Što više razumevam ljude, sve se više čudim kako se mi uopšte razumemo. I totalno mi šašavo deluju naša neopravdana očekivanja. Da se sa nekim razumemo samo zato što govorimo isti jezik. To nije nikakav preduslov za razumevanje. Jer je mnogo podjezika koje mi govorimo. Što vrlo jasno dokazuju i oni spretni i komunikativni tipovi. Koji se potpuno lagano sporazumevaju sa strancima. Čak i ako ne znaju ni reč njihovog jezika. Ali zato znaju sve te neke dijalekte ljubavi.
Kada se sa nekim razumemo, mogli bismo da priredimo vatromet. Kad sretnemo neznanca, a odnos nam teče lako i glatko i razumemo se na jedan – opet smo dužni vatromet. Za tu lakoću i nenapornost. Isto kao i sa našim dugogodišnjim prijateljima. Sa kojima se često razumemo. Bez i reč da progovorimo. Sa kojima je nekada dovoljno da razmenimo samo pogled. Osmeh. Pa da sve znamo. I opet mi se čini da smo dužni smo vatromet. Za te poglede i osmehe krcate rečima.
Mnogo je više situacija u kojima odnos baš i nije tako lagan, lepršav i razigran. Mnogo je više nerazumevanja. Nesporazuma. Tuk na utuk situacija. Ja u ploču, ti u klin. Baba drumom, deda šumom.
Što se (ne)razumevanja tiče, ne moramo da idemo mnogo daleko. Dovoljno je da se osvrnemo po svojoj kući. Često su nam najobrnutiji naši najmiliji. Braća, sestre. Roditelji. Dovoljno je da krenem od moje sestre Jovane i mene. Mi smo školski primer slične suštine, izražene na potpuno obrnute načine. Gde sam ja taktilno-vizuelni tip, Jovana je sva u zvucima. Rečima. Pravnica. Naštelovana da vidi stvari koje ne funcionišu. Koje treba rešiti. Za razliku od mene. Zagledane u ciljeve. Svoje i tuđe.
To su dva možda najrazličitija jezika među ljudima. Oni koji kao leopardi jurcaju za ciljem. I oni koji su majstori spašavanja. Kao antilope. Akrobate izlaska iz opasne situacije. Leopard vidi svet ispred sebe. I ne osvrće se. Dok antilopa vidi svet iza sebe. Napred ni ne dobacuje. Treba najpre da izvuče živu glavu.
Ja svet razumevam tako što mi treba velika slika. Dok Jovana slaže pazle. I opet se ne razumemo. Potpuno nam je druga optika. Ja krenem od velikog kadra. I nekada ga možda spustim do prirodne veličine. A ona ona krene od zumirane minijature. Mikroskopski. Dok sam ja teleskopski zagledana u zvezde. Pa se meni zavrti u glavi. I razjarim se. Što me se sklanja od mojih zvezda. Uh. A ona misli kako sam ja šarlatanka. Avioni. Kamioni. Milioni. Fejsbuk obrazovanje. Kaže. Đavo je stvarno u detaljima. Uh.
Ja svet razumevam tako što tražim sličnosti. Jovana ima dužnost da ga rasklopi. Da ga razume iz različitosti. Jovana se drži recepata. Procedura. Prava. Poretka. Kako stvari treba da budu. A ja sam tip opcije. Mogućnosti. Neporetka.
Ja sam zagledana u budućnost. U narednih godinu dana. U dve. Do pet. A Jovana voli princip dana. Kaže: Dosta je svakom danu njegovoga. Jovana je nosilac porodične tradicije. A ja sam se napravila u negativu u odnosu na nju.
Moj princip je vatra. Kretanje. Brzina. Jovana je Merkur. Temeljnost. Domišljatost. Vrcavost. Duhovitost u svim svojim izrazima.
