staru skamenjenu i smrznutu bol. I kako na mojoj kundalini yogici polako otapam i rastečem i te poslednje nataložene naslage boli, osećam se lakše. Lepše. Ljubavnije. Prozračnije. Baš kao na Jagodinoj i Pauovoj svadbi.
Ova priča o središtu života mora da dotakne još neke njegove središnje momente. One trenutke koje ćemo uvek zapamtiti. I koji će se svakako brojati u dane punog života na našem pogrebnom spomeniku. Pričam neki dan sa kumom Natom. Sva ganuta je došla sa završne ceremonije njene dece. Završili su osnovnu školu. A nastavnici su im priredili jednu divnu priredbu. Za nezaborav. Izašli su iz svojih priča. Iz svojih predmeta. I pričali učenicima na rastanku kako su bili dobri. Delili su sa njima neke lekcije o ljubavi. O životu. O sastancima. O rastancima.
Priča Nata kako je plakala. Razne neke suze. Suze radosnice. A bogami i one koje je podsećaju na prolaznost života. Na rođenje dece. Na to da su deca još do juče bila mala. Da su danas veliki. Skoro ljudi. Upisali su srednje škole. Ponosna je majka. Idu dalje. Sto je pitanja. Sto je tema. A onda su ove suze pokrenule neke druge suze. Lavine suza. Sve one neisplakane boli. Radosti. Sva ona središta kojima skoro nije prilazila. I kojima se skoro nije pustila.
Na ovoj priredbi je bila i naša zajednička prijateljica. I ona je plakala. Kao kiša. I bilo nam je jasno da se i ona setila svih svojih tuga. Radosti. Životnih zavrzlama. Komplikovanih odnosa sa svojom decom. Što Hemingvej reče: Nikad ne pitaj za kim zvona zvone. Zvone za tobom.
Nikada ne pitaj za kim suze lijemo. Lijemo ih za sobom. Za svojim tugama. Za svojim radostima. Podeljenim i nepodeljenim. Suze su iz središta života. Koje uvek hoće da se izrazi. Samo mu treba neka dobra prilika. Da nas skloni sa periferije. Tako nekako.
U tom razgovoru o suzama i ceremonijama odjednom smo razumele i narikače po sahranama. Da. Središta boli i tuge pomažu nam da stignemo do svog središta. Baš kao i središta ljubavi. Kao da pukne opna. Da nam otčepi sve te začaurene boli. I neisplakane suze. Radosnice. I one druge. Da ih ne nosimo više sa sobom.
Da sam ovo znala, ne bih čekala 20 godina da počnem da plačem. Nego bih krenula po svadbama i sahranama. Da se radujem. I da tugujem. Pa ako osećate da imate neke suze koje tek što nisu krenule, eto vama prilike. Birajte. A nagrada je velika. Baš kao posle svakog nevremena. Posle svake kiše. Blistavilo. Čistota. Jasnoća. Duga.
A ako još uvek niste napisali svoj posmrtni govor, možda je došlo vreme za to. On vas može odvesti u središte života. U središte ljubavi. A lekovito je i okružiti se ljudima kao što su Jagoda i Pau. Okružite se ljubavlju. Idite u središte ljubavi. U središte života. Sve ostalo je čista danguba.
Beograd, 14. jul 2017.