Zanimljivo je i kako nas ljudi doživljavaju. Neki pomisle da smo bliznakinje. A neki ni ne skontaju da smo sestre. Zavisi šta i kako gledaju. Neki dan mi moj muškarac kaže da je tek sada uvideo koliko smo nas dve slične. Nekada to nije video. Da. O tome se radi.
A slično se sličnom raduje. To je centralni princip ljudskih odnosa. Volimo ono što nam je slično. Tako prevazilazimo najveći od svih strahova. Strah od nepoznatog. Različitog. Na temu razlike, sa Jovanom sam se razumela kada smo se razumele da se ne razumemo. I da je to polazna tačka. A onda se među nama rodila neka nova ljubav. Na toj različitosti zasnovana.
I za ljubavne partnere nas često privuku oni koji su različiti od nas. Vedri tipovi privuku Mrgude. Brzi polake. Optimisti pesimiste. Zgodni nezgodne. Uredni neuredne. Ono što nas je u početku privuklo nekome, često bude tačka razlaza. Često se raziđemo sa nekim zbog istog kvaliteta zbog kojeg smo se sreli.
Moj muškarac živi u svetu zvukova. Muzičar. Svira bez nota. Beskrajno duge i komplikovane kompozicije. Seća se svih melodija koje je ikada čuo. On je u stvari kao jedna velika antena. Naštimovana na razne frekvencije. A moje biće je više u svetu slika. I osećaja. Ja lako zamišljam. Orijentišem se. Brza sam. Pričam svaku treću sliku. Što izluđuje onog ko sluša svet. Ništa ne razume. Kao pokvarena ploča. On mora da čuje priču od A do Š. Bez prekida. I tako.
Ja mu pričam o divnom pogledu u stanu. A on mi priča o krckanju koje je u stanu čuo. I koje ga je dekoncentrisalo. Kaže da ne bi mogao da živi u stanu koji tako krcka. Krrrrr… opisuje mi njegov utisak o stanu.
On je u znaku Jarac. Zemljani princip. Sa jakom Vodolijom. Vazduhom. I neobičnošću. Kojom sam ga ja privukla. A ja sam čista vatra. Skoro sve planete u vatri. Čisto loženje. Pa se ja naravno ložim. Srljam. Bez da mnogo promislim. Kad me nešto očara, ja uđem u situaciju. Pa posle gledam šta ću i kako ću. Tako sam propustila da pitam da li kuća u koju sam se uselila ima grejanje. To mi se nekako podrazumevalo. On je uglavnom saturnovski oprezan. Tri puta meri. Jednom seče. Što se svakodnevice tiče, totalni je improvizator. Svira bez nota. Živi po osećaju. I instiktu. I u odnosu na njega, ja sam vrlo striktna. Držim se nekih svojih pravila. Ritmova. Discipline. Što je njemu Boemu vrlo daleko. Taj moj Nindžeći princip. Koliko se čudio što „jedem sa papira“. Ono što mi je neko drugi propisao. Taj neko drugi je nutricionista. A ne može da prestane da se čudi kada muzičari sviraju iz nota. A ne iz trenutka u kom se nalaze.
Čini mi se da nas upravo ova komplementarnost privlači. Čini mi se da se i porodice tako formiraju. Tako što najpre žena i muškarac „podele“ resore. Pa kada na ovaj svet stigne beba, ona svojim nepogrešivim otvorenim antenama očita šta sve ima u sistemu koji čine njeni roditelji. A šta nema. Pa preuzme na sebe ono čega nema. Kad stigne sledeća beba, ona svojim antenama očitava tri osobe. I odnosi se spram njih. Da bude ono čega nema. Kompletirajući i dopunjavajući sistem. I tako dalje. Da ne stanem na uobičajenih dvoje dece u našim porodicama.
Uvek mi je bilo zanimljivo da pratim tu komplementarnost u porodicama. Počevši od moje. Zanimljive su mi porodice u kojima su majke ili očevi neuobičajeno detinjasti. Zaigrani. Njihova deca su bila velika već kao mala. Poznajem nekoliko devojčica koje su bile odgovornije od svojih odraslih majki. I nikada me ne zabune godine. To što neko ima 3 godine. A neko 33. Prosto se vidi ko je starešina. Ko je odgovoran. Ko ima koju ulogu u timu. Ko je mama. A ko ćerka.
Zanimljiva mi je ta naizmeničnost. Jedni su odgovorni. Sledeći relaksiraju sistem. Očevi škrci. Sinovi mecene. Jedni stežu. Drugi puštaju. Pa ponovo. Moja generacija je izrazito liberalna. Detinjasta. Naivna. Podmladak moje generacije je nekako tradicionalan, desničarski. Od najmlađih dana. Preslatko mi je bilo kada me je dete od 3 godine svojoj majci najavilo: Zove te Marija Grujić. Čini mi se da nikada nikoga nisam oslovila ovako zvanično. Imenom i prezimenom. Ja sam nekako ostala na Bepa.
Na ovu temu ima jedna divna drevna indijska priča. O slonu i slepcima. Bio jednom jedan mudar kralj. Dopali su mu ministri koji su se mnogo svađali. Kralj je rešio da svojim ministrima održi lekciju. Na svoj način. Priredio je spektakl na gradskom stadionu. Sa mnogim klovnovima, akrobatama, životinjama. U centralnoj edukativnoj tački spektakla, ušetao je slon. Okružen ljudima koji su slepi od rođenja. Kralj ih je lično rasporedio oko slona. I molio ih da mu opišu slona.
Onaj koji je držao slona za surlu kleo se da je slon u stvari piton. I to veliki azijski piton. Drugi, koji je držao slona za kljove, znao je da je slon u stvari seljački plug. Treći, koji je slona držao za uši, urlao je da je slon u stvari palmino lišće. Četvrti ga je držao za torzo. On je slona opisivao kao veliki vrč sa vinom. Dok su se oni međusobno šaketali, peti je pokušavao da vikne da je slon u stvari veliko deblo. Držeći slona za nogu. Onaj koji je opipavao telo, bio je siguran da je slon jedna velika stena. A onaj koji je držao slona za rep uzvikivao je da je slon u stvari leteća metla. I tako su se ljudi koji nikada nisu videli slona potukli. Oko istine. Oko svoje istine.
A ministri su razumeli kraljevu poruku. Jer ih je bilo baš onoliko koliko i slepih ljudi. Mnogo bolje bi razumeli slona ako bi ga opisali kao veliku stenu koja stoji na četiri debla. Na koju je postavljen vrč vode. Na njoj je seljački plug. I piton azijatikus. Povrh svega se nalaze dva velika palmina lista. A straga se nalazi leteća metla.
A život tako i udesi. Pa nas sa nama najbližima rasporedi oko slona. Da bismo ga bolje razumeli. Ne bi nam baš mnogo koristilo za život kada bismo se svi držali za surlu. A ceo nesporazum je u tome što mi zaključimo da je jedina istina o svetu naša istina. I da nas svako ko ne misli kao mi lično ugrožava. I poručuje nam da nismo u pravu. Da ništa nismo razumeli. Da nismo dovoljno dobri. A neko ovo razume i kao ličnu pretnju. Ako se suviše identifikuje sa svojom istinom.
Ima još jedna divna priča o tome kako se mi odnosimo spram različitosti. Spram onih koji stoje sa druge strane slona u odnosu na nas. Veliki budistički učitelj Ajan Bra ovo poredi sa nepravednim suđenjem. U našoj glavi. U kojoj su prisutni sudija, tužilac i naš advokat. Koji nabraja koliko smo bili divni. Koliko mnogo razumevanja smo pokazali prema neprijatelju. A onda iz arhiva izvlači čitavu seriju zlodela koje nam je zlikovac počinio. Istovremeno nas podsećajući svih velikodušnosti koje smo mi zlikovcu podarili. Ja tebi… a ti meni tako… I raspirujemo svoj bes. Svoje pravo. Svoju istinu. Uživajući u tome. Dok sudija viče: Kriv je! Bacite ga lavovima.
Ajan Bra ovo suđenje u našim glavama poredi sa Jazavcem pred sudom. Kadija te tuži, kadija ti sudi. Da bi celo ovo suđenje bilo fer, nedostaje još jedan važan činilac. A to je advokat optuženog. Kad god bi se naljutio na nekoga, odmah bi pozivao i advokata odbrane. Da kaže koju lepu reč o okrivljenom. Da govori elokventno o njegovim razlozima. Da traži razumevanje.
Sa svom svojom vatrom, nekada sam imala vrlo intenzivne ljutnje. Kad ja dunem i vatru sunem … Rasplamsavajući svoju ljutnju do maksimuma. Postajala sam Besni Orlnado. Koji bi govorio neke velike i strašne reči. Zbog kojih sam posle obavezno žalila. Pitala se iz kog je to dela mene izašlo. I tako. Dok jednoga dana nisam pročitala za mene spasonosnu ideju Harukija Murakamija. Da je mnogo lepše biti ljubazan nego biti u pravu.
Ah. Koliko me je do tada koštalo to biti u pravu. Odjednom sam prestala da se ložim da budem u pravu. I opredelila se za religiju ljubaznosti. Kako je za sebe rekao Dalaj Lama. I sve je dobilo jedan novi smisao. Ljubaznost je probudila moju radoznalost. I svesnost da je slon mnogo veći nego što ja dobacujem.
Pa sam počela u sebi da se pitam: A šta ti to misliš kada reaguješ ovako? U šta to veruješ? Šta ti je važno? Šta ti to vidiš? Ako vidiš? Ili možda čuješ. Možda gledaš kao leopard. Ili čuješ kao antilopa. U kom si filmu? U kom si vremenu? Juče? Danas? Sutra? Preksutra? I šta ja mislim? I šta mi je sada važno? Da li gledam? Slušam? Osećam? Gde je moja tačka pažnje? I pozivala bih advokata odbrane. Da mi kaže neke lepe reči o mom sagovorniku. Da mi predstavi njegove razloge.
I dok bih provrtela ove misli, moj bes bi već splasnuo. Podsetim se da je svet mnogo veći od mog malog ćoška. Da svako slona doživljava na svoj način. I da niko od nas nije u pravu. Niti u krivu.
Valjda je to poruka one narodne mudrosti da u ovakvim situacijama valja brojati do 10. Udahnuti. I odahnuti. Da je jutro pametnije od večeri. I dok pišem ovaj tekst, stiže mi mejl od moje sestre po izboru. Desila joj se jedna beslovesna situacija. Najblaže rečeno. Pa je napisala notu načelnici banje u kojoj se sve dešavalo. Kao da ju je napisao Dalaj-lama. Diplomatija ljubavi. Pismo koje bi moglo da se uči. Studira. I primeni na sve buduće beslovesne situacije. Koje se u životu dešavaju.
Rečenica iz ovog pisma koja mi odjekuje svešću i koju sam naučila napamet i koju želim da podelim sa vama je: Pre par dana smo bile na dve strane, na kratko, jer sam odlučila da budem blaga, razumna, tolerantna, jer znam da je to bolji put u životu, iako u prvi mah sve izgleda uzaludno.
Uh… Koliko je snažna. Krcata rečima. Da.
Često se nađemo na dve strane. Pitanje je samo šta ćemo uraditi. Taj momenat u kojem ODLUČIMO da budemo blagi, razumni i tolerantni je bljesak svesnosti. Koji nam je svima na raspolaganju. U kojem možemo da biramo na koju ćemo stranu.
A mi najčešće odemo na automatsku stranu. Dovedemo jazavca pred sud. Ne dozvoljavajući advokatu odbrane da pristupi. I zaboravljajući da je slon nešto veći od našeg doživljaja slona.
Upravo je ovaj momenat naša najveća prilika za rast. Ova odluka da se bude blag, razuman, tolerantan. Jer to jeste bolji put u životu. Iako u prvi mah sve izgleda uzaludno. Lepo kaže Majuška. Koja je mnogo više mudra. Nego što je naivna. Iako vas na prvi pogled možda zbuni.
Heroji se često oglase i pobune kada pričamo o principima svesnih odnosa. Pitaju se zašto da oni budu ti koji će uvek popuštati. Od kojih se očekuje da razumeju. Zato što vaši sagovornici verovatno nisu bili na sličnoj radionici. Odgovaram. A vi jeste. I imate odgovornost prema znanju. Cvrc. Kažem im.
A onda im citiram Konfučija. Da se nerazuman čovek se žali da ga ljudi ne poznaju. Mudrac se žali da on ne poznaje ljude. I Aristotela. Nesrećnima su potrebni ljudi koji će prema njima biti dobri. Uspešnima su potrebni ljudi prema kojima će oni sami ispoljiti dobrotu. I pitam ih u koju kategoriju žele da se svrstaju?
Zanimljivi su mi i prirodni zakoni na ovu temu. Gledam velike pse kako puštaju manje kuce da ih diraju. Da laju. Izazivaju. Svesni svoje veličine. Uživala sam gledajući jednog veličanstvenog i blagonaklonog ridžbeka. Koji je dopuštao mnogim psima da ga razvlače. Rekli biste da je u pitanju beba. Dok ga nije dirnula jedna velika kane korsa. A onda je polako ustao. Zauzeo stav. I otvorio gornju vilicu. Mikroskopski. Diskretno pokazujući četvorke. Veću demonstraciju snage nikada nisam videla. Kočoperna kane korsa se u momentu povukla. Razumela je ko je car. A i ostali psići su se malo zbunili.
Nego da se vratim da mudre ljude. Koji najpre razumeju sebe. I svet oko sebe. Pa im bude jasno da je svet nešto veći od njihovog kutka. Da njihov sagovornik takođe ima svoje pravo. I da nije lepo da jazavca izvodimo pred sud. Bez da pozovemo i njegovog advokata. I da uvek možemo da izaberemo kako ćemo da odreagujemo. Da budemo blagi? Ili žustri?
Moj muškarac to ovako kaže. Ako bih hteo da se složim sa tobom, razmišljao bih ovako. A ako ne bih hteo da se složim sa tobom, razmišljao bih ovako. E pa da. O tome se radi.
Čini mi se da nas život spoji upravo sa onima koji su nam komplementarni. Da bismo imali što više perspektiva slona. Da iskoristimo to što neko vidi ili čuje ili oseća drugačije od nas. Da razumemo slona. Umesto da se ljutimo i svađamo. Ili da dokazujemo kako smo u pravu. Da se pitamo. Jeli, a šta ti to vidiš? Čuješ? Da odlučimo da budemo blagi. Radoznali. Da se pitamo kako oni doživljavaju slona, kada reaguju ovako?
I zato u svim onim situacijama kada nam odnosi teku lako i glatko, možemo da priredimo vatromet. Da se odmorimo. Radujemo. Da skontamo da smo na istoj strani. I da se slično sličnom raduje.
Pa kad smo se odmorili sa naše strane sveta, možemo dalje. Da obogaćujemo perspektive. Što Japanci kažu: Nijedan čovek nije moj prijatelj. Nijedan čovek nije moj neprijatelj. Svaki je čovek moj učitelj. Za ovu priliku bih se složila sa njima. Jer, ako bih se okružila samo sa onima sa moje strane, postala bih totalno izrazita u mojim prirodnim sklonostima. A one druge ne bih ni dotakla. Usmerila bih se na surlu slona. Sve više i više.
Svet bih gledala teleskopski. U leopard trikou. U pokretu. U trku. U velikoj slici. I bez mnogo strukture. Sve ostalo bih propustila. I zvukove. I detalje. I tananosti. I različitosti. I lepotu strukture. I još mnogo što šta. U stvari, danas mi se čini da je ljubav upravo ta zainteresovanost. Radoznalost. Taj udah i odah. Kada se pitam kako ti to razmišljaš? To kada se pitam kako li izgleda svet sa tvoje strane? Pa pokušam da ti ga predstavim tvojim rečima. Da te volim na tvoj način.
A kad sam počela da govorim razne jezike ljubavi, videla sam koliko je raznih jezika i dijalekata. Krenem uvek po svom, maternjem jeziku. A onda kada vidim da mi se sagovornik mršti, zapitava, ne razume i slično… krećem u ljubavnu diplomatiju. Obratim pažnju na njihov maternji jezik. To se vrlo lako vidi. Čuje. Oseća. Samo ako se hoće. Ako želim da razumem, što kaže moj muškarac.
Odjednom čujem da pričaju mnogo detalja. Što znači da im i treba mnogo detalja. Da bi me razumeli. Ili čujem mog muškarca kako je sav u zvukovima. U onomatopejama. Pa kad vidim da se unervozi u mojoj priči, znam da sam krenula da vozam vizuelnim načinom. Bez reda i poretka. Pa se vratim na uvod, razradu i poentu. I tako vežbam da se zgusnem. Držim teme. Da slušam sebe. Da poentiram. Uh. Kakva stilska vežba.
Razumem da mora da čuje da bi zapamtio. Pa mu kažem. Od početka. Korak po korak. A ne pišem. Smišljam sa njim načine kako da zapamti gde je ostavio ključeve. Sviđa mi se ideja da lupne svaki put kada nešto ostavlja. Pa će onda znati da su ključevi na lokaciji fis. I tako polako istražujem svet zvukova. Evo upravo u somborskom dvorištu čujem crvkut ptica. Kakav pre nikada nisam čula.
A onim majstorima, koji su uvodili grejanje u kući u koju sam se uselila zbog njene božanstvene lepote, sam najpre počela da pričam leopardovim jezikom ciljeva. Šta želim. Hvalila sam ih. Častila. Dok nisam videla da smo krenuli nigde. A onda sam se setila da su oni majstori. Spasioci. Popravljaju. Gazele. I da sa njima moram da pričam jezikom sagledavanja posledica.
Pa sam ih okupila u mojoj radionici. Oko flip-čarta. I održala im predavanje. Na temu: kruženje materije u prirodi. Ako vi posao ne završite na vreme, neću moći da držim svoje konsultacije. Ni radionice. I novac mi neće doći. Pa neću moći da vam platim. A moraću da vam naplatim i hemijsko čišćenje tepiha. Koji sam već jednom očistila. I koji ste mi vi sada isprljali. Zbog vašeg kašnjenja. Kao i duplo čišćenje stana. Ove reči sam preračunala i u euro. I nacrtala krug kruženja materije u prirodi: završen posao => spremačica => zadovoljni ljudi plaćaju => ja plaćam njima => oni zadovoljni odlaze. A ako taj krug ne ispoštuju, znaju šta ih čeka. I koliko će ih to koštati. Uh.
Nije lako govoriti svojim nematernjim jezikom. Meni da se neko obraćao tim rečima, ja bih smesta otišla. Glavom bez obzira. A moji majstori su završili posao. I pre roka. O tome se radi.
Ljudi razumeju kada govorimo njihovim maternjim jezikom. A to je upravo onaj koji oni govore. Oni koji nas stalno nešto nutkaju, očekuju da budu nutkani. To mi je objasnio moj muškarac. Koji se šokirao kako ja tretiram goste. Kako im ponudim frižider. I kažem da se slobodno posluže. Za mene je to vrhunski čin ljubavi. Da me se pusti. Da sama iskombinujem. Da ne moram da objašnjavam šta jedem, a šta ne.
On kaže da bi sa takvom domaćicom on ostao gladan. Baš kao što su jednom prilikom ostali gladni i naši gosti. Koji su očigledno očekivali da ih nudim. A ja to nisam radila. Mene to beskrajno smara. Uvek znam šta i kada hoću da jedem. I ne trpim nutkanja. I tako su naši gosti ostali gladni. Pored frižidera punog đakonija. Za njih spremljenih. Dok je moj muškarac bio na probi. Spremao se za koncert. A kada su tokom večeri gosti priznali da ne mogu da piju vino, jer nemaju za čim, shvatili smo o čemu se radi. Oni su očekivali da ih ja ponudim. A ja sam im ponudila mojim jezikom.
Koliko ljudi – toliko ćudi. Dobro da se mi uopšte razumemo. Zato i mislim da smo dužni vatromet. Kada se sa nekim lako razumemo.
Moja Jovana voli iskrenu komunikaciju. Pa kada se na telefon javim ljubazno, ona se smori. Delujem joj izveštačeno. Neiskreno. A čim progovorim njenim jezikom: Šta me zoveš? Šta hoćeš? Ona crkuće. Kaže. Tako te volim. Dobro je. Nisi baš skroz pukla. A ja znam da mi je podarila totalni kompliment. Da.
U stvari, cela ova priča mogla bi da se sažme u nekoliko rečenica. Gledaj, slušaj i prati ljude. Čini ljudima ono što oni tebi čine. Jer je to njihov maternji jezik. A tvoj zadatak je da razumeš svoj maternji jezik. I da ga jasno iskomuniciraš svetu.
Sviđa mi se priča plesnog učitelja. Kupio je neku spektakularnu ručno rađenu umetničku čokoladu. Želeći da impresionira svoju novu devojku. A ona mu se najdivnije zahvalila što je bio tako pažljiv. I što se potrudio. Ali.. ona ne jede čokoladu. I ne bi baš mogla da primi taj divan dar.
Ja te volim na tvoj način. A ti mene voli na moj način. Ja ću tebe nutkati. Ti mene nemoj. Ja ću tebe napušiti. A ti mene nemoj. Ja volim lepe reči. Ja ću nakititi minijaturu za tebe. A ti meni daj veliku sliku. Molim te. I ne moraš mi pričati mnogo detalja. I ne govori mi šta će mi se desiti ako nešto ne uradim. Pričaj mi o ostvarenju. O ispunjenju. A kada se umorim od ređanja svih tih zvukova, molim te se potrudi da naslikaš sliku od svih tih reči. Tako nekako.
Ja ću tebi igrati. Ti ćeš meni svirati. Šampanj ćemo otvoriti… Otvoriti i popiti…
Dovde sam stigla. Sada mi je na redu vežba blagosti. Da ostanem blaga i draga prema sagovorniku. Čak i kad nije sa moje strane. Pogotovo kad nije sa moje strane. Bez da žrtvujem sebe i svoju istinu. A kad god ispadnem iz blagosti, kad god sam gruba, preizrazita, kad uđem u proces Jazavca pred sudom… da pozovem advokata odbrane… I podsetim se da je, na svu sreću, svet mnogo veći od surle za koju sam se ja uhvatila. I da je taj srednji put blagosti neuporedivo bolji put u životu. Iako u prvi mah izgleda uzaludno. Ponavljam Majuškinu rečenicu.
I baš zato, kad god sretnem one sa moje strane slona – dužna sam vatromet. Za tu lakoću, nenapor, radost i predah. Pa onda opet u krug. Đir oko slona. Nije lako, ali vredi.
A kad moje biće baš neće da bude blago, pustim ga. Da kao onaj divni ridžbek otvorim vilicu. I pokažem svoje četvorke. Sklanjajte se s puta, ide Mari ljuta.
Beograd, 1. avgust 2017.